Логор у Добоју је основан 27. децембра 1915. године, током Првог свјетског рата. У њему је било заточено намање 45.791 Срба. Од тога је било 16.673 мушкараца, 16.996 жена и 12.122 србских војника, међу њимаје било и старијих грађана, жена и дјеце из краљевина Србије и Црне Горе.

Иначе, Бечки двор је по отпочињању рата са Србијом почео оснивање концентрационих логора свуда по царевини... Основно је најмање десетак, а најпознатији поред добојског су Арад, Јиндриховице, Болдогасоњ, Нађимер, Маутхаузен, Нежидер, Ашах, Шопроњек... Процењује се да је око 200.000 Срба било утамничено у овим казаматима, а преко 76.000 их није дочекало да угледа слободу.

У Добојском логору је убијено више од 12.000 Срба, а само у априлу 1916. године је умрло 643 дјеце. Логор је затворен 5. јула 1917. године.

У спомен жртвама логора код Цркве Св. апостола Петра и Павла, у Добоју је подигнут споменик који се састоји од гранитног постоља и обелиска који се завршава крстом.

Послије Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти нису мариле за жртве из Првог свјетског рата, јер се радило о србским жртвама, односно приче о геноциду над Србима су биле забрањене. Многа стратишта 1914-1918 су била заборављена и запуштена.

Дан сјећања на жртве логора у Добоју се  обиљежава 27. децембра.

ПРЕТХОДНИЦА

У лето 1914. године, Аустроугарска царевина је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.

Иако постоје нетачне тврдње да је убиство Фердинанда довело до Великог рата, самим тиме и страдања Срба библијских размера, постоје поуздане информације да се црно-жута монархија спремала за оружани сукоб са Србијом најмање 10 година. У прилог томе говори и неуспела Анексиона криза неколико лета пре атентата.

Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустроугарска објавила рат србској краљевини. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

Истовремено, аустроугарске оружане снаге су почеле по Херцеговини, Војводини, Босни, Славонији са хапшењима и малтретирањима србског живља и уништавањем њихове имовине. Циљ је био прекрајање граница на штету малих народа, где је Аустроугарска желела да своје заставе забоде на Босфору.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.

Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије

Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.

Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.

Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Артиљеријски пук Србске војске у Мачви

Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.

Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка.  Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.

Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.

Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.

Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 950.000 војника кренуле на Краљевину Србију, са севера, запада и истока.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке

Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.

Овај догађај је у историји познат као Голгота Срба преко Албаније, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.

Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, Срби су морали ићи преко албанских гудура и црногорских планина до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).

ОСНИВАЊЕ

Аустроугарски логор у Добоју је основан на мјесту данашње жељезничке станице, тачније 12. децембра 1915. године су отпочеле прирпеме за стварање логора у просторијама некадашње коњушнице аустрограрске војске.

Прва група логораша од 600 одраслих мушкараца, жена и дјеце србске националности стигла 27. децембра 1915. је из рејона горњег Подриња, као и Источне Херцеговине и Сарајевског среза. На тај начин аустроугарске власти сеу желеле да створе "тампон-зону" према Краљевини Србији, јер су се бојале да ће Срби из Босне и Херцеговине се придружити србској војсци.

УСЛОВИ

Србски логораши су у овом логору били смјештени у неким дрвеним баракама, у којима су раније били довођени аустроугарски војници, који су обољевали од заразне болести "сакагије", а прије тога је ту била смјештена теглећа стога (углавном коњи). Услови у овом логору су били заиста нељудски, јер и његови оснивачи нису предвидјели живе логораше. 

Интернација преко жељезнице

Логору Добоју је имао 10 барака, гдје није постојао под, ни бетонски, ни дрвени, није било чак ни сламе... већ само ђубре и измет који је остао иза те стоке која је ту била смјештена. У овом логору је било много жена са малом дјецом, а сви су били збијени у малом простору, по великој хладноћи, на хладној земљи гдје су проводили и дане и ноћи.

Такође, било је пуно и инсеката који су долазили ту због мириса коњске балеге. Дезинфекција просторија у самом логору никада није вршена. Дешавало се да буде чак и 1.000 логораша смјештено у једној бараци. То је често доводило до појаве заразних болести у виду епидемија тифуса, колере, богиња, дизентерије и сл. које су немилосрдно косиле србске логораше.

У почетку је бивало да дневно умире под 10-20 логораша, а касније је тај број нарастао на 100-ак дневно. Томе је доприносила велика глад, исцрпљеност, малтретирања, батинања, мучења аустријских крвника... док је бестијалност, иживљавање и цинизам аустроугарксих стражара превазилазио све границе. Жене су такође морале да врже нужду у тим баракама као и мушкарци... понижење је било неизмерно. Жене су такође силоване од аустроугарских стражара.

Храна у логору је била бедна: углавном је то била кашаста чорба од траве и репе, док је зобни хлеб стизао сваки трећи дан. Аустијски лекар Др. Гебер се згражавао над чињеницом каква то храна долази србским логорашима: дјеци, женама, страрцима. По храну су морали ићи 2 км пешака. Забиљежено је и то да је једној мајци умрло чак седмеро дјеце у овом логору, тако да је она почулала сву косу и полудела. Поред ње била је још једна жена која је у Добојском логору изгубила петеро дјеце, мужа и родитеље. Она је хтјела да скочи у ледену ријеку Босну, али је спасио православни парох Славко Трнинић, из Сарајева.

Много србских мученика у овом логору није могло да се спаси, те су скакали у ријеке Босну и Спречу, по околним лединама и брежуњцима, а најмање сахрањивани у православна гробља. 

ИМЕНА ЖРТАВА

Немогуће је навести сва имена жртава које нису преживјеле овај страшни "Дантеов" пакао Добојског логора, али нека имена ће бити наведена.

• Владо Шегрт, који је провео неколико мјесеци у логору као дјете, а касније постао члан Савета федерације СФРЈ.
• Миливоје Живановић из Пожаревца, који се 1914. пријавио као добровољац србске војске.
• Андрија Делини, управник позоришта
• Браћа Милош и Ђорђе из рогатичког села Осово,

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор у Добоју је затворен 5. јула 1917. године, по налогу аустроугарских власти.

Тада су и посљедњи логораши били отпремљени у нове логоре, углавном у Мађарску, односно Угарску: Арад, Кечемент, Коморан и Шоропоњ.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Након што је завршен Први свјетски рат, врло брзо је 1. децембра 1918. у Београду проглашена Краљевина СХС, у коју су ушле јужнославенске територије све до јулијских Алпа. Иако је званична власт у Београду се трудила да страдања српског народа на тлу пропале Аустроугарске замагли и заборави, свједоци као и отац Славко Трнинић нису дозволили. Прилозима вјерног народа изнад цркве Св. Петра и Павла никао је велелепни бијели православни крст, као успомена на босанско-херцеговачке Србе убијене у Добојском казамату.

Почетком Другог свјетског рата и стварањем наци-фашистичке НДХ, гдје је ушао и Добој, сви споменици су бивали срушени или спаљивани. Тако је и Бијели крст миниран од усташких првака, али је цркву сачувала Јелена Краљевић која је била удата за Фолксдојчера (дунавски Њемци), те је умомила официре Вермархта да Петропавловску цркву спасу, па је црква до краја ДСР била претворена у магацин.

Након ДСР Брозови комунисти су забрањивали приче о страдањима Срба, наручито оне гдје су џелати били муслимани и Хрвати. Тек на самом крају осамдесетих година 20. вијека, тадашњи владика зворично-тузлански Василије је почео јавно да помиње Добојски логор као стратиште и србске мученике. Убрзо је започет нови грађанско-вјерски рат у БиХ, па се са обновом споменика стало. 

Тек почетком 21. стољећа започето је обнављање када је 2016. године у присуству многобројних званица отворен репрезентативни споменик Добојским мученицима. Наредне године, обиљежена је Стогодишњица затварања индустрије смрти, не само у Добоју, већ и у Београду, Новом Саду и Москви...кроз меморијалне академије и пригодне програме.

Посљедњих година Одбор Владе РС за обиљежавање значајних датума, је уписао 27. децембар у свој календар, што значи да се оваква дешавања издижу на један виши ниво, односно да се гради култура сјећања, како се никада ове ствари не би поновиле. Оваква догађања се раде у договору са СПЦ.

СПОМЕНИЦИ

Српска Православна Црква је септембра 1938. године објавила књигу под насловом "Споменица 1915-1917", гдје су уписана имена бивших логораша у овом злогласном логору.

Исто тако је у Спомен-костурници која се налази на мјесту некадашњег логора, сахрањене су кости 12.000 логораша који су убијени у Добојском логору. 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Добојском логору 1915-1917 постоји и неколико публикација, које говоре о ужасима који су се дешавали и које су србски логораши трили током годину и по дана. Ту спадају:

• Др. Јосип Шкарић - "Успомене једног лијечника"
• Јово С. Дракулић - "Дантеов пакао у Добоју" 
• Душан Паравац - "Добојски логор 1915-1917"
• Исаије Митровић - "Табор у Добоју"
• Јулка Поповић Срдић - "Пјесме"

ЗАКЉУЧАК

Добојски логор је само једна карика у геноцидном ланцу који се обрушио на Србе током Првог свјетског рата, од стране аустроугарских власти.

Циљ Бечког двора је био да оствари свој деценијски сан померања југо-источних граница царства до Босфора. На том путу су сметали православни Срби. Проблеми Беча и Београда су почели још од 1878. када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, касније и присвојила као своју покрајину. Четири деценије Бечки двор је угњетавао православне Србе и вршио превјеравања у католичанство. Тиме је хрватски утицај у БиХ нагло ојачао.

Видовдански атентат у Сарајеву 1914. је само искориштен да се Краљевина Србија оптужи, а потом и нападне. И прије него што су отпочели оружани сукоби, Генералштаб црно-жуте империје је сачинио план о интернацијама Срба. Преко 200.000 Срба је укупно интернирано широм Хабзбуршке монархије.

У Међуратном добу, односно у време владавине краља Александра Карађорђевића, тема Добојског логора је чудно била замагљена, док је он за рад лажног веровања да ће бити вољен и поштован од муслимана, Хрвата и Словенаца, овакве теме игнорисао. У Добој никада није дошао, нити је одао поштовање жртвама Добојског логора.

Такође, и Брозови комунисти након Другог свјетског рата забрањивали причео страдањима Срба, јер је то наводно нарушавало стубове братства и јединства југославенских народа. Посљедњих година свештенство Зворничко-тузланске СПЦ и власти Србске Републике у БиХ, редовно обиљежавају годишњице логора у Добоју.