Челебићи - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Херцеговина


Логор Челебићи



Логор Челебићи је концентрациони логор за мучење Срба током босанско-херцеговачког рата 1990-их година. Овим логором су управљале паравојне јединице Хрватског Вијећа Обране у БиХ (ХВО) , а касније и муслиманске војне и полицијске снаге Босне и Херцеговине. Логор се налазио у селу Челебићи, општина Коњиц, на сјеверу Херцеговине. У њему је убијено око 400 логораша.

Логор Челебићи је био у функцији 28 мјесеци, од маја 1992. године, до 6. октобра 1994. године. Кроз Челебићки логор је прошло најмање 700 затвореника србске националности, који су ухапшени током злочиначких операција здружених муслиманско-хрватских снага у јужним дијеловима Босне и Херцеговине, како би се етнички очистила сва србска насеља између Сарајева и Мостара.

У мају 1992. године су отпочеле ове акције етничког чишћења против србског становништва. Затвореници у логору су били подвргнути стравичном мучењу, сексуалном злостављању, батинању, окрутном и нечовјечном поступању. Поједини затвореници су убијени или претучен на смрт.

Неки од мучитеља из Челебићког логора су осуђени на затворске казне код Хашког трибунала. Ипак, највећи дио мучитеља је неосуђен, уживају на слободи, оснивају фирме, чак се баве и политиком.

 

ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ СНАГА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1991-1996

Видово село - Бравнице - Брадина - Купрес - Мостар - Мркоњић ГрадПетровачка цеста

Чардак - Босански Брод - Челебићи - Дретељ - Олга Драшко - Милорад Пајчин - Брчански злочинци

Брчко - Љубушки - Орашје - ОџакМладен Маркач - Анте Готовина - Мостарска тамница

Од логора до логора - Одбрана Херцеговине - Јаук - Мостарска црква - Стан' Неретво - Тигар

Мате Бобан - Јадранко Прлић - Бруно Стојић - Слободан Праљак - Валентин Ћорић -

 

 
 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

  
Муслиманска врховна тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.


Коалиција: Стјепан Куљић (ХДЗ), Радован Караџић (СДС) и Алија Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.




Ситуација у Коњицу

Песажи Коњица
 

Срби на подручију Херцеговине представљају домицилно становништво, које се ту налази више вијекова.
Током Другог свјетског рата 1941-1945, ово подручије је потпало под контролу устшаке НДХ, чији режим је и на овој општини вршио незапамећн геноцид према србском становништву. Посље рата комунисти су скривали податке о жртвама и злочинцима који су починили те ужасне злочине, да се не би наводно нарушавало братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославија.

Почетком 1990-их, општина Коњиц је од стратешког значаја јер је имала погодне саобраћајне везе из Сарајева ка јужном дијелу Босне и Херцеговине, као и јадранској обали. Током рата у Сарајеву пут кроз Коњиц је од виталног значаја за муслиманске власти у БиХ
. Осим тога, постојало је неколико важних војних објеката у Коњицу, укључујући велику количину оружја и муниције фабрике "Игман". Југословенска Народна Армија је имала у Коњицу касарну "Љута", затим тајну Атомску ратну команду под земљом отпорну на нуклеарне ударе, као и телекомуникацијски центар Златар и Кисер на околним брдима. Било је ту и пуно војних складишта за потребе ЈНА.

Приватни предузетник Делајић Зејнел (рођен 25.03.1948), који је прије рата живио у Београду, Њемачкој, Аустрији, организовао илегално наоружавање босанско-херцеговачких Хрвата и муслимана у општини Коњиц још љето 1991. године. Ту му је помагао и Здравко Муцић (рођен 30.08.1955). Они су довели априла 1992. године припаднике ткз. ХОС-а из Сплита.

Све цивилне, полицијске и паравојне власти у Коњицу маја 1992. су биле упознате и повезане са етничким чишћњем Срба из Брадине. Преко медија локалних и републичких стално се ширило антисрбско и антијугословенско расположење, а Србе су називали "ћетницима" и како Хрватима и муслиманима наводно пријети опасност од њих. У тим ратнохушкачким говорима су се истицали: Стјепан Галић, из Радио Коњица, Етем Баџак из листа "Ослобођење" и Илија Шагољ, члан ткз. Хрватских Ослободилачких Снага (ХВО).
Почетком маја 1992. године отпочињу ратни сукоби на овом подручију тако што су муслиманско-хрватске снаге напале ЈНА. Касније су здружене-муслиманске паравојне снаге којима је руководио Јасмин Гуска су 8. маја 1992. заузеле касарну ЈНА "Љута".

Прво мјесто које је требало да буде мета било је србско село Идбар. Нападнуто је 9. маја 1992.  затим је нападнуто Доње Село 20. маја 1992. од удружених муслиманско-хрватских снага (Зелене Беретке и Патриотска Лига, Хрватске Одрбамбене Снаге, Хрварско Вијеће Одбране...). Припадници муслиманске ткз. Армије БиХ и ткз. Хрватској Вијећа Одбране су наставили своје крваве походе према србским селима Врдоље,  Церићи и Бјеловчина. Село Врдоље је нападнуто 21.05.1992. а дан посље и село Церићи и Виниште су први гранатирани, 22. маја 1992, а неколико његових становника предаоло. Србска села Бјеловчина и Будирига су такође нападнути наредни дан.

Србско село Брадина је гранатирано у касним поподневним сатима 25. маја 1992, а онда су се појавили муслимански и хрватски бојовници, пуцајући у ненаоружане србске цивиле. Почели су да пале и пљачкају србске куће, привредне објекте, имовину, цркве. Многи од становника тих села тражили су начин да побјегну, а неки се повукли у центар села. Сви су они ухапшени у периоду од 26. до 28. маја 1992, од муслиманских и хрватских паравојника, а затим одведени у концентрационе логоре у Сплит, Челебићи, Мусала, Дретељ и др.
 

 

ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

Ове злочиначке операције довеле су до хапшења многих србских цивила, тако да се от
ворио проблем, где са толиким бројем ухапшеника. Требало је наћи неки објекат гдје би муслимански и хрватски паравојници смјестили србске затворенике, које би касније мучили и силовали. Одлучено да то буде хангар бивше ЈНА у које су одмах доведени србски цивили из околних села општине Коњиц.

Већина затвореника који су били затворени у периоду од априла до децембра 1992. били мушкарци, заробљени током и након окупације Брадине и Доњег Села. Ови притвореници, којих је било око 100, одмах су одведени у хангар бр. 6. То је била прва група логораша у овом објекту. Крајем маја 1992. једна група је пребачена у логору Челебићи са разних локација. Група од око 15-20 Срба из села Церић је заробљена 23. маја 1992. и одведена у Челебиће истог дана. Друга група је била ухапшена у близини села Бјеловчина око 22. маја 1992. и провела једну ноћ у спортској дворани "Мусала", пре него што су их одвели логору Челебићи .

Паравојна истражна Комисија је створена од припадника муслиманских и хрватских снага у БиХ након хапшења Срба током етничког чишћења Коњица маја 1992. чији је циљ био да се утврди "повезаност" са ЈНА. Та тзв. Комисија је испитала многе затворенике логора Челебићи и узела њихове изјаве. Као резултат тога, затвореници су били смјештени у различитим категоријама , а тзв. Комисија је сачинила извјештај по коме су неки од затвореника премјештени у неке друге логоре. Поједини затвореници који су били смјештени у нижим категоријама су касније пребачени у спортску дворану "Мусала" .

Од маја до децембра 1992 , појединци и групе србских затвореника су пуштени из логора Челебићи у различитим временима, док су неки добили продужен притвор у логору на Мусали. Један дио затвореника је послат на размјену под покровитељством Међународног Црвеног крста.

Мирко Ђорђић из Брадине Мирослав Голубовић из Коњица Рајко Ђорђић из Брадине

 

Ратко Глигоревић из Брадине Васо Мркајић из Брадине Жељко Милошевић из Челебића

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

У концентрационом логору Челебићи настадало је на десетине србских цивила и заробљених војника бивше ЈНА и Војске Републике Србске. Међу њима су:

  1. Жељко Климета зв. Кељо, убијен јула 1992. године.
  2. Младен Вукало, преживео.
  3. Спасо Самоуковић, убијен 1992.
  4. Жељко Милошевић, из Овчара, убијен крајем јула 1992.
  5. Перо Мркајић, из Брадине, убијен 1992.
  6. Аврамовић Чедо (1945.), професор математике, из Челебића, убијен струјним ударом.
  7. Бабић Бранко (1926.), пензионер, из Бјеловћине код Коњица, убијен на копању у Радном воду.
  8. Бабић Слободан (1949.), портир у фирми "Игман", умро у логору 5. јуна 1992. од последица мучења.
  9. Вујичић Мирослав (1962.), студент машинства, из Зукића код Коњица. Убијен је 27. маја 1992. при покушају бекства.
  10. Глигоревић Петко (1934.), пензионер, из Брадине, убијен крајем маја 1992. приликом масовног пребијања.
  11. Глигоревић Тодор (1924), пензионер, из Брадине, доведен у Челебиће где је мучен данима, а после пребачен у логор Мусала, где је боравио до 6. октобра 1994. када је размењен у сарајевској Грбавици. Пет дана после размене је умро.
  12. Готовац Шћепо, (1921.), пензионер, из Коњица. Доведен у логор Челебићи 16.6.1992. и исте вечери пребијан. Умро је од последица стравичног мучења 18. јуна 1992.
  13. Ђорђић Анђа (1943.), домаћица из села Зукићи, код Коњица. Ухапшена са супругом Јеленком и 4 комшинице 12. јула 1992. спроведена у логор Челебићи. Након стравичне тортуре пуштени су кући дан касније. Убијени су у својим кућама од Реџе Балића, припадника муслиманске паравојске.
  14. Живак Драган, бравар, из Брдана, код Коњица. Ухапшен 15. јуна 1992. одведен у логор Челебићи, где мучен један дан, те пуштен кући. 12. јула 1992. одведен у логор Мусала, одакле се није вратио.
  15.  Јањић Алекса (1951.), земљорадник из Челебића. Ухапшен 22. априла 1992. када је одведен у логор, где је убијен 8. маја 1992.
  16. Јовановић Симо (1933)., пензионер из Коњица. Пре рата био власник кафане и рибњака у Челебићима. Ухапшен 9. маја 1992. у Идбару, спроведен у коњички затвор, па пребачен у логор Челебићи.
  17. и други.

 

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Милојка Мандић, која је била у логору Челебић у општини Коњиц 77 дана, односно преко два и по мјесеца. О својим мученичким данима казује сљедеће:
- "Силована сам неколико пута, често тучена и падала у несвјест од глади. Имали смо један бокал из кога смо пили воду, али и вршили нужду у њега... Молила сам да ме убију, јер су свакодневна мучења и понижавања била гора од смрти...

Због траума и данас живим у страху, не гасим свјетло и често сам помишљала на најгоре. Ја немам чак ни здравствену заштиту".

 

Гордана Чечез, Србкиња, која је доведена у Челебићки логор из околине Коњица, о свом тамновању казује слиједеће:
- "Доведена сам у логор 27. маја 1992. године. Одмах сам силована два пута. То је урадио Хазим Делић, у присуству два мушкарца. Говорио ми је да ми је погазио понос и да нећу бити више као што сам била. Наредих мјесеци сам силована више пута. То су радили муслимански и хрватски бојовници.

Тај период живота ми је мучан, јер сам живјела у сталном страху, да ли ће силовати мене или неку другу жену поред... Једном сам хтјела да извршим самоубиство. Психичка мучења су била најгора, а наши мучитељи су у томе уживали. Била сам потпуно исцпљена и уништена.

Слободу сам дочекала 31. аугуста 1992. године, посље 97 дана пакла сам размјењена...".

 

Недељко Драганић, херцеговачки Србин из села Церићи, код Коњица који је имао 19 година када је незаконито ухапшен и доведе у Челебићки логор. О својим логорским данима касније је свједочио овако:
- "Ухапшен сам 23. маја 1992. године... Једне прилике дошао је Есад Ланџо са тројицом стражара крајем јуна 1992. године. Они су мене везали за кровну греду. Усљедило је мучење, односно тукли су ме дрвеним даскама и кундацима док су ми руке биле везане. Онесвјешћивао сам се два или три пута.

Потом ме Ланџо одвезао и натерао да сједнем на под. Полили су моје панталоне бензином и запалио их. Муке су биле стравичне. 

Никада ми није речено зашто сам ухапшен... Једне прилике Хазимм Делић, командант логора је рекао да смо доведени јер смо Срби.

Слободу сам угледао 31. аугуста 1992. године. Остале су ми страшне посљедице на мојих 100 дана тамновања...".

 

 

ПОСЈЕТЕ ЛОГОРУ

Представници Међународног Црвеног Крста су овај логор Челебићи посјетили у два наврата. Прва посјета је била половином августа 1992. Тада је у америчком часопису Њујорк Тајмс изашао чланак гдје је писало како је у овом логору смештено 200 људи. Национална припадност логораша није наведена.

Једном приликом је у овом логору била ТВ екипа из једне арапске земље. Они су такође пренели лажне информације. Стражари су изводили затворенике и терали их да казују у камеру како су они силовали муслиманске жене, палили им имовину, убијали дјецу и сл. Свако ко је то одбио од затвореника био је тешко малтретиран, а неки чак и убијени.

 

 

ДИЈЕЛОВИ ЛОГОРА

Концентрациони логор Челебићи је направљен у складишту бивше ЈНА, тако се састојао из:

  1. Тунел Деветка
  2. Хангар Шестица.
  3. Магацин Двадесетдвојка

 

 

НАЛОГОДАВЦИ И УПРАВНИЦИ ЛОГОРА

У концентрационом логору Челебићи управници и комаданти логора су били: Здравко Муцић и Хазим Делић...

 

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Имена зликоваца и мучитеља Челебићког логора не смију да се забораве. То су:

  1. Алмир Падаловић (1968.), стражар у логору, рођен у Јабланици, припадник муслиманске ткз. Армије БиХ.
  2. Жељко Мликота из Сеонице.
  3. Салка Хебибовића, стражар.
  4. Адем Ћосић, стражар.

 


УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Према извјештајима организација за људских права са подручије бивше СФРЈ наводи се да заробљеници у овом логору ретко добијали храну, ријетко су имали купање, спавали су често на бетону без ћебади, а многи су били присиљени да врше нужду на поду, жене су силовали.

Они србски логораши који су преживјели ове страшне услове, причали су посље истражним огранима Републике Србије и Републике Србске, да су хрватски и муслимански паравојници улазили ноћу у ћелије и тешко претукли затворенике са металним штанглама, кундацима, дрвеним даскама, лопатама и комадима кабла.

У извјештајима такође пише да је у мају и августу 1992. око 30 затвореника умрло од батина, док је још неколицина других Срба су убијено из ватреног оружја. Већина жртава су биле старе и немоћне особе.

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Челебићки логор је затворен 6. октобра 1994. године усљед притисака међународне заједнице.

 

 

СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ

У прољеће 1996. године ухапшени су Здравко Муцић, Хазим Делић, Есад Ланџо. Спроведени у холандски притвор Швенинген, где им је суђено на основу оптужнице Хашког Трибунала. Пресуда Међународног Кривичног Суда за бившу Југославију, у Хагу везано за злочине у логору Челебићи гласила је:

  •     Здравко Муцић (Хрват) , командант логора, осуђен је на 9 година затвора. Он је пуштен 18. јула 2003. на слободу, јер му је прошло две трећине казне.
  •     Хазим Делић (муслиман), замјеник команданта, осуђен је на 18 година затвора, упућен у Финску на издржавање казне.
  •     Есад Ланџо (муслиман) , стражар у логору, осуђен је на  15 година, упућен у Финску на издржавање казне.


У случају Зејнила Делалића, утврђено је да он није имао довољну контролу над логором и стражарима који су чинили злочине, па је пуштен.

Тужилаштво за ратне злочине Босне и Херцеговине, је подигло 1. октобра 2010. године оптужницу против Есе Мацића званог Макарон из коњичке Јабланице, за ратне злочине и злочине против човјечности над србским цивилима у логорима Челебићи и Мусала 1992-1993.

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

У продукицији РТРС и Бриџ компаније из Канаде, уз помоћ Савеза логораша Републике Србске снимљен је документарну серију "Мученици" о логору Челебићи, гдје се могу чути аутентичне изјаве преживјелих свједока. Поред тог филма, постоји још један видео запис који је једна ТВ станица из Саудијске Арабије направила јула 1992. године, током свог боравка у овом логору.

 



Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!


































Skip Navigation Links