Нијаз Балтак (1929-1999) је био хрватски официр који је учествовао у Другом свјетском рату, али и у ратовима на тлу бивше Југославије крајем деведесетих година 20. вијека.
Иако је он рођен на Јадрану, његово поријекло је из источне Босне, у околини Сарајева. Од малена је одгајан у србомржњи и антијугославенским осјећањима.
Као тинејџер са непуних 15 година узео је оружје у руке и постао припадник оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Скупа са својим сународницима је био дио геноцидне политике Павелић-Степинац који су радили на истребљељу србског живља на подручју Босне, односно НДХ.
Након 1945. Балтак је био затворен код Какња, али и Мостару... и ту провео десетак година.
Током Хладног рата, Балтак је провео деценије у емиграцији служећи НАТО пакту, научио је више језика и стекао богато ратничко искуство.
У Америци је Балтак имао прилике да осамдесетих година упозна и Фрању Туђмана, тада југославенског дисидента, касније хрватског председника. Туђман је тада у иностранству остваривао контакте са усташком емиграцијом и скупљао новац и људе за остваривање својих монструозних планова у Југославији.
Почетком 1990-их година као и многи други хрватски емигранти (и њихови потомци) је пожурио у домовину да се бори против Срба за обнову НДХ. Брзо је напредовао у хијерархији хрватске паравојске и стекао чин генерала. Ратовао је у околини Дубровника, западној Херцеговини и средњој Босни. Често се у рату хвалисао, што је касније утврђено да је претјеривао.
Пензионисан је 1996. а умро 1999. Сахрањен је у Загребу на Мирогоју, уз све државне и војне почасти. Његов псеудоним је био Мате Шарлија.
Међу Хрватима Балтак ужива велику популарност јер је један од ријетких који је спојио учешће у два рата, али је и у емиграцији се борио за "хрватску ствар".
ЖИВОТОПИС
Нијаз Балтак је рођен 15. марта 1929. у селу Звековица код Цавтата, недалеко Дубровника. У то вријеме тај крај је био дио Зетске бановине у саставу Краљевине Југославије.
Поријекло Нијаза је из источне Босне, тачније рејон Сарајевског поља, али су његови родитељи спустили се на Јадран у потрази за бољим животом.
Нијазов отац Мехмед је био члан Хрватске Сељачке Странке, те је радио као пружни радник Југославенских Жељезница.
Његов надимак је био "даиџа", по ујаку. Са њим је проводио често вријеме у дјетињству и у њему гледао идола. Нијаз је био ћутљив и често загонетан у свом понашању.
Школу јесте започео, али није био добар ђак. Више је волио да се игра вани, него да буде у клупи и чита.
Други свјетски рат
Силе Осовине су априла 1941. извршиле агресију на југославенско краљевство и раскомадали га. Највећи дио ушао је у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Усташки режим су предводили: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Поред тога и муслимански прваци су имали значајно учешће у власти. Циљ је био истребити: Србе, Јевреје и Роме, све према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Муслимански прваци код Павелића
Почетком рата Нијаз је имао свега дванаест година, недовољно да приступи оружаним формацијама НДХ... међутим, када је напунио 15 љета примљен је. Познато је да је учествовао у неколико борби са партизанима, али и четницима. На Лијевча Пољу у сјеверним дијеловима Босне је дошло до жестоког окршаја са јединицама ЈВуО Павла Ђуришића.
Са својим саборцима је кренуо ка Алпима, јер су Титове дивизије силовито јуришале и сламале НДХ. Нијаз је ухапшен са оцем.
Емиграција
Према Нијазовом каснијем свједочењу, оца су му партизани мучили, а он је послат у затвор, код Какња. Мало касније је пребачен у Мостар, гдје се налазио војни затвор. Укупно на робији је провео десет година.
Када је изашао на слободу одмах је илегално пребјегао прво у Италију, касније и на Иберијско полуострво гдје је владао диктатор Франко. Шпанија је земља која је током Хладног рата скривала мноштво наци-фашистичких зликоваца, а све је то рађено у сарадњи са Ватиканом. Папској држави је био циљ да се сачувају они који су у њеној име починили геноцид и холокауст. Тамо је Нијаз завршио Војну академију, али се није дуго задржао.
Отишао је преко океана у САД седамдесетих година 20. вијека. Постаје припадник америчке војске те као такав ратује прво у Јужној Америци, а потом и на Блиском Истоку. Стекао је богато ратничко искуство.
Осамдесетх година враћа се у САД и ту је био врло активан у хрватско-екстремистичким организацијама, које су имале велике помоћи од НАТО пакта, пошто је тада још увек трајала Операција Гладио: Циљ је био да се земље из комунистичког блока, гдје је спадала и СФРЈ, подируку, како би се извеле ткз. Обојене револуције.
У Америци је Балтак имао прилике упознати Фрању Туђмана, тадашњег југославенског дисидента, који је међу усташама и њиховим потомцима уживао симпатије јер је обећавао да ће се СР Хрватска осамосталити и протерати Србе. Прећутно да се обнови НДХ. И сам Нијаз је то касније говорио како хрватска дијаспора стоји уз Туђмана јер је помирио: Љевицу, Десницу и Цркву, тј. спојио у једно.
Сем Туђмана, САД је посјетио и Алија Изетбеговић, муслимански шовиниста који је два пута робијао у Југославији ради непријатељске пропаганде и рушења уставног поретка. Нијаз се и са њиме сусрео у Вашингтону на једном скупу. Ту се Нијаз оштро супроставио Изетбеговићу око стварања "бошњачке" нације. Сматрао је да су муслимани заправо Хрвати исламске вјероисповјести.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Када је већ почело растурање Југославије, јануара 1991. се враћа Балтак у Хрватску и ту га је дочекао Гојко Шушак, такође хрватски емигрант, који је био повјерњив човјек Фрање Туђмана, потоњи министар одбране у Влади Хрватске.
Балтак бива послат у Сарајево јер је требало да се организује напад на јединице Југославенске Народне Армије. Циљ је био изазвати рат у Босни и Херцеговини, како би се смањио притисак ЈНА на Хрватску.
Добио је лажни идентитет са документима на име Мате Шарлија. Одлази у Црну Гору гдје је обављао шпијунско-извиђачке задатке, односно осматрао положаје. Ту је чак преговарао са локалним Албанцима у околини Улциња и Бара са циљем да се и они дигну на побуну против "Србославије".
Долази у јесен 1991. у Дубровник гдје приступа оружаним формацијама ткз. Збора Народне Гарде. Постављен је за команданта ткз. Јужног фронта, а штаб му је био у Черпикућама. Тада је добио и чин бригадира.
Често је долазио у сусједну Херцеговину гдје је у Опузену устројио пук "Краљ Томислав" у саставу ткз. Хрватског Вијећа Одбране. ХВО је био оружана сила Херцег-Босне, хрватске парадржаве на тлу БиХ. Ова јединица "Краљ Томислав" је имала у свом саставу и Јединицу за посебне намјене "Лудвиг Павловић". То је било у јануару 1992. године. Наредно љето ова јединица је промјенила име у "Нахид Куленовић".
Са својим одредима је ратовао у Горажду односно средњој зони босанског Подриња. Његов батаљон "Крајишки" ишао је и до Бихаћа гдје се придружио Атифу Дудаковићу, команданту Петог корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ. Свугде се Балтак борио против Срба јер је од малена одгојен у србомржњи.
У марту 1992. Балтак бива награђен чином генерал-мајора Војске Републике Хрватске.
Иако је Балтак имао некакве планове да преко Игман планине разбије србске снаге око Сарајева, чак је и пошао са својим бојовницима на тај задатак. Међутим доживио је неуспјех. Према његовој верзији, код Коњица му је забрањн пролазак од муслиманске ткз: Армије БиХ. Док је генерал Мартин Шпегељ након рата тврдио да је њима код Коњица владала недисциплина која је резултовала потпуним расулом, а он се вратио са групицом људи у Дубровник. Да би сакрио бруку, манипулисао је чињеницама. Шпегељ је имао о њему врло лоше мишљење, сматрајући га за дилетанта.
Балтак је у мјесту Љубушки преживио саобраћајну незгоду, па је пребачен у Загреб. Ту је обављао у Министарству одбране задатке око логистике.
Када је потписан Вашингтонски споразум 1994. односно нова сарадња муслимана и Хрвата у БиХ са циљем борбе против Срба, Балтак долази у Сарајево гдје је радио у дипломатији, односно Војни аташе Републике Хрватске.
НАКОН РАТА
Пензионисан је 30. октобра 1996. Последње дане је провео у Загребу гдје је дошао на лијечење. Ту је и умро 30. јануара 1999. године.
Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој уз све државне и војне почасти. На вјечни испраћај је дошло мноштво личности из јавног и политичког живота Хрватске и дијаспоре, међу њима и генерали Анте Готовина, Крешимир Ћосић... Иван Јарњак, Ивић Пашалић, Анте Јелавић, Живко Зрилић.
Међу Хрватима Нијаз Балтак ужива велику популарност и сматрају га за некога ко се борио за "хрватску ствар".