На тромеђи Западног Срема, Источне Славоније и Бачке, налази се град Вуковар који већ вековима одолева времену на обалама Дунава. Ово је место бурне прошлости, јер се налази у јужним деловима Паноније у близини Балканског полуострва. Све су то околности које су допринеле да се у протеклим епохама у Вуковару и околини дешавају ратови, миграције, демонстрације, али и напредак, индустријализација, прогрес и сл.

Свакако у овим крајевима присутни су столећима православни Срби, али и други народи (Немци, Мађари, Хрвати, Буњевци, Шокци...итд). Трагови постојања србског становништва нису само историјски споменици, већ и православне светиње. Такође мноштво Срба је у вуковарској општини још у време Аустроугарске од XVII до средине XX века имало велики утицај и значај за културу, привреду, уметност, спорт, архитектуру...итд. 

У два светска рата, Вуковар је имао велика страдања и прогоне Срба, који су се поновили и 1990-их година, када је социјалистичка Југославија растурана услед унутрашњег сепаратизма и спољних фактора, првенствено деструкције Европске заједнице (касније уније). Загреб је хтео на све начине да елиминише Србе из тог дела авнојевске Хрватске, што му је и успело. 

Ратна дешавања у Вуковару 1991. су од овог лепог места направили југославенску хирошиму, што и јесте био циљ режима Фрање Туђмана односно партије ХДЗ пошто су слике срушеног града биле одличан адут хрватске пропаганде која је у Европи и свету извојевала подршку НАТО пакта за извођење "Бљеска" и "Олује" 1995. чиме је "Србско питање у Хрватској" решено, јер је проценат спуштен испод три процента.

Миленко Милинковић некадашњи становник Вуковара, електроинжењер, стручњак из телекомуникација и директор ПТТ "Вуковар" објавио је 2024. године књигу под насловом "Вуковар генеза пакла", у којој је из свог личног угла као сведок дешавања која су умногоме утицала на пакао који се обрушио на становнике вуковарске општине свих националности. Делове из те књиге пренећемо у неколико наставака, како би се сачувало сведочанство једног времена.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (1. део)

КОНГРЕС КОМУНИСТА ХРВАТСКЕ

Члан Савеза комуниста Хрватске (СКХ) постао сам 1980. године. Нисам обављао никакве политичке функције, искључиво сам био посвећен свом стручном раду. Моје активно политичко ангажовање почиње тек десетак година касније. Тада је већ било видљиво да су се у политичком животу појавиле сувише велике празнине. Тадашње политичке структуре почеле су се повлачити, а празнину су убрзано попуњавали екстремисти и националисти. Нисам хтео да дозволим да моја и судбина друштва зависи од них.

Избор Анте Марковића за председника Савезног Извршног већа СФРЈ 16. марта 1989. даје наду да ће ипак разум превладати. Премијер југославенске Владе Анте Марковић одмах отпочиње снажне и амбициозне свеобухватне реформе.

Анте Марковић

Интензивно сам се укључио у политички живот па сам изабран за делега 11. Конгрес СКХ. Конгрес је замишљен као реформаторски и рад се одвијао у три комисије за реформу:

1. политичког система

2. друштвеног система

3. привредног система.

Пријавио сам се за учешће у Комисији за реформу привредног система. Долазио сам из привреде и то ми је било логично. Уосталом, нисам се ни сматрао компетентним за рад у друге две комисије. Очекивао сам од дискутаната да ће давати своје предлоге како на нај бољи, најефикаснији начин реформисати тада већ изразито неефикасан привредни систем. Немало сам био изненађен излагањима, сва су се сводила на чисту фразеологију.

Иако пре тога нисам ни имао намеру да говорим, затражио сам реч. Рекао сам да ако стварно желимо реформу привредног система, онда пре свега морамо системски, законски обезбедити место самом процесу рада које му по природи ствари припада. Основни циљ процеса рада је стварање нове вредности и обезбеђивање профита.

Како се кроз тај процес јављају и пратеће тензије, предложио сам да видимо како наћи решење да се све те пратеће тензије не решавају у процесу рада, јер ће оне временом постати доминантне, што ће основни циљ процеса рада обезбеђење профитабилног пословања, потиснути на маргине. Зато сам предложио да рад комисије усмеримо у правцу тражења си стемских решења како би се процес рада ослободио свих тих тензија, а да се „Госпођи Држави", плаћањем пореза, омогући да она решава све пратеће тензије.

Нисам баш био уверен да су ме сви разумели. Рекао сам што сам имао, па сам отишао да пратим завршетак рада Комисије за реформу политичког система. Намерно сам био у црвеном џемперу, боји која више није била попу парка. Пошто сам био једини у црвеном џемперу, камермани су ме често зумирали.

Нисам имао намеру да узимам учешће, а како сам иначе имао проблем да останем будан на скуповима где не учествујем активно, на тренутке сам склапао очи.

Председавајући је закључио дискусију и предложио је да се као резултат свих дотадашњих дискусија, стави на гласање закључак Комисије да се, већ колико сутра, изврши промена политичког система и оформи више страначки плурализам.

Иако сам већ дремкао, чувши тај предлог, махинално сам затражио реплику.

Изашао сам за говорницу и рекао да се засигурно већина присутних слаже са чињеницом да је вишестраначки плурализам најефикаснији начин за успостављање принципа ефикасне политичке конкуренције, али сам се запитао, да ли смо ми као друштво способни и спремни да, већ колико сутра, без превеликих штетних последица, усвојимо такав политички систем.

Предложио сам да искористимо мудрост Европе која је, кад је схватила да разједињена не може успешно конкурисати у свету, донела одлуку да ле у процес уједињења, али не преко ноћи. За реализацију те одлуке оставила је период од више година како би за то време обавила све потребне законске и све остале припреме и по примципу континуитета ушла у ново стање.

Рекао сам да ми очито немамо толико времена на располагању, пa caм предложио да се остави барем годину дана, како би се на миру усклади ла нова законска регулатива, савладале баријере у главама људи и на тај начин без озбиљних штетних последица ушло у ново друштвено уређење. Надаље сам изнео свој став да ће у противном, због баласта прошлости и неразчишћених међунационалних односа, исхитрени процес имати несагледиве штетне последице.

Туђман и Рачан, 1990.

Председавајући је био затечен и није ставио на гласање закључак да се већ колико сутра, пређе на вишестраначки систем.

Сутрадан је, међутим, у писаним закључцима са Конгреса стајало да је таква одлука изгласана. Изабрано је ново руководство на челу са Ивицом Рачаном, чланом председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ).

За време тог 11. Конгреса СКХ, посматрајући са стране, имао сам прилику да видим да су у току велике политичке игре, да су одлуке већ раније донесене, а Конгрес је требао само да их потврди. Касније сам закључио да је тада у ствари направљен слободан простор за долазак Хрватске демократске заједнице, на власт у Хрватској.

У децембру 1989. у градској зони Вуковара два пута је запаљена државна застава СФРЈ, једном на хотелу "Дунав", а други пут на згради "Кроација осигурања". Починиоци никада нису пронађени, али се јасно може наслутити коме је овако нешто одговарало, а ко је имао разлога за страх. Био је то само почетак пакла.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (2. део)

ПРЕДИЗБОРНЕ АКТИВНОСТИ

Дан пре него што је 11. Конгрес започео са радом, донесена је тесном већином, одлука председништва ЦК (Централног комитета) СКХ да ће се на пролеће 1990. године одржати слободни вишестраначки избори за Скупштине друштвено политичких заједница. Та одлука није потврђена на Комисији за реформу политичког система, али је почела да се убрзано спроводи. Било је за очекивати да ће таква исхитрена политичка одлука изазвати велике турбуленције на политичкој сцени не само СР Хрватске, већ и СФРЈ.

СКХ је променио име у Странку демократских промена (СДП), марта 1990. Током доношења те одлуке, измењена су и обележја странке. Било је више предлога. У паузи заседања, ја сам на велико плаво платно иза стола председавајућег, закачио по дијагонали три петокраке: жуту, зелену и црвену. Њих сам претходно исекао из великих картона које смо добили за гласање: жуте, зелене и црвене боје. Образложио сам и симболику мога предлога: Европа, екологија и континуитет црвена петокрака. Велики број присутних је са одобравањем прихватило идеју. Међутим, одлука је већ раније била донета усвојено је решење шаховнице.

Бурна политичка превирања у СФРЈ и Хрватској одразила су се и на стање у вуковарској општини, већ увелико уздрманој због економске кризе и драматичних штрајкова радника.

Миленко Милинковић на изборном плакату, 1990.

Вуковар је стари град. Статус града је добио још 1231. повељом Херцега Коломана, два века пре него је Колумбо открио Америку а век и по, пре Косовске битке. Сама општина је била многонационална. На тим просторима, ко вели су, кроз хисторију, многи народи: Хрвати, Срби, Немци, Мaha Словаци, Украјинци, Русини, муслимани, Јевреји, Роми и други.

У Другом светском рату на стратишту Дудик, на периферији Вуковара страдао је велик број Срба, али и Јевреја и Рома.

Током и после ДСР из подручја Далмације и Херцеговине досељен је велик број Хрвата (римокатолика), посебно на подручје јужног дела града, на Митницу.

Општину Вуковар чинили су градови Вуковар и Илок, те сеоска насеља Бапска, Берак, Бобота, Богдановци, Боксић, Борово, Бршадин, Чаковци Ћелије, Грабово, Клиса, Липовача, Ловас, Лудвинци, Миклушевци, Моко во, Негославци, Опатовац, Пачетин, Петровци, Сотин, Свињаревци, Ша ренград, Томпојевци, Товарник, Трпиња и Вера.

По званичном попису становништва из априла 1991. године на територији општине Вуковар живело је 84.189 становника. Од чега су Хрвати имали 36.910 (43,84%), а Срби 31.445 (44,62%)

Староседеоци Вуковара, Срби, Хрвати и сви остали живели су једни са другима међусобно поштујући нацију, веру, обичаје, традицију и културу. међусобно су се дружили и помагали. У Вуковарској општини био је и највећи број мешовитих бракова у СФРЈ, чак 34%

Зло у Вуковару су донели досељеници и њихови потомци из других крајева, углавном из западних делова Херцеговин (Груде, Љубушки, Посушје, Дувно, Широки Бријегм Мостар...) и Далмације (Сињ, Метковић, Дугопоље, Имотски, Вргорац, Опузен, Каменско...). То се десило за време Другог светског рата, тињало за време МАСПОК-а, односно ткз. Хрватског прољећа, раних седамдесетих година, а поново је букнуло две деценије касније.

Свесни тога у Вуковару се увек водило рачуна о равнопавној, пропорционалној заступљености грађана свих националности у органима власти. Живело се у миру.

Никада нисам знао национални састав радника (око 200) који су радили ПТТ Вуковар, где сам био директор. Није ме интересовало. Ипак, још током 1989. године зло је превладало, настала су турбулентна времена, како је у роману „Травничка хроника" написао нобеловац Иво Андрић: „Дођу тако понекад времена, кад паметни заћуте, будале проговоре, а фукаре се обогате".

У децембру Владимир Шекс, Бранимир Главаш и Томислав Мерчеп оснивају локални одбор ХДЗ у Шаренграду. Одмах почињу националне трзавице и напетости на политичкој сцени у општини Вуковар, интензивно подгревана и хрватским и српским средствима информисања.

Још крајем 1989. године срушен је партизански споменик народном хероју Ђоки Патковићу на раскрсници за српска села Веру и Боботу, запаљени су киосци српских новина, запаљене су југославенске заставе на хотелу "Дунав" на згради осигурања „Кроација".

Владимир Шекс, перјаница ХДЗ

Већ се увелико одвијао организовани масовни шверц алкохолних пића „Бадел" из Загреба преко Вуковара у СР Србију. За прометована пића не плаћа се савезни порез. На тај начин значајна средства одлазе у џепове организатора и посебне фондове.

Већ 24. фебруара 1990. на скупу у загребачкој дворани "Лисински" лидер ХДЗ, Фрањо Туђман" изјављује своју чувену реченицу: „НДХ није била само пука квинслишка творба и фашистички злочин, већ и из раз повјесних тежњи хрватског народа."

У марту 1990. године, на православном гробљу у Илоку оштећено 17 над гробних споменика. Починиоци нису идентификовани.

До почетка 1990. године свака општина у Хрватској је имала свој Секретаријат унутрашњих послова (СУП). Општински Секретаријати унутрашњих послова били су хијерархијски подређени Републичком секретаријату унутрашњих послова (РСУП), али су и координирали свој рад са скупштинским органима тих општина и под носили извештаје о свом раду Скупштинама општина (СО).

У СУП Вуковар је радило око 210 запослених, што службеника што полицајаца. Већина запослених били су Срби. Почетком 1990. године одлуком републичке власти из Загреба, укида се СУП Вуковар. Фомира се јединствена полицијска управа за територије општина Вуковар, Виновци и Жупања са седиштем у Винковцима. На тај начин било какав утицај утицај Општине Вуковар на рад полиције је престао, што је наравно и била намера такве реорганизације.

Одмах се више руководећих стручњака СУП-а Вуковар распоређују на рад у Винковце и Жупању. У тако формираној полицијској управи сада убедљиву већину чине Хрвати. Не верујем да је то било случајно. Све више слободног простора отварало се политичко-националним екстренима, па сам одлучио да се кандидујем на изборима за Веће општина Сабора

Почело је одржавање предизборних скупова.

Предизборне скупове које смо организовали ми, кандидати испред СДП одржавали смо по месним заједницама (било их је око 40) без буке, у миру настојећи увек да ублажимо нарастајуће тензије. ХДЗ је наступала бучно, често провокативно, возећи колоне аутомобила и кроз села настањена већински Србима, трубећи и машући заставама са шановницама. Тада фактички нисам ништа знао о партији ХДЗ на локалу.

По природи посла који сам обављао директор ПТТ-а Вуковар, познавао сам све иоле значајније људе у општини Вуковар. Међутим чланове ХДЗ-а из општине Вуковар нисам познавао. Они су деценијама били на маргини у јавном животу, јер су сматрали да југославенска држава није њихова домовина.

Мој први сусрет са локалним одбором ХДЗ догодио се након мог предизборног скупа селу Ловас. То је било село већински настањен Хрватима. Изненадило ме што је на нашем скупу било мало људи, ни трећина кино сале у којој се одржавао. Иначе, у Ловасу сам и започео акцију увођења телефона у општини Вуковар. Ту сам током тих активности одржао десетак зборова грађана. Знала су ме и деца у Ловасу. Акцију увођења телефона сам завршио у роковима које сам обећао. Обезбеђени су телефонски прикључци за све мештане.

Логично је да сам очекивао већи одзив на мом предизборном скупу. По завршетку, сазнавши да ће после мог скупа бити предизборни скуп ХДЗ-а, одлучио сам да останем и будем гост на том скупу. Желео сам да видим ко су ти људи. Када се појавио Томислав Мерчеп (из Борова Насеља, херцеговачких корена), рекао сам му да желим бити гост на његовом предизборном скупу. Знао сам да не сме да ме одбије јер је увече пре тога, ненајављено, послао своје букаче на мој предизборни скуп у Товарнику.

Покушали су ометати мој скуп који је одисао заједништвом и југославенством. Пошто сам имао велико искуство у вођењу скупова током акције увођења телефона на територији општине Вуковар одржао сам преко три стотине зборова грађана, брзо сам их неутралисао.

На скупу ХДЗ-а била је препуна кино сала, није било места за све. Стајали су са стране. Сео сам у средину првог реда. Многи присутни мештани су ме поздравили. Али и поред тога по место са моје леве и десне стране је остало празно. Није се нико усудио да седне поред мене. Чак ни они са којима само много пута дружио током акције увођења телефона. Када је почело представљање оних који су водили скуп, видео сам да били збуњени. Очито нису имали искуства са јавним иступањима.

На својим дотадашњим скуповима били су међу истомишљеницима, разгалили би публику, она би им узвратила и нико им није био раван. Сада сам им ја био трн у оку, муцали су, знојили се. Некако су завршили представљање. Јавио сам се за реч. Мерчеп ми је рекао да још није дискусија. Узвратио сам му да не желим да дискутујем, већ као гост желим да по здравим скуп. Сложио се.

Са говорнице, обраћајући се публици, рекао сам да долазим из друге стране, других политичких уверења, али као човек добре воље, желим да поздравим њих (показујући руком на публику), грађане добре воље. Рекао сам две реченице, у стилу да верујем, да у ова луда времена неће дозволити да када се сретну на сеоским ленијама, једни од других окрећу главу. Спонтани аплауз Захвалио сам се и кренуо на место. 

Мерчел, видно изнервиран што добијам аплауз на његовом скупу, поставио ми је питање и пре него што сам сео. Вратио сам се за говорницу, па му одговорио. Након тога, почели су и из публике да ми постављају питања, па сам морао поново за говорницу. Сећам се да ме је неко питао, како то моја странка мисли да се обрачуна са онима својим члановима који нису на линији промена.

Поново сам се вратио за говорницу, па сам рекао да је СДП стварно демократска странка, за разлику од неких странака које се само тако декларишу и да се она не обрачунава ни са политичким неистомишљеницима, а камоли са својим члановима, те да уважава аргумент здравог разума, а не аргумент силе. Све у свему, на том предизборном скупу ХДЗ-а био сам више времена за говорницом него сви остали заједно.

По завршетку скупа позвао сам руководство локалног одбора ХДЗ, уз сагласност директора пољопривредне задруге Адама, да одемо у његове просторије на формални округли сто. Моја намера је била да сазнам који су њихови политички ставови, те да истражимо могућност налажења заједничких интереса за све грађане општине Вуковар у жељи да нам се путеви не разиђу у старту. Било је ту двадесетак људи из вуковарског огранка ХДЗ.

Мерчеп као Славонски Наполеон, 1991.

До тада сам површно познавао само Томислава Мерчепа. Покушавао сам да одговорим на сва нихова питања, па и провокативна. Сећам се да ме је један младић питао, како то да се ја изјашњавам као "Југословен". Истакао је да зна да су моји родитељи Срби и да не разуме зашто се тако изјашњавам. Рекао је да је он Хрват и да он не може да буде "Југословен". Упитао ме је да ли се ја то тако декларишем само у фуницији тајм-аута, док не нађем свој идентитет. 

Утишао сам цео скуп, да би ме сви чули. Одговорио сам му да када већ разговарамо о било чему, морамо познавати суштину проблема, јер човек јединка, свој идентитет тражи прво у оквиру своје личности, да тај пут тражења идентитета од појединачног ка општем, иде преко породице, ширег окружења, регије, републике до Европе и света, па сам додао. 

„Младићу, мени је жао што си ти тек јуче искорачио из свог села у републику. Ја сам већ одавно свој идентитет нашао у Југославији, данас га тражим у Европи, да бих сутра био светски човек". 

Ћутали су, али нисам био сигуран да су разумели. ХДЗ је планирао предизборни скуп сутрадан у селу Богдановци. Знао сам да су тамо  углавном Хрвати, досељеници, Херцеговци и да су већ били познати по национал-шовинистичким ставовима. Ипак сам најавио Мерчепу да желим да будем гост и на том скупу. Сагласио се. Пошто су очито били свесни да у саставу у коме су били у Ловасу неће моћи успешно да ми вербално парирају, на скуп ХДЗ-а у Богдановцима позвали су Бранимира Главаша. Први пут сам га тада видео.

Бранимир Главаш је рођен у Осијеку, али је и он био дете досељеника из западне Херцеговине (Дриновци покрај Груда), које је важило за тврдо усташко језгро у Хрвата. Бранимир је правник по струци, а његов отац Љубомир је био у злогласној 369. (вражијој) дивизији Вермархта током Другог светског рата. Данас Бранимира сви памте као крволочног ратног злочинца који је 1991-1992 радикално смањио број Срба у Осијеку и околини етничким чишћењем.

Са мном је дошао један члан моје странке, Хрват Мато Солдо. Био је један од директора Пољопривредног комбината Вупик, разуман човек. Тек касније сам закључио да је он вероватно знао да ће скуп у Богдановцима бити агресивнији, па се осећао нелагодно. Илак је, пошто сам га позвао, пристао да дође са мном у Богдановце.

Главаш је од почетка стварао еуфоричну атмосферу, узимао је микрофон и изобличеног лица, исколачених очију, са набреклим жилама на врату викао: „Гласајте за ХДЗІ".

И овде су ми постављали питања, одговарао сам на њих, али је било немогуће успоставити нормални контакт са публиком у тако делиријумској атмосфери. Сећам се једне жене из публике која је стално гласно викала: "Ово је Хрватска!". У сваком случају, схватио сам да је мој покушај да спречим велика разилажења пропао, па више нисам одлазио на скупове ХДЗ у вуковарској околини. Закључио сам да је то узалудно.

Завршни предизборни скуп моје странке био је у Вуковару на платоу поред ушћа реке Вуке у Дунав, између Радничког дома и хотела "Дунав". Било је много људи. Мој осећај је био да су онеспокојени људи тражили од нас ослонац своје нарасле неспокоје. Ја сам наступао последњи. Између осталог, рекао сам да странке које се оснивају на искључиво националним програмима ни у ком случају не желе мир, да оне желе рат. С друге стране СДП се залаже за миран суживот свих. Било је то непосредно пред изборе.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (3. део)

ИЗБОРИ И ФОРМИРАЊЕ ВЛАСТИ

Први вишестраначки избори у СР Хрватској су заказани за 22. и 23. април 1990. године. Истовремено се гласало за одборнике Скупштине општине и за републичке посланике Саборске заступнике. За Скупштину општине бирало се 117 одборника. За Сабор се бирао по један заступник за Веће општина и за Друштвено политичко веће и три заступника за Веће удруженог рада. За прва два Већа, изборна јединица је била цела општина, а за Веће удруженог рада гласачко тело општине Вуковар је било подељено на три изборне јединице.

Ја сам се кандидовао за функцију заступника за Веће општина. За то место је било 8 кандидата. ХДЗ је имао кандидате за сва места заступника у Сабору и одборника у СО Вуковар. Међутим, у то време, ХДЗ у Вуковару није уживао широку подршку, а његови чланови су били људи без угледа, сумњивих моралних квалитета, често са подебелим полицијским досијеима. За делегате у Општини, ХДЗ је освојио 24 одборничка места од укупно 117, односно 20,15%. Нису освојили ни једно место у Сабору.

На вест о резултатима избора у Вуковару Фрањо Туђман, оснивач и лидер партије ХДЗ је изјавио своју чувену реченицу: „Запамтиће ме црвени Вуковар!".

У другом кругу избора за заступника у Већу општина, ја сам освојио 62% док противкандидат из ХДЗ-а 36% гласова од преко 52.000 изашлих бирача. То значи да је за мене, као човека који је омогућио телефонске приклучке за све грађане Општине, гласао и већи број Хрвата. Мерчеп и његови сарадници су киптали од беса. Од изабраних заступника, нас четворица смо били испред странке СДП, а један је био независни кандидат. Њих четворица су се декларисали као Хрвати, а ја као Југословен.

Божидар Јукић је био изабран за Друштвено политичко веће, а у Веће удруженог рада изабрани су Златко Модалек, Перо Бошњаковић и Јураш Иван који се касније прикључио ХДЗ.

Славко Докмановић у Хагу

На тим изборима, важно је рећи, у вуковарској општини није учествовала Српска демократска странка (СДС Јована Рашковића). Она је у Вуковару основана тек два месеца касније, односно 10. јуна 1990. Тада још увек није буктала националистичка еуфорија на подручју оnштине Вуковар, као што је то било у јесен те године.

По мом мишљењу, изражени национализам у општини Вуковар је тада био присутан само код одређеног мањег броја Хрвата екстремиста, углавном дошљака Херцеговаца, у сваком случају нису били у већини. Избори су протекли, углавном, без већих испада и проблема.

После избора требало је конституисати скупштинске органе, изабрати председника Општине, његовог заменика, те председнике и заменике сва три Већа. У току припрема за конституисање Скупштине и избор скупштинских органа прихваћено је да се настави дотадашња пракса да, ако је председник Србин, да му заменик буде Хрват, и обрнуто. 

Са циљем да се ХДЗ приволи на конструктиван рад у Скупштини, предложио сам, што је и усвојено, да се ХДЗ понуди већи број места у скупштинским органима него што би им, пропорционално броју освојених одборничких места, припадало. Понуђено им је место потпредседника СО, једно место председника Већа и два места потпредседника Већа. И поред те понуде као чина добре воље од стране СДП, странке која је освојила изборе, ХДЗ је у старту почела са опструкцијама. Била је то директива главне централе ХДЗ из Загреба.

Стално су инсистирали на националном саставу, стално ометали рад Скупштине честим врло недемократским и нецивилизацијским иступима. Поступак конституисања је потрајаo, заправо отегло се. На крају је за председника Општине изабран Славко Докмановић, Србин из Трпиње, а Марин Видић "Били" из ХДЗ-а је изабран за потпредседника. За председника једног Већа и за потпредседника два Већа изабрани су кандидати ХДЗ.

Докмановић је на функцији председника СО био до почетка јуна 1991. када га је Влада Хрватске декретом сменила, односно уклонила из јавног и политичког живота. Касније 1997. он је оптужен пред Хашким трибуналом за злочине против човечности, које сам Докмановић негирао. У хашкој ћелији је извршио самоубиство годину дана доцније.

Марин Видић је био из Ловаса, по струци грађевински техничар и музичар из хобија. Он је указом министра Бранка Бабца постављен за повереника хрватске Владе у Вуковару јуна 1991. када су сви општински органи присилно распуштени. У Загреб је слао током лета 1991. писма властодржцима да Мерчеп дивља у Вуковару и да хоће рат.

Марин Видић "Били"

За председника општинске власти тј. Извршног већа, изабран је Стипе Ловринчевић, Хрват из СДП. Већ код усвајања пословника рада Скупштине, ХДЗ је желела да анулира чињеницу са избора, да су били мањина, а СДП већина. Између осталог, инсистирали су да се мења постојећи пословник рада и да се о апсолутно свим питањима одлучује двотрећинском већином, како би се што више отежао и учинио неефикасним рад Скупштине.

ХДЗ никако није могао да прихвати да председник СО буде Србин. Та чињеница их је излуђивала, а то нису могли чак ни да сакрију. Константна опструкција рада Скупштине, изазвала је постепено раслојавање на националној основи. Временом је један део одборника СДП, хрватске националности, почео да иступа на линији ХДЗ. То је, али доста касније, резултирало да је и један део одборника СДП, српске националности, прешао у СДС.

Јаз је сваким даном постајао све дубљи.

Након навијачких нереда и неодигравања утакмице између загребачког Динама и београдске Црвене звезде, на Максимирском стадиону у недељу 13. маја 1990. који је згрозио већи део југославенске али и европске јавности, дошло је до различитих виђења и пласирања информација хрватских и српских медија. После првог круга избора, када је било јасно да ће ХДЗ имати већину у Сабору, Туђман са сарадницима „чисти" Секретаријат унутрашњих послова (Полицију) од српских и политичко-идеолошки неподобних кадрова

Звонимир Бобан удара милицајца на Максимиру

Након објављивања коначних резултата избора за Сабор (Народна скупштина), заказана је конститутивна седница за крај маја 1990. Највише места је освојио ХДЗ, готово дупло више него СДП. Сам чин конституисања почео је свечаном седницом Сабора, праћен еуфоричним наступима у Сабору и на улици, махањем шаховницама и скандирањем.

Седницу је отворио најстарији заступник, Стјепан Сулиманац. Већ први иступи са говорнице, узбуђено и острашћено понашање за ступника ХДЗ-а, били су такви да сам се у чуду запитао где сам се то нашао. У паузи заседања прешао сам у зграду са друге стране трга, у Банске дворе где сам потражио Мирка Скакића који је до тада био председавајући делегације Сабора у Народној скупштини СФРЈ. Скакић (мој земљак из Борова Села иначе) је обављао високе и одговорне функције - министар финансија и гувернер Народне банке СР Хрватске.

Био сам веома забринут ситуацијом коју сам видео у Сабору и изнео му своје мишљење да таква клима еуфоричности и нетрпељивости која је владала на самом конституисању Сабора, не води ничему добром. Сматрао сам да ако се нешто не измени, то директно води у рат.

Скакић, иако наизглед искусан политичар, изнео је своје мишљење да се ствари ипак неће одвијати у том правцу. Ипак, стекао сам утисак да није деловао убедљиво, чак ни самом себи. Предложио сам му да је боље да сам одмах покупи своје ствари, јер ћe гa убрзо сменити. То се и десило. Заправо Туђман је почео од Загреба, па терао даље, да почисти са свих важних функција оне за које је мислио да ћему сметати у прочишћавању Хрватске од српског народа.

Сећам се иступања Жарка Домљана и Владимира Шекса који су стално понављали да је до сада све било мрачно и зло, да је сада први пут настала "демокрација" и да само ХДЗ има ексклузивно право да заступа све интересе свих грађана Хрватске. Због тих иступања, потрудио сам се да проанализирам званичне резулта те избора за Хрватски Сабор.

Смиљко Сокол

ХДЗ је освојио нешто мало преко 32% гласова гласачког тела Хрватске а СДП нешто мало преко 24% гласова. Но, због важећег изборног закона, ХДЗ је освојио неупоредиво више заступничких места, у односу на проценат освојених гласова. 

Једном приликом, Смиљко Сокол професор уставног права, творац тог изборног закона, изјавио је да је тај закон била његова освета комунизму. Сокол је заправо био творац ткз. Божићног устава који је усвојен 21. децембра 1990. према којем су Срби од аутохтоног народа постали национална мањина.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (5. део)

ТЕНЗИЈЕ И СТРЕПЊЕ

Већ на првим радним седницама Сабора, дат је на усвајање предлог за разрешене дужности начелника више значајних друштвених предузећа. Сви ти директори били су уствари српске националности. Један од заступника је приговорио зашто се тако ужурбано смењују директори српске националности. Констатовао је да то не води никаквом смиривању него само разбуктавају међунационалне нетрпељивости.

Председник Сабора Жарко Домљан арогантно је одговорио како се ХДЗ понаша демократски и поновио да према резултатима избора само ХДЗ има ексклузивно право да само они заступај интересе свих грађана Хрватске.

На то сам тражио реч и рекао да ако се већ представљају као демократска странка, морају тако и да се понашају у пракси, а што се ексклузивности тиче, ту ХДЗ апсолутно нема то право пошто имају већину у Сабору само захваљујући важећем изборном закону. Према финалном, званичном извештају о резултатима гласања, ХДЗ је освојио 32% гласова гласачког тела Хрватске, а СДП 26%. Покушао сам то да документујем, али ми председник Сабора није дозволио. Одузео ми је реч.

Рад у Сабору је био изузетно тежак.

Славко Дегориција

Ја сам био у Вијећу Опћина којем је председавао Славко Дегориција у Влади Јосипа Манулића обављао је дужност заменика министра унутрашњих послова и један од оснивача ХДЗ. Дегориција је већ на првим седницама својим изјавама свесно провоцирао заступнике српске националности, што је изазвало бурне реакције др Душана Зеленбабе из Книна. Иако Зеленбабу нисам познавао, у паузи заседања сам му пришао и упитао сам га зар стварно жели, да тако реагујући, уствари ради у интересу ХДЗ-а? Љутито ми је одговорио да не може да поднесе таквог бестидног понашања.

Завладала је атмосфера нетолерантности, ароганције и провокативне агресивности од готово свих заступника из редова ХДЗ-а. Ако би било који заступник, по било ком питању, изнео став који није био по вољи ХДЗ, то би било пропраћено звиждуцима као на стадиону, неумесним и често увредљивим упадицама, бацањем торби итд. Једноставно врхушка ХДЗ је спремила екипу у Сабору која је имала за циљ да свим осталима смучи и огади било какав рад или заступање заједничке будућности. Кроз такво простачко и уличарско понашање желели су нас отерати.

Једном приликом, затражено је од нас заступника да напишемо своје биографске податке и да се фотографишемо са намером да се штампа књига о „првој демократској власти у Хрватској". Имао сам прилику да видим те биографије. Већина заступника ХДЗ, већ у првим реченицама своје биографије, наглашавала је колико су времена провели у затвору. Набројао сам неколико стотина година. Тада ми је постало јасно откуд толика негативна енергија, мржња, нетрпељивост и осветољубивост од стране нове ХДЗ власти.

Ниједан предлог опозиције није прихватан, сви који нису заступали ставове ХДЗ-а, називани су погрдно "комуњаре", а нетолерантност према заступницима Србима је све више расла. Готово пред сваку седницу Сабора испровоцирани су ексцеси за које су оптуживани Срби и све чешће су именовани као „реметилачки фактор".

Највећи број Срба заступника СДП-а покушавао је смиривати ситуацију, док је један мањи број на вербално насиље и тортуру ХДЗ, узвраћао истом мером. ХДЗ је убрзано преузимао сву власт и контролу над медијима, тужилаштвом, локалном самоуправом, полицијом...

Још половином маја 1990. после утакмице између Динама и Црвене звезде и нереда на Максимиру, дакле још пре конституисања Сабора. ХДЗ је те нереде само искористио да из Полиције елиминише српске кадрове.

Тај процес чишћења сигурносних служби је започео још у јануару 1990. године укидањем СУП Вуковар, формирањем заједничког СУП за општине Вуковар, Винковци и Жупања са седиштем у Винковцима. Тако се разрешава дужности дотадашњи секретар Светислав Лођиновић и престаје сваки утицај СО Вуковар на рад Полиције.

Формирањем Министарства унутрашњих послова (МУП), наставља се прераспоређивање стручњака МУП-а Вуковар, Срба, на рад у Винковце и Жупању, а петнаестак се превремено пензионише. Паралелно, значајно се повећава (4-5 пута) број полицајаца Хрвата (искључиво) доведених углавном са стране. Све те ужурбане, безобзирне активности нове ХДЗ власти у Хрватској, код Срба се доживљавају као неправда и насиље и изазивају оправдано неповерење и додатни страх. Ови догађаји cv већ претходно акумулирали узнемиреност.

Паљени су киосци београдских и новосадских новинарница, шарани су увредљиви графити и поруке са антијугославенским осећањима на зградама, али и компанијама чије је седиште било у СР Србији.

Почетком 1990. године на православном гробљу у Илоку оштећено је 17 надгробних споменика. Колоне возила са шаховницама провокативно су вожене кроз српска села. Кружиле су информације о наоружавању ХДЗ-а...

Оснивачки скуп ХДЗ у "Лисинском", 1990.

Већ дуже време у Вуковару је цветао организовани посао алко дилерима. „Бадел" коњак је шлеперима одлазио у СР Србију по нешто нижим ценама него до тада. Заправо, „Бадел" није уплаћивао савезни порез, већи део тог износа одлазио је у тајне фондове за куповину оружја, остатак је делио ланац дилера (Шекс, Плећо...).

Већ у јулу 1990. године, хрватски Сабор доноси одлуку да државни сим бол буде шаховница, уместо петокраке и да су сви државни службеници обавезни да је носе на својој униформи и капама.

Шаховница је Србе исувише асоцирала на зверства клеро-фашистичке НДХ (Независне државе Хрватске) из Другог светског рата када је монструозни тројац: Анте Павелић, Адемага Мешић и Алојзије Степинац спроводио геноцидну идеју истребљења Срба и Православља од Драве до Јадрана. За већину Срба полицајаца то је било превише, постепено већина напушта полицију. У Полицији остају само Хрвати, али је "недостатак" Срба брзо попуњен са дошљацима са стране из руралних крајева: Лика, Херцеговина, Далмација, Босна... Заправо, све је то било очекивано и унапред планирано.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (6. део)

НОВИ УСТАВ ПАЛИ СТАРИ ФИТИЉ

Нормалан рад Сабора фактички се није могао одвијати. Током дискусија ниједан предлог опозиције није прихватан, без обзира колико је био конструктиван. Примера ради, приликом расправе о предлогу државног прорачуна који је предвиђао седам пута веће трошкове државног апарата, предложио сам да се још једном преиспита да ли очекивани приходи могу да то поднесу. Рекао сам да ме тако драстично повећање трошкова подсећа на (полу)паразита имелу код које се поремети генетски код па почне да расте више него што дрво домаћин може да поднесе.

Резултат таквог поремећаја у природи је познат: одумире дрво, а са њим и имела. Предлог је одбијен.

Ескалирала је нетрпељивост према заступницима који су имали ставове другачије од ХДЗ-а, а посебно према заступницима Србима. Готово пред сваку седницу Сабора, од стране ХДЗ су исценирани, изрежирани ексцеси, за које је ХДЗ оптуживао Србе, представљајући их као узрочнике свих проблема, као реметилачки фактор, а све са очигледним планом националне хомогенизације Хрватске.

По мом уверењу, на територији општине Вуковар пре вишестраначких избора само једна трећина Хрвата, могуће и мање, било је националистички опредељено. Перманентним генерисањем догађаја, за који су увек оптуживани Срби, ХДЗ је постепено придобијао све више Хрвата, уверавајући их да су Срби криви за све, а да је ХДЗ тај који их штити. Спирала међусобног неповерања и укупног лудила убрзано се размотавала.

ХДЗ се журило да оствари свој циљ самосталну државу Хрватску по сваку цену. По кулоарима Сабора круже информације о наоружавању чланова ХДЗ и о оснивању хрватских паравојних формација. Расте неповерење Срба у нову хрватску власт. У септембру 1990. је рањен Србин радник бензинске пумпе у Товарнику.

Током октобра 1990. убрзава се наоружавање чланова ХДЗ-а, а Бранимир Главаш испоручује Томиславу Мерчепу 100 килограма експлозива и 100 аутоматских пушака. У тајности је Контраобавештајна служба ЈНА пратила и снимала Мартина Шпегеља (генерала ЈНА који је дезертирао) са сарадницима који су преко Мађарске увозили пешадијско наоружање купљено у земљама Варшавског пакта који се распадао.

У таквим околностима припремљен је предлог новог Устава СР Хрватске и дат на убрзану расправу. 

СО Вуковар је била надлежна да спроведе расправу на подручју општине о предлогу новог Устава. Требало је са тих расправа објединити и систематизовати примедбе, предлоге, амандмане на текст предлагача и проследити их Сабору СР Хрватске. Ми, заступници, уложили смо пуно труда да организујемо коректну расправу, да се дају конструктивне примедбе и допуне. Организовали смо јавне трибине у којима су учествовали сви заинтересовани грађани.

Предлог новог Устава је предвиђао да се Хрватска конституише као национална држава Хрвата. Из ранијег Устава су избачени Срби као државотворни народ. Мисли се на Србе у Хрватској којих је према званичним пописима тада било око 12%, а око 7 посто грађана се изјаснило као Југославени. Предлогом новог Устава Срби су дефинисани као мањина. Срби нису могли да прихвате тај предлог и то је правило вулкан незадовољства. Са друге стране, већина Хрвата га је прихватила са радошћу. Поларизације и тензије су расле

Скупштина општине Вуковар није могла да формулише јединствене закључке расправе. Ми, заступници СДП из Вуковара, већ тада смо се дистанцирали од Рачанових иступања сматрајући да превише повлађује ХДЗ. Наш став је био да, због укупних националних трзавица, предлажемо да се Хрватска не конституише као национална држава, већ као држава свих грађана који у њој живе. Међутим, Устав у коме је Хрватска конституисана као национална држава Хрвата усвојен је крајем децембра 1990. године.

Коначно усвајање Устава који је формулисан по предлогу ХДЗ без уважавања иједне примедбе и амандмана, унео је тотални раздор у међу националне односе. Био сам веома разочаран одсуством било каквог разумевања од стране актуелне власти. Резигнирано сам напустио то заседање Сабора, свестан да је још једна шанса за мир изгубљена.

Сједињавање: Месић, Кухарић и Туђман

Такође, био сам уверен да је актуелна власт показала бар мало стрпљења и разумевања, бар минимум уважавања српског народа, да је Уставом СР Хрватска дефинисана као држава грађана, имали би у самосталној Хрватско држави, Србе у Источној Славонији и Барањи као лојалне грађане. По мишљењу колега заступника са подручја Западне Славоније и Билогоре, тамо била иста ситуација. Нисам сигуран за Книнску Крајину, јер су тамо сукоби већ отишли предалеко.

Нажалост, постало је евидентно да ХДЗ није циљ био само формирање самосталне хрватске државе, још важнији циљ је био да у тој држави буде што мање Срба. Изјава Фрање Туђмана од 15. децембра 1998. то потврђује, где он казива овако:
- "Решили смо српско питање и Срба више неће бити 12% и Југославена 6% колико их је било, а 3% колико ће их бити, неће угрожавати хрватску државу".

Врх ХДЗ на челу са Туђманом знао је да те прљаве циљеве може остварити само ратом.

Национални лидери и републичке политичке врхушке подгревали су најгоре националистичке страсти, лажно се представљајући „заштитницима националних интереса" па су само због властитих интереса хладнокрвно гурнули народе у рат.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (7. део)

КО ЗВЕЦКА ОРУЖЈЕМ

Након усвајања новог републичког Устава, рад Скупштини оппштине Вуковар се одвијао екстремно тешко. ХДЗ је настојао да максимално омета наш рад и да по сваку цену насилно преузме власт. Међусобни односи одборника у СО Вуковар су све више прерастали у отворени сукоб. Иступи Мерчепа су постајали све нетолерантнији и уз честе отворене претње. Јавно је говорио да ће ХДЗ силом преузети власт.

Увелико су се по кулоарима СО Вуковар и Сабора шириле информације да ХДЗ наоружава своје чланове. Сада то више нису ни крили. Злокобно су се смешкали јер су знали да време ради за њих. Ми, заступници СДП, покушавали смо смиривати тензије, али пошто су ексцеси учестали, све теже нам је то полазило за руком. Наоружани чланови ХДЗ постају припадници паравојних формација и добијају изказнице Полиције. Међу њима је пуно криминалаца (пуштених из затвора, осуђени за кривична дела) и хрватских емиграната из дијаспоре, заправо усташких потомака.

Наоружани домољуби у кукурузима

Код српског дела становништва рапидно је расло неповерење у власт и страх. Низале су се афере и изгреди. Нпр. Афера Шпегељ је јавно приказана на ТВ Београд 25. јануара 1991. где је тајно снимљен како даје инструкције да треба убијати породице официра ЈНА на кућном прагу и како се обрачунавати Србима

Масовно се појављују усташки графити, минирана је православна црква у Мирковцима, изрешетани су ћирилични натписи на улазу у зграду СО Вуковар.

У фебруару 1991. године, седам села винковачке општине у којима су већински живели Срби, референдумом су се изјаснили да се припоје општини Вуковар. Засигурно не због коректног третмана нове хрватске власти, већ из страха хрватских екстремиста који су причали о обнови НДХ. У жељи да се не стварају додатне тензије, одлука о њиховом присаједи њењу у СО Вуковар ипак није донета.

На тајном састанку где су присуствовали: Владимир Шекс, Иван Векић и Бранимир Главаш доносе јасну одлуку о етничком чишћењу Срба.

Већ 10. марта 1991. Мерчеп у Богдановцима врши смотру око 2.000 Хрвата, од чега су формиране паравојне јединице под његовом командом. На тајном састанку у кући Мерчепа, Мерчеп, Главаш, Задро и други, до носе одлуку да крену у отворене акције застрашивања Срба и насилно преузимање власт у Вуковару. Укупна ситуација на подручју општине Вуковар драстично се искомпликовала хапшењем на Плитвицама двојице грађана општине Вуковар чланова СДС-а Боре Савића и Горана Хаџића.

Тај инцидент је довео до спонтане реакције самоорганизовања у српским селима и постављања барикада и сеоских стража. Људи су били у великом страху, јер су им деца у школама била малтретирана и физички и психички.

Дигло се много прашине у хрватским медијима око тог догађаја, као и у Сабору. Доминирале су све отвореније оптужбе на рачун Срба, што је и код оних грађана хрватске националности који нису дали глас ХДЗ, стварало утисак да су им за све невоље криви Срби, па иако се нису слагали са политиком ХДЗ-а, нису јој се ни супротстављали.

Хапшење Хаџића код Плитвица.

Тада ми нису биле познате околности зашто су њих двојица ухапшени на Плитвицама 31. марта 1991. Савића и Хаџића сам тада једва познавао, али сам се, у циљу смиривања опасних тензија, максимално ангажовао у Сабору да се пусте на слободу.

Ургирао сам и преко Ивице Рачана и Славка Дегориције да се што брже пусте на слободу, јер је њихово хапшење изазвало бурно незадовољство и крајње наелектрисану атмосферу на подручју вуковарске општине. Све то је битно утицало на додатно национално раслојавање. Грађании СО Вуковар су тражили да се они ослободе.
Рачан ми је обећао да ће тражити од Туђмана да се пусте обојица. То исто ми је обећао и Дегориција, али пошто је био циник, нисам превише веровао у његове добре намере.

Тада нисам знао под којим условима су  они пуштени, али годинама касније се појавила бизарна информација у јавности коју је први проговорио Јосип Бољковац, бивши министар унутрашњих послова у хрватској Влади 1990-1991, који је написао књигу "Истина мора изаћи ван". Бољковац је ту навео контраверзан податак да је Горан Хаџић пристао на сарадњу са хрватским властима, односно постао је доушник њихових сигурносно-информативних служби. Касније, он је био други председник РСК, након Милана Бабића из Книна. Пре рата, Хаџић је био магационер компаније ВУПИК и председник месне заједнице Пачетин, где је живео.

Овим мојим интервенцијама отворено се супротстављао Јосип Џaja. Он је, као висококотирани припадник ХДЗ, постављен на место начелника Полицијске управе за Винковце, Вуковар и Жупању. Није био професионалац, био је само надобудни националиста. Од њега сам тражио, у више наврата, да се Савић и Хаџић ослободе јер претили отворени сукоби. Он ми је на то одговарао да су они умешани у антидржавне активности и да, не само да неће помоћи у њиховом пуштању, него ће се томе и супротставити.

Редовно, пред свако заседање Сабора, исценирани су разни испади сваки пут све већег интензитета, да би за Саборском говорницом могли кривити и оптуживати Србе, са очитом намером да то допринесе нацио налној хомогенизацији Хрвата. Тако је било и овај пут.

Свестан експлозивне ситуације, захтевао сам у току седнице Сабора да Славко Дегориција (тада на функцији заменика министра унутрашњих послова) и ја одемо одмах у Вуковар да покушамо смирити ситуацију. Отишли смо. На скупу у Вуковару била је изузетно жучна дискусија. Изнесени ставови присутних потврдили су моје тврдње да су Срби у вуковарској општини, потпуно изгубили поверење у хрватску власт због бруталности и бескрупулозне агресивности коју је та власт испољавала.

Коначно су Савић и Хаџић пуштени из затвора, а са њима је дошао и Славко Дегориција. На Савићу су били веома видљиви трагови батинања. Одмах је одржана и седница СО Вуковар. Ситуација се ипак мало смирила.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (8. део)

ПОЧЕТАК ПАКЛА

Редовно сам одлазио у села где су се дешавали ексцеси, покушавајући да смирим ситуацију, свестан да је све извеснија претећа опција, опција наметнутог грађанског рата, а да она никоме добро не може донети. Ти моји иступи све више су ме коштали губљења угледа код Срба, јер су даљи неодмерени потези републичких власти све више оповргавали моје тврдње да има шансе да се пронађе мирно решење. После сваког ексцеса, људи би се окупљали на улици, а када је то мени јављано, одлазио сам на лице места и покушавао смиривати људе. Истовремено, био сам у сталном контакту са Полицијом у Вуковару, практично свакога дана и упорно сам тражио да сарађујемо и заједно делујемо на смиривању ситуације.

Имао сам углавном коректну сарадњу са Славком Средоселцем, командиром полицијске станице Вуковар, што се није могло рећи за његовог надређеног Јосипа Џају, шефом ПУ за Винковце, Вуковар и Жупању.

На инсистирање нас заступника СДП, договорено је на Скупштини општине, да са ХДЗ издамо заједничко саопштење у циљу смиривања ситуације. Договорили смо се да колега заступник Златко Модалек, Мерчеп и ја дођемо сутрадан код одборнице Бојане Петер, да заједнички формулишемо то саопштење. Она је предложила да не долазимо рано јер претходно треба да коље пилиће. Модалек је рекао да нема проблема, да ћемо доћи и да помогнемо. Мерчеп је на то одговорио да он не може да коље пилиће. Модалек, увек спреман за шалу, рекао је: „Нема проблема, свим пилићима ћу ставити шајкачу на главу". Мерчел је, страхујем озбиљно мислећи, одговорио: „Онда могу све сам да их покољем".

Издали смо заједничко саопштење.

У настојању, да и поред свега, покушам смирити ситуацију, успео сам организовати састанак Славка Средоселца са командантом одбране Борово Села, Вукашином Шошкоћанином. Постигнут је договор да се барикаде уклоне и да се саобраћај нормално одвија. Заузврат, Средоселац је обећао да полиција неће примењивати силу.

Нажалост, већ другу ноћ иза тога: Бранимир Главаш, Гојко Шушак, Иван Векић и Вице Вукојевић пуцали су из ручног ракетног бацача (амбруст) по Борову Селу, са циљем провокација. Њима није одговарао мир. Тражили су рат.

Председник СО Вуковар шаље отворено писмо Туђману са захтевом да предузме све потребне мере како би се сачувао мир. Уместо одговора Фрањо Туђман оснива Збор народне гарде (ЗНГ), прву паравојну формацију у СФРЈ. Мир није била опција за коју се определила хрватска власт. То је срушило све договоре и поново су постављене барикаде. Када сам питао Средоселца, зашто је прекршио обећање, признао ми је да то нису пуцали људи под његовом командом.

Тада је већ било јасно да, иако је он формално на челу полицијске станице Вуковар, да он не командује свим одредима. Суштински је полицијским и паравојним формацијама у Вуковару управљао је само Томислав Мерчеп. Сећам се да сам једном приликом био присутан када се Мерчел изгламио на Средоселца као на неког балавца. Средоселац је само ћутао. Парадоксално је то што се он Мерчепа озбиљно бојао.

Рајл-Кир: Нећу рат, зато им сметам

Због пуцања по Борову Селу, ситуација опет постаје драматично напета. Ипак, на инсистирање Јосипа Рајла-Кира, начелника осјечке Полициске управе, 13. априла 1991.  постигнут је договор да се поново склоне барикаде и успостави нормалан саобраћај, уз Кирову гаранцију да хрватске снаге неће нападати српска села. Нажалост, већ дуже време, Полиција није била место где су се доносиле одлуке и давале гаранције.

Сву моћ су преузели Шекс, Главаш, Мерчеп... Зато се провокације настављају. Постале су све учесталије ноћне пуцњаве и минирања објеката у власништву Срба. Увече 15. априла 1991. је минирана кафана "Крајишник" у власништу Борe Латиновића. У Бршадину је пуцано из аутомобила у покрету, рањена су двојица младића. У Берку је посечен виноград и запаљена слама Србина. Масовно се отпуштају Срби са посла.

У Борову Селу мештани су разоружали паравојну патролу која их је малтретирала. У Даљу су ухапшена, малтретирана и претучена четворица српских младића. Фалила је само варница да сукоб букне. Распоређују се хрватски снајперисти на силос у Бршадину. Захтевао сам да се сви ти догађаји истраже и процесуирају. Обећавано ми је, али ништа није предузимано.

Рад СО Вуковар постајао је све тежи. Прво је ХДЗ тражио да се изгласа неповерење председнику СО Вуковар Славку Докмановићу. Већином гласова делегати СО су одбили предлог. Делегат Фекете је тада поднео захтев за распуштање Скупштине општине који није прихваћен. ХДЗ је по сваку цену желео да сруши легално изабрану општинску власт. Нису више скривали да наоружавају своје чланове.

Председнику вуковарске општине, Славку Докмановићу стижу свакодневне озбиљне претње. МУП одбија да му гарантује безбедност. Због тога је начелник Докмановић, онемогућен да из Трпиные, у којој живео, долази на посао у Вуковар. Туђман званично оснива прву паравојну формацију у СФРЈ, а крајем маја 1991. врши смотру у Загребу.

Стање на територији општине Вуковар постало је хаотично. Дуготрајно трпљење шиканирања изазива колективни револт и бес и усмерава Србе на организовани отпор па и оружани.

Свакодневно сам обилазио терен и био сам сведоком да у српским селима прво расте страх, па потом и спремност људи да се свим средствима супротставе угрожавању како имовине и живота, тако и права и достојанства. То сам у више наврата пренео и Џаји, инсистирајући да ни у ком случају не употребљава силу јер ће сили, силом бити узвраћено. Он је одговарао да он мора да спроводи уставни поредак и није уопште показивао спремност да то учини другачије, осим силом.

Стално се повећавао број униформисаних лица који су углавном довођени из других крајева Хрватске и БиХ, али су организована и масовна регрутовања младића у полицијске снаге у Вуковару односно резервни састав МУП-а. Моја жена ми је пренела да јој је један њен бивши ученик испричао како је био на обуци за полицајца. Обуку је напустио јер су од њега захтевали да вежба убијање, између осталог тако да уђе међу стадо оваца и да их коље. Није то могао да поднесе.

Пошто сам свакодневно долазио у полицијску станицу, лично сам се уверио да се број униформисаних лица, углавном доведених са стране, стално повећава. Крајем априла 1991. било их је већ око 700, искључиво Хрвата. 

Ексцеси и провокације су све чешћи и жешћи.

Секретаријат за народну одбрану (који се налазио непосредно поред зграде Скупштине општине) формирао је центар за обавештавање у којем су се сливале информације о догађајима са територије целе општине, много пре ових дешавања. Само сада, то више нису биле информације о пожарима и слично, него о пуцњавама и минирањима.

Због учесталих пуцњава и минирања, увели смо дежурства у згради СO. Једног дана поподне, били смо дежурни Стипе Ловринчевић, председник вуковарског Извршног већа и ја. Јављено нам је из центра да је дошло до пуцњаве у селу Липовача, то је између Бршадина и Борова Насеља. Предложио сам Ловринчевићу да одемо заједно на лице места. Отишли смо мојим приватним аутомобилом.

У Липовачи смо затекли велику групу грађана на улици, видно узнеми рених. Сви су говорили углас. Рекли су нам да је група полицајаца пуцала по селу. После дужег разговора и убеђивања, некако смо смирили људе. Телефоном сам позвао Славка Средоселца и тражио да испита случај, што је и обећао.

У то време на улазима у већину села биле су постављене барикаде и да ноноћно су дежурали мештани у зградама месних заједница. Продужили смо у Трпињу. На излазу са трпињске цесте, код кафане "Цирих" биле су хрватске барекаде, а на улазу у Трпину, српске. У Трпињи смо разговарали са мештанима, смиривали их. Продужили смо у Боботу. Иста слика са барикадама.

У Месној заједници су нам рекли да је група мештана, чувши за пуцњаву у Липовачи, отишла наоружана у том правцу. Одмах сам пред свима, телефоном назвао Средоселца и рекао му да хитно повуче патролу коју је већ упутио у Липовачу. Присутни су ми негодујући рекли „Шта то радиш? Спашаваш усташе!". Одговорио сам им: „Спашавам људе полицајце данас, сутра вас".

Сви су били крајње изиритирани и нису ме баш гледали са одобравањем. Патрола је одмах повучена. Није дошло до сукоба. Патролу је водио полицајац Миленко Турудић. Тих дана, а и много пута касније, изјављивао је како сам му ја спасио живот. Одговорио сам му да сам ја спашавао људе, а овог пута, то је случајно био он. Наставили само преко Пачетина и Бршадина, пред зору смо се вратили у Вуковар, прошавши многобројне барикаде. Привремено смо успели да некако накратко спласну тензије.

Другом приликом, враћајући се са заседања Сабора, дошао сам у Трпињу. Тамо је у кино дворани, већ увелико трајао скуп виђенијих Срба са подручија Вуковара, Винковаца и Осијека. Људи су били узбуђени, уплашени збоr cве већег терора хрватске власти и окупили су се да виде шта чинити. На улазу у салу срео сам председника СО Вуковар Славка Докмановића. Питао сам га шта се дешава. Рекао је да је ситуација лоша, да су људи јако изиритирани а да су дошли неки емисари (букачи) из Новог Сада и да и тако узаврелу ситуацију још више подгревају.

Рекао сам му да ћу се јавити за реч, на шта ми је он саветовао да то не чиним, да су људи превише раздражени и револтирани и да нећу моћи да их смирим. Рекао сам му да верујем да је тако, али да због властите савести морам то да учиним. Са говорнице сам поручио да је изузетно тешко изаћи на крај са овако агресивном и непријатељски настројеном новом хрватском влашћу али ако и прихватимо опцију рата коју нам та власт стално намеће, опет ћe ce после рата морати сести и разговарати. Предложио сам да покушамо да потражимо начин да већ сада разговарамо.

Покер асова: Бољковац, Шпегељ, Месић, Туђман

Извиждали су ме, јер било им је већ свега доста.

И поред тога, наставио сам да излазим на лице места и дању и ноћу после сваког ексцеса. Покушавао сам смирити, већ до граница пуцања изиритиране људе, тврдећи да још увек има шансе да се избегне рат. Међутим и када сам успевао постићи неке помаке у правцу очувања мира, по правилу већ сутрадан је, неодмереним потезима, власт то урушила. Ниједно обећање да ће процесуирати починиоце никада није испунила.

Због свега тога ја сам све више губио свој лични кредибилитет код Срба.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (9. део)

ЗЛОЧИН У БРШАДИНУ

Првог маја грађани Вуковара, Борова Насеља и околних места одлазили су у оближња шумска излетишта, нпр. Адицу поред Вуковара или у Ђергај, шуму према Бршадину. Тог 1. маја 1991. спремао сам се са фамилијом да кренемо на излет у оближњу Адицу, иако се осећала веома наелектрисана атмосфера. Више нисам желео да идем на излет него што јесам. 

Непосредно пре поласка јавили су ми да је у Бршадину, селу већински (90+ процената) настањено Србима, узбуна и да је убијен један Србин, Инић Стеван, железнички пензионер и председник локалног одбора СУБНОР. Њему је жена била Хрватица са којом има 4 сина. Отишао сам одмах у Бршадин са колегом, заступником Пером Бошњаковићем. Ту је већ владала изузетна напетост, јер је други мештанин, Хрват, Михаило Геленчин, чији син је био припадник хрватске Полиције, убио Инића хицем из пиштоља када се овај, возећи бицикл, враћао са првомајског уранка носећи југословенску заставу са петокраком. То је иначе Инић радио свих ранијих година за Први мај. 

Село је хтело да врати истом мером и да убију Геленчина. Када сам стигао у Бршадин, Геленчин је био забарикадиран у својој кући. У то време хрватска полиција више није смела да уђе у Бршадин зато што је тамо већ у неколико наврата било пуцњаве и рањавања, а хрватска полиција ништа није подузела да се процесуирају починиоци.

Заправо, из месне заједнице (МЗ) су јавили полицији да неће пустити полицајце да уђу у село без сукоба, пошто приликом раније пуцњаве и рањавања двојице младића неки дан у Бршадину, хрватска полиција ништа није учинила да открије починиоце. Готово цео дан, са још неколико разумних људи у селу, ангажовали смо се да не дође до освете на коју су многи позивали.

Причао сам са људима који су опколили Геленчинову кућу, а и са хр. полицијом телефоном. Мештани су говорили како више ни мало немају поверења у хрватску власт, да су припадници Полиције у ствари униформисани ХДЗ-еовци и да, пошто полиција не жели да их заштити, они морају сами да се бране. Завршило се тако да смо ипак успели смирити ситуацију и након уверавања полиције да ће Геленчин бити процесуиран и испоручен суду, успели смо да га предамо полицији.

Заправо, Саво, општински одборник из Бршадина је извео Геленчина и предао га полицији на излазу из села. Међутим, суд никада није видео Геленчина. У хрватској јавности Геленчин је био херој јер је убио "четника".

Још тога дана 1. маја 1991. тражио сам од Јосипа Џаје, да се одмах направи увиђај, али ми је он рекао да се судија истражитељ не усуђује да дође без пратње полиције у Бршадин. Ја сам инсистирао да се увиђај мора направити, па смо се на крају дого ворили да то ипак буде сутрадан. Након тога, касно поподне, ситуација се мало смирила, па сам се вратио у Вуковар директно у полицијску станицу. Ту сам затекао командира Славка Средоселца и једног младића Мартина Матковића из Славонског Брода.

Матаковић је напустио ЈНА где је био члан специјалних јединица и прешао директно у МУП Хрватске. У Вуковару је већ био десетак дана и водио је групу неких специјалаца. Информисао сам их детаљно шта се дешавало у Бршадину и поново их упозорио да се ни случајно не заносе мишљу да ће силом нешто направити, да то можда могу учинити у првом тренутку, али да сам ја сведок, кроз сталне контакте са народом, како су од мирољубивих људи полако постали људи одлучни да се бране и оружано.

Изборни плакат ХДЗ, 1990.

Рекао сам им да имају на уму да ће свака примена силе водити директно у грађански рат, где ће бити жртава на свим странама. Средоселац се сложио са мном. Мислио сам да ће Матковић о томе барем размислити, међутим он ми је лаконски рекао: „Само ти нама дај сагласност, а ми ћемо све то зачас почистити".

Нисам тада још знао, а нисам ни хтео да прихватим чињеницу да је хрватска власт већ одавно донела одлуку да отпочне ратм јер је рат био средство за елиминацију Срба из Хрватске.

Изјава Фрање Туђмана то дословно потврђује крајем маја 1992. на Јелачићевом тргу: „Рата у Хрватској не би било да га Хрватска није желела!".

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (10. део)

НАПАД НА БОРОВО СЕЛО

Другог маја 1991. године био сам на послу у Пошти када су ме позвали из Полиције, негде пре десет сати, рекавши да је судија истражитељ дошао из Осијека, али да неће да иде у Бршадин на увиђај без полицијске пратње. Одмах сам дошао у полицијску станицу и након телефонског разговора са људима из МЗ Бршадин, договорио се да ћу ја бити гаранција, да са нама уз истражитеља крену и двојица полицајаца као и група новинара. Новинари су били из 4-5 редакција, како српских, тако и хрватских. Кренуо сам за Бршадин мојим колима. Повезао сам двоје новинара из Осијека.

Ја сам предводио колону. Иза су ишла полицијска кола са истражитељем и два полицајца и још двоја, троја кола са новинарима. Прво смо дошли у МЗ Бршадин, постигли кратак договор како обавити увиђај и одмах потом се вратили на место убиства на почетку села према шуми Ђергај.

Увиђај је обављен на улици у мање-више коректној атмосфери. Сећам се да је изјаву дао и један од синова покојника. У том тренутку није било барикада па се саобраћај нормално одвијао на тој цести Винковци-Вуковар где смо се налазили. Истражитељ је журио да што пре заврши увиђај и да оде. Убрзо се са полицајцима вратио у Вуковар. Ја сам остао са новинарима, у разговору са мештанима.

Нешто пре 12 сати зачули су се пуцњи из суседне шуме Ђергај, удаљене 500-600 метара од места где смо се налазили. Одмах сам сео у кола и кренуо у том правцу. На самом почетку шуме која је почињала са десне стране (са леве стране се налазио бршадински силос на коме су били хрватски снајперисти), на цести су била заустављена три возила, један Рено Трафик и два Ленд Ровера, пуни муповаца (хрватски полицајци) у пуној ратној спреми, тј. у панцирима и са дугим цевима.

Возила су стајала на цести у правцу Борова Насеља. Дошавши до њих, питао сам их шта се то десило. Рекли су ми да је пуцано, али да је сада све у реду и кренули су даље. Нисам никога познавао од тих полицајаца. Долазили су из правца Винковаца. Касније су ми очевици рекли да су у ствари ти полицајци пуцали у правцу шуме, бојећи се заседе. Та пуцњава је већ прилично узнемирила мештане. Вратио сам се по новинаре и кренуо у вуковарску полицијску станицу.

При крају шуме видео сам велику групу полицајаца коју је водио Миленко Турудић. Застао сам и питао сам га шта се дешава, а он ми је одговорио да је било неке пуцњаве, али да је сада све у реду. Продужио сам у полицијску станицу и без куцања ушао у канцеларију Славка Средоселца. Ту су се, поред њега, налазили још Јосип Џаја и Стјепан Бошњак. Седели су за конференцијским столом. Видео сам да сам их прекинуо у разговору, али не обазирући се на то, сео сам поред њих. Известио сам их да је увиђај направљен, да су се тензије мало смириле, али да је поновна пуцњава код шуме то покварила.

Муповци на Црепуљама код Борова Села

Џаја ми је рекао да је добро што је увиђај направљен, али да њега сада брине што су тог јутра нестала двојица његових полицајаца у Борову Селу. Понудио сам се да телефоном испитам шта се десило. Назвао сам одмах, пред њима, штаб одбране, тј. МЗ у Борову Селу, али нико се није јављао. У међувремену, Бошњак је тражио од Џаје, да њих двојица изађу из канцеларије, да се нешто договоре. Вратио се само Џaja. У том тренутку није ми било сумњиво зашто Стипе Бошњак на себи има панцир.

Када се Џаја вратио у канцеларију понудио сам му да одем у Борово Село да видим шта се дешава, иако ми је хрватска власт својим неодмереним потезима урушила поверење код Срба. Он ми је одговорио без пардона: „Нема сврхе, сада је касно. Дао сам налог за напад".

У првом тренутку нисам могао да верујем шта говори, да је и поред свих мојих свакодневних уверавања да ће примена силе значити почетак грађанског рата, да је ипак могао тако нешто учинити, да је то стварно учинио. Погледао сам у том тренутку Средоселца који је седео за својим радним столом и који је све време ћутао. И даље без речи, он је сакривао поглед од мене. Питао сам Џају да ли је свестан историјске одговорности за потез који је начинио и да ли је свестан да је отпочео грађански рат.

Нешто је промрмљао како он није више могао да трпи да на неким дело вима општине полиција не може да спроведе ред и да је он дао налог да се „све почисти". Тражио сам да заустави тај сулуди напад и да ме хитно споји са Славком Дегорицијом телефоном тзв. „специјалом". Казао ми је да не може да добије везу са Дегорицијом. Одговорио сам му да ту лаж може да прода неком другом, а не мени директору ПТТ-а који му и одржава ту специјалну директну телефонску везу са МУП Хрватске.

Тражио сам да ми да тај телефон да ја назовем Дегорицију, али ми је рекао да то не може, нашта сам ја хтео да кренем. Тада ми је Џаја „објаснио" да морам да схватим, да не могу да напустим канцеларију. Упитао сам га да ли ме то хапси. Одговорио је да ме не хапси, али да због вишег интереса, не може да ме пусти да ометам акцију. Све то време Средоселац је, погнуте главе, ћутао. Плашљиви командир полицијске станице Средоселац је Мерчепу и Џаји био једна фигура са којом су се они вешто играли.

Старо/ново савезништво: Геншер и Туђман

И даље сам покушавао да убеђујем Џају да опозове сулуду акцију. Није пристајао. Убрзо су у канцеларију ушли његови сарадници и обавестили га да је радио веза са Борово Селом прекинута. Џаја је тада почео да виче: „Да ли је Рајл Кир кренуо?". Тражио је везу са њим и галамио у слушалицу, „Зар још ниси кренуо? Шта чекаш? Крећи!".

Још увек у шоку, устао сам и рекао да, пошто очито више не могу да зауставим напад који је већ у току, нема више разлога да ме спречава да одем. Ћутао је Џаја. Када сам већ био на излазу, питао ме је да ли би ја могао да дођем после 17:00 часова да заједнички анализирамо резултат акције. Тада сам подивљао, свашта сам му рекао и излетео из његове канцеларије и из полицијске станице. Испред зграде су стајали новинари који су били са мном у Бршадину, али када су ме видели како изгледам бесан, нису се усудили да ме питају шта се десило.

Отишао сам у пошту где сам одмах дао налог секретарици да ми хитно назове Славка Дегорицију. Када сам га добио, питао сам га:
- „Човече, шта то уради, зар не схваташ да сте почели грађански рат?"

Правио се необавештен. Одговорио ми је да не зна о чему се ради. Рекао сам му да је Џаја напао Борово Село, а да то није могао без његове сагласности. Затражио је да ја пренесем Џаји да му се јави. Одговорио сам љутито нека га он позове исто тако као што му је и дао налог за напад. Прекинули смо разговор. Верујем да је Дегориција дао сагласност за тај напад, морао је дати, зато што је у то време био заменик Јосипа Бољковца, министра унутрашњих послова Хрватске и што је он водио све активности Владе и Полиције на подручју општине Вуковар.

Отишао сам одмах у зграду СО. Славко Докмановић, тих дана се није усуђивао да долази на посаo зобог сталних претњи, као и због чињенице да му МУП није гарантовао безбедност. Зато сам ја одмах тражио од председникове секретарице да хитно назове генералштаб Југославенске Народне Армије у Београду. Дежурни официр ЈНА ми је рекао да Генералштаб (!?) нема информације о нападу на Борово Село, али да ће да провере шта се дешава и да ће да интервенишу.

Покушао сам да координирам људе из Скупштине општине, да видим шта се може учинити. Пошто су стизале различите информације о ономе шта се збива, позвао сам Докмановићевог возача да вози колегу заступника Златка Модалека и мене на лице места. Прво смо кренули према излазу из града у правцу Осијека да видимо шта се дешава са снагама ЈНА. Још док сам био у Општини добио сам информацију да је савезна војска кренула из Осијека у правцу Борово Села.

На улазу у Борово Насеље из правца Трпиње била је велика група; неколико стотина наоружаних цивила и униформисаних лица. Они су зауставили колону тенкова ЈНА која је долазила из правца Осијека преко Трпиње. Видео сам како цивили, жене и деца стоје, а неки и леже, на цести и не дозвољавају пролаз тенковима. Када сам изашао из кола, неко је повикао:
- „А ти си тај што је звао војску!".

Ситуација је била веома наелектрисана и да нисам имао искуства у комуницирању са масама, а да сам показао само мало страха, вероватно би ме та маса људи линчовала. Били су то Хрвати који су ту постављени намерно, јер су мислили да њиховим "редарственицима" иде добро војевање у Борову Селу против "четника".

Стајао сам мирно не померајући се, гледајући их у очи. Маса је кренула према мени. Нисам се померао. Када сам видео да почињу да загледају једни у друге, знао сам да ће се зауставити. Тек када су застали, полако сам се вратио у кола и без речи смо кренули у правцу Борово Села. Пред улазом у Борово Село, наишли смо на велику групу муповаца који су пуцали у правцу Срба.

Ту сам опет видео Миленка Турудића који ми се жалио да га је погодио метак у леђа преко панцира и да га је то јако болело. Тамо сам видео и доста грађана хрватске националности у цивилу, али са пушкама. Било их је око педесетак. Изненадио сам се што сам овде видео неке од њих, за које нисам мислио да су шовинистички опредељени. Већина су скривали погледе када су ме видели, јер сам им свима помагао у ранијим временима и имали смо коректан однос.

Пошто се и даље пуцало, нисмо могли даље да прођемо, Модалек и ја смо стајали са муповцима и са тим хрватским цивилима. Чуо сам од муповаца како траже, преко радио станице, да се омогући пролаз савезној војсци тј. ЈНА, зато што су им колеге опкољене у Борову Селу. Убрзо сам видео колону тенкова ЈНА како пролази поред нас у правцу Борова Села. Касније сам сазнао да је једна формација војске са транспортерима већ ушла у северни део Борова Села из правца Даља.

Након тога смо се вратили у Општину. Тамо је већ владало хаотично стање. Дошли су сви одборници, заступници, све друштвене и политичке структуре. Имали смо читав низ састанака са циљем да прикупимо што више података о догађањима у Борову Селу и да видимо шта ћемо да радимо. Током поподнева телефоном сам се чуо са Џајом који ме је питао:
- „Зар нећеш да ми изразиш саучешће јер је мојих 19 људи погинуло?"

Званично је касније објављено да је погинуло 12 полицајаца Хрвата. Одговорио сам му да ми је жао људи, али да их је он послао у смрт. Данима сам га пре тога упозоравао да не примењује силу. Да бих могао да створим што тачнију слику о збивањима у Борову Селу 2. маја 1991. године, у следећих неколико дана сам прикупио пуно изјава сведока. Између осталог, разговарао сам са Љубицом, управницом поште и једним радником те поште. Пошта у Борову Селу је била у истој згради где и Месна заједница (МЗ).

Сазнао сам следеће: Негде око 12.15h до 12.20h, пред зградом МЗ уз шкрипу кочница, зауставио се аутомобил марке Опел из којег је искочило неколико полицајаца који су одмах отворили ватру на зграду МЗ у којој је био смештен Штаб одбране Борова Села. Иза тог Опела су дошла два Ленд ровера и један Рено Трафик које сам био срео на излазу из Бршадина, а иза њих још два аутобуса пуна муповаца из СУП Винковци. Ниједно возило није имало полицијске таблице.

Настала је бесомучна паљба по селу и по пролазницима који су се ту затекли. Стражар испред МЗ је одмах убијен. Имао је растављену пушку на коленима, чистио ју je. То сам сазнао од два ПТТ техничара Горана Потлмбрзовића и Борислава Жугеца из поште Вуковар који су неколико минута пре пуцњаве изашли из дворишта зграде МЗ где се налазила и телефонска централа. Рекли су ми да су видели стражара који је седео на степеништу и чистио пушку.

Касније сам сазнао да је убијени био ваљевски добровољац Војислав Милић из СР Србије.

Према изјавама више сведока, првих 5-6 минута, искључиво су пуцали муповци и то у цивиле. Убили су још двојицу људи и неколико ранили, а међу њима и једног Хрвата. Један део муповаца је остао на цести и каналима поред, део је ушао у зграду МЗ где је била и амбуланта, па су узели жене и децу које су тамо затекли, као таоце. Нешто пре зграде месне заједнице, у кафани „Сан Марино" су учинили исто то.

По изјавама сведока, одговор на ватру муповаца је уследио тек 5-6 минута после почетка напада. Првих двадесетак минута муповци нису имали губитака. Након тога настала је лудачка пуцњава. Са кровова оближњих кућа сада су мештани Борова Села враћали "мило за драго". Они муповци који се нису успели склонити су гинули. Метеж је трајао све до уласка ЈНА у Борово Село. Муповци су се повукли са улице у објекте где су држали таоце, али били су опкољени.

Појачање које им је упућено није могло да се пробије у Борово Село. По доласку транспортера ЈНА у Борово Село, након дужег преговарања, договорено је да муповци пусте таоце, а да војска транспортерима спаси опкољене муповце из Борово Села. Сећам се да је и онај специјалац Мартин Матковић био међу њима. Један официр ЈНА који их је спашавао, рекао ми је касније, како га је Матковић пољубио у знак захвалности.

Муповци су користили жене и децу као живи штит, што је по свим међународним конвенцијама ратни злочин. Нико због тога није одговарао.

ЈНА је транспортерима евакуисала опкољене муповце у Вуковар. ПТТ техничар Борислав Жугец испричао ми је да су се он и Потлмбрзовић, вратили из Борова Села кућама у Вуковар касно поподне када је престала пуцњава. Њега су тада муповци гадно претукли зато што је имао браду, говорили су му да је "четник". У то време националистички задојени Хрвати су све Србе називали "четницима", као алузија на припаднике Равногорског покрета из Другог светског рата, под командом Драже Михаиловића.

Жугец је хтео да им покаже легитимацију да виде да је он Хрват, али му нису дозволили. Били су бесни као рисеви због губитака у Борову Селу. Испитујући сведоке, сазнао сам и то да су 2. маја 1991.  рано ујутру, четворица припадника паравојних формација чије седиште је било у Осијеку (Борово Село није било у надлежности осијечке већ вуковарске полиције) кренули у два аутомобила из Осијека преко Даља у Борово Село. На излазу из села покушали су да скину југословенску заставу, још увек важеће државе СФРЈ.

Отворена је ватра на њих, двојица су успела да побегну, а друга двојица су рањени и заробљени. Одведени су у Штаб одбране у Борова Села где су изјавили да их је послао Бранимир Главаш, господар живота и смрти на истоку Славоније. Стекао сам утисак да су намерно послани да испровоцирају сукоб, да се за то оптуже Срби, а пошто се све дешавало непосредно пред заседање Сабора и у току припрема за референдум о самосталности Хрватске, да је то требало да оснажи даљу националну хомогенизацију Хрвата.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (10. део)

АНАЛИЗА УЖАСА

Сутрадан, трећег маја 1991. године, отишао сам поново у Борово Село.

У центру села, испред МЗ налазила су се мецима изрешетана возила: Опел, Рено Трафик, два Ленд Ровера и два аутобуса винковачке фирме „Полет". Сва возила су имала цивилне таблице. Аутобуси су имали завесе на прозорима. Погледао сам у унутрашњост аутобуса. На поду су били разбацани остаци непоједених кобасица и непопушених цигарета. Од очевидаца сам сазнао да је један млађи муповац из аутобуса изјавио како је њима речено да иду на вежбу.

Остаци разбацане хране и цигарета су указивали да је то вероватно тачно. Други очевидац ми је тврдио да је једног младог муповца убио његов старешина јер је овај одбио да пуца по селу. Његова сестра је била ту удана, зато није хтео да пуца. Саслушавајући сведоке дошао сам до података да су сва та возила несметано дошла из правца Борова Насеља у јужни део Борова Села пошто није било барикада и саобраћај се несметано одвијао.

Вукашин Шошкоћанин (десно)

Прво се зауставило возило Опел са неколико хрватских полицајаца. Они су одмах отворили ватру. Иза су дошла три возила која сам срео поред шуме Ђергај, а иза два аутобуса луна муповаца. По изјавама сведока, један део снага МУП је долазио пољским путеви ма са западне стране села, али није успео да се пробије у село.

Са северне стране, из правца Даља дошао је батаљон муповаца, преко 300. Из телефонског разговора између Џаје и Јосипа Рајл-Кира, којем сам присуствовао, знам да је требало да те снаге истовремено крену у синхрони напад на Борово Село. Вероватно сам, не знајући, сасвим случајно, упадом у Џајину канцеларију онемогућио Џаји да координира напад на Борово Село са свих страна истовремено. Због тога су хрватске снаге из правца Даља, касниле петнаестак минута. Сигуран сам да је то браниоцима села дало времена да организују одбрану са те стране и одбију те нападе.

Тај заустављен напад је снимила и емитовала и загребачка телевизија. На снимцима се видело како безуспешно покушавају да се преко брисаног простора, односно њиве под пшеницом, пробију у Борово Село. Из снимака је такође било видљиво да се радило о великој формацији, величине бригаде. 

Било је пуно различитих информација колико је било жртава тог сукоба.

По кулоарима у Сабору кружиле су информације да су у том сукобу у значајном броју учествовали ткз. Бабчеви љубимци. Наиме, била је јавна тајна да је Бабац хрватски министар правосуђа 1990-1991 ангажовао већи број затвореника (осуђени за тешка кривична дела), дао им униформе и легитимације МУП и послао у Вуковар, под Џајину команду. Један од бранилаца села тврдио ми је да је ту било и страних плаћеника.

Било је необично то што ми је Џаја 2. маја 1991. поподне рекао да је погинуло 19 његових људи, а касније је званично пријављено 12 хрватских жртава. Све указује на то да хрватској власти није било згодно пријављивати жртве за које није било пожељно да се зна да су били у униформама МУП-а. Према изјавама сведока био је велик број жртава међу нападачима из правца Даља. Те жртве званично нису пријављене.

Командир полицијске станице Вуковар, Славко Средоселац са којим сам имао коректну сарадњу и одржавао свакодневне контакте и који се слагао са мном да примена силе неће никоме добро донети, доживео је нервни слом непосредно након напада на Борово Село и завршио на неуропсихијатријском лечењу.

После напада на Борово Село, одржани су бројни састанци у СО Вуковар. Најзначајнији је био 9. маја 1991. када су у СО Вуковар дошли тада високи званичници југославенске федерације:

• Анте Марковић, премијер СФРЈ
• Јосип Бољковац, министар унутрашњих послова СР Хрватске
• Стане Бровет, заменик савезног министра одбране
• представници Савезног СУП-а и други.

Стане Боровет, заменик Кадијевића

Састанак је одржан у кабинету председника СО Вуковар. Анализирана је тренутна ситуација, хронологија догађаја и тражен је начин како да се изађе из те кризе. Ја сам изнео свој став да је трагично што су толики људски животи изгубљени, али да се ја, као активни учесник у свим догађањима на подручју Општине Вуковар, не могу отети утиску да су ти људи намерно послани у смрт, да су жртвовани у сврху националне хомогенизације у Хрватској. Циљ је оправдао средство.

Сви су ћутали. И Бољковац. Очито сви свесни да је то истина.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (11. део)

ЕСКАЛАЦИЈА ТЕРОРА

Већ сутрадан, након напада на Борово Село, настаје прави пакао. Нашироко су пласиране информације како су „четници" из заседе побили „недужне" редарственике.

Био је радни дан - петак, деца су била у школи која је у непосредној близини, амбуланта у згради те МЗ пуна пацијената, људи на улици, пуни кафићи, а то сигурно није амбијент у којем се поставља заседа полицијским снагама, како је хрватска страна тврдила. С друге стране ја сам фактички свакодневно долазио у Борово Село. За све то време успео сам да видим само неколико лица са стране. Нападу хрватских "редарственика" супроставили су се пре свега мештани односно цивили и неколико Срба полицајаца који су напустили вуковарску станицу полиције, због наметања шаховнице.

Трећег маја 1991. интензивирана су минирања угоститељских локала и других објеката у власништву Срба. Миниране су кафане „Каролина" и „Туфо". Мерчеп са његовом паравојском одмах, насилно, уз претњу оружјем, заузима просторије Вуковарских новина и Радио Вуковара.

Синиша Главашевић у Радио Вуковару

Тек после месец дана, министар информисања Хрватске Хрвоје Хитрец, издаће званично решење о смењивању директора Радио Вуковара и Вуковарских новина, Милана Чорка (Србина који се изјашњавао као Југославен) и главног уредника Станковића (Србина). Хитрец је био оснивач ХДЗ па је зато добио високе функције - министар информисања у Влади Хрватске и директор РТВ Загреб (касније преименован у ХРТ).

Сутрадан 4. маја 1991. је минирана ћевабџиница „Сарајка" која се налазила прекопута Главне аутобуске станице у центру града. Била је у власништву Живојина Пејичића. Премлаћени су возачи који су превозили београдску штампу, због ћирилице и "пропаганде". У Сотину (национално мешовито село) је, већ 4. маја 1991. на улици, убијен Миодраг Нађ, члан СДС, а други младић је рањен. На њих је пуцано из аутомобила у покрету. Шестог маја 1991. на велики православни празник Ђурђевдан у ноћи, бачена је бомба на кућу Драгутина Стегнаје и минирана кафана „Брдо".

Мерчеп се јако осилио и уз малтретирање и претњу оружјем, незаконито, насилно избацу је инжињера Живка Секулића, легално изабраног секретара Народне Одбране (НО) Општине Вуковар и са својом паравојском заузима војни одсек. Ређају се ноћне пуцњаве на куће Срба: доктора Млађеновића, Војновића, судије Радета Гвојића, Мирка Станковића...и многих других. Учестало је психо-физичко малтретирање Срба, одузимање возила...

Из Загреба стуже Бојна „Зрински" у Вуковар. Била је то формација око 300 наоружаних Хрвата који су попуњавани углавном са беспосленим мушкарцима 20-35 година из Далмације и западне Херцеговине.

Покушај смиривања ситуације кроз састанак у СО Вуковар на коме су учествовали премијер СФРЈ Анте Марковић, министар унутрашњих послова Хрватске Јосип Бољковац, представници савезних и општинских органа власти, једноставно не даје жељене резултате. Проблем је што нико од високих чиновника није живео у Вуковару са породицом и нису гледали на то једнако као ми.

У Вуковару је завладала клима потпуне несигурности и хаоса. Одомаћила се психоза паничног страха и избезумљености. Барикаде на све стране.

Своју децу сам морао да преместим из њихове собе која је имала прозоре према улици у другу собу у унутрашњости куће. Тих дана сам проводио дане и ноћи по терену и састанцима покушавајући смиривати ситуацију. Два пута, ноћу непознате особе су лупале на улазним вратима док су у кући боравили само моја жена са децом и моја мајка. Било је и телефонских претњи. Једном приликом, када је моја жена дигла слушалицу и објаснила да нисам код куће, глас са друге стране је рекао да то зна и да не зове због тога већ да би јој поручили да спреми децу за клање. Имала је прибраности да одговори:
- "Да ли онда да их целе окупам или само да им оперем вратове?".

Мук на другој страни.

Томислав Мерчел наставља да на силу преузима власт и сеје страх. Једно вече позван сам у гарнизон ЈНА на састанак. Сећам се да је ту био и Мирослав Радовић из Савезног СУП-а, веома од мерен човек. Тражили смо начине како очувати мир. Састанак је потрајао па сам тек око поноћи кренуо кући. На излазу из касарне приметио сам неколико особа који су осматрали ко улази и излази из југославенске касарне. Кренуо сам кући без панике. Испред мене је возио један војни џип са официром Слободаном и два војника.

Код вуковарске пијаце обишао ме је један комби и наставио да вози из међу џипа и мене. Видео сам да се отварају бочна врата комбија и да неко из комбија нишани пушком у правцу џипа. Одмах сам упалио дуга светла и приближио се комбију. Иза тог места цеста је скретала нагло десно, па одмах иза тога лево. Због тога нису могли да нишане па су вратити пушку у комби, нису пуцали. 

Када су ме убрзо испред зграде СО Вуковар зауставила униформисана лица хрватске полиције, војно возило је такође одмах застало тако да га је комби који возио између, обишао и продужио даље. Када сам показао муповцима своју саборску исказницу и ми смо наставили даље. Није дошло до пуцњаве.

Пуцано је по кафићу у Сремским Чаковцима где су се окупљали српски младићи. Масовно се постављају барикаде. И Срби и Хрвати, јер се боје освете. Поједине хрватске новине (Слободни Тједник и др.) објављују спискове Срба, са свим личним подацима, наводних непријатеља Хрватске.

Ухапшен је Србин Миливој Војновић судац вуковарског Општинског суда, оптужен за оружану побуну, без икаквог основа. Обуставља се исплата пензија Србима. Организује се и референдум о Хрватској самосталности од Југославије. 

Припадници ЗНГ-а покушали су извршити хапшење легално изабраног председника СО Вуковар Славка Докмановића 6. јуна 1991. Томислав Мерчеп преузима пуну контролу над полицијом, ЗНГ, штабом народне одбране и насилно преузимасву власт у Вуковару. Посао је дословно господар живота и смрти.

Са силоса у Бршадину 16. јуна 1991. хрватски снајперисти су пуцали на аутомобил моје жене која је пољским путем из Бршадина ишла у правцу Липоваче да довезе раднике са њиве моје мајке. Срећом, ауто је био у покрету, прилично удаљен од силоса. Промашили су. Међутим, 19. јуна снајперисти са силоса убијају Ивковић Драгана из Бршадина.

26. јуна 1991. хрватски полицајци у цивилу ушли су у току дана у Бршадин и убили, Поњевић М. Симу, у његовој кући, Србина, некадашњег полицајца СУП Вуковар. Имао је жену и кћер од неколико месеци старости. 

Екипа за чишћење Трпињске цесте у Борову Насељу
Марко Бабић, Благо Задро, Ивица Арбанас...

Минирана је кафана „Мали рај" 28. јуна 1991. у рану на раскрсници Боровске и Трпињске цесте, код железничке пруге. Муповци су сачекали да газда оде из локала, а онда брзо поставили спремљени експлозив и дигли објекат у ваздух.

Увече касно 29. јуна 1991. велика група Мерчепове паравојске опколила је кућу Јована Јаковљевић, званог Ракијица. Био је са женом и децом пред телевизором. Позвали су га на праг куће и одмах су га убили рафалом из пушке. Пао је сав у крви на патос. Два дана раније, срео сам Јаковљевића који ми је рекао да су му Мерчеповци тражили да преда оружје из трговине коју је он водио. Био је пословођа у вуковарској робној кући где је продавао спортску опрему и оружје. Није пристао већ је оружје предао вуковарском гарнизону ЈНА.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (12. део)

ЛИКВИДАЦИЈЕ "НЕПОДОБНИХ"

Истог дана 29.061991. на барикадама на изласку из Вуковара у правцу Сотина, муповци и наоружани Хрвати "цивили", малтретирали и пребили су мог радника у ПТТ-у Здравка Маричића и одузели су му аутомобил. Тада је некако дошао до куће у Сотину, назвао ме је и рекао шта му се десило. Сутрадан сам отишао код Мерчепа и захтевао да му се врати аутомобил. Мерчеп је дефинитивно преузео улогу господара живота и смрти у вуковарској околини.

После 2. маја 1991. Средоселац више није био командир полицијске станице у Вуковару. Наследио га је неки Стипо Поле, који је ту доведен да одради најпрљавије ствари. Рођен је код Посушја на западу Херцеговине.

Међутим, није више било сврхе одлазити у полицију јер је Мерчеп преузео сву управу и власт. Многи грађани, пре свега Срби, осећали су се заплашени и угрожени и од мене су тражили помоћ и заштиту. Због тога сам у више наврата одлазио код Мерчепа инсистирајући да престану злостављања и зверства од стране његових параформација. 

Прва бригада ЗНГ постројена у Загребу, 1991.

У свом штабу Мерчеп је био окружен до зуба наоружаним ликовима са маригине људског друштва. Међу њима сам препознао неке вуковарске пробисвете и криминалце, од раније познате судским органима.Видео сам да је један од Мерчепових сарадника Чикотић који је са мном ишао у основну школу, а коју никада није успео да заврши. Ту сам срео и неког Тадију Дошена, који ме је још док смо били у основној школи, оџепарио, украо ми је нешто мало пара и абонентске бонове за ручак у старом хотелу „Лав". 

Такви су Мерчепу и требали да уради оно што је Загреб замислио. Нормалан човек сигурно не би приступио Мерчеповој гарди.

Приликом једног од тих долазака, срео сам код Мерчепа и Гргу Пленковића, једног од директора у Комбинату „Борово". Био сам изненађен, нисам очекивао да он припада том друштву. Тим приликама, Мерчеп ми је, обично да ме се реши, обећавао да ће испитати те случајеве, иако смо обојица знали да се све то дешавало по његовом налогу.

Крајем јуна 1991. неколико Мерчепових најближих сарадника које сам претходно виђао у његовој канцеларији у штабу НО, до зуба наоружани, упали су у моју канцеларију у Пошти, без икаквог налога. Бајонетима су исекли неколико поштанских пакета. Један од њих ми је рекао да траже муницију. Нису нашли никакву муницију нити оружје. У пакетима су били материјали за производњу трикотаже. Сви су они јако добро знали да сам ја саборски заступник. Помислио сам да, када се овако осионо понашају у мојој канцеларији, како ли се тек онда понашају када упадају у куће Срба.

Видевши где воде зверства Мерчепових људи, неколико угледних Хрвата ме је назвало, тражећи од мене да помогнем да се она зауставе (нпр. Вил, Манта), свесни да рат у који Мерчеп све гура неће донети никоме ништа добро. Међутим, када је по налогу Гојка Шушка и Владимира Шекса а у организацији Бранимира Главаша првог јула 1991. године, убијен у Тењи Јосип Рајл Кир, начелник полиције у Осијеку, било је јасно да ће Туђманова власт склонити свакога ко покушава да заустави рат, као основно средство за остваривање свог циља - самосталне Хрватске, по сваку цену.

Туђманова врхушка је знала да се због остваривања тога циља нешто мора и жртвовати. Одабрали су да жртвују Вуковар и туђе животе. Зато је Мерчеп добио одрешене руке да чини зверства над Србима.

Донешена одлука о хрватској самосталности и проглашена је свечано 25. јуна 1991. у Сабору.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (13. део)

ШИНДЛЕРОВА ЛИСТА У ВУКОВАРУ

Наставља се масовно исељавање Срба, али и Хрвата из Вуковара. Другог јула 1991. мучен је и убијен Слободан Вучковић, а тело бачено у Дунав. Истог дана, око 16 сати, петнаестак униформисаних муповаца упало је у кућу Радета Гвојића, судије за прекршаје. У том тренутку у кући су се налазили његова жена Даница и он. Муповци су извршили бруталну преметачину куће разбацујући ствари около, претећи му, тражили су оружје. Осим личног наоружања пиштоља, за које је Гвојић имао уредну дозво лу, ништа друго нису нашли.

Њима је још 31. маја 1991. у току ноћи, изрешетана кућа из ватреног оружја. Пошто су обоје, као деца преживели Други светски рат, а жена Даница, као дете и страхоте Козаре, били су у паничном страху. Након завршене преметачине, позвали су ме и затражили помоћ. Моја жена их је онда довезла у нашу кућу. Истог дана минирана је и вуковарска кафана „Попај". Раде је тражио да га некако извучем из Вуковара, па сам га зато следећег дана повео са собом до Боботе, која је већински насељена Србима.

 
Непријатељ хрватске државе: Младен Мркић

Четвртог јула 1991. јаке паравојне хрватске снаге врше брутално етничко чишћење западног дела Борово Насеља - МЗ Братство и јединство. Уз пуцњаву упадају у куће Срба, хапсе, малтретирају, убијају, убијено је најмање осморо Срба, а десетине рањено. Тела бачена у Дунав. Био је то крвави пир монструма који су своје "успехе" прослављали весељем.

Јаке хрватске паравојне снаге, после тога иду даље. Врше нову серију злодела у боровским четвртима "Буџак" и "Крива Бара". Убијено деветоро Срба, лешеви поново бачени у Дунав. Куће Срба су опљачкане, миниране и спаљене.

Саво Дамјановић медицински техничар, одведен из градске болнице, губи му се траr. Мерчепове хорде несметано дивљају. Пуцано је у кућу Славка Војновића, уништена је кућа Ђорђа Мацута, одборника СО Вуковар, поново пуцано на кућу Мирка Станковића, уредника „Вуковарских новина" и дописника београдске „Политике"... 

Поред Илока је пуцано на војнике ЈНА. У Вуковару, испред поште, нападнути војници ЈНА који су дошли да пре узму пошту. Оружане хрватске параформације искључују струју и воду касарни гарнизона ЈНА у Вуковару која је већ од раније била под њиховим сталним надзором. Учестала минобацачка ватра на Борово Село и Бршадин. 

Из самачког хотела у насељу Борово, одведен Миленко Ђуришић, зверски мучен, искасапљен у Дому технике у Борову Насељу, још полужив бачен у Дунав. Његово тело пронађено код Бегеча. Пајић Жељко, конобар из Вуковара, отишао послом у град. Нестао, губи му се траг. Зоран Филиповић, мучен, убијен и бачен у Дунав.

Андрија Хебранг, хрватски министар здравља 24. јула 1991. декретом смењује директора вуковарске болнице Србина Радета Поповића, док је на његово место доведена је Весна Босанац.

Настављено минирање српских кафана, „Мираж". „Точак", „Чокот", "Шид", "Весели Босанци", трговина „Кена". 

Ново етничко чишћење спроводи се сада у насељу Лужац. 

За разлику од 2. маја 1991. када је ЈНА интервенисала у Борову Селу, те евакуисала и спасила опкољене хрватске полицајце, сада ЈНА не интервенише ни једном случају етничког чишћења Срба. Понашају се као да је се уреду.

Министар правосуђа и управе у Влади Хрватске професор др. Бранко Бабац, издаје наредбу о распуштању легално изабране СО Вуковар и њених органа. Фактички престаје да постоји легално изабрана власт на изборима 1990. године. Том наредбом именује се Мартин Видић "Били" за повереника хрватске владе у Вуковару. Нема више Срба у органима управе у Вуковару. Из Вуковара одлази 33 аутобуса са хрватском децом према Јадранском мору односно Истри.

Дана 24. јула 1991. Фрањо Туђман долази у Вуковар да се увери да све иде по његовом ратном плану. Ограничена је могућност кретања у Вуковару. Мерчеп уводи пропуснице и полицијски час. Наставља се објављивање спискова Срба, наводних непријатеља Хрватске. Србе третирају као дивљач за одстрел. Масовно мучење и убијање Срба (Бошко Богдановић, Томо Јаковљевић звани Гипсар...).

Младен Мркић, мој комшија из Гундулићеве улице, одведен на повратку са посла у Секретаријат НО код Мерчепа, губи му се траг. Његова жена Радмила га тражи у полицијској станици и СНО, али безуспешно. Ухапшени у својим кућама Бранко Мирјанић, Славко Миодраг, Владо Скелеџија, убијени, бачени у Дунав.

Мерчепова гарда може све!

Због све учесталијих зверстава Мерчепове паравојске, повереник хрватске Владе за општину Вуковар Марин Видић "Били" писмом обавештава Фрању Туђмана и хрватско руководство да је Томислав Мерчеп „окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузео апсолутни надзор над свиме у опћини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мјера над грађанима опћине Вуковар (бесправним упадањем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуције). Таквим понашањем створио је у граду опћу психозу страха међу хрватским и српским пучанством што је резул тирало масовним бјегом из града, тоталном блокадом рада полиције, ЗНГ, органа управе и створило опћу конфузију."

Пакао је у пуном замаху. Хрватска паравојска поставља протутенковску мину под камион ЈНА код барикада на путу из Борово Насеља према Борово Селу и отвара ватру на војнике. Један војник убијен, четверо рањено, ЈНА узвраћа и заузима виталне положаје у граду али се на захтев хрватске стране повлачи. Хрватски снајперисти убијају војнике у блокираној касарни ЈНА у Вуковару. Генералштаб ЈНА захтева од хрватског руководства и ЕЕЗ да хрватска паравојска деблокира касарне, али безуспешно.

ЈНА креће у деблокаду касарне у Вуковару 29. јула 1991. 

Није утврђен тачан број убијених српских цивила до почетка директног ратног сукоба. Према хрватским изворима које је написао Фердинанд Јукић, шеф Туђ манове обавештајне службе, хрватске паравојне снаге убиле су најмање 126 цивила српске националности. Српски извори говоре да је тај број намјање три пута већи.

Дунав је постао велика гробница тих несретних људи који су страдали само зато сто су били Срби.