Мојковачка битка 1916 - www.zlocininadsrbima.com

МОЈКОВАЧКА БИТКА 1916


Битка код Мојковца је једна од најстрашнијих битака Првог светског рата. Одиграла се 6. и 7. јануара 1916. године у северним деловима Црне Горе под невероватно тешким условима - магла и јако ниске температуре.

Краљевина Црна Гора, као савезник Србије у Великом рату имала је фронт са аустро-угарском војском према источној Босни и Херцеговини. Како је Србска Врховна команда донела одлуку да се повуче у зиму 1915/1916 преко Албаније и Црне Горе, пошто су Аустроугарска и Немачка послале велике снаге, а изненада без објаве рата Бугарска ушла у рат на страни Централних сила и пресекла пут повлачења србске војске и народа преко моравско-вардарске удолине, тако је требала да се штити одступница србској војци од аустро-угарских јединица који су имали задатак да преко Мојковачких врата стигну до Албаније и ту униште србску војску. Укупно је на Србију покренуто скоро милион војника.

Црногорска Врховна комадна је донела одлуку да заштити србске мученике, који су се изморени повлачили преко албанских планина до лука Скадар и Драч, где су их чекали савезнички бродови..

Судбоносна битка, са великим жртвама се одиграла код градића Мојковца, на три кључне тачке: Бојна њива, Развршје и Улошевина. Само 6.500 црногорских војника под комадном Јанка Вукотића успело да заустави скоро 20.000 солдата Бечког двора. Током Мојковачке битке погинуло је око 5.000 црногорских војника. Доста њих није имало ни оружје нити униформе.

Ово је иначе била последња самостална операција црногорске војске, јер се Краљевина Црна Гора ујединила са Краљевином Србијом 26. новембра 1918. године одлуком Подгоричке скупштине.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

БИТКЕ

Добруџа * Горничево * КајмакчаланЛегет Поље * Мојковачка врата

ЦерскаЧемерноКолубара и СувоборСолунски фронт

Врањевац * Бој на Гучеву * Мачков камен * Врањевац * Церјак

ЗЛОЧИНЦИ

Вражија дивизија * Стјепан СаркотићРудолф Браун

Хрватско-славонски корпус * Либоријус Франк * Вилхем Рајнер

Михаило АпелШуцкори * Војска Аустроугарске * Оскар Поћорек

Франц Јозеф * Босанско-херцеговачки корпус

ЛОГОРИ

НежидерДобој * Маутхаузен * Омолуц * Болдогасоњ

Ашах * Улм * Броумов * Арад * Нађимер * Јиндриховице

ЗЛОДЕЛА

И ЖРТВЕ

Зворник и Тузла * Дубока долина * Бугарска љуљашка * Горње Павловце 

Бугаризација * Окупација Београда * Сарајевска кристална ноћ

Валадново * Голгота преко АлбанијеТоплички устанак * Романија

Мачва и ПодрињеВишеград * Сурдулица * Драга Петронијевић

Лесковачка резолуција * Вељко Чубриловић * Саво Ускоковић

ЈУНАЦИ

Коста ВојновићДрагољуб Јеличић * Гвоздени пук * Михаило Маџаревић

Живојин Мишић * Степа Степановић * Радомир Путник * Јанко Вукотић

Петар Бојовић * Милунка Савић * Војвода Вук * Душан Пурић * Илија Влајић

Јелена Шаулић * Петар Мариновић

ПУБЛИКАЦ.

СПОМЕНИЦИ

Где цвета лимун жут * Ватикан у Великом ратуЧујте Срби

Епитаф војнику * Врбовачке косе * Албанска Голгота

Мензел БургибаСлавенко Терзић * Зејтинлик

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.


Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.


Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије

Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.

Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.

Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.


Артиљеријски пук Србске војске у Мачви

Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.

Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка.  Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.

Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.

Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.

Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 950.000 војника кренуле на Краљевину Србију, са севера, запада и истока.


Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке

Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.

Овај догађај је у историји познат као Голгота Срба преко Албаније, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.

Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, Срби су морали ићи преко албанских гудура и црногорских планина до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).

 

ПРЕ БИТКЕ

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске рашке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.


Под Скадром - древним србским градом

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска приметила да Војска Краљевине Србије има намеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила србску војску и истовремено заузела Црну Гору. Тада Бечки двор сва расположива средства баца у том правцу.

Црногорска војска

Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „московке“ од којих већина није имала бајонете.

Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цела Рашка дивизија имала 39 укупно. Муниције је такође било недовољно, од око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6.500 бораца.

Главнокомандујући црногорске војске био је сердар Јанко Вукотић, док су његови помоћници били: Петар Мартиновић и Крсто Поповић.

Аустроугарска војска

Главни дио аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмерених ка Ловћену.

Аустро-угарска војска ангажовала је две дивизије:

  • 53. генерала Понграца
  • 62. генерала Калзера.

Укупно је било преко 16.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбеђивале крила овим двема дивизијама су биле 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари.

Војска је била опремљена са: пушкама „Маузер“, 45 топова, десетинама митраљеза и великом количином муниције.

 

БИТКА

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара 1916. аустријски генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон из Колашинске бригаде.

Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до 14 сати. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успева да освоји Бојину њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу су чврсто задржали непријатеља. Напад на Развршје директно је водио генерал Рајнер.

Борбе су биле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојине њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај - Улошевину.

Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Јанка Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, где се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контра напад на изгубљене положаје.

Према Вукотићевом плану, у зору, на Божић 7. јануара 1916. креће легендарни Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње епска борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета.

Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриши и противјуриши се ређају скоро без престанка.

Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (команданта Милинка Влаховића), који успева после толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви. Међутим, око 05:00 сати, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани.

Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успео. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су беспомучно падале. И тај други јуриш није донео резултата, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара.


Кад на Божић свиће зора...

Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојина њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, где је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена, освојена је Бојина њива. Након освајања Бојине њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 15 сати.

Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205. бригаду и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад, aли није успео да заузме Бојину њиву.

Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара 1916. године.

НЕМАЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

ВЕЛИКИ
РАТ

Логор Куберг * Јиндриховице * Нежидер * Маутхаузен * Ашах на Дунаву

Некенмаркт * Рудолф Браун * Мачва и Подриње * Велики Међер

Шуцкори * Церска битка * Вражија дивизија * Бој на Гучеву * Болдогасоњ

Мојковац * Броумов * Мачков камен * Добој * Арад * 7000 душа * Бешка

Окупација Београда * Босна и Херцеговина * Цулковић * Исповест Драге

Макензен * Казмир Литгендорф * Карл I Аустријски * Алферд Шенк

ДРУГИ
СВЕТС.
РАТ

Операција Викинг * Априлски рат * Велимир Павловић * Логор Карашок

Бејсфјордска трагедија * Крвави путеви * Краљево * Крагујевац * Драгинац

Блажево и Бозољин * Крива Река * Сајмиште * Бараке на Сави

Адолф Хитлер * Евалд Клајст * Валтер Браухич * Франц Беме

Бањица * Дахау * Фридрих Гисендорф * Крвава бајка * Курт Валдхајм

Бомбардовање Београда * Бомбе на Свилајнац * Панчево * Пивски до

Велика Албанија * СтојанкаПетар Енгер * Јурај Шпилер * Црвени крст

1990-те

Харитон Призренски * Сурдулица * Варварин * Мурино * Манхајм

Бомабрдовање Ваљева * Грделичка клисура * Светозар Ковачевић *

Шефко Таировић * Милосрдни Анђео * Куршумлија * Нови ПазарНиш

РачакСања Миленковић

ПОСЛЕДИЦЕ

Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустро-угарска војска спречена да пресече повлачење србске војске преко албанских планина и дође на Крф, Видо, Корзику, Тунис. Тамо су имали успешан опоравак.


Кад Мојковац буде пао...

Нажалост, убрзо је дошло да разоружавања црногорске војске, чију је одлуку донела црногорска Влада, а сам Краљ Никола отишао у избеглиштво. Због одсуства краља Влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Капитулација је потписана 21. јануара 1916. године. Сердар Јанко Вукотић са својим официрима је ухапшен од аустроугарске војске и спроведен у концентрациони логор Нежидер, код Беча, где су провели 2.5 године.

После пробоја Солунског фронта, србска војска је ослободила отаџбину, а Подгоричка скупштина је 26. новембра 1918. донела одлуку од присаједињавању Краљевини Србији. Два дана раније је то учинињено у Руми, на великом народном збору сремских народних првака, исто је учинила скуштина Србског Војводства у Новом Саду 25. новембра 1918. године.

У Београду, 1. децембра 1918. године, проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно територије под Хазбуршком монархијом (од Дрине до Триглава и од Драве до Јадрана), где су јужнославенски народи имали већину уједињени су са Краљевином Србијом.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У Црној Гори је деценијама значај Мојковачке битке био на највишем нивоу, који је достојно обележаван. Подинута су три споменика: сердару Јанку Вукотићу у центру Мојковца, као и велики споменик у виду зуба (алузија на стихове Његоша у Горском вијенцу - "Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи"). И трећи на самој Бојној њиви, велик камен са крстом и плочом, где је написано: "Ми смо пали да би Цра Гора и Србија живјеле".

Средином 1990-их, када је у Црној Гори дошло до промене друштвено-политичке климе, која је довела до антисрбског распожења предвођена режимом Мила Ђукаковића, значај Мојковачке битке је радикално умањен.


За славу предака и путоказ потомцима!

На стогодишњицу Мојковачке битке, 7. јануара 2016. године покренута је манифестација Мојковачки марш од омладинаца овог града. Њима су се придружили и србски родољуби из других градова: Даниловград, Бар, Бијело Поље, Подгорица... и удружење Србски Светионик из Београда.

Увече 18. јануара 2016. у београдском Сава Центру одржана је и свечана академија поводом 100. годишњице Мојковачке битке.

Наредних година Мојковачки марш као манифестација је наставио да се одржава, али је померен за 8. јануар.





Tags:
AUSTROUGARSKA ZVERSTVA
PRVI SVETSKI RAT
MOJKOVACKA BITKA
ALBANSKA GOLGOTA
NEMACKI ZLOCINI
JANUAR 1916
GENERAL RAJNER
JANKO VUKOTIC
MILINKO VLAHOVIC
PETAR MARTINOVIC
ROVACKI BATALJON
DONJA MORACA
DROBNACKI BORCI
CRNOGORSKI DIVJUNACI
RASKA DIVIZIJA
KRVAVI BADNJAK
BOJNA NJIVA
RAZVRSJE ULOSEVINA





















Оцените нам овај чланак:
Посећено је: 8703  пута
Број гласова: 46
Skip Navigation Links