Корански мост 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Кордун


Корански мост 1991



Злочин на Коранском мосту је монструозни ратни злочин који су извршили припадници хрватске специјалне јединице полиције предвођене Михајлом Храстовим над резервистима савезне војске - Југославенске Народне Армије, на Коранском мосту 21. септембра 1991. године у близини града Карловца на Кордуну.

Том приликом је заробљено 25 војника резервиста ЈНА, а потом и убијено њих тринаесторица резервиста. Док су четворица припадника ЈНА успели да преживе и послије свједочили на суду.

Суђење за овај злочин који се иначе сматра за један од најжаснијих на простору бивше Југославије 1990-их година је трајало више од двије деценије и поставило апсолутни рекорд у региону по дужни трајања.

На крају, само је један осумњичени доживео пресуду, која је гласила само 4 године затвора, иако се зна да је ово злодјело починило најмање десет особа.

Међународни суд правде у Хашком Трибуналу је одбио да се позабави овим случајем.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.



Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Србски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).


 
Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. Сабор СР Хрватске 25. јуна 1991. проглашава независност, док југославенска Влада дан касније ту одлуку проглашава неважећом.

Дана 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три мјесеца.

 

Ситуација у Карловцу

Карловац је највећи град на Кордуну. Налази се на раскрсници путева средишње Европе са Јадранским морем, односно удаљен је југозападно од Загреба (50 км), сјевероисточно од Ријеке (110 км) и западно од Сиска (80 км).

Град Карловац је према попису стаовништва у априлу 1991. године имао  око 50% Срба.

У Карловцу је Југославенска Народна Армија имала своје двије касарне "Мекушје" и касарна "Логориште“. У свим градовима СР Хрватске 1991. гдје су биле и касарне ЈНА, долазило је до провокација и малтретирање војника и официра ЈНА, од стране хрватског становништва.

Дешавало се да им градске власти искључују воду, струју, недозвољавају доставу хране у касарну и др. У тим касарнама су се већином налазили војници на редовном одслужењу војног рока.

Војници и официри ЈНА хрватске и словеначке националности, су од маја 1991. масовно дезертитали из ЈНА, одлазећи кућама, а многи су приступали у паравојне јединице под командом милитантне странке ХДЗ. 

Код села Будачка Ријека у околини Карловца 4. августа 1991. године су убијена из засједе четворица припадника МУП-а Хрватске, што је било оправдање пред хрватском јавности за овај злочин над припадницима ЈНА на Коранском мосту.

 

ЗЛОЧИН

Дана 21. септембра 1991. године, када је атмосфера на Кордуну била веома напета... око 19 сати на мосту преко ријеке Коране припадници специјални јединица МУП Хрватске и ткз. Збор Народне Гарде заустављају два камиона са припадницима ЈНА, који су превозили војнике редовног и резревног састава ЈНА из касарне "Мекушије" у касарну ЈНА "Лоргориште“.

Припадници ЈНА, било их је 25 у камионима, одмах су заробљени и упућене су им погрдни изрази и псовке. Наређено им је да одмах предају оружје, што су они и учинили, мислећи да ће тако избећи сукобе и убијање. Одмах по предаји оружја, 17 припадника ЈНА је одведено са моста на Корани, док је осталим војницима ЈНА наређено да легну на коловоз (асфалт) са лицем окренутим на земљу и руке да ставе на потиљак.

Тада је уследило жестоко физичко иживљавање припадника Полиције Хрватске, над заробљеним припадницима ЈНА. Ударани су кундацима и ногама.

Војнику Бранку Маџарцу је поломљена рука. Када се заставник ЈНА Никола Бабић побунио против толиког малтретирање један припадник ЗНГ га је убио ножем тј. заклао. Затим је и други југославенски војник убоден два пута ножем у леђа, а потом је убијен рафалом из аутоматске пушке.

Осталим војницима ЈНА је наређено да устану и поредају се поред ограде моста на Корани. Видјевши да ће и они бити ликвидирани на сличан начин као њихова два друга, њих три војника: Бранко Маџарац, Душан Мркић и Небојша Јаснић су скочили преко ограде моста у ријеку Корану.

Остали војници ЈНА на Коранском мосту, сем Светозара Шарца који је тешко рањен, су ликвидирани. Прво им је пуцано из аутоматске пушке у ноге, а онда док су лежали на земљи, једног по једног убијали на најстрашнији начин углавном ножем.

Убијањем заробљених војника ЈНА од стране припадника хрватске полције и паравојске учињена је тешка повреда Женевске конвенције.

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Имена погинулих припадника ЈНА

  1.     Бабић Михајла Миле, рођен 1949.
  2.     Бабић Паје Никола, 1948.
  3.     Бижић Милана Васо, 1955.
  4.     Гојковић Шпире Светозар, 1959.
  5.     Комадина Бошка Зоран, 1964.
  6.     Козлина Боже Божо, 1954.
  7.     Лукач Милоша Миленко, 1959.
  8.     Миловановић Светозара Слободан, 1966.
  9.     Пеурача Владимира Миле, 1964.
  10.     Поповић Михајла Небојша, 1967.
  11.     Савић Душана Милош, 1955.
  12.     Сипић Ђорђа Јован, 1966.
  13.     Срдић Симе Милош, 1948.

 

Рањени и преживјели резервисти ЈНА

  1.     Душко Мркић,
  2.     Светозар Шарац,
  3.     Небојша Јаснић,
  4.     Бранко Маџарац

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Светозар Шарац један од преживјелих Коранског покоља 21. септембра 1991. сведочи о томе сљедеће:
- "То је био мој први дан у резерви, када сам као професионални возач обукао униформу ЈНА у оближњем селу Крњак, како бих учествовао у евакуацији касарне 'Логориште'.

Под командом резервног капетана ЈНА Милета Пеураче нас 24 углавном резервиста возача у једном возилу пинц гауеру и једном војном камиону, кренули смо у Карловац да евакуишемо возила и људство које је тамо остало, а све то је наводно било договорено са хрватским МУП-ом. Међутим, када смо негде предвече стигли на Корански мост, сачекала нас је блокада.

Два хрватска полицајца су тражили да се предмо. Морали смо. На мосту је остало 15 резервиста. Спровели су нас преко моста 150 метара на градску страну и негде на крају у песку поред саобраћајнице, наредили да сви легнемо.

Момка из Крњака који је био у маскирној униформи одмах је заклао један од тих људи. Комшија тог човека Васо Бившић, тада је закукао да то не чине те је и он заклан.

Нас 13 унезверених потерали су поново мостом на другу страну Коране. Тада су се испред нас створила тројица у маскирним униформама који су са буквално два метра отворили рафалну паљбу из "калашњикова". Имали су маскирне капе на главама.

Из несвести сам се пробудио око поноћи. Преко мене су лежали мртви. Устао сам и одвукао се до камиона и ушао на место сувозача. Поново сам се онесвестио, а тргла ме је бука док су управо пристигли хрватски бојовници убацивали лешеве мојих другова у камион.

Тада је један од њих приметио да сам жив у кабини. Када је притиснуо кваку, испао сам из возила и сећам се само да ме је тај човек снажно ударио кункдаком. Видео сам како ми око испада, и пао поново у несвест...".

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

  1. Михајло Храстов,
  2. Велимир Хрвојевић,
  3. Петар Мандић
  4. Живко Перишић

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Лешеви масакрираних припадника ЈНА са Коранског моста су превезени у загребачку болницу на обдукцију. Касније су ти лешеви предати родбини покојника, која је позвала србску лекарску комисију да прегледа лешеве. Утврђено је да је у загребачкој болници покушано хируршким путем прикрити трагове клања и убода ножем.

Хрватска је након овог злочина на Коранском мосту незадрживо срљала у рат што јесте и био циљ власти у Загребу, јер како је и сам Фрањо Туђман рекао крајем маја 1992. на Јелачићевом тргу, да је Хрватска је могла добити независност и без рата, али не би била етнички чиста.

Одмах након овог злочина, велика касарна "Логориште" нашла се под блокадом хрватских паравојника, јер је у њој била велика количина оружја и технике. Била је то једна од 4 највеће касарне Пете војне области ЈНА са сједиштем у Загребу. Блокада је трајала до 4. новембра 1991. када је командант касарне одлучио се на пробој према слободној територији Кордуна. Битка за спас војника ЈНА и технике трајао је више од 48 сати, али је успјешно изведен.

Само три недјеље након овог злочина у карловачком насељу Сајевац, припадници ткз. ЗНГ међу којима и браћа: Жељко и Марјан Гојак убијају троје Срба, чланова породице Рокнић међу којима и дјевојчица од 14 година Данијела Рокнић.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Како је касније Јосип Бољковац, министар у тадашњој Влади СР Хрватске, свједочио на државном суду неко из хрватске сигурносне службе је намјерно послао хрватске полицајце према Србима у селу Будачка Ријека...

Тако је хрватска пропагандна машинерија добила жртве које су (зло)употребљене у психолошком рату тј. прилику да се реванширају Србима и припадницима ЈНА на Кордуну.

Већ 1995. године на државној свечаности Михајло Храстов добио је од хрватскох председника Фрање Туђмана Орденом Николе Шубића Зрињског.

Поред тога 1996. године Карловачка жупанија Храстова је прогласила заслужним грађанином доделивши му низ признања.


СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Хрватски сабор је 1992. године усвојио срамни ткз. Закон о опросту, којим је помиловао све припаднике полицијских и (пара)војних снага који су починили кривична дјела: ратни злочин.  

У мају 1992. године окружно тужилаштво у Карловцу под притиском међународне заједнице подиже оптужницу против Михајла Храстова, припадника специјалне полицијске јединице МУП-а Хрватске, због кривичног дјела злочин против човјечности и међународног права - противправно убијање и рањавање заробљеника.

На том суђењу Михајло Храстов је признао да је убио 13 припадника ЈНА и усљедило је његово напредовање у хрватској полицији.

Суд у Карловцу је 1999. године осудио шесторицу Срба, међу којима Душан Томић, Милан Томић и Миле Дакић (р. 1931). Они су осуђени на максималне затворске казне за то убиство хрватских полицајаца код Будачке Ријеке. С тим да је тај поступак вођен без присуства Миле Дакића, па је касније на захтев Дакића и Републике Србије обновљен. 

Жупанијски Суд у Карловцу је 1993, 2002, и 2007. године ослобађао оптуженог Михајла Храстова због како се наводи "поступка у нужној одбрани“.

У мају 2009. године Врховни Суд Хрватске је након спроведеног главног претреса први пут прогласио Михајла Храстова кривим и осудио на 8 година затвора, а касније у новембру 2009. преиначио на 7 година затвора. Да би децембра 2010. године Уставни Суд Хрватске је укинуо пресуду Врховног суда Хрватске због процедуралних разлога.

Врховни суд Хрватске је 2012. године је поновио суђење Михајлу Храстову и осудио га 7. септембра 2012. на само 4 године затвора. Иначе за ово кривично дело је минимална затворска казна 10 година. Као олакшавајућа околност је узето то што је од кривичног дела прошло 22 године (у преводу застарио) и измењене околности у продичном и друштвеном животу оптуженог, професионалној каријери.

Психијатријским вјештачењем је утврђено да је оптужени у вријеме извршавања кривичног дјела био смањено урачунљив. На ову пресуду су јула 2012. године поднесене жалбе и од оптуженог и од тужиоца. 

Михајло Храстов је 9. децембра 2016. године пуштен из затвора на условну слободу, много пре истека пресуде за овај ужасан злочин.

Судови и Тужилаштва у Хрватској су за овај злочин на Коранском мосту оптуживала само Михајла Храстова, иако су исзкази преживелих као и судско-медицински налази показивали да је у овом злочину поред Храстова морало учествовати још најмање три особе.

Ово суђење је по својој дужини трајања кривично-судског процес рекордер у региону.

Породице настрадалих, пред Окружним судом у Карловцу воде парничне поступке против државе Хрватске за накнаду штете и чекају правоснажност последње кривичне пресуде. 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О злочину на Коранском мосту до данас није написана ниједна књига.

Такође ниједан документарни филм није снимљен. Једино што је ДИЦ Веритас направио један краћи видео прилог о том злочину.



Оцените нам овај чланак:

Да се не заборави и не понови!




Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







































Skip Navigation Links