Корански мост 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Кордун


Корански мост 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Злочин на Коранском мосту 1991. је злочин који су извршили припадници хрватске специјалне јединице полиције предвођене Михајлом Храстовим, над резервистима Југославенске Народне Армије, на Коранском мосту 21. септембра 1991. у близини града Карловца.

Том приликом је заробљено 25 војника резервиста, а потом и убијено њих 13 резервиста ЈНА. Док су четворица припадника ЈНА успели да преживе и после сведочили на суду.

Суђење за овај злочин је трајало више од 20 година и поставило апсолутнии рекорд у региону по дужни трајања. На крају, само је један осумњичени доживео пресуду, која је гласила само 4 године.

Међународни суд правде у Хашком Трибуналу није се бавио овим случајем.

 


ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.





Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).


 
Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор СР Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца. 


Ситуација у Карловцу

Град Карловац је пред рат имао око 30% Срба. У Карловцу је Југославенска Народна Армија имала своје две касарне "Мекушје" и касарна "Логориште“. У свим градовима СР Хрватске 1991. где су биле и касарне ЈНА, долазило је до провокација и малтретирање војника и официра ЈНА, од стране хрватског становништва. Дешавало се да им градске власти искључују воду, струју, недозвољавају доставу хране у касарну и др. У тим касарнама су се већином налазили војници на редовном одслужењу војног рока. Војници и официри ЈНА хрватске и словеначке националности, су од маја 1991. масовно дезертитали из ЈНА, одлазећи кућама, а многи су приступали ЗНГ или у специјалне јединице полиције. 

Код већинског српског села Будачка Ријека у околини Карловца, 4. августа 1991. године су убијена из заседе четворица припадника МУП-а Хрватске, што је било оправдање пред хрватском јавности за овај злочин над припадницима ЈНА на Коранском мосту. Како је касније Јосип Бољковац, министар у тадашњој Влади Хрватске, сведочио на Суду неко је из хрватске обавештајне службе је намерно послао хрватске полицајце према српском селу Будачка Ријека, неби ли добили жртве које су употребљене у пропагандно-психолошком рату тј. прилику да се реванширају Србима и припадницима ЈНА на Кордуну. 


 


ЗЛОЧИН

21. септембра 1991. око 19 сати, на мосту преко реке Коране, припадници специјални јединица МУП-а Хрватске и ЗНГ заустављају два камиона са припадницима ЈНА, који су превозили војнике редовног и резревног састава ЈНА из касарне "Мекушије" у касарну ЈНА "Лоргориште“. Припадници ЈНА, било их је 25 у камионима, одмах су заробљени и упућене су им погрдни изрази и псовке. Наређено им је да одмах предају оружје, што су они и учинили, мислећи да ће тако избећи сукобе и убијање. Одмах по предаји оружја, 17 припадника ЈНА је одведено са моста на Корани, док је осталим војницима ЈНА наређено да легну на коловоз (асфалт) са лицем окренутим на земљу и руке да ставе на потиљак.

Тада је уследило физичко иживљавање припадника МУП-а Хрватске и ЗНГ, над заробљеним припадницима ЈНА. Ударани су кундацима и ногама. Војнику Бранку Маџарцу је поломљена рука. Када се заставник ЈНА Никола Бабић побунио против толиког малтретирање, један припадник ЗНГ га је убио ножем тј. заклао. Затим је и други војник ЈНА убоден 2 пута ножем у леђа, а потом је убијен рафалом из аутоматске пушке. 

Осталим војницима ЈНА је наређено да устану и поредају се поред ограде моста на Корани. Видевши да ће и они бити ликвидирани на сличан начин као њихова два друга, три војника: Бранко Маџарац, Душан Мркић и Небојша Јаснић су скочили преко ограде моста у реку Корану. Остали војници ЈНА на Коранском мосту, сем Светозара Шарца који је тешко рањен, су ликвидирани. Прво им је пуцано из аутоматске пушке у ноге, а онда док су лежали на земљи, једног по једног убијали на најстрашнији начин углавном ножем.

Убијањем заробљених војника ЈНА, од стране припадника МУП-а Хрватске и ЗНГ, учињена је тешка повреда Женевске конвенције.

Имена погинулих припадника ЈНА

  1.     Бабић Михајла Миле, рођен 1949.
  2.     Бабић Паје Никола, 1948.
  3.     Бижић Милана Васо, 1955.
  4.     Гојковић Шпире Светозар, 1959.
  5.     Комадина Бошка Зоран, 1964.
  6.     Козлина Боже Божо, 1954.
  7.     Лукач Милоша Миленко, 1959.
  8.     Миловановић Светозара Слободан, 1966.
  9.     Пеурача Владимира Миле, 1964.
  10.     Поповић Михајла Небојша, 1967.
  11.     Савић Душана Милош, 1955.
  12.     Сипић Ђорђа Јован, 1966.
  13.     Срдић Симе Милош, 1948.
Рањени и преживели резервисти ЈНА
  1.     Душко Мркић,
  2.     Светозар Шарац,
  3.     Небојша Јаснић,
  4.     Бранко Маџарац
 

 

СВЕДОЧЕЊА

Светозар Шарац, један од преживелих Коранског покоља 21. септембра 1991. сведочи о томе следеће:

- "То је био мој први дан у "резерви" ЈНА, када сам као професионални возач обукао униформу ЈНА у оближњем селу Крњак, како бих учествовао у евакуацији касарне 'Логориште'. Под командом резервног капетана ЈНА Милета Пеураче, нас 24 углавном резервиста возача у једном "пинц гауеру" и једном војном камиону, кренули смо у Карловац да евакуишемо возила и људство које је тамо остало, а све то је наводно било договорено са хрватским МУП-ом. Међутим, када смо негде предвече стигли на Корански мост, сачекала нас је блокада.

Два хрватска полицајца су тражили да се предмо. Морали смо. На мосту је остало 15 резервиста. Спровели су нас преко моста, 150 метара, на градску страну и негде на крају, у песку поред саобраћајнице, наредили да сви легнемо. Момка из Крњака који је био у маскирној униформи одмах је заклао један од тих људи. Комшија тог човека, Васо Бившић, тада је закукао да то не чине те је и он заклан. Нас 13 унезверених потерали су поново мостом на другу страну Коране. Тада су се испред нас створила тројица у маскирним униформама који су са буквално два метра отворили рафалну паљбу из "калашњикова". Имали су маскирне капе на главама.

Из несвести сам се пробудио око поноћи. Преко мене су лежали мртви. Устао сам и одвукао се до камиона и ушао на место сувозача. Поново сам се онесвестио, а тргла ме је бука док су управо пристигли хрватски бојовници убацивали лешеве мојих другова у камион. Тада је један од њих приметио да сам жив у кабини. Када је притиснуо кваку, испао сам из возила и сећам се само да ме је тај човек снажно ударио кункдаком. Видео сам како ми око испада, и пао поново у несвест...".

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

  1.    Михајло Храстов,
  2.     Велимир Хрвојевић,
  3.     Петар Мандић
  4.     Живко Перишић

 

 


ПОСЛЕДИЦЕ

Лешеви масакрираних припадника ЈНА са Коранског моста су превезени у загребачку болницу на обдукцију. Касније су лешеви предати родбини покојника, која је позвала српску лекарску комисију да прегледа лешеве. Утврђено је да је у загребачкој болници покушано хируршким путем прикрити трагове клања и убода ножем.

Хрватска је након овог злочина на Коранском мосту незадрживо срљала у рат, што јесте и био циљ власти у Загребу, јер како је и сам Фрањо Туђман рекао 1992. на Јелачићевом тргу, да је Хрватска је могла добити независност и без рата, али не би била етнички чиста. Само три недеље након овог злочина, у Карловцу, припадници ЗНГ, међу којима и браћа: Жељко и Марјан Гојак убијају троје Срба, чланова породице Рокнић, међу којима и девојчица од 14 година Александра Рокнић, у насељу Сајевац.

 


СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

1992. године хрватски сабор је усвојио Закон о опросту, којим је помиловао све припаднике ХОС, ХДЗ, МУП РХ, као и ЗНГ који су починили кривична дела ратни злочин.  

У мају 1992. године окружно тужилаштво у Карловцу, под притиском међународне заједнице, подиже оптужницу против Михајла Храстова, припадника специјалне полицијске јединице МУП-а Хрватске, због кривичног дела злочин против човечности и међународног права - противправно убијање и рањавање заробљеника. На том суђењу Михајло Храстов је признао да је убио 13 припадника ЈНА и уследило је његово напредовање у хрватској полицији. 1995. на Дан државности добио је од председника Хрватске Фрање Туђмана орденом Николе Шубића Зрињског. 1996. године Карловачка жупанија га је прогласила заслужним грађанином доделивши му низ признања. 

1999. године Суд у Карловцу је осудио шесторицу Срба, међу којима Душан Томић, Милан Томић и Миле Дакић (р. 1931). Они су осуђени на максималне затворске казне за то убиство хрватских полицајаца код Будачке Ријеке. С тим да је тај поступак вођен без присуства Миле Дакића, па је касније на захтев Дакића и Републике Србије обновљен. 

Жупанијски Суд у Карловцу је 1993, 2002. и 2007. године ослобађао оптуженог Михајла Храстова због како се наводи "поступка у нужној одбрани“. У мају 2009. године Врховни Суд Хрватске је након спроведеног главног претреса први пут прогласио Михајла Храстова кривим и осудио на 8 година затвора, а касније у новембру 2009. преиначио на 7 година затвора. Децембра 2010. године Уставни Суд Хрватске је укинуо пресуду Врховног суда Хрватске због процедуралних разлога.

2012. године је Врховни суд Хрватске је поновио суђење Михајлу Храстову и осудио га 7. септембра 2012. на 4 године затвора. Иначе за ово кривично дело је минимална затворска казна 10 година. Као олакшавајућа околност је узето то што је од кривичног дела прошло 22 године и измењене околности у продичном и друштвеном животу оптуженог, професионалној каријери. Психијатријским вештачењем је утврђено да је оптужени у време извршавања кривичног дела био смањено урачунљив. На ову пресуду су јула 2012. године поднесене жалбе и од оптуженог и од тужиоца. 

9. децембра 2016. године из затвора је пуштен Михајло Храстов, на условну слободу, много пре истека пресуде за овај ужасан злочин.

Судови и Тужилаштва у Хрватској су за овај злочин на Коранском мосту оптуживала само Михајла Храстова, иако су исзкази преживелих као и судско-медицински налази показивали да је у овом злочину поред Храстова морало учествовати још најмање три особе. Ово суђење је по својој дужини трајања кривично-судског процес рекордер у региону.

Породице настрадалих, пред Окружним судом у Карловцу воде парничне поступке против државе Хрватске за накнаду штете и чекају правоснажност последње кривичне пресуде. 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links