Након пада српске престонице Драгољуб се повукао према југу и придружио се јединици српске војске на Руднику где га је угледао и сам краљ Петар I. Када је сазнао ко је дечак, нареди да га ошишају и обуку и тако Драгољуб постаде најмлађи краљев питомац.

Фотографија на којој Драгољуб пуца у непријатеља настала је управо током одбране Београда од аустроугарске солдатеске, а овековечио га је један француски фоторепортер. Фотографија је дуго била у сталној поставци Војног музеја у Београду и сведочи о невиђеном јунаштву једног дечака који је уместо играчака или чобанског штапа у рукама носио пушку и не само да ју је носио него се њоме и борио за крст часни и слободу златну.

Драгољуб поред топа

Фотографија као да говори хиљаду речи. На њој Драгољуб смирено попут неког прекаљеног борца нишани у непријатеља, без страха на лицу. Поглед на њу ни једног Србина не оставља равнодушним, заправо буди осећај гордости и поноса због припадности истом роду. Његовом храброшћу био је дубоко импресиониран и чувени швајцарски лекар и овековечени пријатељ Срба, Арчибалд Рајс, који у својој књизи „Шта сам видео и доживео у великим данима“ овог дечака представља као јунака који „пуца из пушке и баца бомбе“.
 

Драгољуб је у борбама шест пута рањаван, а своје јунаштво потврдио је и у тренуцима када је због рањавања био избачен из строја.
- „Када је рањен у руку, ваде му куршум у Нишкој болници. Није хтео да се даде успавати за операцију. Издржао је без иједне речи“ - написао је тада Рајс.

Вечна кућа Јелића у Никшићу

Због ратних заслуга принц тј. регент Александар I Карађорђевић лично му је доделио чин каплара, а мало пре него што је напунио 14 година, Драгољуб је унапређен и у чин поднаредника. Са српском војском пешице је прешао Албанију и касније учестовао у пробоју Солунског фронта. Преживео је и Први и Други светски рат и нацистичке казамате, а крај рата дочекао је у партизанској униформи.

Драгољуб је био и глумац, одличан комичар и био је члан Удружења драмских уметника Београда. После Другог светског рата вратио се тој љубави и након Београда, Јагодине, Скопља, Тузле и Ријеке, обрео се у Народном позоришту у Никшићу.

Умро је 1963. године, а иза њега су остале три кћерке: Бисерка, Надежда и Споменка, које данас живе у Никшићу.

Фотографија овог малог јунака остаје трајно сведочанство о томе за какве велике подвиге су оновремени Срби били способни. Питање које се само по себи намеће, након што човек мало размисли је, колико је од тог чојства, јунаштва, храбрости и пожртвовања остало у данашњим генерацијама Срба.

Било би добро да се, кад год помисле како је данашњи живот тежак, Срби мало осврну иза себе и подсете да је било и горих времена која тадашњим Србима нису служила као изговор.
 

Аутор: Славко Бубало
Лист "Извор" бр. 110
04.02.2015.