Плитвице 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Лика


Плитвице 1991



Крвави Ускрс на Плитвицама је био оружани напад припадника специјалне полиције МУП-а СР Хрватске на Плитивчка језера, који се догодио у рано прољеће, 31. марта 1991. године у Националном парку "Плитвичка језера" у Лици. Сматра се првом озбиљнијом ескалацијом сукоба током распада СФРЈ.

На свакој страни је погинула по једна жртва. Рајко Вукадиновић са србске стране и Јосип Јовић са хрватске. Овај догађај је у Хрватској погоршао ионако напету ситуацију између Срба и Хрвата, што је био увод у четверогодишњи рат у авнојевској Хрватској.

Годинама касније, након овог сукоба, Јосип Бољковац, министар полиције 1990-1991 у Влади СР Хрватске је проговорио како је сукоб са Србима намјерно изазван, са циљем изазивања рата, јер рат Хрватској требао из разлога што је само ратом могло доћи до значајног смањења броја Срба у Хрватској (што је потврдио и Фрањо Туђман, 31. маја 1992. у Загребу).

Јосип Бољковац додаје и то да хрватског полицајца нису убили Срби, већ неко из његове јединице, америчком "пумпарицом" са леђа јер је требала "жртва" која би појачала антисрбску кампању у Хрватској. 

 

 

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .

Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.



Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).


 

 

 

Ситуација на Плитвицама

"Плитвичка језера" су национални парк у сјеверо-источном дјелу Лике, који се састоји од 16 језера. Стављени су 1979. године под заштиту УНЕСК-а. Плитвице се налазе између планина Мале Капеле и Пљешевице и спада под општину Кореница.

Србско становништво у овом крају чини већину више стотина година. Још за вријеме Војне Крајине, која је била под управом Аустро-Угарске монархије, ту су живјели војници ослобођени свих царских намета. Након Првог свјетског рата, Плитвице потпадају под Савску бановину, у оквиру Краљевине Југославије.

Стварањем НДХ 1941. године, усташе у овом крају чине стравичне злочине и врше масовно истребљење србског становништва односно геноцид. Недалеко Плитвичких језера налази се велико стратиште Јадовно и концентрациони логори Јасеновац и Јастребарско. Послије Другог свјетског рата, Плитвице улазе у састав СР Хрватске.

Догађају на Плитвицама претходило је успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу (1. марта), када је одред хрватских специјалних јединица полиције изненадио и ухапсио србску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацом. У акцији није било жртава. Срби су решили да им се то не понови и то показали на Плитвицама.

 

 

ОРУЖАНИ СУКОБИ

По налогу Владе Хрватске, односно тадашњег премијера Јосипа Манолића, МУП Хрватске шаље 31. марта 1991. на Плитвичка језера око 400 полицајаца из кампа Ракитије код Загреба (под командом Јосипа Луцића) и АТЈ Лучко (под командом Младена Маркача), који су имали циљ да запоседну полицијску станицу у Кореници, јер је СУП Кореница отказао послушност Загребу и влади Хрватске.

У СУП-у Кореница су се већ налазили припадници милиције САО Крајине, који су били решени да одбране полицијску станицу, самим тиме и заштите се од изненадних упада у своја села, да им се не би поновила судбина њихових предака као из времена НДХ. Исто тако милицајци су запосели и сам национални парк "Плитвице" 29. марта 1991. јер је тамошња управа била под надзором Загреба.

У шуми код Плитвичких језера у преподневним часовима 31. марта 1991. дошло је до размене ватре између милицајаца САО Крајине и припадника МУП-а Хрватске која је потрајала неколико сати. Поред погибије Рајка Вукадиновића 20 Срба је ухапшено, а међу њима и Горан Хаџић из Вуковара који је касније под неразјашњеним околностима пуштен из КПД Лепоглава, након неколико недеља, иако је у оптужници стајало да је оптужен за "оружану побуну и тероризам".

Хрватски полицајци су били бројно јачи и боље опремљенији, па су успјели да запосједну полицијску станицу у Кореници, али не задуго јер је овај сукоб проузроковао интервенцију ЈНА која је своје мјешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна.

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Показало се да полицијски резервисти САО Крајине нису имали снаге која би се могла супротставити већ ојачалим снагама Републике Хрватске и почело је убрзано наоружавање и организовање.

Након овог сукоба на Плитивицама, ситуација у СР Хрватској се још више заоштрила. Хрватска пропаганда је "добила жртву" Јосипа Јовића, са којим је манипулисала испред хрватске јавности. Настављен је медијски рат уперен против Срба у Хрватској, Југославије и савезне војске - ЈНА. Бивша СФРЈ је већ била пред ратом и ситуација после овог догађаја из дана у дан погоршавала.

Јосип Бољковац, хрватски министар полиције из времена 1990-1991, је двадесет година касније, односно 2011. године објавио књигу "Истина мора изаћи ван", у којој је рекао да је рат у Хрватској почео нападом на Србе, мислећи на Сукоб на Плитивицама 31. марта 1991. и у Борову Селу 2. маја 1991.

Исто тако је изнео доказе који су говорили у прилог томе да је хрватски полицајац Јоспи Јовић убијен са леђа од неког колеге из своје јединице. Убијен је оружјем аутоматска пушка тзв. пумпарица, које су хрватске власти куповале раније на илегалном тржишту оружја.

Бољковац је такође потврдио још једну више него занимљиву чињеницу, а то је разлог пуштања Горана Хаџића (каснијег председника РСК) на слободу - пристанак на сарадњу са хрватским властима, што ће рећи да се вероватно ради о шпијунажи.

Судећи по каснијим одлукама и потезима самог Хаџића, ова тврдња Бољковца итекако добија на значају.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links