Породица Рокнић 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Кордун


Породица Рокнић 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Убиство породице Рокнић или "Случај Рокнић" је злочин који су у 5. октобра 1991. године у карловачком насељу Сајевац, починили припадници хрватске војске: Жељко Гојак и Марјан Гојак са још неколико непознатих припадника Збора Народне Гарде (ЗНГ). Они су упали у кућу Србина Марка Рокнића, која се налазила у улици Браће Гојак бр. 120, у Карловцу.

У овом злочину животе су изгубили Марко Рокнић (40), његова ћерка Данијела Рокнић (14) и Маркова сестра Драгица Нинковић. Док су преживели Маркова супруга Бранка и њихов син Ненад Рокнић (рођ. 1975) и рођака Ана Гојак. На карловачком подучију ово је био други злочин већих размера.

Први је био злочин на Коранском мосту 21. септембра 1991, када је злочинац Михајло Храстов са групом припадника ЗНГ убио 13 ненаоружаних резервиста ЈНА. Свега две недеље пре овог злочина.

Овај злочин је по свом карактеру је сличан убиству породице Зец у Загребу (7. децембра 1991.), и убиству породице Олујић у жупањском селу Церна (17.2.1992).

Хрватско правосуђе јесте процесуирало злочинце, али су казне биле симболичне.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

 

БИОГРАФИЈА

Марко Рокнић, рођен 1951. године у Карловцу. Ту је живео и радио у фабрици ципела "Јосип Краш". Упознао је Хрватицу Бранку у коју се заљубио и венчао. Родила му је двоје деце: сина Ненада (1975.) и ћерку Данијелу (1977.). Њихов брак је био пример доброг слагања и националне толеранције. Све до почетка ратних дешавања 1991. породица Рокнић није имала никаквих проблема са својим комшијама и суграђанима. Били су весела и примерна породица.

Када је почео рат у Хрватској на наговор оца Марка, Ненад и Данијела су почели да пишу дневник и увече су то читали пред родитељима. Када је у близини њих једна кућа власништво Србина била запаљена, Данијела је написала у дневник како је јако уплашена. А на дан пре убиства записала је следеће:

- "Волила бих да сам се родила у неко друго вријеме и на неком другом мјесту. Пред очима су ми само мртвачке главе!“
Данијела Рокнић, 4.10.1991.

 

 

Непосредно пред злочин

Неколико дана пре овог злочина у насељу Сајевац, једна српска кућа је већ била запаљена. У оближњем карловачком насељу "Турањ" већ је постављена линија разграничења између хрватских и српских снага. Дан пре овог убиства, 4. октобра 1991. Бранка и Марко Рокнић су стајали код врата капије њиховог дворишта. Ту је наишао њихов комшија Марјан Гојак, који се враћао са посла. Кратко су попричали о свакодневним проблемима, ништа што има везе са ратом и пуцњавом, која се данима раније често могла чути на Сајевцу.

 



ЗЛОЧИН

Дана 5. октобра 1991. године, породица Рокнић није напуштала кућу. Око 13 часова док су Рокнићи имали у рођаке гостима на недељном ручку: Драгицу Нинковић (Маркова сестра) и тетка Ана Гојак. Оне су живеле у истој улици као и Рокнићи. Врата од капије дворишта породице Рокнић тог дана су била закључана, јер су се бојали да им неко ненајављен не упадне у двориште.

Резултат слика за roknic karlovac 1991
Кућа Рокнића у карловачком насељу Сајевац


Зачула се пуцњава у дворишту Рокнића, а Марко са својим сином одлази у поткровље, док су жене остале доле у приземљу, мислећи да им нико неће наудити. Услед толике пуцњаве попуцала су сва стакла на кући, а Бранка, Данијела, Драгица и Ана су се склониле испод кухињског стола, збијене једна поред друге. Пас који је у дворишту лајао на странце је убијен. У кућу Рокнића упадају припадници ЗНГ са маскирним униформама. Домаћини препознају своје комшије браћу: Жељка и Марјана Гојака. Марко Рокнић чувши пуцњаву, силазио је у приземље куће. Припадници ЗНГ чим су га спазили ухватили су га и одмах убили. Један гелер гранате која је испаљена на кућу Рокнића погодио је Данијелу Рокнић у леђа и тешко је ранио. Њена мајка је држала у крилу, покушавајући да јој помогне. Молила је Жељка и Марјана да позову хитну помоћ јер је Данијела још давала знаке живота, али они то нису учинили.

Драгица Нинковић је такође молила своје комшије Гојаке да им помогну, подсетивши их да им је пре рата давала бесплатно млеко од њених крава, за ћерке једног од Гојака. Они су одбили било какву помоћ Рокнићима, нити су се обазирали на њихову причу. Тада је Жељко Гојак извадио пиштољ и пуцао Драгици Нинковић у главу. Један од припадника ЗНГ је хтео и Бранку Рокнић да упуца, али је Жељко Гојак то спречио рекавши свом колеги: "Пусти је... нека пати сада! То јој је казна што се удала за Србина“.

После тога су припадници ЗНГ напустили кућу Рокнића, а Бранка Рокнић је са Аном Нинковић истрчала ван куће, покушавајући да нађе некога са аутом, ко би могао да помогне њеној ћерки Данијели, која је још давала знаке живота, да је одвезе у Карловац. Један комшија је покушао да им помогне, али нису се могли пробити, јер су барикаде већ биле постављене. Тако да су покушали онда до касарне ЈНА у оближње село Каменско, али тај дан нису успели да уђу, јер су трајали напади припадника ЗНГ на касарну ЈНА, пуцало се на све стране.

Тек сутрадан, Бранка је успела да да уђе у касарну ЈНА и војници у је пребацили у село Коларић крај Војнића. За свог сина је била уверена да је и он настрадао. Док је тетка, Ана Нинковић била заробљена од припадника ЗНГ, па су је вратили кући.

 

Данијела Рокнић Марко Рокнић Драгица Нинковић



Ненад Рокнић је био дуго времена притајен на тавану своје куће. Тек када се смркло, сишао је доле у приземље куће. Видео је стравичне призоре. Пре него што је напустио продичну кућу Ненад је понео са собом и дневник своје сестре. Узео је свој бицикл и отишао до комшије коме је могао да верује. Тај комшија га је скривао у гаражи два дана, а затим су и они хтели доћи до касарне ЈНА у Каменском. Припадници ЈНА нису знали ко су они па су пуцали на њих, тако да су се вратили назад. Пар дана касније припадници српске територијалне одбране са Кордуна су ишли у "чишћење“. Ту су их пронашли и чули шта се десило, па су Ненада територијалци довели у село Коларић. Бранка и Ненад Рокнић су се срели тек 10. октобра 1991. Исти тај дан су припадници ЈНА сахранили погинуле у кући Рокнића: Марка, Данијелу и Драгицу.


 


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

За овај злочин окривљени су браћа:

  1. Жељко Гојак (р. 1962), припадник ЗНГ
  2. Марјан Гојак, припадник ЗНГ
  3. НН војници ЗНГ.

 



ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Бранка и Ненад Рокнић су током ратних дешавања 1990-их били на Кордуну заједно са осталим Србима. Сестрин дневник је Ненад дао једној новинарки из Војнића, али она им до данас то није вратила. Августа 1995. када је хрватска војска напала Книнску Крајину, Бранка и Ненад Рокнић су у колонама одвојено кренули ка Србији, јер у време напада није био код куће. Успели су тек у Бијељини да се сретну, после неколико дана. А после су спроведени у Лепосавић у колективни центар, на Космету. Ни ту нису имали мира, јер су пред нападима албанских терориста и НАТО авиона јуна 1999. године морали да побегну. Скрасили су се 2001. године крај Свилајнца. Ненад се оженио и створио породицу.

Бранка Рокнић је 2006. године ради решавања имовинско-правних односа у вези своје куће требала да докаже да јој ћерка није жива, тј. да донесе умрлицу. Па је у ванпарничком поступку 1. јуна 2006. доказано да је Данијела Рокнић мртва и начин на који је убијена. Бранка и Ненад Рокнић су своју причу испричали истражитљеима у београдском суду за ратне злочине које је покренуло тужбу, а касније тај предмет и доказе предао хрватском Тужилаштву (ДОРХ).

Карловачка полиција је тек у марту 2010. године почела да озбиљно спроводи криминалистичку истрагу за злочин који се десио 19 година раније. Овај случај је 19 година скриван од хрватске јавности, иако се у српским медијима пуно писало о "карловачком случају Зец“.

15. априла 2010. године, на Поповића Брду у близини Карловца ексхумирана су тела Марка Рокнића, Данијеле Рокнић и Драгице Нинковић. Ексхумација је обављена у присуству истражног судије и патолога, али без преживелих чланова продице Рокнић. Бранка Рокнић је за ту ексхумацију сазнала преко интернета, а онда је обавестила и Тужилаштво за ратне злочине у Београду. Након ексхумације утврђен је механизам озлеђивања и да је смрт била насилна. Затим су Марко, Данијела и Драгица поново сахрањени 1. маја 2010. године, у породичну гробницу на Поповића брду.

25. маја 2010. године карловачка полиција је ухаписла Жељка Гојака, који је осумњичен за ратни злочин, и одредила му притвор од месец дана. Жупанијски суд у Загребу је подигао оптужницу против Жељка Гојака. Првостепена пресуда је донесена у фебруару 2011. године и Жељко Гојак је осуђен на девет година затвора. Другостепена пресуда потврђена од Врховног суда Хрватске, па је Жељко Гојак осуђен 1. јуна 2013. године на 9 година затвора, иако је према Кривичном закону Хрватске за овај злочин предивиђена казна од најмање 20 година затвора.

Ово није први пут да хрватски судови умањују казне хрватским бојовницима, већ је то постало правило у Хрватској.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links