Вељко Чубриловић, члан "Младе Босне", је у ноћи пре него што је погубљен 1915. године, написао писмо породици чије речи морају бити запaмћене.
Вељко Чубриловић, рођен 1886. године, био је један од младобосанаца који су учествовали у атентату на Франца Фердинанда, аустроганрског престолонаследика на Видовдан 1914. у Сарајеву. Заједно са Гаврилом Принципом и осталима друговима ухапшен је и подвргнути испитивању и мучењу. Међу ухапшенима је био и његов млађи брат, касније познати историчар и академик, Васо Чубриловић.
Суђење младобосанцима у Сарајеву 5. децембра
Аустроугарски закон није предвиђао смртну казну за оне који су били малолетни, али њу Вељко, као најстарији међу атентаторима, није могао да избегне. Дана 3. фебруара 1915. године, над њим је извршена смртна казна вешањем. Ноћ пред смрт Вељко је написао писмо породици. Оригинал је спаљен, по наредби суда, али се тамничар сажалио пре него што је запалио писмо и преписао га. Потресне речи човека пред чијим очима је већ била смрт сведоче о вери да жртва није узалудна и да ће свима, па и његовој ћерки Нади која је тада имала само 8 година, у будућности огрејати слобода.
Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову „долину суза“, а ништа нема да остави Теби, мила моја, и нашем детету, него своју неизмерну љубав према Вама.
Душо, последња моја мисао биће упућена Вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Предамном на столу леже слике Твоје и Надине, ја Вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће Вас после моје трагедије пратити срећа и благослов Божји.
Будите сретни, а вријеме ће излечити и ову тешку рану. Мила моја, ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којима ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достајало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумјети, као што сам Те ја разумјевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна.
Када наша Нада одрасте и могне разумјети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумјети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељске дужности. Ти ћеш рећи милом чеду:
"Твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ".
Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да ми буде милостив.
Извор: Српски Академски Круг
03.12.2014.