Прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца званично је проглашена 1. децембра 1918. године у Београду. Одлука о њеном формирању је донета Декларацијом у Нишу на седници Народне скупштине Краљевине Србије 7. децембра 1914. године на почетку Великог рата, а касније је било још неколико историјских момената: Југославенски одбор, Крфска декларација... итд.

Само пар дана пре овог Прводецембарског проглашења, важно је рећи да је Краљевина Србија крајем новембра месеца 1918. године имала у свом саставу територију од Улциња и Битоља до Печуја и од Дрине до Ђердапа односно Старе Планине. Тачније, Војска Краљевине Србије је након пробоја Солунског фронта силовито јуришала и сламала линије аустроугарских, немачких и бугарских армија... они су наставили са својим ослободилачким походима и преко Саве и Дрине, на велику радост тамошњег становништва.

Србско Војводство у другој половини XIX века

У Руми је 24. новембра 1918. године одржан Велики народни збор у коме су делегати из читавог Срема предвођени Др Жарком Миладиновићем једногласно донели одлуку о присаједињењу Краљевини Србији. Међу тим делегатима било их је из Вуковара. Исто то је урађено дан касније у Новом Саду, када су делегати Барање, Бачке и Баната донели идентичну одлуку. Тиме је остварен вишевековни сан предака о спајању са сународницима и кидање веза са Бечом и Будимом тј. аустроугарским завојевачима. Није згорег споменути да су и братија из Црне Горе на Подгоричкој скупштини 26. новембра изгласали исто.

Првобитна административна подела у Краљевини СХС била је таква да су фомирано осам покрајина:

1. Словенија
2. Хрватска и Славонија
3. Далмација
4. Босна и Херцеговина
5. Црна Гора
6. Војводина (Барања, Бачка и Банат)
7. Северна Србија
8. Јужна Србија

Овакво стање није дуго опстало, свега две године 1920-1922.

Касније су целу државу уситнили на 33 административне области, а то је опстало непуних десет година... да би 3. октобра 1929. године држава променила назив у Краљевина Југославија.

Међутим, 1931. године долази до нове админстративне поделе на девет бановина и један округ:

1. Дравска бановина, седиште Љубљана

2. Савска бановина, седиште Загреб

3. Приморска бановина, седиште Сплит

4. Врбаска бановина, седиште Бања Лука

5. Дринска бановина, седиште Сарајево

6. Зетска бановина, седиште Цетиње

7. Дунавска бановина, седиште Нови Сад

8. Моравска бановина, седиште Ниш

9. Вардарска бановина, седиште Скопље

10. Београдски округ

Оно што овде се мора напоменути, да је у осам бановина од девет проценат заступљености Срба био врло висок, од 50-95%... што ће рећи да је србски живаљ на простору од Вардара до Купе чинио апсолутну већину и у националном и у верском кључу.

Није баш тачно познато из ког разлога су рађене све те поделе и цепкања, али се намеће некако закључак да се краљ Александар I Карађорђевић стално додворавао хрватским политичарима желећи да очува јединство државе која је створена на србској крви и костима... јер Словенци и Хрвати (тада остале новокомпоноване нације: македонска, црногорска и муслиманска нису ни постојале) су на почетку Првог светског рата облачили углавном униформе Хабзбуршке монархије и кидисали на србску нејач, како у Мачви и Подрињу, тако и Поморављу, Јадарско-колубарском басену и биле им крваве руке до рамена. Ко не верује, нека прочита документацију др Рудолфа А. Рајса, швајцарског форензичара. Није то све, они су били део солдатеске која је рушила Његошеву капелу на врх Ловћена почетком 1916...

Раних тридесетих година 20. столећа, када је у Европи дошло до великог бујања нацизма у Њемачкој и Шпанији деценију раније фашизма у Италији... то је допринело да се Хрвати у југославенској краљевини радикално побуне за "своја права" и дигну још више глас за извесном аутономијом, под утицајем Римокатоличке цркве наравно, јер Ватикан је на Југославију гледао као православни бастион и толика ортодоксна земља их свакако није могла радовати.

Суштински, Хрвати су већ имали довољно својих остварених права, али је проблем био што њима никаква аутономија није давала задовољавајуће тј. коначно решење. Њима је само независна држава са етничком и верском чистотом задовољавала апетите. При чему треба додати да су територијалне претензије биле нерално велике да не кажем конкистадорске.

После неколико година злопаћења око хрватске аутономије краљ Александар је на крају увидео да мора нешто да им да и да је време да се повуку границе по националном кључу. Ту долази до нових проблема, јер су Хрвати претендирали далеко више под понуђеног. У лето 1934. године краљ Александар наређује да се то више реши и да се створи Бановина Хрватска. У односу на ону која је проглашена пет година касније, ова је имала три пута мању површину, односно укључивала је само: Загорје, Кордун, Банија и већи дио Лике... што значи да није био спреман да им да Срем и Славонију, ни делић Босне и Херцеговине нити Далмацију са Дубрновником. Контраверзне приче говоре да је нашем Краљу управо то била смртна пресуда, јер је он исте године одведен у Француску, одакле се није вратио жив, пошто су хрватско-бугарски терористи извршили Марсејски атентат 9. октобра...

Влада Цветковић-Мачек је 28. августа 1939. године донела одлуку да се створи Бановина Хрватска, тако што се спајају Савска и Приморска бановина, али им се додају мањи делови: Дринске, Зетске и Дунавске бановине. Ово је био историјски преседан, јер су Хрвати добили велики део територије где они нису имали уопште већину чак ни релативну. Парадокс је то што су политичари из Београда пристали на тако нешто, вероватно из страха односно због претњи из Берлина и Рима.

У Вуковару 21. децембра 1939. године одржава се протесни скуп који су иницирали: Марко Р. Бингулац и Марко Љ. Бугарски (чланови Србског Културног Клуба) на који су дошли представници локалних политичких и црквених власти из следећих места: Габош, Борово, Трпиња, Вуковар, Маркушица, Вера, Пачетин, Негославци, Бобота, Острово, Бршадин, Миклушевци, Маринци, Опатовац, Палача, Сотин, Чаковци...итд. Такође, овако нешто је урађено и у Шиду, Илоку и Винковцима. Више него било шта је важно рећи да је проценат Срба у вуковарској општини тада био преко 65%... јер тада није било Југославена, нити досељеника из Херцеговине који су скупа са истребљењем у Другом светском рату радикално нарушиле националну и верску структуру града на Вуки.

Демонстрације Срба су трајале недељама јер нико није хтео под чизму Загреба, пошто су и саобраћајно и културно више упућени на Нови Сад и Београд. Видели су сами Срби у Подунављу и Посавини колико су јака антисрбска осећања минулих година и каква је индокринација Ватикана.

Штавише, наредне 1940. године одлучено је да у овим срезовима буде организован плебисцит. Међутим, до тога никада није дошло, јер су представници власти у Београду то немерно одуговлачили, свесни да би се на плебисциту велики део грађанства изјаснио да жели да живи у Бановини Србији (која је била у припреми) или бар Дунавској бановини, а то би опет донело нове проблеме и притиске.

Априла 1941. године и сама Краљевина Југославија је била нападнута од Сила Осовине и раскомадана. Наравно, највећи део је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске све под благословом Ватикана. Поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац били су носиоци геноцида против Срба, Јевреја и Рома. Преко 1.500.000 Срба је прогутала НДХ за четири ратне године, што у логорима, шумама, јамама, колонама, кућама, бунарима...

Титова екипа снова

Комунистичко руководство које су и након рата предводили: Јосип Броз, Моша Пијаде, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Коча Поповић, Алкесандар Ранковић, Владимир Бакарић... одлучише да Вуковар, Винковци, Илок буду део Народне Републике Хрватске.

Можда тада ни сами вуковарски Срби нису били свесни зашто и како се то догађа, али каснији догађаји односно рат деведесетих година 20. столећа је свакако показао да све те ствари нису биле случајне, већ да је Вуковар заправо поклоњен Хрватима због изласка на Дунав, а исто тако и Далмација и Дубровник због изласка на Јадран.

Свакако да је грандоманија озбиљна аномалија, да не кажем болест код Хрвата, јер Срби су одувек били јаки на бојном пољу, а у миру су готово све (из)губили зашта им преци плаћаше главом. Да ли је то само пуки недостак дипломатских вештина, исконског безобразлука или нешто треће, одговор историја још није дала, а кад ће... не знамо.

Написа: Чуле
21.12.2021.