Караџићево 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Источна Славонија


Караџићево 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Покољ у Караџићеву 1991. je назив за свирепи злочин од стране хрватских паравојника у српском селу Караџићеву надомак Винковаца, 3. октобра 1991. године. Хрватски паравојници су ушли у село маскирани у униформе ЈНА и са заставом савезне државе - СФР Југославије.

Том приликом је убијено на десетине мештана овог села у источној Славонији, српских цивила на најстрашнији начин, а вероватно би било и више мртвих да нису у помоћ прискочиле комшије из суседних српских села: Маркушица и Габош.

У селу су мештани Караџићева подигли споменик 2006. године, кога су вандали срушили 13. марта 2015. године.

Хрватско и српско тужилаштво никада није процесуирало овај злочин, иако су имена злочинаца добро позната мештанима.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 


Ситуација у Караџићеву

Село Караџићево налази се у Источној Славонији, удаљено 12 км од Винковаца. Настало је у другој половини 19. века, а име је добило по Вуку Караџићу, реформатору српског језика. После Првог светског рата ту се досељавају "солунци", односно српски добровољци из Лике и Босанске Крајине, којима је краљ Петар Карађорђевић делио ту земљу као награду за борбу против Аустроугарске царевине и прелазак преко Албаније до Крфа. Према попису становништва 1991. године, село Караџићево је имало 170 кућа,  411 становника, већином (87%) српске националности. У селу је постојала једна основна школа са 4 разреда.

Ово село Караџићево као и сва друга српска села у Хрватској с почетка 1990-их били су изложени великим притисцима и претњама околних хрватских села... Поручивано им је да се морају одмах иселити у СР Србију, иначе ће их задесити судбина њихових сународника из времена НДХ (усташке творевине која је у периоду 1941-1945 прогутала скоро 1.5 милион Срба). Мештани Караџићева су месецима током 1991. живели у страху да им се не понови судбина њихових предака који су одвођени у логоре смрти: Јасеновац, Ђаково, вуковарски Дудик... Иначе, село Караџићево је управо и за време НДХ доживело погром и уништење свега што је српско. Бројност села је преполовљена. У таквој атмосфери страха и терора Срби у СР Хрватској су се повлачили у своја села, обарали трупце на путеве и стражарили, да би се заштитили од изненадних упада хрватске полиције и екстремистичких група.

 

 

РАТНИ ЗЛОЧИН

Ситуација током јесени 1991. у источној Славонији била је налик на хорор филмове. Мештани села Караџићево су се стално надали да ће савезна војска ЈНА доћи да их заштити од хрватске полиције и паравојске, што је била и њена дужност по Уставу савезне државе. У жељи да изненаде Србе, припадници хрватске паравојске маскирају се у припаднике ЈНА и стављају југословенска обележија. Тако несметано улазе у село Караџићево из правца Јармине и Иванкова (хрватских села), јер су Срби веровали да је коначно дошао спас. Када су становници овог села изашли да поздраве своје "спасиоце", хрватски паравојници су отпочели свој монструозни покољ убијајући све што им се нашло на видику. Убијено је најмање 10 мештана овог села и још 5 српских бораца из суседног српског села Маркушица. Ту су и порушене неке куће, а неколико мештана је и заробљено и одведено у Иванково у логор.

Један од очевидаца овог ужасног злочина био је и Јовица Маричић, дугогодишњи председник села, коме су тог дана били заробљени супруга, снаја и унук. Касније су после неколико дана су и размењени. Он је рекао да је тог дана био најнесрећнији човек, јер је село Караџићево тог дана 60% било уништено. Извршиоци овог монструозног злочина ни данас нису приведени пред лице правде, а камоли кажњени, иако постоји видео снимак где се јасно види да је реч о ратном злочину. Младићу Зорану Шодоловцу је одсечена глава, а Радмила Катић која је била шлогирана и изведена из свог дворишта, а потом заклана.

Крвави пир хрватских паравојника је трајао више од пола сата, а у међувремену су се мештани прихватили борбе са хрватским нападачима. Тако је пристигло и неколико десетина српских бораца из суседних села Маркушица и Габош, који су помогли да Караџићево не падне "у руке" хрватским паравојницима.

 

 

ИЗВРШИОЦИ

  1. Специјална јединица МУП-а Хрватске из Вараждина
  2. Иванковачка 109. бригада хрватске војске
  3. Јединица "Жути мрави" из Вуковара

 

 

Слика
Имена жртава на споменику у Караџићеву

ИМЕНА ЖРТАВА

  1. Богдан Рајачић (79), партизански првоборац учесник НОР, капетан 1. класе у ЈНА;
  2. Чедо Мирчета (31), који је оставио иза себе супругу и трогодишњег сина;
  3. Радомир Тишма, српски борац из Маркушице.
  4. Зоран Шодоловац, српски борац из Маркушице.
  5. Светко Мирчета,
  6. Мирослав Кузмановић,
  7. Дражен Петровић,
  8. Жељко Петровић,
  9. Петровић Ђорђе,
  10. Стојановић Ђорђе,
  11. Радован Квочка,
  12. Перенчевић Жељко, српски борац из Маркушице.
  13. Мићо Кеча, српски борац из Маркушице.
  14. Радмила Катић

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Хрватски паравојници нису успели у својој намери да заузму село Караџићево, које је остало у саставу Српске Крајине до краја 1997. године, када је читава Сремско-Барањска област убачена у Уставно-правни поредак Републике Хрватске, преко Ердутског споразума.

Кривичне пријаве за овај злочин су поднесене још почетком 1992. године на Војном суду у Београду, поднесене су и након тзв. Мирне реинтергације у Хрватску, али за те злочине нико није одговарао. Мештани су подигли споменик 2006. године, за жртве који су почетком октобра 1991. убијене.

У ноћи између 13. и 14. марта 2015. непознати починиоци су срушили споменик српским жртвама у Караџићеву из 1991. године.

 

 

КАРАЏИЋЕВО 1991.
 
Караџићи, српско село.
Нема среће, невесело
Лежи поред Винковаца
близу зенги, муповаца.
 
Караџићи окружени,
у рату су, увучени.
У рату су месецима
са зенгама, муповцима.
 
Људи тамо, сад боре се
ЈУ армији, надају се.
Мисле да ће она доћи
Борити се и помоћи.
 
Једном неко рече гласно:
- "Иде Војска, спасени смо!".
Радост брзо, преноси се,
цело село, скупило се.
 
Селу беху прилазили
на тенку су се возили.
Народ мисли, помоћ стиже
иду селу све су ближе.
 
Носили су ЈУ барјаке
црвен' звезде, петокраке
Раја мисли, ЈУ армија
наша војска најмилија.
 
Кад су на сред’ села стали
на све стране запуцали.
Свирепо се иживљавали
док су редом убијали.
 
Из возила искочише
са камама навалише!
Што ту одма' не побише,
похваташе, заробише.
 
То не беше ЈУ армија,
већ хрватска солдатија
Војска зенги и муповаца
Туђманових добровољаца.
 
У масакру, тој подвали
сви се нису баш предали.
Неки су се отрезнили
и борбе се прихватили.
 
 
 
Пис. 11. нов 1991.
О. Јовићев
Пушке пламте, све се ори,
метцима се сад говори
Хрватске су снаге јаче
хоће Србе да поткаче.
 
Паника се селом дигла
на сву срећу помоћ стигла
Мркушица је помоћ дала
дошла браћа, није шала.
 
Борба, вика, метци, дрека!
Иш‘о човек на човека.
Одбрана је сада јача,
потиснула нападача.
 
Кад је борба сасвим стала
раја жртве пребројала.
Десет мртвих Караџића
политике Павелића.
 
Међу десет палих глава
било је и Мркушчана.
Комшије су праве биле,
у невољи прискочиле.
 
Неке зенге се предале
истину су те признале:
- "Ми смо само претходница,
мала група извидница".
 
Групише се војска снажна,
ако вест та није лажна.
У Јармини, Иванкову
а много их је у Ђакову.
 
Октобар је поч’о тако,
нема мира баш никако.
Док се сила таква спрема,
разговора опет нема.
 
Караџићи, ви Славонци
поносни сте били борци!
Ако сила иде вами
нећете ви бити сами.
 
Фашизам је у тој сили
то смо сад сви схватили
Неће раја такве власти
рушиће се, мора пасти!

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links