Анте Мошков (1911-1948) је хрватски "вјечити студент", терориста, емигрант тридесетих година 20. стољећа и официр Усташке војнице на почетку Другог свјетског рата, а касније генерал оружаних снага НДХ.
За вријеме боравка у Италији обилазио је кампове тј. центре за обуку гдје су хрватски младићи 18-30 година похађали курсеве за терористичко-диверзантске акције. Они су имали велику помоћ Мусолинијевог режима више од десет година, а исто тако и Римокатоличке цркве, јер им је циљ био да униште Краљевину Југославију коју су доживљавали као православни бастион.
Арила 1941. године када је започела агресија Сила Осовина на југославенску краљевину, Мошков је предводио чету (100 терориста) која је чувала Анту Павелића, потоњег поглавника клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. Јуна исте године добија команду над 300 бојовника који су постали ткз. Поглавникова тјелесна бојна (ПТБ). Они су чували самог Павелића, Владу и Предсједништво у Загребу.
У војној хијерархији оружаних снага НДХ Мошков је брзо напредовао, од мајора преко пуковника па до генерала, јер је добро обављао посао етничког чишћења и геноцида против Срба на подручју: Кордуна, Славоније, Баније, Загорја, града Загреба...итд. Добио је 1944. године и право да командује ткз. Поглавниковим тјелесним здругом (ПТЗ) који је бројио 7.000 особа под оружјем.
Сем војничког чина Анте Мошков према свједочењима имао је велики политички утицај и сматра се једним од врло блиских сарадника Анте Павелића, код кога је могао ући без куцања и најаве.
Мошков је у посљераној емиграцији дошао у сукоб са Павелићем око покраденог злата јер се нису могли договорити гдје и како ће са тим, јер је Мошков имао жељу да помогне финансирање ткз. Крижара, хрватске гериле која се вратила илегално у Југославију и водила борбе са јединицама КНОЈ-а.
На једном путовању по Апенинима Мошкова су ухапсиле британске окупационе снаге у прољеће 1947. године и испоручиле су га комунистичким властима у Југославију. Он је спроведен у затвор гдје је и умро почетком наредне године.
ЖИВОТОПИС
Анте Мошков је рођен 7. јула 1911. године у селу Шпиљари на јадранском приморју, недалеко Котора. У то време то је био саставни дио Хабзбуршке монархије, односно административно је потпадао под аустријску покрајину Далмација.
Дјетињство и школовање
Одрастао је у Боки Которској, на Јадрану, а у Херцег Новом је похађао школу за учитеље на њемачком језику. Матурирао је у граду Котору.
Одлази у Сарајево гдје је уписао војну школу, коју је завршио 1931. године и произведен у чин наредника.
Није му се допала војна служба, па је уписао студије психологије на загребачком универзитету. На факултету је Мошков био активан на свим ваннаставним активностима и постао секретар студентстког удружења.
Друштвени активизам
Привлачиле су га политичке странке које су имале прохрватску оријентацију. У периоду 1932-1933 Мошков је имао чак више оријентацију ка социјалистичким увјерењима него ли ултрадесничарским. Због својих друштвених активности дошао је под присмотру полиције.
У мају 1933. године напшта домовину и одлази у Аустрију гдје се састао са Ивом Херенчићем који га позива да се придружи активистима тзв. Усташког покрета у Италији, што је Мошков прихватио. Та организација је имала шовинистичке и расистичке идеје, а начин рада им је био фашистички. Уз све то уживали су подршку Мусолинијевог режима и Римокатоличке цркве.
Обишао је неколико кампова, односно центара за обуку где су се држали курсеви за тероризам и диверзије. Једно вријеме је био командант једне чете, али бива смјењен јер је дошао у сукоб са управником логора Оливието (недалеко Торина). Посље тога спушта се на југ Апенинског полуострва и борави на Липарским острвима гдје је такође постојао камп за хрватске емигранте и добија поново команду над четом. Ту је провео 7 година.
Публикације
Анте Мошков је написао књигу "Павелићево доба", која је објављена шездесетих година 20. вијека, односно након његове смрти. То је урадио адвоката Владимир Ивковић уз помоћ Богдана Кризмана.
ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ
У прољеће 1941. године Краљевина Југославија се нашла у тоталном непријатељском окружењу (изузев Грчке). Агресија је започела 6. априла од страње Њемачке, а придружују се наредних дана: Италија, Бугарска, Мађарска и Албанија... док је Румунија дала своју територију Вермархту. Југославенска територија је раскомадана јер је отпор био слабашан и владало је велико дезертерство и издаја Хрвата, Словенаца и муслимана.
Анте Павелић као вођа Усташког покрета је кренио ка Загребу, а његово обезбеђење је било стотинак чувара које је предводио лично Анте Мошков.
Дана 10. априла 1941. у Загребу је проглашена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, под благословом Ватикана и добијали су директиве од Римске курије. На челу НДХ стајао је монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
Мало касније, јуна мјесеца те године Мошков постаје заповједник ткз. Поглавникове Тјелесне Бојне (ПТБ). Била је то мања јединица у рангу батаљона, 300 наоружаних особа за лично обезбеђење Павелића.
"Ево зоре, ево дана..."
Већ 11. новембра маршал НДХ Славко Кватерник додјељује признање Мошкову за "храброст" у борбама са четницима и комунистима. Пар дана касније Мошков добија чин мајора, а наредне године у марту и потпуковник. Током зиме 1941-1942 Мошков је са својим одредима имао крволочну одисеју по Кордуну гдје су направили стравичне покоље над Србима цивилима,а уништавана је и паљена њихова имовина.
Средином 1942. године добија чин пуковника. У то доба Мошков постаје добра пријатељ са Вјекославом "Максом" Лубурићем, који је био официр Усташке Надзорне Службе. Њима двојици је био надређен пуковник Томислав Серетић.
Маја 1942. године основан је ткз. Поглавников Тјелесни Здруг, оружана формација која ће наредне године достићи скоро 7.000 особа под оружјем. Мошков је постављен за команданта ПТЗ, а дужност му је била да обезбеђује министре, као и важне зграде у НДХ. Овај ПТЗ је био иначе лично подређен Павелићу.
Постројавање Здруга
Од октобра 1942. до јула 1944. Мошков је са својим батаљонима имао низ крвавих одисеја по Жуберачком и Загорјанском крају у којима су опет ти крајеви чишћени од Срба... исто тако и у сјеверним дијеловима Горских Котара, Билогоре, Подравине, Мославине...итд. За те добро обављене "послове" је похваљиван и награђиван, штавише добија и титулу "хрватског витеза".
У стварности, Мошков није имао само војнички чин, већ је био особа са великим политичким утицајем који је могао много и радио је шта је хтео. Спада у мању групу усташких официра који су смјели доћи у Поглавников кабинет без куцања и претходне најаве. Када је дошло до чувене побуне "Лорковић-Вокић", поглавник Павелић је послао Мошкова да то угуши крајем 1944. године, иако је он касније на суду тврдио да нема везе са тим.
Новембра 1944. године дошло је до престројавања оружаних снага НДХ, тачније спојене су Усташка војница и Домобранство, па је Анте Мошков постао заповједник загребачке Прве (ударне) дивизије НДХ. Наредног мјесеца Мошков добија чин генерала. Он са својом јединицом је био изузет од њемачке команде.
Почетком маја 1945. године када су партизанске јединице силовито наидирале ка Загребу, а усташе панично бјежале ка Аустрији и Италији, Анте Павелић овлашћује Мошкова да преговара са Западним савезницима (Британцима и Американцима) око предаје и заштите од "совјета". Међутим, било је сувише касно, па су преговори били неуспјешни.
ЕМИГРАЦИЈА И СМРТ
Тако је и сам Анте Мошков кренио 8. маја 1945. ка Аустрији, а посље се спушта ка Италији гдје је са собом носио товаре опљачканог злата од Јевреја и Срба током рата.
У новој емиграцији Мошков и Павелић су имали жестоку свађу крајем 1945. године, јер се нису могли договорити око подјеле злата и шта радити са тиме, гдје га склонити...итд. Мошков је хтио да помогне ткз. Крижаре, хрватско-муслиманску герилу која је имала упаде у Југославију и жељела устанак против Титовог режима. Са Крижарима није имао добар контакт, вратио се 1946. године у Италију. Али је он тада дао Божидару Каврану 9 сандука са златом за финансирање његове гериле.
Октобра 1946. године код Венеције Анту Мошкова хапсе британске окупационе власти који га спроводе у Рим. Априла 1947. године возом је послат за Југославију гдје је планирано његово испоручење. Знајући шта га чека покушао је самоубиство (пресјецањем вена), али безуспјешно.
Ипак, на граници га преузимају агенти УДБЕ (тајне полиције) и спроводе у истражни затвор у Загребу. Тамо је подвргнут испитивању и мучењу јер је тражено од њега да одаје информације о опљачканом злату, али и хрватско-усташким мрежама у Италији. Није познато шта је он од свега рекао Удбашима.
Зна се да је осуђен на смртну казну за учешће у злочинима против цивилног становништва током Другог свјетског рата. Званична верзија говори и да је погубљен пред стрељачким водом почетком 1948. године... међутим, контраверзе пишу да о томе нема записа.