Глођанско брдо 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Глођанско брдо 1992



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица

Јошаница - Чагаљ Кукавице - Пофалићи

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Дретељ - Силос - Виктор БубањБихаћ

Орашје - Оџак - Ураган - Челебићи

Чајниче - Ристовићи - Кнежевићи

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе

Чемерно - Фочанска Јабука - Бравнице

Сарајевска Голгота - Олга Драшко 

 

Злочин на Глођанском брду је ратни злочин који су 6. новембра 1992. године починили припадници муслиманске војске у Босни и Херцеговини, над припадницима Зворничке и Шеховићке бригаде ВРС у околини Зворника. Том приликом је убијено 126 Срба, скоро половина су били цивили тог краја из села Горња и Доња Каменица.

Комадант јединице која је починила овај монструозни злочин био је Насер Орић из 28. муслиманске дивизије тзв. Армије Босне и Херцеговине, а уствари сами починиоци су били комшије муслимани са којима су се жртве познавале деценијама.

Скоро ниједна жртва није убијена из ватреног оружја, већ су сви имали најстрашније муке и умирали од хладног оружја: сјекире, жице, ножева, колца и сл.

Обдукцију жртава је урадио мјесецима послије злочина стручан лекарски тим са београдске Војно-медицинске академије, које је предводио др Зоран Станковић, патолог. Родбина настрадалих је тешко препознавала своје најмилије, који су жртве толико мучили да ни најбољи режисер хорор филмова не би успио да сними овакве сцене.

Споменик који је подигнут жртвама више пута је скрнављен од муслиманских екстремиста, јер они не желе да се за овај злочин сазна, нити сматрају да су учинили кривично дјело. Њихов циљ је исти као и за вријеме рата: етнички и вјерски чиста муслиманска држава.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

СИТУАЦИЈА У ЗВОРНИКУ

Зворник је град на истоку Босне и Херцеговине, који лежи на обалама ријеке Дрине, зона средњег Подриња, на надморској висини 126 м.н.в. Са запада му долазе обронци планине Мајевице. Заправо, Зворник има веома повољан геостратешки положај јер се налази на раскрсници путева за Сарајево, Нови Сад, Београд, Тузла, Бијељина... Климаје умјерено континентална.

Некад давно, овај крај су насељавали Келти, потом Римљани, а онда и Јужни Славени. Угари ове крајеве освајају средином XII стољећа у рату са Византијом. У састав србске државе зворнички крај улази када је владао Краљ Драгутин, а послије Краљ Твртко I Котроманић га припаја Босни.

1410. године први пут се Зворник спомије као Звоник, а данаши назив добија тек 1519. године.

Још прије доласка Османлија у ове крајеве Фрањевачки ред је покатоличавао православне Србе. Турци освајају Зворник 1470-их година и одмах се ту направио Зворнички санџак, пошто је сам град био важно упориште против Аустрије и Угарске. Цијела Босна, па тако и Зворник је потпао под Аустроугарску, након Берлинског конгреса јула 1878. године.

У доба Првог србског устанка, из Зворника су кретали напади на Карађорђеве устанике, а сами Турци су га добро бранили... од тада стоји крилатица:

"Зворник је кључ Босне, те ако га Срби отму,
онда нијесу више сигурни ни Травник ни Сарајево"

Почетком XX вијека изражена је репресија и прогон Срба у Босни, а тачка кључања постаје Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године. Зворник и његова тврђава поново добијају на значају, све до краја 1918. године. Пуно Зворничана је учествовало у Првом светском рату на страни србске војске.

Када је створена Краљевина СХС, односно Југославија, Зворник је административно потпао под Дринску бановину. Имао је свој добар развојни пут између два свјетска рата. 1929. године саграђен је Мост Краља Петра преко ријеке Дрине.

Априла 1941. године зворнички крај потпада под власт усташке НДХ, гдје је велики број Срба убијен или одведен у концентрационе логоре, одакле се скоро нико није враћао жив. Током Другог свјетског рата национална структура је поремећена, јер је велики број Срба убијен или прогнан. Зворник је више пута ослобађан, први пут 4. јула 1943. кога је бранило 3.000 усташа, домобрана и легионара. А најпослије 19. фебруара 1945. године.

Након Другог свјетског рата у Зворнику је подигнуто неколико друштвених предузећа које је упошљавало хиљаде радника. Укинут је 1958. године Зворнички срез и све је припојено Тузланском срезу.

Према попису становништва из 1991. године, Зворник је имао 14.500 становника, од чега 36% Срба, а муслимана 60%...

 

 

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Муслиманске ратне јединице под командом Насера Орића, а по дирекриви властодржаца из Сарајева су отпочеле своју геноцидну мисију у Подрињу још почетком маја мјесеца 1992. године, тако што су етнички чистили србска села око Сребренице, Братунца и Милића.

У самом Зворнику, с' обзиром на релативну муслиманску већину завладао је страх и тензија јер су били свесни да може да се понови геноцид из времена Другог свјетског рата. Муслимански екстремисти су запосјели град и увели полицијски час.

У Зворнику није било касарне ЈНА, али је овај крај потпадао под надлежност XVII Тузланског корпуса ЈНА, односно Прве војне области чије је сједиште било у Београду. Почетком 1992. године дошло је до војне и стратешке реорганизације у СФРЈ, па је тако Зворник потпао под Другу војну област чије је сједиште било у Сарајеву.

Тенковске јединице које су до 1991. године биле смјештене у Јасребарско на Кордуну, почетком 1992. су пребачене на зворничку општину. Муслимански ексртемисти су у то вријеме већ имали своје паравојне формације и често су имали провокације према ЈНА.

У периоду од 8. до 11. априла 1992. године јединице ЈНА и србски добровољци (пошто Војска Републике Србске још није била формирана) су ослободили Зворник од муслиманских екстремиста.

Зворничку бригаду ВРС су добрим дијелом попуњавали прогнани Срби из Зенице, па тако и међу жртвама Каменице и Глођанског брда има пуно зеничких Срба.

 

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Према казивањима малобројних преживјелих одговорни за злочин у Каменици су

  • Насер Орић,
  • Шабан Редић,
  • Мухамед Чикарић
  • Сенад Салкић.
  • Веиз Бијелић,
  • Зоран Бијелић,
  • Мухамед Реџић,
  • Абдурахман (Мустафе) Реџић,
  • Алија (Мустафе) Реџић,
  • Аљо Реджић,
  • Мухамед Ризић,
  • Мухидин Ризлић,
  • и још 20 муслиманских бојовника из околних села.

 

 

ЗЛОЧИН

Насер Орић је дошао у овај крај како би се обрачунао са својим саборцем Нуриф Ризвановић из Коњевића Поља. Како је успио у својој намјери релативно лако, почео је да прикупља његове чете и да их шаље према положајима ВРС, обећавши им богат ратни плијен.

У ноћи између 5. и 6. новембра 1992. године у села Доња и Горња Каменица, код Зворника упадају јаке и добро наоружане муслиманске ратне јединице, највећим дијелом из околних муслиманских села и почиње помор мјештана. Јединица ВРС која је бранила село 3. чета Зворничке бригаде познатија као "Златне чете" је читава изгинула, а сама линија фронта је релативно лако пукла и само село Каменица се нашло у окружењу.

Све живо што су нашли у селу било је побијено, највише оштрим и тупим предметима: ножевима, сјекирама, шилом. Жртве су закиване за дрвеће, дављене су и жицом... умирали су у најгорим мукама.

Један број србских војника чак је са себе скидао дијелове одјеће да би било уочљивије да хоће предају, надајући се да ће се комшије према њима опходити као према ратним заробљеницима у складу са Женевском конвенцијом ратовања.

Умјесто тога мучени су таквим мукама које нормалан људски ум не може да појми:

  1. везивани су бодљикавом жицом
  2. разапињани између храстова, што су злочинци звали "исмијавање Христа",
  3. пекли су их на ражњу,
  4. одсјецали главе сикиром на пању,
  5. забадали шипке и ексере у главу,
  6. одсецали удове…

 

Сва имовина Срба у засеоцима зворничке Каменице опљачкана је и до темеља уништена. Село је било три мјесеца под окупацијом Орићевих крвника.

 

 

ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА

Војска Републике Србске након ослобођења Горње и Доње Каменице 16. фебруара 1993. године је позвала стручан тим који је предводио др Зоран Станковић патолог, са Војно-медицинске академије из Београда, да ураде обдукцију.

Закључак стручног тима је да су безмало све жртве, претходно мучене и убијене на веома свиреп начин. О масакру су свједочила измасакрирана тела и трупови без главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсјечене мошнице, спаљени дијелови тијела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја.

У седам заједничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток и Широки пут, пронађена су тијела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тијела су им била у стању распадања.

Постоји прича да је један од мјештана који је радио на проналаску убијених, према свједочењу његове жене, од призора које је затекао скоро преко ноћи осједио и толико се потресао да никада није дошао себи.

Неки од убијених због мучења нису могли да буду идентификовани, неки су ексхумирани после више од 10 година, а за осам лица се и данас трага.

Алија Изетбеговић, ратни вођа босанско-херцеговачких муслимана 1990-их, јер одликовао Насера Орића и још девет његових бојовника због овог "подвига" орденом Златни љиљан - највећим одликовањем за војне заслуге Босне и Херцеговине.

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Познати патолог др Зоран Станковић из Београда, запослен на ВМА казује:
- "Око врата је Триша Михајловић имао пластифицирану омчу... на врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица која је била привезана црном жицом дугачком око метар и по.

Други крај је био обавијен и везан за доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, са великом вероватноћом могу да кажем да је смрт била насилна.

У својој каријери ово је било нешто најјезивије што сам видео...".

 

Рaдинкa Ивaновић, која је изгубила брата, борца ВРС, казује слиједеће:

- "Изгубилa сaм овдje брaтa 6. новeмбрa. Глaвe ниje имaо, мучeн je, пaћeн je... Нико до дaнaс ниje одговaрaо зa овe злочинe".

 

Миле Вукадиновић, предсједник локалне огранизације БОРС-а казује:

- "Нa тиjeлимa нeких воjникa видjeло сe дa су вeзaни бодљикaвом жицом, нeки су били вeзaни лaнцимa, нeки зaкивaни eксeримa зa хрaстовe.

Тe стрaхотe нe криje ни поштeно мулимaнско стaновништво овог крaja, и зaто кaжeм дa je другaчиja воjничкa погибиja у рaту, од мучког убиjaњa, клaњa и иживљaвaњe нaд зaробљeним воjницимa.

До сaдa смо нa овом мjeсту подизaли три спомeн обиљeжja, aли су их нeпознaтим починиоци рушили свaки пут и никaдa нису откривeни...".

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

  • Мaрић (Брaнислaв) Рaдe, стар 42 године.

  • Мaксимовић (Цвjeтко) Рajко, стар 39 година.

  • Ристaновић (Пeтко) Влaдо, стар 34 године

  • Миjaтовић (Влaдо) Пaнто, стар 37 година

  • Божић (Нeђо) Зорaн,стар 38 година

  • Грaбовицa (Ристо) Милош, стар 18 година

  • Видовић (Милaн) Милорaд, стар 26 година

  • Пaвловић (Вукaшин) Слaвко, стар 33 године

  • Ашерић (Игњат) Миладин, стар 30 година, из Шеховића

  • Бојановић (Јова) Зоран, стар 31 годину из Лознице

  • Божић (Велимир) Драгомир, стар 36 година из Шеховића

  • Чворић (Миладин) Никола, стар 29 година из Дуњојевићи

  • Ђокић (Перо), стар 62 године из Шеховића

  • Грабовица (Тимотије) Радисав, стар 42 године из Шеховића

  • Грабовица (Перо) Владо, стар 42 године из Шеховића

  • Грабовица (Ристо) Милош, стар 18 година из Шеховића

  • Илић (Костадин) Ратко, стар 33 године

  • Јакшић (Бошко) Драган, стар 27 година

  • Јовановић (Марко) Станко, стар 36 година

  • Јовановић Велимир...

  • Јовичић (Љубо) Драгомир, стар 34 године

  • Казановић (Васо) Саво, стар 35 година

  • Казановић (Дамјан) Урош, стар 44 године

  • Ковачевић (Василије) Миодраг, стар 33 године

  • Летић (Стеван) Драган, стар 28 година

  • Ложњаковић (Јово) Миладин, стар 34 године

  • Лукић (Војин) Српко, стар 37 година из Кладња

  • Мацановић Радисав...

  • Михајовић (Витомир) Борисав, стар 34 године

  • Михајловић (Микајло) Тришо, стар 33 године

  • Мијатовић (Владо) Панто, стар 37 година

  • Милошевић (Јово) Марко, стар 44 године

  • Недић Миладин...

  • Павловић (Ђорђија) Радан, стар 25 година

  • Павловић (Милош) Радомир, стар 18 године

  • Павловић (Вукашин) Славко, стар 33 године

  • Петровић (Душан) Бранислав, стар 39 година

  • Пјанић (Златко) Горан, стар 40 година

  • Продановић Милош...

  • Продановић (Ненад) Ратко, стар 48 година

  • Радић (Рајко) Радомир, стар 42 године

  • Радовић (Радивоје) Богдан, стар 40 година

  • Савић (Цвијан) Алекса, стар 40 година

  • Савић (Стево) Радован, стар 29 година

  • Савић (Младен) Виктор, стар 38 година

  • Савић (Богдан) Жарко, стар 43 године, из Тузле

  • Симић (Миливоје) Мишо, стар 39 година из Угљевика

  • Стевановић (Владимир) Ђорђија, стар 40 година из Живница

  • Стевановић (Стеван) Кирило, стар 52 године из Лијешња

  • Стевановић (Жарко) Ненад, стар 36 година, из Живница

  • Тешић (Крсто) Мићо, стар 34 године из Доње Каменице

  • Тијанић Славко...

  • Текић Драган...

  • Урумовић (Томислав) Зоран, стар 34 године, из Осмака

  • Видовић (Милан) Милорад, стар 26 година

  • Зеленовић (Желимир) Милош, стар 25 година, из Каменице

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Институт за нестала лица Босне и Херцеговине, као и у другим случајевима, по том питању не предузима ништа, јер за институције Босне и Херцеговине звјерски убијени Срби нису жртве.

Иако се знају директни починиоци овог морбидног злочина и све околности под којима се догодио овај злочин су разјашњене Тужилаштво Босне и Херцеговине годинама не подиже ниједну оптужницу, тако да злочинци слободно ходају Зворником и околним мјестима и још се подсмијвају најближој родбини оних које су масакрирали.

Споменик који је подигнут жртвама је три пута рушен и скрнављен, док је један од храстова који је са укуцаним ексерима и ланцима свједочио о злочину је посјечен.

Једна ексхумација је обављена од 22. до 24. септембра 1997. године на локалитету Глођанско брдо.

Делегације Републике Србске редовно обилазе споменик и полажу вијенце као знај сјећања на невино пострадале жртве.

У Хашком трибуналу се зворничка општина више пута помињала, али само као мјесто злочина над муслиманима... ниједном ријечју није споменуто Глођанско брдо или Каменица.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О овом злочину Радио Телевизија Београд је снимила 1993. године документарни филм "Више од злочина", који је потписао Милош Марковић.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links