Ово питање, које у наслову овог текста ипак нисам хтео написати онако како је изговорено, историчар Драган Марковина поставио је Игору Вукићу и групи НДХ носталгичара који су дошли на трибину Српског привредног друштва "Привредник" под називом "Јасеновац, негирање геноцида и ревизионизам" у намери да је минирају и прекину. На упорно дерање и добацивање из публике чланова ревизионистички и проусташки настројеног друштва за истраживање тзв. троструког логора Јасеновац Марковина је реаговао речима: “Молим вас, ма немојте се дерати! Па како себи нисте допиздили? Па стварно....” ...прекинут аплаузом, а онда наставио...

- ”Ма зар ви мислите да ћете икога у овој дворани ко не мисли попут вас увјерити у супротно? Има ли икаквог рационалног разлога да повјерујете у то да ћемо нас тројица (Драго Пилсел, Саша Косановић и Марковина) сад се сложит с вама? Нема!” ...Из публике старија госпођа добацује како је битно да се чује друга страна ...Марковина поново одго-вара: “Ма чујемо се! Живимо 25 година овдје, деру нам се хистерично, све смо чули. Али нисте нас увјерили у супротно. Нема никаквог смисла да водимо тај разговор. Законодавство НДХ, идеја НДХ, пракса НДХ је злочин људи! Ништа друго него злочин!” - рекао је Марковина.

Стварно, како себи, опростите на изразу јер само цитирам очигледно испровоцираног Марковину, већ нису допиздили и зашто упорно и хистерично понављају небулозе о некаквом троструком логору Јасеновац? Може ли се порицањем геноцида опрати оно што је НДХ чинила за свога четворогодишњег постојања? Може ли се преувеличавањем броја убијених усташа након рата оспорити било који број њихових жртава у Јасеновцу? Ма чак да Јасеновца није ни било може ли се карактер Независне државе Хрватске променити поред свих осталих небројених злочина које су усташе починиле на њеној територији?

Како да оправдају Јадовно, Паг, Госпић, Пребиловце, глинску цркву, Козару и небројене јаме безданке по Лици, Кордуну или Херце-говини у које су бацали на стотине Срба? Могу ли мене, потомка Дане Бубала ковача из Лике који је био отац једанаесторо деце, и кога су августа 1941. године заједно са више од 400 мушкараца бациле у јаму Голубњачу, крај Пријебоја, недалеко Плитвичких језера и 12 км од Коренице да убеде да је он, мој деда, поред своје једанаесторо деце био некакав побуњеник и непријатељ новоуспостављене власти? Могу ли да ме убеде да му је уместо бриге за толику породицу важније било да диже револуцију, чита Марксов Капитал и руши државу? Наравно да не могу, ма колико гласни били, ма колику буку дизали, ма колико тих бестидних и безобзирних лажи изговорили. Па зашто онда то раде?

Одговор је на трибини понудио управо Драган Марковина који је прецизно детектовао о чему се ради.

„Напорно је више разговарати о тим темама. Осим што је напорно, друштво се константно држи у некаквој врсти обрачуна са утварама којих нема. Ја стварно не знам да неко у Хрватској активно ради на обнављању Југославије, комунизма и не знам ни ја чега. Ми смо стално суочени с том хистеријом деснице која се стално с тим бави. Ја не знам докле више то треба. То је шамарање мртвог коња. То је потпуно сулудо, а при чему имамо реалност, изађите на улицу у Сплиту, у Осијеку, чак и у Ријеци и нећете ни један графит видјети на ком пише „Живјела Југославија“ него ћете видјети кукасте крижеве, усташко знаковље, видјет ћете „За дом спремни!“, видјет ћете цијелу иконографију ревитализације усташтва и уз све то ћете имати хистерију по националистичким медијима да комунисти владају и да се не знам каква атмосфера у друштву догађа. То напросто може проћи само код некога ко има проблема са интелигенцијом и ништа друго.“

Додао бих да је све то што новопечене усташе раде усмерено пре свега против хрватског народа. Хрватски народ је тај кога треба убедити и у његову свест усадити да је НДХ била држава какву је тај исти народ хтео. Хрватском народу треба продати причу како су ту квислиншку наци-државу из чиста мира рушили Срби озлојеђени због губитка Краљевине и напослетку хрватском народу Југославију треба огадити за сва времена иако је, бар према оном што смо учили у школама, идеја југословенства потекла управо из Хрватске и иако је баш у периоду Југославије хрватски народ доживео највећу националну, културну и сваку другу еманципацију. То раде јер не знају како да осмисле живот у данашњој држави и јер не знају сада када је она, бар на папиру, самостална, независна и суверена како даље.

Срба више нема у броју који може да буде крив за било шта, нема ни комуниста, ни Југословена па их зато треба измишљати како би се у свести хрватског народа одржао страх и привид потребе за државотворним, националистичким па и усташким елементима. У времену садашњем из земље коју су чекали и сањали, како кажу, тисућу година, Хрвати беже главом без обзира (према проценама за последње две године отишло је више од 100.000 људи) не би ли у земљама запада пронашли посао и живели животом достојним човека остављајући оне који од сировог домољубља живе и од њега имају и те какву корист да сами спонзоришу такву политику, да сами зарађују за њу, ако мисле да тако могу.

Они Хрвати који схватају о чему се ту ради више једноставно немају времена да чекају да се ово друштво коначно окрене нечему од чега ће сваки грађанин ове земље ма како на-ционално опредељен имати корист, а не само, од себе самих, изабрани појединци који на све начине покушавају да их држе успаване, утрнуле, оковане прошлошћу и оптерећене идеолошким поделама на црвене и црне, леве и десне, секуларне и клерикалне.

По свему судећи то стање ће још дуго потрајати и могуће допринети још дубљим поделама у хрватском друштву које неће и не могу да донесу ништа добро. За утеху свима онима који верују у неко боље сутра остаје чињеница да је таквих назадних снага било и раније у историји и да су у правилу увек биле губитничке.

Славко Бубало
Извор бр. 154.
9.11.2016.