Мојковачка битка 1916 - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Мојковачка битка 1916


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

 

Битка код Мојковца је једна од најстрашнијих битака Првог светског рата. Одиграла се 6. и 7. јануара 1916. године у северним деловима Црне Горе под невероватно тешким условима - магла и ниске температуре.
 
Краљевина Црна Гора, као савезник Краљевине Србије у Великом рату имала је фронт са аустро-угарском војском према Херцеговини. Како је Србска Врховна команда донела одлуку да се повуче у зиму 1915/1916 преко Албаније и Црне Горе, пошто су Аустро-Угарска и Немачка послале 900.000 војника, а изненада без објаве рата Бугарска ушла у рат на страни Централних сила и пресекла пут повлачења србске војске и народа преко моравско-вардарске удолине, тако је требала да се штити одступница србској војци од аустро-угарских јединица који су имали задатак да преко Мојковачких врата стигну до Албаније и ту униште србску војску.
 
Црногорска Врховна комадна је донела одлуку да заштити србске мученике, који су се изморени повлачили преко албанских планина до лука Скадар и Драч, где су их чекали савезнички бродови..
 
Судбоносна битка, са великим жртвама се одиграла код градића Мојковца, на три кључне тачке: Бојна њива, Развршће и Улошевина. Само 6.500 црногорских војника под комадном Јанка Вукотића успело да заустави скоро 20.000 солдата Бечког двора. Током Мојковачке битке погинуло је око 5.000 црногорских војника.
 
Ово је иначе била последња самостална операција црногорске војске, јер се Краљевина Црна Гора ујединила са Краљевином Србијом 26. новембра 1918. године.
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА
 
Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

 

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.

 

Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.

 

Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. После месец дана, српска војска под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.

 

 

Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен. Тако су октобра 1915. године удружене немачке и аустро-угарске снаге, са 900.000 војника кренуле на Краљевину Србију.
 
Српска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа. Овај догађај је у историји познат као Албанска Голгота, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију. Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, српске снаге су морале ићи преко албанских гудура до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у Африку.

 

 
 
 
 
ПРЕ БИТКЕ
 
Под Скадром - древним србским градом
 
Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске рашке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.
 
У почетку није било већих окршаја, али када је аустро-угарска војска приметила да србска војска има намеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила србску војску и истовремено заузела Црну Гору. Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу.
 

Црногорска војска
 
Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војницу су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „московке“ од којих већина није имала бајонете. Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цела Санџачка дивизија имала 39 укупно. Муниције је такође било недовољно, од око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6.500.
Главнокомандујући црногорске војске био је сердар Јанко Вукотић.
 
 
Аустроугарска војска
 
Главни дио аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмерених ка Ловћену.
 
Аустро-угарска војска ангажовала је две дивизије: 53. генерала Понграца и 62. генерала Калзера. Укупно је било 15.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбеђивале крила овим двема дивизијама су биле 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари. Војска је била опремљена са: пушкама „Маузер“, 45 топова, десетинама митраљеза и великом количином муниције.
 
 
 
БИТКА
 
Распоред снага током битке
 
До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара 1916. аустријски генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успева да освоји Бојину Њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојине Њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај - Улошевину.

Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Јанка Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, где се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контра напад на предане положаје.
 
Према Вукотићевом плану, у зору, на Божић 7. јануара 1916. легендарни Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета.
 
Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка.

Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (команданта Милинко Влаховић), који успева после толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви. Међутим, око 3 сата после подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани.
 
Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успео. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш није донео резултата, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара.

Кад на Божић свиће зора...
 
Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојина њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.
 
Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, где је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена, освојена је Бојина њива. Након освајања Бојине њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.

Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205. бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успео да заузме Бојину њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара 1916. године.
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ
 
Кад Мојковац буде пао...
 
Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустро-угарска војска спречена да пресече повлачење србске војске преко албанских планина, и дође на Крф, Видо, Корзику, Тунис. Тамо су имали успешан опоравак.
 
Нажалост, убрзо је дошло да разоружавања црногорске војске, чију је одлуку донела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.
 
После пробоја Солунског фронта, србска војска је ослободила отаџбину, а Подгоричка скупштина је 26. новембра 1918. донела одлуку од присаједињавању Краљевини Србији. Два дана касније, исто је учинила скуштина Србског Војводства у Новом Саду.
 
У Београду, 1. децембра 1918. године, проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно територије под Хазбуршком монархијом (од Дрине до Триглава и од Драве до Јадрана), где су јужнославенски народи имали већину уједињени су са Краљевином Србијом.
 
 
 
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 
У Црној Гори је деценијама значај Мојковачке битке био на највишем нивоу, који је достојно обележаван. Подинута су три споменика: сердару Јанку Вукотићу у центру Мојковца, као и велики споменик у виду зуба (алузија на стихове Његоша у Горском вијенцу - "Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи"). И трећи на самој Бојној њиви, велик камен са крстом и плочом, где је написано: "Ми смо пали да би Цра Гора и Србија живјеле".
 
За славу предака и путоказ потомцима!
 
Средином 1990-их, када је у Црној Гори дошло до промене друштвено-политичке климе, која је довела до антисрбског распожења предвођена режимом Мила Ђукаковића, значај Мојковачке битке је радикално умањен.
 
На стогодишњицу Мојковачке битке, 7. јануара 2016. године покренута је манифестација Мојковачки марш од омладинаца овог града. Њима су се придружили и србски родољуби из других градова: Даниловград, Бар, Бијело Поље, Подгорица... и удружење Србски Светионик из Београда.
 

18. јануара 2016. у београдском Сава Центру одржана је и свечана академија поводом 100. годишњице Мојковачке битке.



Посећено је: 1567  пута
Број гласова: 23























Skip Navigation Links