Владимир Миланковић (1962.) је хрватски полицајац и ратни злочинац који је био током раних деведесетих година 20. стољећа умјешан у бројна убиства Срба у Сиску и околини. Такође, он се доводи у везу са организованим криминалом: диловање дроге и разне уцјене.
Миланковић је примљен у полицијску службу у Вировитици средином осамдесетих, а пар година касније као радник МУП-а СР Хрватске са добрим препорукама бива пребачен у Сисак, градић на Банији. Тамо је врло брзо постао командант специјалне полицијске јединице.
Иако је био Србин по националности, он је остао у републичком Министарству унутрашњих послова, што је изузетно риједак случај, пошто су сепаратистичке снаге које су предводили страначки прваци Хрватске Демократске Заједнице фашистоидним методама током 1990-1991 уклонили највећи дио Срба из свих јавних служби, укључујући и МУП, како би се лакше обрачунали са Србима и ЈНА.
Његов директни надређени био је Ђуро Бродарац, а Иван Бобетко врло близак сарадник. Управо су њих тројица чинили монструозни трио, односно налазили су се на врху злочиначке пирамиде која је етнички очистила сисачки регион од Срба. Према званичним подацима убијено је 611 Срба за годину дана, а незванични иду и преко 750 жртава. Док је хиљаде Сисачана србске националности напустило своје домове у страху за личну сигурност.
Након рата, Миланковић је наставио да злоупотребљава службени положај и ради многе нечасне радње супротне закону. Вршио је изнуде новца код многих власинка локала на Банији, али исто тако је и имао своје каналне за диловање наркотика.
Усљед притиска међународне заједнице хрватске власти су издале наређење да се сисачки господари живота и смрти 1991-1992 ухпасе и изведу пред суд. Тако је сем Миланковића ухапшен Ђуро Бродарац и Драго Бошњак средином 2011. године. Бродарац је изненада преминуо у притвору, а Бошњак је ослобођен усљед "недостатака доказа", док је Миланковић након двије године осуђен у Осијеку пред Жупанијским судом на осам година, а пред Врховним судом је преиначено на десет година затвора.
Пуштен је 2018. године на слободу, јер му је истекло двије трећине казне.
ЖИВОТПИС
Владимир Миланковић је рођен у србској породици 1962. године Вировитици, на крајњем сјеверу тадашње Југославије. Његови преци су се ту доселили са подручја Босне, из околине планине Вучјак.
У родном мјесту је завршио основну у средњу школу.
Владимир Миланковић се определио да му посао у Полицији буде животни позив, јер је и његов старији брат такође већ радио као службеник МУП-а СР Хрватске. Средином осамдесетих година, Владимир долази у Сисак, гдје је прошао редовни конкурс са одличним оцјенама.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Касних осамдесетих година у Југославији је уведен вишестаначки систем посље скоро пола вјека комунистичке диктатуре. У СР Хрватској власт су формирали током маја 1990. године прваци Хрватске Деморкатске Заједнице и њихов лидер Фрањо Туђман. Визија ХДЗ се заснивала на отвореном сепаратизму, симпатијама према клеро-фашистичкој НДХ, као и пријетњама Србима да ће им се поновити геноцид из Другог свјетског рата.
Управо је то прољеће 1990. кренуло оживљавање хрватских зликоваца из 1941. године: Јуре Францетић, Рафаел Бобан, Анте Павелић, Миле Будак и др... а јавно су се могли чути до тада забрањене пјесме са усташким стиховима.
Туђман и његови сарадници су преко Мађарске, Аустрије и Јадрана током јесени 1990. године незаконито увезли велику количину наоружања (Афера Шпегељ је рађена у строгој тајности) и подјелили члановима екстремистичких организација (ХОС, ХСП, ХДЗ...), а наредно прољеће су формиране и паравојне фомације са циљем обрачуна са Југославенском Народном Армијом.
Сисак је највећи град на Банији са најмање 35% становништва србске националности, а уједно и моћни индустријски центар бивше Југославије, гдје је велики број радника био упослен у Жељезари и Рафинерији. Такође, у самом граду постојало је велико упориште Савеза Комуниста Хрватске, које је двадесетак година раније дало велики допринос у сламању проусташког покрета ткз. Хрватско прољеће.
Међутим, како се почетком 1991. године сама комунистичка власт почела распадати па су функционери ХДЗ-а насилнио преузели власт, без одржавања поновних избора. Мјесто начленика Полицијске управе града Сиска добија Ђуро Бродарац, док Иван Бобетко (син генерала Јанка Бобетка) постаје шеф ткз. Кризног штаба. Владимир Миланковић је добио команду над специјалним полицијским јединицама за сисачки регион.
Није баш познато како то да је Владимир Миланковић преживио чистку у хрватском МУП-у, пошто је већина Срба била уклањана милом или силом. Руководство ХДЗ је знало да само хрватски кадрови ће испуњавати њихове задатке.
Хрватске паравојне формације у Сиску
Од јуна 1991. године у Сиску је покренуто етничко чишћење са системом застрашивања искључиво Срба, јер је циљ био да они што прије напусте своју имовину и оду ван СР Хрватске. Миланковић је са Бобетком и Бродарцем био дио удруженог злочиначког подухвата, тачније све до јула 1992. године хиљаде Срба натјерали на егздодус, при чему је најмање 611 Срба цивила убијено, а тачан број жртава никада није утврђен јер се сумња да је далеко већи број убијених.
Сем што је Владимир Миланковић имао непосредну контролу над својим "специјалцима", такође је имао овлашћење да издаје заповјести над паравојном јединицом "Вукови са Јодна". Управо су они одрађивали најпрљавије послове и ликвидације. Користили су бијели комби без регистарских ознака и долазили су у било које доба дана испред куће жртава. Само би их убацили у комби и одвели у непознатом правцу.
Многи лешеви су завршавали у водама ријеке Саве или пак у високим пећима предузећа "Жељезара". На тај начин су злочинци покушавали да сакрију трагове својих ужасних злодјела.
Списак жртава за које је одговоран Владимир Миланковић и његови подређени је подугачак, а у јавности се најчешће спомињу имена: Петар Пајагић, Никола Трифкановић и његова два сина, Љубица Солар, Васо Јелић, Милан Цветојевић, Жељко Вила и његова породица, Ђорђе Летић, Станко Лукић, Бранко Ољача...итд.
Овдје је ријеч о планираном и добро организованом етничком чишћењу Града Сиска, пошто у се ту нису водиле борбе, нити је било неких оружаних дејстава. При чему су тај монструозни план спроводили двојица повјерљивих ликова Фрање Туђмана.
Владимир Миланковић и његови људи су запосједали имовину од убијених и прогнаних Срба, што је такође била редовна пракса у другим дијеловима Хрватске: Госпић, Загреб, Винковци, Осијек, Бјеловар, Сплит, Карловац, Вировитица, Шибеник, Задар, Славонски Брод, Дубровник, Огулин, Ђаково, Винковци...
Има ли правде за нас?
Упућени наводе податак да се Миланковићу осладио шверц робе коју је имао 1993-1995 са Аутономном покрајином Западна Босна. Диловало се све што може донијети богатство: нафта, цигарете, бензин, намирнице... Такође постоји информација да је тада Миланковић упознао Милорада Улемека "Легију" са којим ће посље рата остварити сарадњу.
Након завршетка оружаних дејстава у Хрватској, Владимир Миланковић је остао део ганга са којим је вршио многе нечасне радње и кривична дјела: изнуде новца односно "рекретирање" власника коцкарница, ресторана, дискотека, шверц дроге и зеленашење.
СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДА
Почетком 2000. године у Републици Хрватској ХДЗ је изгубио власт, а на чело државе долазе Ивица Рачан и Стјепан Месић. Они су годинама покушавали да сисачки трио удаље односно сруше организовани криминал, али нису имали успјеха, јер су Миланковић, Бродарац и Бобетко имали одане људе и спремне на све. Они су опстали још десет година у таквом окружењу.
Независни новинар Домагој Маргетић је 2009. године навео имена више стотина сисачких жртава, првенствено Срба... а исто тако је навео имена одговорних, када је споменуто и име Владимира Миланковића. Томислав Карамарко, високи функционер ХДЗ и тадашњи министар унутраших послова је против Маргетића поднио кривичну пријаву због "одавања државне тајне".
Занимљиво је то да је хрватско друштво и држава признали да је само 40 Срба убијено или нестало у Сиску 1991-1992.
Тек средином 2011. године хрватско Тужилаштво је успјело да подигне оптужницу против тројице осумњичених да су одговорни за ратне злочине на ширем подручју Сиска: Владимир Миланковић, Ђуро Бродарац и Драго Бошњак. Они су ухапшени 20. јуна и спроведени у Осијек. Интересантно да је само двије седмице од хапшења, Бродарац изненада преминуо усљед компликација са срцем.
Првостепена пресуда Владимиру Миланковићу је изречена 9. децембра 2013. године пред Жупанијским судом у Осијеку на 8 година затвора. Наредне године Врховни суд је повисио висину казне на 10 година робије. Како је у другостепеној пресуди наведено 10. јуна 2014. Владимир Миланковић је од јула 1991. до јуна 1992. године крив за неспречавање незаконитих радњи насилног уласка у куће, понижавање, застрашивање и психо-физичко злостављање цивила на ширем подручју Сиска. Његов колега Драго Бошњак је ослобођен свих оптужби.
Такође у истом документу је написано да Владимир Миланковић није спроводио истраге око убистава, а истовремено је своје подређене охрабривао у извршавању кривичних радњи. У оптужницу је ушло убиство само 24 Срба, од чега су 23 били цивили и један ратни заробљеник.
Док је тамновао иза решетака, често се жалио и штрајковао глађу. На изрицању пресуде у сред суднице Миланковићев пријатељ и пензионисани генерал Миладин Миклочевић је гласно пјевао химну "Лијепа наша", а што је и сам Владимир Миланковић прихватио. Миклочевић је имао свој "сценски наступ" у коме је Миланковића називао хрватским херојем.
НАКОН РОБИЈЕ
Владимир Миланковић је пуштен из затвора 8. новембра 2018. године, након што је одслужио двије трећине затворске казне у Глини.
На изласку га је дочекала повећа група домољуба, који су му клицали и подзрављали га.
Миланковић, први с љева
Владимир Миланковић је посље свега наставио да живи у Сиску, гдје је обилазио споменике својим саборцима и да одржава контакте са представницима локалне самоуправе. Градски оци нису видјели проблем да сарађују са осуђеним ратним злочинцем који је одговоран за егзодус хиљаде њихових суграђана србске националности.