„Тисуће мртвих, рањених и осакаћених, срушени градови, мостови и богомоље, мржња и ужас, те свеколики поремећај стољећима изграђиваног и богомданог католичко-муслиманског прожимања и сношљивости, данашња је слика наше сиротице и красотице Босне поносне и кршне Херцеговине, живих свједока покушаја диобе нечега што се подиелити не може.

Та и такова апокалиптична стварност коначни је резултат диаболичне политике онога и оних који у своме безкрајноме цинизму рекоше да су баштиници и Старчевићеве политичке, народне и државно - правне мисли, оних који у својој пакленој накани нису презали ни од злорабљења часних симбола и имена усташких хероја чије се мученичке и шехидске кости сада преврћу у земљи од јада и стида што им нанесоше, педесет година касније, њихови тобожњи сљедбеници.

Управо због тих истинских хероја, мученика и шехида, који своје животе положише на олтар домовине од Блеибуршких пољана па до Фоче и Фазлагића куле, дужност је свих нас, њихових штоватеља и сљедбеника, аутентичних хрватски националиста и старчевићанаца понижених, преварених и поражених муслимана и католика, скинути кринке са лица данашњих славосрбских опсјенара, лицемјера и моралних наказа и показати пут к излазу, из овог мрачног тунела, према помирби, слози и вјерској толеранцији, а истински слободној и уједињеној Домовини од Муре, Драве и Дрине, па до Јадранског мора.“

            Око Златка Хасанбеговића, новог хрватског министра културе чији сте део ауторског текста, објављеног у часопису „Независна држава Хрватска“, управо прочитали, од самог именовања па до данас не стишавају се полемике. Текст под називом „Ми не заборављамо“, из кога цитат потиче, поново су ових дана актуелизовале „Новости“ СНВ-а, а цењени повјесничар написао га је 1996. године у својој 23. години. Иако је објављивање Хасанбеговићевог текста и фотографије са капом на глави налик усташкој сада узбуркао јавност прилично сам сигуран да у време када је написан није изазвао ни згражавање, нити је његов аутор наишао на осуду на какву наилази данас. Зашто, вероватно знате и сами, али ево.

У држави у којој је на Дан њене државности 30. маја 1994. године званично, као новчана валута, уведена куна, која је средство плаћања била још једино у време Павелићеве НДХ, такви текстови били су најнормалнија појава. Чином увођења валуте чије име је настало у време НДХ и то баш на Дан државности нове Хрватске већ тада послана је јасна порука. Порука коју данас само понавља нови министар културе, а која гласи: „антифашизам je флоскула“.

            Када се Пандорина кутија једном отвори тешко је очекивати да ће се ствари касније вратити у неко нормалније стање јер, кад се једном прихвати усташко име за новац и све остало што из тога произилази је само логичан след догађаја. То што је неко мислио да ће постепено Хрватску увести у неко стање уљуђеног европејства и окренути је ка будућности показало се као велика заблуда. Називање улица по усташким министрима, подизање споменика Јури Францетићу, одржавање миса задушница за Анту Павелића, уринирање по споменицима жртвама усташког терора, уништавање 3000 антифашистичких споменика, певање усташких песама на забавама, све су то ствари које су толерисане, а неке од њих трају још увек, па како онда људима данас објаснити да је узвикивање усташког „За дом спремни“ нешто погрешно.

            У једном интервјуу објављеном у „Гласу концила“ 9. јуна 2013.,  објашњавајући улогу Тита и антифашизма у Хрватској, Хасанбеговић између осталог каже: „Из хибрида пропалих и новооткривених вреднота породиле су се духовите тврдње како су се југославенски комунистички партизани (Југославенска армија) и хрватски бранитељи деведесетих (борци против Југославенске народне армије) борили за исте циљеве, што је разумљиво повијесна бесмислица и једна врста увреде и за припаднике 6. личке дивизије ПОЈ-а као и за припаднике 4. гардијске бригаде ХВ-а. Даље се тврди како су 1945. положени темељи хрватске државе и националног ослобођења, наравно без одговора на питање зашто су онда ти исти утемељитељи завношке “хрватске државе” све до 30. свибња 1990. свако настојање према успостави стварне хрватске државне независности, мишљу, ријечју или дјелом, па и међу својим дисидентима, кажњавали као протууставну и протудржавну работу.“

            Овако поједностављеном објашњењу ни сам немам шта да замерим. Стварно, као да је неко алхемичарским поступком хтео да споји неспојиво, али, зар Хасанбеговићу заиста није јасно због чега је антифашизам унесен у Устав или се само прави да му то није јасно?

Када тога не би било и остајање Истре унутар хрватских граница, а затим и готово целе Далмације могло би бити доведено у питање. Истру и Далмацију ослободили су партизани 1945., а не хрватски бранитељи 1995. Ако су нешто и бранили, бранили су оно што су партизани 1945. године вратили након што је Павелић предао Италији док Истра ни пре тога није била у границама Хрватске. Бранили су АВНОЈ-евске границе, исте оне које су исцртали омражени комунисти.

            Дакле, онај ко је писао хрватски Устав није у њега без икакве везе и повода унео антифашизам. Он тамо не служи за украс, иако данас тако испада и иако Хасанбеговић о њему тако размишља, него као осигурање.

            To претерано и непотребно махање симболима усташтва, комеморирање злочинаца и оправдавање њихових злочина те негирање антифашизма од Хрватске сигурно неће направити бољу државу, нити ће много наштетити онима који су наводно против ње. Напротив, управо они који се таквим работама баве Хрватској, у коју се непрестано заклињу, чине непроцењиву штету јер фашизам се ничим оправдати не може.

            Смешно је да они који су свој повратак на власт градили инсистирањем на идеолошким темама, поделама и повратку у прошлост сада желе да буду поштеђени истога. Зато њихови апели да се треба окренути будућности не само да су лицемерни него заиста и звуче будаласто.

Славко Бубало
Извор бр. 136.
17.2.2016.