Нереди на Максимиру 1990 - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Нереди на Максимиру 1990


Нереди на Максимиру је назив за неодиграну фудбалску утакмицу у Загребу 13. маја 1990. између НК Динамо и ФК Црвена звезда из Београда. Многи људи у бившој Југославији сматрају да је управо овај догађај најавио крвави распад СФРЈ, јер долазећа власт у СР Хрватској - ХДЗ, дан након ове утакмице требала је да преузме све водеће функције и административну управу.

Њима су управо ови нереди послужили за чишћење српских и нехрватских кадрова из републичке управе. Београдски и загребачки медији нису имали исто виђење догађаја, па је кренио медијски рат.

Први пут се десило да је државна застава запаљена јавно.
 



ПРЕТХОДНИЦА

Током пролећа 1990. године почело је формирање нових политичких странака и појављивање нових политичких лидера. У СР Хрватској су у априлу и мају 1990. године одржани локални, парламентарни и председнички избори, где је победила Хрватска Демократска Заједница, а председник СР Хрватске је постао Фрањо Туђман. Све до средине маја 1990. главне полуге власти: Полиција, Тужилаштво, медији... били су контролисани од Савеза Комуниста Хрватске, лидера Ивице Рачана.

Како је Савез Комуниста Хрватске претрпео велики пораз на изборима априла 1990. то је значило да целокупну власт у СР Хрватској преузима Фрањо Туђман и ХДЗ.

„ХДЗ је странка опасних намера“
(Ивица Рачан, 1990)


Хрватска Демократска Заједница је од свог оснивања међу главне политичке циљеве уврстио: одвајање СР Хрватске од СФРЈ и етничко чишћење Хрватске од Срба. Да би спровео те планове у дело, било је потребно поред освајања власти очисти и старе комунистичке кадрове из републичке администрације, које су у знатном броју попуњавали Срби, или људи из мешаних бракова. Зато је ова утакмица одлично послужила за организовање и подметање нереда, како би МУП Хрватске био очишћен од Срба и тиме био отворен пут за спровођење зацртаних планова.


Фудбалски део

ФК Црвена звезда из Београда је поред НК Динамо и ФК Партизан и НК Хајдук Сплит, део „велике четворке“, који су ранијих сезона увек одлучивали о фудбалском шампиону СФРЈ. Те сезоне 1989/1990 ФК Црвена звезда је имала одличан тим, који је неколико недеља пре ове утакмице обезбедио прво место на табели, тако да ова утакмица није имала такмичарску драж, али је свакако занимљива за многе поклонике фудбала. Мада су навијачи Динама данима пре ове утакмице најављивали прекид ове утакмице као и целог Првенства, али то у медијима није било објављено.

Иначе, годинама пре тога, када су клубови ФК Црвена звезда и НК Динамо играли своје мечеве, како у Загребу, тако и у Београду, долазило је до нереда и туча њихових навијача на самом стадиону или око њега, али никад са овако фаталним исходом као 13. маја 1990, када утакмица није ни одиграна, а стадион потпуно демолиран.

 

 

 

ДАН УТАКМИЦЕ

Главнина Звездиних навијача је кренула међународним возом из Београда за Минхен, преко Загреба, у раним јутарњим часовима 13. маја 1990. али је и ноћ раније једна мања групица навијача из унутрашњости дошла у Загреб. Те ноћи није било нереда.

У возу који је ишао из Београда ка Загребу, преко Срема и Славоније, улазили су Звездини навијачи и на успутним станицама. Око 12 сати, воз је стао у предграђу Загреба, где је преко 500 Звездиних навијача изашло из воза. Звездини навијачи изашли су пре Главне железничке станице у Загребу, избегавајући сусрет са полицијом. Пошто су ушли у загребачко предграђе Трње, Звездини навијачи су започели са навијачким активностима: песмом, а разбијен је и неки аутомобили.

Око 15-ак минута је требало загребачкој полицији да окружи Звездине навијаче и да их смири, али то није ишло лако, јер је настала велика туча, између полиције и Звездиних навијача, у којој је један полицајац тешко повређен. Затим је загребачка полиција успела да, под пратњом, одведе Звездине навијаче до Максимирског парка, недалеко од стадиона, са намером да их тамо задржи, до почетка утакмице, те да их одатле спроведе до стадиона, али им то није пошло за руком, јер су се Звездини навијачи углавном извлачили из тог обруча. У самом центру Загреба дошло је неколико туча, између Звездиних и Динамових навијача, у којима су два Динамова навијача тешко повређена. У Загребу се тада први пут прошло некажњено јавно певање, до тада забрањене четничке песме: „Од Тополе, од Тополе“.

 

Почетак утакмице

Када се примакао почетак утакмице, загребачка полиција је спровела Звездине навијаче (било их је преко 2.000) на јужну трибину Максимирског стадиона. Још док су се трибине попуњавиле публиком, кренуле су вербалне чарке и стандардне прозивке Звездиних и Динамових навијача, пропраћене међусобним увредама, чак и на националној основи.

Само што је одиграно неколико минута утакмице, Динамови навијачи „Bad Blue Boys“ су врло лако срушили заштитну ограду на северној трибини Максимирског стадиона.


Антологијски нереди

Тада је велика група Динамових навијача улетела на терен, прекинула утакмицу, док се већина играча и делегата склонила. Динамови навијачи су кренули затим ка јужној трибини да се физички обрачунају са Звездиним навијачима. Остала је неразумљива чињеница да се у том моменту на стадион обезбеђивао мали број припадника полиције, тако да су Динамови навијачи успели да унесу каменице, флаше, цигле, са којима су кренули да гађају Звездине навијаче, смештене на тзв. „Јужном стајању“, у том тренутку потпуно незаштићеном делу трибине.

Звездаши су затим почели да ломе рекламне табле на стадиону, како би се њима заштитили од пројектила, којима су били гађани. Док су они ломили табле, Загребачке телевизијске камере плански су преусмерене ка њима, не би ли се сва пажња гледалаца усредсредила на њих и како би они касније били окривљени за нереде. Уследио је физички обрачун између Динамоваца и Звездаша, који је трајао готово сат времена, а део тих нереда забележиле су камере ТВ Загреба.

Током нереда је први пут јавно запаљењна застава СФРЈ, чиме је у Загребу и СР Хрватској јасно показана нетрпељивост према југославенству и идејама "Братсва и Јединства". Капитен НК Динамо Звонимир Бобан, је чак шутнуо полицајца Рефика Ахметовића, чиме је показао непоштовање према држави у којој живи и таквим поступком дао лош пример навијачима загребачког Динама.

Сат времена након почетка нереда и дивљања навијача, појавиле су се јаке полицијске снаге, које су испразниле стадион, задржавши Звездаше на стадиону.


Нереди након утакмице

Након што их је загребачка полиција избацила са Максимирског стадиона, Динамови навијачи су се упутили ка центру Загреба, где су имали свој рушилачки поход и велику тучу са полицијом. Тада су и они певали забрањене песме, које су имале антисрпску конотацију и усташке стихове. Динамовци су превртали аутомобиле, рушили трамваје, излоге.


Одлазак Звездиних навијача

Скоро три сата након ове неодигране утакмице, навијачи Звезде су задржани на демолираном Максимирском стадиону. Тада су им обезбеђени аутобуси који су их превезли у Дуго Село, предграђе Загреба, па су онда ванредним возом одвежени ка Београду, где су стигли у јутарњим часовима 14. маја 1990. године.


 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Након утакмице Максимирски стадион и центар Загреба су изгледали врло тужно, јер су били демолирани. Већ сутрадан 14. маја 1990. је кренуо „медијски рат“. Занимљиво је да београдски и загребачки медији нису имали исто виђење догађаја од претходног дана. Док су београдски медији кривили ХДЗ и Динамове навијаче, загребачки медији су осуђивали Звездине навијаче и „неспособну српску полицију“.

Касније се сазнало да је у нередима на Максимиру 13. маја 1990. кључну улогу имала долазећа власт, политички врх ХДЗ, који је ову прекинуту утакмицу употребио као аргумент за отпушање Срба из МУП-а Хрватске и довођење Хрвата на њихово место и на тај начин обезбедила услове за касније етничко чишћење Срба из Хрватске.

Утврђено је да су дан раније, 12. маја 1990, у касним вечерњим сатима, чланови ХДЗ-а ушли на Максимирски стадион и унели велике количине каменица, флаша, цигли, док су ограду на северној трибини нагризли са киселином, што је омогућило Динамовим навијачима да следећег дана, врло лако сруше ограду, уђу наоружани на терен и прекину утакмицу.

У понедељак, 14. маја 1990. Хрватска Демократска Зајединца је преузела власт у СР Хрватској и започела чистку српских и других не хрватских кадрова из МУП-а Хрватске. У наредним месецима је започео медијски рат, а потом и напади на српска места и савезну војску - ЈНА.

 

 

РЕЧИ УЧЕСНИКА

Стеван Стојановић, тада голман и капитен Црвене Звезде, а данас функционер у истом клубу каже:
- "Имали смо сјајан тим те сезоне. Освојили смо дуплу круну у једној од најјачих конкуренција југославенске прве лиге. Ми смо стварали тада тим за европску круну, што се десило годину дана касније у Барију.
 
С друге стране Динамо је имао добре појединце које су предводили: Звонимир Бобан и Давор Шукер, а после више година су дошли у шансу да освоје титулу првака... Кaдa су почeлe дa лeтe кaмeницe сa сeвeрнe трибинe ja сaм, чини ми сe, први крeнуо у свлaчионицу, a зa мном и остaли.
 
Вишe сe нисмо врaћaли нa тeрeн. Сa нaмa су били и игрaчи Динaмa, нисмо били свeсни штa сe горe догaђa, нити дa ли то имa вeзe сa нeким другим ствaримa".
 
 
Владика Григорије, касније епископ захумско-херцеговачки, тада војник ЈНА:
- "Ja сaм тада био у Загребу на одслужењу војног рока. Отишaо сaм тaмо кaо нaвиjaч Црвeнe звeздe. Прeд почeтaк сe видeло дa je aтмосфeрa тeшкa, моглa je дa сe опипa мржњa. Било je нaс нeколико хиљaдa нa jужноj трибини у кaвeзу. Нaвиjaчи Динaмa су почeли дa вичу, дa нaс гaђajу свим и свaчим, то je могло дa сe поднeсe. A ондa je крeнулa тa провaлa сa сeвeрнe трибинe, било je то дирeктно глeдaњe смрти у очи. У том трeнутку било je исто бити у воjничкоj униформи и у дрeсу Црвeнe звeздe.
 
Осeћaњe тe опaсности je нeшто што нe можeш дa зaборaвиш. Испрeд тeбe стоje људи коjи хоћe дa тe убиjу, коjи су спрeмни дa убиjу зaто што носиш одрeђeни дрeс или униформу. То су били поглeди пуни мржњe, мржњa je билa њихов jeдини покрeтaч. Кaдa je дошло до тучe навијача, прeшaо сам нa зaпaдну трибину, мислио сaм дa ћe тaмо бити бољe, aли сaм сe прeвaрио. Ни нe знaм коликa je билa огрaдa коjу смо прeскочили, нити кaко je могућe дa сe нисмо поврeдили. Нeки су бeжaли, нeки су сe склaњaли, нeки су сe борили, чисто спaсaвaњe живe глaвe. Дa ниje било полициje, ми дaнaс нe бисмо причaли".
 
 
Предраг Сарапа, новинар, каже следеће: 
- "То je било зa мeнe шокaнтно иaко je мржњa куљaлa нa свe стрaнe и ниje било тaко слaтко мислити о будућности. Био сам на стадиону са колегом. Дaнaс послe двaдeсeт годинa ja сaм ту. Њeгa нeмa. Дa ли je узрок томe тa утaкмицa или je онa повод много вeћeг тровaњa коje je много дужe трajaло, тeшко ми je рeћи.
 
Сaмо ми je жaо што сaм тaдa био ту. Послe толико годинa упознaо сaм многe вођe нaвиjaчa и они сaдa кaо нeћe дa говорe о свeму томe иaко су дeвeдeсeтих о томe поносно причaли. Дувajу им други вeтрови. Мeнe je и тaдa било срaмотa."

 

Александар Вучић, данас политичар, тада навијач Црвене Звезде, каже:
- "Свe што сe догодило тај дан ни зa когa од звездаша ниje било изнeнaђeњe, a скоро сви коje сaм знaо кaо људe коjи су дeо „Сeвeрa", били су нa тоj утaкмици. Ми смо живeли зa ту утaкмицу. Кaд год бисмо ишли у Зaгрeб, очeкивaли смо тучу. Зaто, нe вeруjeм у причу дa je рaт почeо нa „Мaксимиру", мислим дa сe тaд сaмо покaзaло кaкви су односи у друштву.

Кaд вaм сe тaко нeшто покaжe у мaсовном облику, jaсно вaм je штa прeдстоjи и штa je у душaмa људи. Чaк нe мислим ни дa je Бобaнa нeко нaговорио дa удaри полицajцa. И дa Бобaн ниje то урaдио, дошло би до нaвиjaчкe тучe. Сукоби нaвиjaчa су сe увeк догaђaли, били су нормaлнa ствaр, a фудбaл je увeк сaмо eмaнaциja оногa што сe збивa у друштву."

 



Посећено је: 3507  пута
Број гласова: 30























Skip Navigation Links