Логор у Добоју је основан 27. децембра 1915. године, током Првог свјетског рата. У њему је било заточено намање 45.791 Срба. Од тога је било 16.673 мушкараца, 16.996 жена и 12.122 србских војника, међу њимаје било и старијих грађана, жена и дјеце из краљевина Србије и Црне Горе.
Иначе, Бечки двор је по отпочињању рата са Србијом почео оснивање концентрационих логора свуда по царевини... Основно је најмање десетак, а најпознатији поред добојског су Арад, Јиндриховице, Болдогасоњ, Нађимер, Маутхаузен, Нежидер, Ашах, Шопроњек... Процењује се да је око 200.000 Срба било утамничено у овим казаматима, а преко 76.000 их није дочекало да угледа слободу.
У Добојском логору је убијено више од 12.000 Срба, а само у априлу 1916. године је умрло 643 дјеце. Логор је затворен 5. јула 1917. године.
У спомен жртвама логора код Цркве Св. апостола Петра и Павла, у Добоју је подигнут споменик који се састоји од гранитног постоља и обелиска који се завршава крстом.
Послије Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти нису мариле за жртве из Првог свјетског рата, јер се радило о србским жртвама, односно приче о геноциду над Србима су биле забрањене. Многа стратишта 1914-1918 су била заборављена и запуштена.
Дан сјећања на жртве логора у Добоју се обиљежава 27. децембра.
![](http://www.zlocininadsrbima.com/SLIKE/LOGORI/1914-1918/AustroUgarski.JPG)
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
![](http://media.historija.ba/picture/velike/atentat_u_sarajevu.jpg)
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
![](https://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2014/08/22/17187213/Austrijski%20vojnici%20i%20oficiri.jpg)
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.
Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
![](http://4.bp.blogspot.com/-RYTvRnEk-_o/Us6uhTlz8TI/AAAAAAAADAk/y-64C5BB90I/s1600/The+Serbian+Kingdom+soldiers+are+seen+during+the+Battle+of+Kolubara+(Wikipedia).jpg)
Артиљеријски пук Србске војске у Мачви
Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.
Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.
Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.
Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.
Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 950.000 војника кренуле на Краљевину Србију, са севера, запада и истока.
![](http://iskra.co/wp-content/uploads/2015/09/Srpska-vojska-preko-albanije-750x509.jpg)
Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке
Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.
Овај догађај је у историји познат као Голгота Срба преко Албаније, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.
Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, Срби су морали ићи преко албанских гудура и црногорских планина до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).
ОСНИВАЊЕ
Аустроугарски логор у Добоју је основан на мјесту данашње жељезничке станице, тачније 12. децембра 1915. године су отпочеле прирпеме за стварање логора у просторијама некадашње коњушнице аустрограрске војске.
Прва група логораша од 600 одраслих мушкараца, жена и дјеце србске националности стигла 27. децембра 1915. је из рејона горњег Подриња, као и Источне Херцеговине и Сарајевског среза. На тај начин аустроугарске власти сеу желеле да створе "тампон-зону" према Краљевини Србији, јер су се бојале да ће Срби из Босне и Херцеговине се придружити србској војсци.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Србски логораши су у овом логору били смјештени у неким дрвеним баракама, у којима су раније били довођени аустроугарски војници, који су обољевали од заразне болести "сакагије", а прије тога је ту била смјештена теглећа стога (углавном коњи). Услови у овом логору су били заиста нељудски, јер и његови оснивачи нису предвидјели живе логораше.
![](https://www.palelive.com/wp-content/uploads/2016/06/dobojski-logor.jpg)
Интернација преко жељезнице
Логору Добоју је имао 10 барака, гдје није постојао под, ни бетонски, ни дрвени, није било чак ни сламе... већ само ђубре и измет који је остао иза те стоке која је ту била смјештена. У овом логору је било много жена са малом дјецом, а сви су били збијени у малом простору, по великој хладноћи, на хладној земљи гдје су проводили и дане и ноћи.
Такође, било је пуно и инсеката који су долазили ту због мириса коњске балеге. Дезинфекција просторија у самом логору никада није вршена. Дешавало се да буде чак и 1.000 логораша смјештено у једној бараци. То је често доводило до појаве заразних болести у виду епидемија тифуса, колере, богиња, дизентерије и сл. које су немилосрдно косиле србске логораше.
У почетку је бивало да дневно умире под 10-20 логораша, а касније је тај број нарастао на 100-ак дневно. Томе је доприносила велика глад, исцрпљеност, малтретирања, батинања, мучења аустријских крвника... док је бестијалност, иживљавање и цинизам аустроугарксих стражара превазилазио све границе. Жене су такође морале да врже нужду у тим баракама као и мушкарци... понижење је било неизмерно. Жене су такође силоване од аустроугарских стражара.
Храна у логору је била бедна: углавном је то била кашаста чорба од траве и репе, док је зобни хлеб стизао сваки трећи дан. Аустијски лекар Др. Гебер се згражавао над чињеницом каква то храна долази србским логорашима: дјеци, женама, страрцима. По храну су морали ићи 2 км пешака. Забиљежено је и то да је једној мајци умрло чак седмеро дјеце у овом логору, тако да је она почулала сву косу и полудела. Поред ње била је још једна жена која је у Добојском логору изгубила петеро дјеце, мужа и родитеље. Она је хтјела да скочи у ледену ријеку Босну, али је спасио Отац Славко Трнић.
![](https://muzejdoboj.com/wp-content/uploads/2017/05/1-3.jpg)
Много србских мученика у овом логору није могло да се спаси, те су скакали у ријеке Босну и Спречу, по околним лединама и брежуњцима, а најмање сахрањивани у православна гробља.
ИМЕНА ЖРТАВА
Немогуће је навести сва имена жртава које нису преживјеле овај страшни "Дантеов" пакао Добојског логора, али нека имена ће бити наведена.
- Владо Шегрт, који је провео неколико мјесеци у логору као дјете, а касније постао члан Савета федерације СФРЈ.
- Миливоје Живановић из Пожаревца, који се 1914. пријавио као добровољац србске војске.
- Андрија Делини, управник позоришта
- Браћа Милош и Ђорђе из рогатичког села Осово,
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Логор у Добоју је затворен 5. јула 1917. године, по налогу аустроугарских власти.
Тада су и последњи логораши били отпремљени у нове логоре, углавном у Мађарску, односно Угарску: Арад, Кечемент, Коморан и Шоропоњ.
СПОМЕНИЦИ
Српска Православна Црква је септембра 1938. године објавила књигу под насловом "Споменица 1915-1917", гдје су уписана имена бивших логораша у овом злогласном логору.
Исто тако је у Спомен-костурници која се налази на мјесту некадашњег логора, сахрањене су кости 12.000 логораша који су убијени у Добојском логору.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О Добојском логору 1915-1917 постоји и неколико публикација, које говоре о ужасима који су се дешавали и које су србски логораши трили током годину и по дана. Ту спадају:
- Др. Јосип Шкарић - "Успомене једног лијечника"
- Јово С. Дракулић - "Дантеов пакао у Добоју"
- Душан Паравац - "Добојски логор 1915-1917"
- Исаије Митровић - "Табор у Добоју"
- Јулка Поповић Срдић - "Пјесме"
ЗАКЉУЧАК
Добојски логор је само једна карика у геноцидном ланцу који се обрушио на Србе током Првог свјетског рата, од стране аустроугарских власти.
Циљ Бечког двора је био да оствари свој деценијски сан померања југо-источних граница царства до Босфора. На том путу су сметали православни Срби. Проблеми Беча и Београда су почели још од 1878. када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, касније и присвојила као своју покрајину. Четири деценије Бечки двор је угњетавао православне Србе и вршио превјеравања у католичанство. Тиме је хрватски утицај у БиХ нагло ојачао.
Видовдански атентат у Сарајеву 1914. је само искориштен да се Краљевина Србија оптужи, а потом и нападне. И прије него што су отпочели оружани сукоби, Генералштаб црно-жуте империје је сачинио план о интернацијама Срба. Преко 200.000 Срба је укупно интернирано широм Хабзбуршке монархије.
Краљ Александар I Карађорђевић се трудио да обиљежи стратишта свог народа из Великог рата, док су Брозови комунисти након Другог свјетског рата забрањивали причео страдањима Срба, јер је то наводно нарушавало темеље братства и јединства јужнославенских народа. Посљедњих година свештенство Зворничко-тузланске СПЦ и власти Србске Републике у БиХ, редовно обиљежавају годишњице логора у Добоју.