Церска битка 1914 - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Церска битка 1914


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

 

  Церска битка је била прва битка тј. војни сукоб вођен између Аустроугарске монархије и Краљевине Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Србске кампање у Првом светском рату.

Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови србске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шабца.

Морал аустроугарских трупа је 19. августа 1914. опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа 1914. опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила. Битка је била битка маневарског типа, што значи да у току битке нису коришћени ровови, будући да су ровови у овом рату коришћени први пут крајем 1914. после битке на Марни.
 
У току десетодневне битке србски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Србска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату.
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА

Ослобађање Старе Србије 1912.
 

Краљевина Србија је почетком 1904. године потписала трговински споразум са САД и преко луке Солун почела да извози своје производе у прекоморске земље. То је довело до великог економског успона Краљевине Србије, а што је засметало Бечком двору, који је гледао у Србији великог супарника пошто је Србија у то време имала највећу економску стопу раста у Европи, а истовремено велики број Срба је живео на окупираним територијама Хазбурговаца.

Војска краљевине Србије је ослободила своје поробљене територије (Рашка, Косово и Метохија и Стара Србија) од Турака у Првом Балканском рату, тако што су у јесен 1912. године јединице под командом војводе Петра Бојовића оствариле велике победе код Куманова, Прилепа и Битоља и тако дефинитивно истерале Османлије са Балкана... А годину дана после у лето 1913. године заштитили су Вардарску Македонију од Бугара у Другом Балканском рату. Тиме је српска национална револуција настављена, започета још почетком 19. века од Карађорђа и Милоша Обреновића.



Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.


 

 
 
УВОД
 
У периоду од 29. јула до 11. августа 1914. аустроугарска војска је започела артиљерске нападе у северној и северозападној Шумадији и успела је да створи систем понтонских мостова преко Саве и Дунава. Срби су знали да је немогуће да бранити целу аустроугарску границу, у дужини од 550 км. Због тога је вовода Путник наредио да се србска војска повуче на традиционалним одбрамбеним линијама у Шумадији, где су могли брзо да дејствују на западу и северу. Јаки одреди су постављени у Ваљеву и Ужицу, а извиднице су постављене на сваку важну тачку дуж границе. У овој фази србска команда је могла само да сачека, док се план Аустроугара не материјализује.

Београд, Смедерево и Велико Градиште су јако бомбардовани и бројни покушаји аустроугарске војске да пређу Дунав су пропали, уз велике губитке. Србска врховна команда је знала да је велики део аустроугарских снага стациониран у Босни и није претерано реаговала на ове лажне нападе. Аустроугари су такође покушавали да пређу Дрину код Љубовије и Саву код Шапца, а србска команда је на ове нападе гледала озбиљније.
 
Аустроугарски војници су 12. августа 1914. ушли у Лозницу. Ту и у селу Лешница, 13. аустроугарски армијски корпус је прешао Дрину, а истог дана 4. аустроугарски армијски корпус је прешао Саву северно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 km, Аустроугари су прешли реке и окупирале Шабац. Друга и пета армија су кренуле ка Београду, где су наишле на Прву, Другу и Трећу армију. Војвода Радомир Путник је 15. августа наредио контранапад.
 
 
 
БИТКА
 
Командант Друге србске армије, генерал Степа Степановић је образовао Церску ударну групу од Моравске дивизије I позива и Комбиноване дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио важност планице Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене доминантне коте Тројан и Косанин град. 
 
 
Око 3.00 ујутро 15. августа 1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села Бањана код Уба. Усиљени марш је био:Бањани-Вукона-Свилеува-Драгиње-Каона-Михаилов гроб (кота 255)- Криваја- Цер. Око 23:00 сата, делови србске Комбиноване дивизије првог позива су наишле на извидницу аустроугарске војске на падинама Цера, код села Текериша и тако је започела битка. Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени бранитељи су одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између леве аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели венац Дивача и отерали Аустроугаре из Бориног села. Аустроугарске трупе су имале доста губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао, Срби су онемогућили 21. пешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у Шапцу, тако што су је отерали са падина Цера.

Срби су покушали да поврате Шабац, али нису имали успеха. Комбинована дивизија првог позива је напала Тројан и Парлог, пре него што се упутила у Косанин град. На другом месту, Аустроугари су успели да одбију Трећу србску армију, терајући је да изманеврише једну од својих дивизија (Моравска дивизија II позива) како би заштитила прилаз Ваљеву, коме је претила 42. домобранска дивизија.

Рано изјутра 18. августа 1914. Аустроугари су покренули још један напад, са намером да потисну Шумадијску дивизију I позива са шабачког мостобрана и омогуће 5. армији да крене у напад. Међутим, напад није успео јер су Срби уништили њихове снаге код реке Добраве, терајући преживеле војнике да се повуку.
 
На другом месту, контраофанзива Друге србске армије је настављена дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село Рашуљача где су наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен, али су напади настављени и током ноћи. Изјутра 19. августа, Срби су уништили аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог позива је отерала 9. пешадијску дивизију са њеног положаја и одбили њен контранапад наневши јој тешке губитке. Четврти корпус је поновио нападе против Шумадијске дивизије, чиме је натерао Србе да се повуку са лаким губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог корпуса, значило је да аустроугарска дивизија није успела да заустави њено напредовање према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска дивизија би напала Четврти корпус са бока. Због тога, 4. корпус није успео да се повеже са аустроугарским снагама код Цера.
Планина Цер у северозападној Србији. Планина је 1914. била место битке у којој су аустроугарске снаге биле поражене од бројчано слабијег србског противника.

Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила овај догађај да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија првог позива је напала Иверак и успела да потисне Аустроугаре. Село Велику Главу су Срби заузели пре подне, а послеподне је опет заузет Рајин гроб. У ово време, Аустроугари су почели да се све брже повлаче, јер им је морал опао, као и организација.
 
Трећа армија је имала сличан успех, одбила је 36. пешадијску дивизију и натерала је на повлачење у нереду. Срби су затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж целог фронта. До 20. августа 1914. аустроугарске снаге су још увек бежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну. Многи аустроугарски војници су се удавили у реци бежећи у паници.
 
Србски извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем нереду.“ Радомир Путник је обавестио србског краља Петра I у телеграму „да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их њихове снаге прогоне.“
 
 
После тријумфа на планини Цер, Срби су хтели да поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су се србске снаге успеле да се пробију до западне стране града. До 23. августа су опколили град и увече дотерали тешку артиљерију. Следећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари напустили претходно вече. До 16 сати, србске снаге су стигле до обала Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

До 23. августа 1914. на слободној србској територији није остао ниједан аустроугарски војник. Генерал 2. србске армије, Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успешног командовања у бици. Битка је доста утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њихове снаге у Црној Гори су морали да напусте град Пљевља, којег су заузели 19. августа.

Успех битке је привукао светску пажњу на Србију и донео јој наклоност у неутралним и савезничким земљама, јер је битка била прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату. Као последица, многи странци су дошли у Србију крајем 1914. нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ. Новински чланци у одбрани Србије су постали чешћи у британским новинама, а земља је била толико цењена да су одређене културне групе у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, користећи Србију и Црну Гору за пример.

У време битке на Јадру и Церу, србска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска успеле су да спрече продор ка Ужицу. Пораз на Церу, страх од србске офанзиве и побуне пречанских Срба, натерали су Поћорека да пређе у дефанзиву у свим фронтовима. Србска војска је под притиском Савезника покренула неуспешну Сремску операцију, док је истовремено на Дрини текла неуспешна аустроугарска офанзива.

 

 

ЗЛОЧИНИ

Обе стране су претрпеле тешке губитке. Тачан број аустроугарских жртава варира. Џордан сматра да су Аустроугари претрпели 37.000 војника ван строја, а од тога су 7 000 мртвих. Миша Глени говори о цифри од 30.000 рањених аустроугарских војника и до 10 хиљада мртвих. Хорн пише да су Аустроугари имали 8.000 мртвих и 30.000 рањених, такође су изгубили 46 топа, 30 митраљеза и 140 кола са муницијом. Историчар Дејвид Стивенсон сматра да су 4 500 аустроугарских војника заробљена.

Број србских губитака такође варира. Хорн и Џордан се слажу да је отприлике 3.000 србских војника погинуло, а 15.000 рањено у бици. Глени говори о цифри од 3 000-5 000 мртвих и око 15 000 рањених. Број жртава на обе стране говори о високој цени која је плаћена у Првом светском рату. 

На крају борби, Срби су открили доказе о страшним злочинима у градовима и селима, која је аустроугарска војска окупирала. Стотине мушкараца је насумично убијено, а многе жене и деца су најпре силоване, пре него што су убијани. Многе злочине су чинили други јужнославенски народи Хрвати и босански муслимани, служећи у аустроугарској војсци.

Србски генерал Павле Јуришић Штурм је изјавио:
- „Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) су пронађени поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жене и деце, су нађени широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди... Још једна група од 12 жена и деце су пронађени свезани заједно и измасакрирани. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.”

Други србски команданти су такође изјавили да су аустроугарске снаге починиле бројне одмазде у србским селима током битке. У Церској бици је погинуо поручник Војислав Гарашанин, син Милутина Гарашанина. Најмлађи погинули борац био је Станислав Сондермајер.

После рата подигнута је Спомен-костурница на Церу у селу Текериш, која је заштићена законом као место од националног значаја.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Србску патриотску песму „Марш на Дрину“ је написао србски композитор Станислав Бинички убрзо после битке умро. Бинички је посветио марш његовом омиљеном команданту у војсци пуковнику Миливоју Стојановићу - Брки из Гвозденог пука, који је касније погинуо током Колубарске битке. Домаћи ратни филм такође назван Марш на Дрину је смимљен 1964. године и повезан је са битком.



Остало је забележено да су аустроугарски војници бежећи и тражећи Дрину питали: - „Казуј, стрина, где је Дрина?“ док су србски војници спевали песму: - „Дођи Швабо да видиш где је србски Текериш? Како ћу ја гледати, када морам бежати?"...

 



Посећено је: 3056  пута
Број гласова: 20























Skip Navigation Links