Страхиња Живак - www.zlocininadsrbima.com


Време: Ратови у СФРЈ

Област: Босна и Херцеговина


Страхиња Живак



Страхиња Живак (1932-2014) је ратни страдалник, логораш и сјведок ужаса рата за вријеме рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. Прво је рањен, потом незаконито ухапшен од муслиманских паравојних формација.

У муслиманском затворима провео око 2.5 године, а за то вријеме убијени су му синови као цивили у мјесту Брадина, општина Коњиц од муслиманско-хрватских снага у Босни и Херцеговини. То је тешко поднео и још тада у логору доноси одлуку да жели да преживи и свједочи.

Посље рата се посветио писању књига о страдању босанско-херцеговачких Срба, односно три геноцида који су Срби успели да преживе током 20. вијека.

Страхиња Живак је симбол страдања српског народа на балканским просторима. Убијени су му преци и потомци.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 


 
ЖИВОТОПИС

Страхиња Живак је Србин из Херцеговине. Рођен је 1932. године у селу Брђани, крај Коњица (БиХ). Његово село је за вријеме Другог свјетског рата у НДХ претрпило велике људске и материјалне губитке од усташких злочинаца који су били извршиоци геноцида.

Прије ратних дешавања у Босни и Херцеговини 1992. године радио је у Сарајеву као инжењер телекомуникација тј. као службеник ПТТ. У средњим школама Сарајева радио је и као ванредни професор за стручне предмете. 1990. године је отишао у пензију. Био је и дописник дневних новина "Вечерње новости" из Београда.

За вријеме његовог тамновања у затворима, муслиманске и хрватске паравојне јединице у БиХ су упале у његово село Брадина 25. маја 1992. године и заробиле, а потом и убиле његова два сина: Слободана (35) и Велимира (31) који су били цивили. То му је рођак из Смедерева јавио писмом преко Црвеног крста јула 1993. године. Убијено је и његових 10 блиских рођака истог дана.

Његова мајка Босиљка је преминула у очајању због породичне трагедије у рату, неколико недеља посље тога. Ни његова жена Малина није издржала бол, преминула је од туге за дјецом 2009. године.

Након рата постао је члан Предсједништва логораша Републике Српске и посветио се ширењу истине о страдању Срба. Такође био је члан је и Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.


 

СТРАДАЊЕ

Страхиња Живак је 17. априла 1992. године у родном селу Брђани рањен из снајперске пушке као цивил. Затим је пребачен на љечење у градић Коњиц са ногама у гипсу, а потом у Сарајево у болницу "Кошево".

Тамо је одмах осјетио велике непријатности и увреде на националној основи јер је медицинском особљу одговорио да је Србин, када су га питали за националност.

У муслиманском затвору добија написмено оптужницу где га терете без доказа да је:

- члан странке Српска Демократска Странка - СДС,

- организатор српских паравојних формација у Коњицу,

- сарађивао са савезном војском: Југославенском Народном Армијом

- радио стварању српске државе још 1991. године.

 

Пресуда му је гласила: 15 година затвора.


Из сарајевске болнице "Кошево" је пребачен у Централни затвор на 4 дана, а после у муслимански логор "Виктор Бубањ", некадашњу касарну ЈНА у Сарајеву.

Иначе кроз сарајевски логор "Виктор Бубањ" прошло је више од 5.000 Срба. У муслиманским затворима под тортуром. Страхиња Живак је провео више од 2.5 године, око 33 мјесеца.

Размењен је 9. новембра 1994. године за два војника муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.

За вријеме свог тамновања ослабио је са 85 на 42 килограма.
 
У Централном затвору у Сарајеву, Страхиња Живак је провео неко вријеме, а али су били нешто бољи услови за разлику од "Виктор Бубања“.
 
У овом логору Страхиња Живак је лежао на бетону заједно са осталим затвореницима. Добијали су врло мало хране и чаја. Одећу и пакете нису добијали. Када су затвореници ишли до тоалета, често су добијали батине. У затвору је била велика присутност вашки, од којих нису могли спавати.

У муслиманским затворима за Србе српски заробљеници су били заједно са муслиманским криминалцима који су их подиривали, мучили, па чак и силовали. Дешавало се да у затвор доведу читаву српску породицу: оца, мајку и децу. Било је чак и трудница. Они су и физички и психички тешко злостављани само зато што су Срби.



 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Страхиња Живак је написао и неколико књига о свом страдању током боравка у муслиманским логорима за време рата у БиХ, као и страдању Срба у БиХ.

У исто вријеме сарађивао је на још неколико књига које обрађују сличну тематику. Његове књиге су:

  1.     "Живим да свједочим",
  2.     "Логор Челебић",
  3.     "Сведок све-док",
  4.     "Живим да свједочим – о злочинима над Србима још једном",
  5.     "Опомене и опоруке",
  6.     "Запамћења 1",
  7.     "Запамћења 2",
  8.     "Све на чистину“.

 

Промоције својих књига Страхиња Живак је имао у Београду, Требињу, Бања Луци, Нишу, Смедереву, Подгорици, Фочи...



 
У продукцији канадске филмске компаније "Брикс" снимљен је документарни филм "Јаук", који говори о страдању Страхиње Живака.



Да се не заборави и не понови!


Оцените нам овај чланак:

























Skip Navigation Links