Са Милошем Грујићем, супругом убијене Даринке, разговарали смо у његовом стану у Борову насељу. Дуго смо безуспешно покушавали да га добијемо телефоном и договоримо сусрет. Милош током дана често није у стану. Ипак, стрпљење се исплатило па смо коначно чули и његову причу.
Наизглед као и све остале које смо до сада објавили, али није тако. Све те приче имају неку танку линију која их раздваја од осталих. Укратко, прича о убиству Даринке Грујић могла би се свести на речи из наслова који смо дали.
„Ако одеш крив си,
ако останеш онда си мртав!“
КО ЈЕ БИЛА ДАРИНКА ГРУЈИЋ?
Завршила је Вишу економску школу, радила у Борову као референт у служби за планирање и била активна у многим организацијама. Последњих десет година живота највише је радила у Црвеном крсту, а задњих шест година била је и председница те организације у Борову насељу. Тако је у њему и остала те 1991. године.
Остала је како би бринула о немоћнима и помагала где год је помоћ била потребна. Као девојка, све до удаје, бавила се и гимнастиком. Са својом екипом освојила је и првенство Хрватске, а на првенству Југославије била је друга. Волела је спорт и дружења. Пре удаје презивала се Бандић, а сви су је од милоште звали Дара. Са супругом Милошем имала је кћер, зета и унука који је имао три године када му је бака убијена.
- Када се ситуација у Вуковару и његовој околини закомпликовала – започиње причу Милош - из града се припремала евакуација деце, жена и старих па је и моја Дара мени саветовала да идем са осталима. Требао сам да будем вођа пута тим људима које су евакуисали из града негде на приморје.
СЕЋАЊА НА УБИЈЕНОГ ОЦА
У почетку сам се нећкао сматрајући да не треба никуд да идем, а онда сам се сетио оног претходног (Другог светског) рата па сам се и предомислио. На памет ми паде како је мој отац прошао 1941. године. Поп и један трговац из места на Банији у ком смо тада живели, дошли су да му кажу да би било добро да се склоне јер ту неће бити добро.
Отац је због деце, старе мајке и иметка то одбио и остао. У јулу те године дошле су усташе, одвели га и више га никада нисмо видели. И он је тада говорио да је са свима добар и да никоме ништа није крив, али му то није помогло. Отишао је и о њему више никада ништа нисмо сазнали.
Зна се за три гробнице на Банском Грабовцу и вероватно је и он у једној од тих гробница заједно са још, тако кажу, хиљаду и по људи са Баније. Сетио сам се тога и својих речи да никоме ништа лоше нисам урадио и да не бих требао никуд да идем али, као што рекох, паде ми све то на памет па сам се предомислио – присећа се својих тадашњих размишљања.
И ПАС СМЕТА АКО ЈЕ ЊЕГОВ ВЛАСНИК СРБИН
Као вођа пута са том нејачи 6. августа 1991. Милош је стигао до Малог Лошиња, а са супругом је био у контакту док год се то могло, негде до половине септембра. Путници из његовог аутобуса смештени су у хотел Хелиос и тамо су, каже, врло лепо дочекани. Када су разговарали телефоном позивао је Дару да дође код њега сматрајући да је она већ доста учинила.
Даринка је упорно одбијала јер није хтела да остави људе о којима је бринула. Касније су телефонске везе пукле и више се нису чули. Покушавао је преко Загреба, Босне, пријатеља али више није могао да са њом ступи у контакт.
Деценијама чека правду за супругу
С обзиром на изјаве које је прикупио Милош верује како је оно што је сазнао потпуно тачно. Даринка је као руководилац Црвеног крста била активна у пружању помоћи овдашњем становништву. Када се вратио у Вуковар од никога о њој није чуо ни једну лошу реч.
- Пријатељи су ми рекли да су је, негде у другој половини октобра 1991. сменили са места руководиоца Црвеног крста. Једна жена, која живи ту у близини рекла ми је како је чула једног дечка, који је био припадник ЗНГ, шта говори својој мајци.
ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ
Рекао је; „Мама јако ме изненадило ово што сам чуо. Замисли, тета Дара је издајник. Има радио станицу.“ Оптужили су је да обавештава ЈНА. Тада је ухапшена и негде око 25. октобра 1991. одведена у Борово-комерц. Тамо је добила кревет, то ми је рекла особа која је била поред ње и која јој је чак дала ћебе, јер она са собом није имала ништа. Забранили су јој да било с ким говори.
Иста особа рекла ми је како су је ноћу изводили на саслушања након којих су је враћали назад. Имали смо и малу црну пудлицу која је била с њом у склоништу. Један припадник ЗНГ упитао је; „Чији је ово пас?“ и када су рекли да је Даринкин шутнуо га је и он је треснуо о зид. На месту је остао мртав. То је био један веома нељудски чин, каже Милош.
МАРКО БАБИЋ НАРЕДИО ИЗВОЂЕЊЕ
Није сазнао да ли је његова супруга у Комерцу мучена једино да је све то време ноћу била саслушавана. На који начин ни то не зна. Чуо је да није ништа јела и да је тако издржала све до 1. новембра кад су је, након подневне мисе негде око два сата заједно са још два мушкараца, припадници ЗНГ извели из Комерца.
Одвели су их до пицерије Абазиа. Ту су је раздвојили од та два мушкарца. Њих су одвели на једну страну, а по наређењу команданта одбране Трпињске цесте, покојног Марка Бабића, Даринку су одвели у штаб на Трпињској.
- Пре него што се све то десило, када је моја супруга још радила у Црвеном крсту, она је чула да су у Дом на Трпињској цести одвели двадесетак цивила из Борова насеља. Она је онда отишла тамо и све их пустила, јер су то све били недужни људи и сви су након тога отишли својим кућама.
Тамо су их довели да буду некакав живи штит. Неки од њих, на пример покојни Ђуро Новаковић и бивши голман Борова Барбић су ми то потврдили. Да ли је то била њена кривица па је Бабић тражио да је тамо доведу ја не знам.
У групи која је моју супругу одвела у штаб био је и садашњи генерал ХВ-а Капулар, онда неки Ђидара и неки Босанац чије име нисам открио. Никога од њих не познам, све сам то касније сазнао и имам чврсту потврду да је то тачно. Истог тог дана, дакле 1. новембра око 16 часова ставили су је у аутомобил Марко Бабић и Томо Задро и одвезли је.
НА НЕБО И У НОВИ САД
На Војном суду, извесни Ковачић изјавио је да када је у јутро, ту двојицу који су је одвезли, питао за Дару показали су рукама према небу, а на питање шта је са оном двојицом мушкараца одговорили су да су отпливали пријатељима у Нови Сад.
Марко Бабић (лево) зликовац из Борова Насеља
Све време након рата Милош је трагао, ишао у Црвени крст, међународни, хрватски, Црвени крст Србије, обишао Нови Сад мислећи да је случајно вода није негде избацила, али нигде је није нашао. Ишао је чак и у затвор у Сремску Митровицу мислећи да је, пошто је остала у Борову насељу, можда и она заробљена. У то га је разуверио неки пуковник Максимовић. Он му је рекао да је много људи најпре било оптужено да имају радио станицу да би касније били ликвидирани.
- Тако су и Зорић Милорада из Вуковара, иначе оца мога зета, оптужили да има радио станицу, а он је кажу био у Обућари у склоништу када је изведен и убијен. Њега смо нашли код вртића у Борову насељу. Дакле, та прича о радио станицама је кориштена када је неко требао да буде уклоњен, односно ликвидиран. У главном ја њу до данас нисам нашао.
Чуди ме да и поред толико познаника, јер наш стан је био отворен за све без обзира на националност, са свима смо се дружили, нико није нашао за сходно да ми макар и анонимно дојави где се налази тело моје Даре. Био бих му јако захвалан. Ни данас не тражим кривца.
Зато ни не подносим никакву тужбу, једноставно крив је рат, такво је време било. Онај ко је то урадио нека с тим и спава. Тражим само тело своје супруге да наше дете зна где ће отићи да запали свеће и донесе цвеће. То је све што очекујем и мислим да не тражим много.
НИКО НИ НИЈЕ ЗАМЕРИО
Милош је у Лошињу остао негде до почетка октобра 1991. и онда су требали да се преместе у други објекат, јер у хотелу Хелиос није било грејања. Пошто су му зет, кћер и унук били у Београду одлучио је да оде код њих.
- У том хотелу било нас је око 300 људи, имали смо 14 беба и доста старих и немоћних особа и ја сам именован за њиховог представника. Свако вече ишао сам на колегијум са директором хотела и договарали смо се како да збринемо те људе. Када је дошло до те селидбе рекао сам да бих отишао у Београд код своје деце. Нико ми то није замерио, са свима сам се лепо опростио и отишао.
ИСТИНА СЕ ЗАТАШКАВА
У Београд је стигао преко Словеније и Мађарске. У Вуковар се вратио већ 23. новембра 1991. Да му је супруга убијена дознао је тек када се вратио у Вуковар. Мислио је да ће је, као што су код вртића нашли Милорада Зорића и многе друге људе, тако пронаћи и његову супругу. Код циглане су рађене обдукције па је мислио да је можда тамо али то се није десило.
- Састанци са комисијом за нестала лица су се у главном претворили у пружање утехе. Ја већ губим сваку наду. Чини ми се да се, као и у многим другим, и у њеном случају намерно заташкава истина како њено тело не би било пронађено. Неко сигурно нешто зна, али не жели да каже.
Иако сам све ово што сад вама говорим рекао и пред комисијом за нестала лица, пред министром Матићем и пуковником Грујићем, они ништа нису урадили да се до истине дође.
Аутор: Славко Бубало
Часопис Извор бр. 52
октобар 2012.