Сребреница је градић који се налази у источним дијеловима Босне, на путу између Вишеграда (60 км) и Зворника (45 км).
У близини Сребренице протиче ријека Дрина, а има и три планине: Јавор, Тара и Сушица. Такође има и висораван Осат.
Према попису становништва из 1991. Град Сребреница је имао 5.750 становника, од чега је било Срба 33%, муслимана 63 посто и осталих 4 процента.
Током Другог свјетског рата Сребреница је била саствни дио наци-фашисичке Независне Државе Хрватске у којој су главну ријеч водили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Оружане снаге НДХ су попуњавали Хрвати и добрим дијелом муслимани. Исто тако су и муслимански прваци били дио апаратуре НДХ: Осман и Џафербег Куленовић, Фехим Спахо, Адемага Мешић и др. Они су скупа спроводили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Током 1941-1945 на подручју општине Сребреница убијено и етнички очишћено око 6.500 Срба. Тако је нарушена национална структура, а Срби изгубили већину не само у Сребреници већ и регији Бир(а)ч.
Брозов режим у социјалистичкој Југославији је његовао лажно братство и јединство скоро пола вијека, у које су само наивни Срби вјеровали, док су муслимани и Хрвати били антијугославенски оријентисани и гајили србомржњу. Такође, 1971. муслимани иако су вјерска категорија добијају право да им то буде национална припадност, све у циљу расрбљавања најбројнијег јужнославенског народа.
На самом крају осамдесетих година 20. стољећа, када се у Европи дешавају бурне политичко-економске промјене и југославенска федерација запада у дубоку кризу коју све више нагризају унутрашњи сепаратизми, али и спољни фактори се мјешају, прије свега Њемачка, Аустрија, Британија и САД. Циљ је био растурити СФРЈ.
Алија Изетбеговић у Сарајеву 26. маја 1990. оснива Странку Демократске Акције, која је окупљала муслимански живаљ јер је желио Босну и Херцеговину према начелима Исламске декларације. Сам Изетбеговић је робијао, због ширења националне мржње почетком осамдесетих година, али је пуштен под неразјашњеним околностима крајем 1988.
Већ средином 1991. када у Словенији и Хрватској отпочињу оружани сукоби, односно хрватске и словеначке паравојне формације нападају касарне Југославенске Народне Армије и србска насеља... у БиХ почиње илегално наоружавање и такође се стварају паравојне снаге: "Зелене беретке" и "Патриотска лига" под командом Сефера Халиловића дезертера и бившег пуковника ЈНА.
Насер Орић, напушта Службу Државне Безбедности СР Србије у Београду августа 1991. и враћа се у Босну, док 8. априла 1992. постаје начелник полицијске станице у Сребреници. Он је скупа са муслиманским првацима, прије свега присталицама СДА добио директиве централе из Сарајева да се одмах почне са етничким чишћењем србског становништва у ширем рејону Сребренице, односно зона средњег Подриња.
За три године 1992-1995 спаљено, опљачкано и уништено је преко 50 насеља, док је 4.000 Срба убијено без обзира на пол и старост. Орићеви кољачи су били више него брутални и све задатке су извршавали крајње морбидно. Заправо највећи број жртава је убијен хладним оружјем (нож, кама, тестера, маљ, жица, шило...).
Сем тога, у Сребреници је постојало пет логора у којима је утамничено више стотина Срба, међу којима су мучитељи се такмичили у садистичким методама мрцварења и убијања. Мноштво жена и дјевојака је силовано у присуству својих блиских рођака и комшија.
Документациони центар РС у Бањалуци је 2002. године објавио Извод из кривичних пријава оптужених за ратне злочине у БиХ 1992-1995, у коме је за регион Србренице наведено најмање 280 особа познатих именом и презименом и дате су њихове краће биографије.