НАДИМАК ЧЕТНИКУША

Првих је година још веровала да ће бити за њу места у родном Огулину, али је убрзо схватила да у средини где је зову „четникушом“ и од ње окрећу главу, нема никаквих шанси па се упутила у Загреб, да се утопи у маси која је не познаје. Радила је, углавном на црно, у трговини, пекари, кафићу, а слободно време користила за преквалификације, само да повећа шансе за сигурнији посао.

Последњу годину дана као да је све стало. Без посла и икаквих прихода, Ђурђа пише само молбе, јавља се на огласе и добија одговоре да је примљен неко други.

Последњих месеци у молбама за посао почела је да се позива и на законску одредбу о националној припадности, што би јој, као, требала бити предност, јер у јавном сектору мањине треба да буду пропорционално запослене, али је од тада више не позивају ни на тестирања. Елиминишу је већ на првом кораку.

НЕ ПОМАЖУ НИ "СВОЈИ"

Помоћ је потражила и код „својих“, у Српском народном већу (СНВ). Али је и ту доживела разочарање. Правница ју је тешила да је криза и да њезине колегице Хрватице нису могле наћи „нормалан“ посао, па раде у СНВ-у и Ђурђи понудила бесплатну правну помоћ – писаће јој жалбе на одбијенице за посао…
- „Потпуно ме дотукла таква „помоћ“. Заправо ми је дала до знања да само губим време. Отишла сам потпуно сломљена“, прича Ђурђа.

Дуго је веровала да су је ратне и избегличке невоље ојачале, да се после тога може суочити са сваким животним изазовом, али сада у то није тако сигурна.

- „Наивно сам мислила да је најгоре иза мене, када смо се облачили у магацину Црвеног крста, када су нам уместо школског звона уши парале сирене за узбуну, када смо уместо на игралишту време проводили у подрумима, читали уз свећу јер није било струје. То је ружна прошлост, али се све чешће питам имам ли будућност?

Да се вратим у Огулин родитељима који једва преживљавају или завршим на загребачким улицама“, пита се Ђурђа која више нема чиме платити кирију.

Завршила је средњу управну школу, положила испит за заштитара, завршила информатички течај, положила државни испит, али никакав посао не може добити.
- „Надала сам се да ћу се некако запослити и наћи свој мир, али сам на крају схватила да од тога нема ништа јер сам „обележена“. Имам осећај да рат још није завршио, да смо као Срби још увек мете, искључени и обесправљени“, каже она, додајући да је дуго чезнула за завичајем и родном кућом, али да сада увиђа да то није оно о чему је сањала.

ОД ТРИНАЕСТ САМО ТРОЈЕ ПРЕЖИВЕЛО

Ђурђа никад неће заборавити „Олују“.
- „У зору је почела топовска канонада. Једна граната експлодирала је у мојој близини и земља ме буквално затрпала. Нисам знала где су родитељи, брат, сестра, свако се спасавао како је знао и умео. Гледала сам како Тржић гори, а са њим и део мог детињства, горео је и Плашки у ком сам одрасла. У групи нас је било тринаестеро, преживело је троје.

Пресекли су нам колону, гледала сам убиства, силовања, пљачку. И данас када у Хрватској славе „Олују“ сетим се те колоне, крви, мртвих тела, плача деце“, прича Ђурђа.

АПЕЛ ЗА ПОМОЋ

Саговорница „Вести“ послала је апел на стотине адреса српских организација и појединаца у свету.

„Помислила сам да сам део једног народа и да можда на тој страни потражим спас. Тако сам одлучила, пре него завршим на улици, да електронском поштом упознам све до чијих сам адреса дошла са невољама кроз које пролазим. Већ сам добила неколико одговора, па и ваш долазак је потврда да се нисам узалуд надала“, каже Ђурђа.

Аутор: М. Рокнић
22.03.2015.