Куберг - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Први светски рат

Област: Немачка


Логор Куберг



ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шуцкори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

Броумов - Ашах - Болдогасоњ - Куберг

 

Концентрациони логор Куберг, недалеко градића Улма био је злогласно мучилиште за Србе, Русе и друге славенске народе који су немачке власти изградиле током Првог светског рата. Овај логор је постојао скоро пет година, односно од 1914. па до 1919. године.

У њему је утамничено више хиљада Срба, и цивила и војника, а за њих 146 се зна именом и презименом да су сахрањени на гробљу некадашњег логора. На месту тог некадашњег казамата преживели србски војници су својим трудом и прилозима подигли споменик за своје другове и сународнике.

Логораши који су довођени из Србије били су цивили са подручија: Подриња, Поморавља, Посавине, Колубаре... док су војници Краљевине Србије били из Тимочке, Моравске и Дринске дивизије...

Влада Краљевине Југославије је мало више обраћала пажњу на споменике и стратишта из Великог рата по Европи (Чешка, Словачка, Холандија, Румунија, Грчка, Немачка, Аустирија...), док југославенски комунисти нису ништа учинили да се ти споменици сачувају и достојно обележе, буквално су заборављени. Процењује се да на подручју Немачке током Првог светског рата утамничено најмање 15.000 Срба.

Данас споменик у Улму је сређен (колико-толико) захваљујући породици Лукић, и делегације углавном полажу венце 11. новембра који се слави као Дан победе у Првом светском рату.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

 

 

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Немачке власти су слично као и аустроугарске брзо по отпочињању Првог светског рата почеле да формирају концентрационе логоре у коме су доводиле затворенике (цивиле и војнике) из држава са којима су ратовали.

Један од тих логора био је и логор Куберг (срб. "Кравље Брдо") односно тврђава, крај градића Улм, који лежи на Дунаву... између Штудгарта и Минхена у јужном делу Немачког царства, покрајина Баден-Витенберг. Сам логор Куберг је основан по наређењу немачке Владе.

Кроз овај логор је прошло најмање 2.000 Срба и још неколико стотина Руса... и они су углавном довожени бродовима преко Дунава.

У логору Куберг било је заробљених војника Краљевине Србије, из Тимочке, Моравске и Дринске дивизије који су заробљавани на балканском делу ратишта, односно у биткама на: Церу, Колубари, Сувобору, Легету, Мачковом камену, Гучеву...

Исто тако Срби цивили су довођени са северних и западних делова србске краљевине: Подриње, Посавина, Поморавље, Колубарски и Љишки делови... Довођене су и жене и деца и старци.

 

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Као и у свим осталим германским концентрационим логорима, тако и овде у Улмском казамату смрти заробљеници су имали нехумане услове где су царевали глад и жеђ, док су хладноћа и болести харали у затворским ћелијама.

Затвореници нису имали никаква права, а лечење тј. пружање лекарске неге затвореника готово да није ни постојало. Пегави тифус је много логораша преселио на гробље.

Исто тако многи србски логораши су умирали од исцрпљености присилним радом који је био обавезан за све затворенике. Било који покушај бекства из логора кажњаван је смрћу, углавном стрељањем.

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор Куберг је престао са "радом" тек пошто је завршена Версајска мировна конференција у Француској крајем јуна 1919. године, а Немачка, Аустрија и Мађарска су као једне од поражених страна у Великом рату морала је што пре да распусте све концентрационе логоре на својим територијама...

Тако су преживели Срби и Руси 1. јула 1919. године почели да се враћају у своју домовину. Тај пут није био лак јер су више морали пешака него речним бродовима и железничким вагонима... многи су од њих умирали на путу до завичаја или пак по доласку кућама.

 

 

ИЗГРАДЊА СПОМЕНИКА

Нажалост, споменик који данас тамо постоји није подигла држава, односно Краљевина Србија, нити Краљевина Југославија.

Преживели логораши (три наредника, један поднаредник и два војника) из Улмског логора су 1920-их година подигли споменик сопственим трудом и доприносом за своје пале другове и сународнике, као вечно сећање на србску младост која је заувек остала на том гробљу војника. Мало даље тог споменика подигнут је велики репрезентативни споменик и руским ратним заробљеницима.

Србски споменик је дугачак 4м и висок 3м, симболизује србског војника који лежи на камену у униформи са шајкачом, а под „уснулим“ каменим војником леже кости 146 ратника.

На споменику, рад вајара Карла Верлеа, су уклесане следеће речи исписане ћирилицом на србском језику и латиницом на немачком језику:

„Овде у туђини, у непознатом свету, почивају вечитим сном српски ратни заробљеници из рата 1914-1919. године, који положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора. Успомену ову подигоше им другови, браћа по крви и вери, српски ратни заробљеници логора Улм. Хеј, путниче, што пролазиш поред гробља непозната, стани мало и упознај оне што умреше тако прослављено“

 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Власти југославенске краљевине до 1941. године су слабо обилазиле овај споменик односно стратиште Срба из Великог рата. Једна херцеговачка Србкиња Десанка Рајхле (рођена у Мостару), која је удата за Немца случајно је открила овај споменик 1946. године и одмах обавестила свештенство СПЦ у граду Улму. Тако су парастоси за србске мученике у Кубергу служени више од четири деценије.

Свештеници СПЦ Слободан Миљевић и Радмило Маринко прикупљали су податке на који начин су страдали многи војници, као и њихова имена. Ови подаци се чувају у православној цркви у Улму.

До 2010. на споменику ништа није урађено. Како је био запрљан и велики део обрастао маховином, истакнути друштвени радници из Штудгарта Нада и Реља Лукић у договору са представницима СПЦ и србског конзулата у Штутгарту очистили су војничко гробље. Пошто нису имали довољно новца за реновирање, породица Лукић је преко своје фирме добила неопходне дозволе и реновирала споменик.




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!
































Skip Navigation Links