Госпић 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Лика


Госпић 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Масакр у Госпићу 1991. је назив за велико етничко чишћење Госпића и околине које се десило средином октобра 1991. године у Госпићу у Лици, граду са мешаним српско-хрватским становништвом. Средином октобра 1991. више од 240 особа, од чега 48 жена, српске националности је нелегално ухапшено и одведено у непознатом правцу.

А више од 123 Срба је убијено од стране ЗНГ и ХОС, осталима је судбина непозната. За овај злочин су осумњничени, припадници и команданти цивилно-војних структура у Госпићу: Мирко Норац, Тихомир Орешковић, Иван Орешковић, Стјепан Грандић, Милан Чанић, Мирослав Петри, Томислав Мерчеп.

Са свим детаљима овог масакра и етничког чишћења још крајем 1991. био је упознат цели политички и војни врх Хрватске, чак и опозициони лидери: Здравко Томац и Дражен Будиша, али ништа није учињено да се кривци казне. Једии који је јавно проговорио о злочинима над Србима у Госпићу 1991. и био спреман да сведочи у Хагу јесте Милан Левар, бивши припадник хрватске војске. Њему је 2000. године подметнута бомба под ауто и усмртила га.

 

 


 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 


СИТУАЦИЈА У ГОСПИЋУ

Госпић је градић у Лици, налази се на важним раскрсницама у Личком пољу крај реке Новчице, односно у централној Лици. Према попису становништва из 1991. Госпић је имао око 55% Хрвата и 37% Срба. Православна црква Св. великомученика Георгија је изграђена 1785. године. У госпићкој општини налази се и село Смиљан (4 км северозападно), где је рођен српски научник Никола Тесла. За време Другог светског рата, Госпић је био велико и важно усташко упориште, где су почињени масовни ратни злочини против српског становништва, највише у Дивоселу.

Након вишестраначких избора у СР Хрватској, током пролећа 1990. Хрвати у Госпићу окупљени око странке ХДЗ, покушавали су преко разних притисака и провокација на националној основи да присиле Србе из Госпића на трајно исељавање. Од априла 1991. почиње под окриљем ноћи бацање бомби на српске куће, дворишта, кафиће, одвођени су у полицијску станицу на информативне разговоре одакле се нико није вратио. Међу њима и Јово Вујиновић из Госпића, пронађен мртав у јулу 1991. после одласка на информативни разговор. У кафане и ресторане где су били власници Хрвати, Србима је био забрањен улаз. Чак су и стављани натписи "Забрањено за Србе и псе“. На бензинским пумпама редовно су стајали припадници хрватске полиције, који су контролисали да Срби могу купити највише 5 литара бензина.

Током јула и августа 1991. године кроз Госпић су у аутомобилима и камионима крстарили хрватски шовинисти, носећи усташке ознаке и певајући усташке песме, претећи Србима убиствима. Ћирилични натписи су изрешетани, а потом уклањани. У августу 1991. креће масовни одлазак Срба из Госпића. Крајем августа 1991. припадници ЗНГ убијају на свиреп начин Николу Пјевача и Брацу Плећаша.


 

Споменик Н. Тесли у Госпићу подигнут 1964.
 

Септембра 1991. споменик Николи Тесли у Госпићу је уклоњен, а централни трг уместо Трг Николе Тесле, добио име Трг Стјепана Радића. Оснива се и Кризни Штаб у Госпићу, чији је шеф Анте Карић. У Госпић долазе Мирко Норац и Тихомир Орешковић са великом групом особа сумњиве прошлости (усташки емигранти из иностранства и криминалци са досијеом у полицији), који почињу етничко чишћење и пљачку српске имовине.

Хрватске паравојне јединице и хрватска полиција 10. септембра 1991. опкољавају касарну ЈНА "Станко Опсеница" у Госпићу и заузимају је 18. септембра 1991. по налогу Фрање Туђмана председника Хрватске и Јосипа Манолића, његовог заменика. Иако је постојао споразум са властима у Госпићу о безбедном пролазу возила ЈНА који достављају храну, возило је изрешетано, а заставник ЈНА Никола Бачић је убијен, док је возач тешко рањен. Напад на касарну ЈНА вршен је из госпићке болнице и католичке цркве. Током опсаде касарне ЈНА у Госпићу убијени су капетан ЈНА Миодраг Остојић и поручник ЈНА Душко Мазињанин, док је шест војника ЈНА рањено.

28. септембра 1991. припадници хрватске полиције и хрватске паравојске: Милан Рожић, звани Рука, Мартин Матија, звани Ирфан, Жељко Болац, Жељко Жигић и Мирослав Петри, из једне стамбене зграде у којој је било склониште одводе најмање 34 Срба у непознатом правцу где их убијају.

Почетком октобра 1991. повереник хрватске владе за Лику и шеф Кризног штаба у Госпићу, Анте Карић, пише поверљиво писмо председнику Хрватске, Фрањи Туђману, где га обавештава о напетој ситуацији, као и страховлади коју спроводе паравојне јединице које предводе Мирко Норац и Тихомир Орешковић.

 


ЗЛОЧИН

Увече око 20 сати, 14. октобра 1991. у просторијама госпићког "Кризног Штаба" нашли су се: Тихомир Орешковић, Мирко Норац, Стјепан Грандић, Иван Дасовић, Милан Жанић, Иван Рукавина, Мирко Касумовић, Јуре Премуз, болничар Крешо, Ивица Марковић, Жељко Болф, где су се договорили о детаљима етничког чишћење Госпића, које све особе треба ликвидирати према списку, како их наћи... Мирко Норац је тражио од својих сарадника да се изјасне да ли могу извршити тај задатак. Нико се није јавио да не може. Већ два дана касније кренуло је незаконито хапшење госпићких Срба и одвођење у непознатом правцу. У тим групама ухапшених Срба било је жена и деце, који су одвођени камионима ван града. Хрватски паравојници који су то радили имали су маске преко лица тзв. фантомке. Срби из Госпића и неподобни Хрвати (они који су били у пријатљским односима или у браку са Србима.) су одвођени са посла, од куће, ресторана... У тој акцији етничког чишћења учествовало је неколико возила (у сваком је било 5-10 људи), коју је предводио болничар Крешо Томљеновић. Ухапшене цивиле су изводили у неку шуму, где им је Мирко Норац наредио да пуцају у жртве.

Стјепан Грандић је добио наређење од Мирка Норца 16. октобра 1991. да оспособи у касарни ЈНА у Перушићу једну собу за ликвидацију ухапшених Срба. Међу тим ухапшеним и убијеним Србима бии су угледни српски адвокат Ђорђе Калањ (51) са Удбине и његова жена Мирјана Калањ. Обдукцијом коју је касније радио патолог др Зоран Станковић утврђено је да је Ђорђе Калањ убијен из ватреног оружја, а да су лешеви Калањевих касније поливени бензином и запаљени. Мирјана Калањ је тешко претучена металним оруђем, поломљена су јој ребра и глава, касније убијена из ватреног оружја.

Наредног дана Стјепан Грандић, је по наређењу Мирка Норца, обезбедио камионе и аутобус за превоз ухапшњних Срба. 18. октобра 1991. Стјепан Грандић је ухапшене цивиле одвезао код места Липова Главица. Ту су цивили убијени из ватреног оружја, а у ликвидацијама је учествовао и сам Стјепан Грандић. Дарко Милиновић је превозио колима хитне помоћи на смрт претучене Србе у згради војне полиције у непознатом правцу.

Процењује се да је у тим хапшењима и ликвидацијама у октобру 1991. настрадало око 240 Срба. После неколико месеци пронађено је 57 лешева, који су утоварени у хладњачу а затим превезени до Липове Главице, где су поливани бензином и запаљени. После су у хрватској и светској јавности ти лешеви представљени као хрватски, које су Срби убили. Српски цивили који су одвођени на локацију Пазарише и ту убијани су премештени на непознате локације.

У овим ликвидацијама Срба и неподобних Хрвата у Госпићу је учествовао и Миро Бајрамовић, припадник специјалне полицијске јединице "Јесење кише" коју је контролисао Томислав Мерчеп. Како је сам после сведочио добијали су наређење "Етнички све очистити“.


ИМЕНА ЖРТАВА

Познато је да су незаконито ухапшени и одведени 1991. следећи Срби из Госпића:

  1.     Радован Бараћ (службеник ПТТ Госпић),
  2.     Тодор Бањеглав (конобар),
  3.     Јово Богош,
  4.     Раде Боговић,
  5.     Славко Бунчић,
  6.     Дане Буг (службеник Завода за социјално осигурање из Госпића),
  7.     Ђуро Вујиновић,
  8.     Милан Вујиновић (пензионер из Карлобага),
  9.     Никола Гајић (пензионер),
  10.     Бранко Драганић (радник у Теслинграду),
  11.     Ђоко Ђукић,
  12.     Сава Ђукић,
  13.     Милан Жакула,
  14.     Милан Иванишевић,
  15.     Недељко Игрић (општински инспектор) ,
  16.     Свето Јанковић,
  17.     Милојко Јокић (радник МУП-а),
  18.     Ђорђе Калањ (заменик окружног јавног тужиоца у Госпићу),
  19.     Дане Корица (пензионер, радио у Госпићком затвору),
  20.     Милан Ковачевић,
  21.     Никица Ковачевић, Симо Кљајић (новинар),
  22.     Симо Крајиновић (пензионер),
  23.     Бранко Кузмановић (пензионер МУП-а, стар 53 године, из Госпића),
  24.     Петар Лазић (возач, стар 42 године),
  25.     Милан Машић (пензионер),
  26.     Радован Машић (радник),
  27.     Момчило Мандић (пензионер МУП-а),
  28.     Боро Марић (шумски техничар),
  29.     Никола Мишчевић (пензионер МУП-а),
  30.     Жељко Мркић (радник МУП-а),
  31.     Михајло Николић (шумски техничар).
  32.     Милош Орловић (медицински техничар из Карлобага),
  33.     Милан Пантелић (метеоролог),
  34.     Ђуро Павлица, судија Окружног Суда,
  35.     Јанко Павлица (трговац из Карлобага),
  36.     Милан Павлица,
  37.     Никола Павлица,
  38.     Милан Павловић,
  39.     Милан Пејиновић (радник загребачког "Транспорта"),
  40.     Мишо Пејиновић (радник МУП-а),
  41.     Гојко Радманић,
  42.     Драган Ракић (службеник Завода за социјално осигурање),
  43.     Милан Смиљанић (инвалид),
  44.     Станко Смиљанић (службеник СИЗ-а за пензијско и инвалидско осигурање, стар 54 године из Госпића),
  45.     Богдан Стојановић (радник у хотелу "Индустро-градња" из Карлобага),
  46.     Никола Стојановић (пензионер),
  47.     Бошко Томичић (службеник у "Височици"),
  48.     Небојша Трешњић (стар 55 година).
  49.     Пајо Чопић (пензионер, стар 70 година),
  50.     Милан Узелац (приватни механичар),
  51.     Гојко Хинић (радник МУП-а),
  52.     Милан Чубелић (грађевински техничар),
  53.     Бранко Штулић (заменик јавног тужиоца, стар 54 године),
  54.     Богдан Шупут (инжењер шумарства, стар 56 година, из Госпића),
  55.     Даница Бараш,
  56.     Анкица Бегић,
  57.     Борка Вранеш (пензионер),
  58.     Душанка Вранеш (медицинска сестра),
  59.     Радмила Диклић (службеница Турист-бироа),
  60.     Марица Ђукић (професор у пензији),
  61.     Смиља Жакула, Милица Јанковић,
  62.     Мирјана Калањ (економиста, 46 година из Госпића),
  63.     Сока Машић (пензионер),
  64.     Марија Мишчевић (службеница суда),
  65.     Милева Орловић (супруга Милоша из Карлобага),
  66.     Анђелка Пантелић (трговац),
  67.     Мирјана Пантелић (студент, кћи Милана и Анђелке).
  68.     Нада Павлица,
  69.     Сока Павлица (чистачица у карлобачком МУП-у),
  70.     Љубица Пањевић (стара 70 година),
  71.     Боја Поткоњак (пензионер),
  72.     Милица Поткоњак-Радманић (супруга Гојка),
  73.     Радмила Станић (професор хемије), и
  74.     Љубица Трифуновић (пензионер),
  75.     Брацо Плећаш,
  76.     Никола Пјевач,
  77.     Милица Крајиновић,
  78.     Јозо Делач,
  79.     Шиме Јуришин,
  80.     Мартин Павлетић,
  81.     Анте Пећина,
  82.     Мишо Пејиновић,
  83.     Марија Почуча,
  84.     Јосип Рачић,
  85.     Ана Рајчевић - Вукић,
  86.     Марица Томљеновић,
  87.     Марија Валентић,
  88.     Ана Војновић,
  89.     Милан Војновић,
  90.     Аница Воркапић-Живчић,
  91.     Љубо Вукчевић
  92.     Станко Смишнић, адвокат
  93.     Никола (Миле) Сердар стар 88 година, пензионер
  94.      Љубица Поткоњак, пензионер




НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ

  1.     Томислав Мерчеп, командант специјалне јединице МУП-а Хрватске,
  2.     Тихомир Орешковић (бивши емигрант и криминалац),
  3.     Иван Орешковић звани "Гробар", брат Тихомира, организатор тзв. Одбране Госпића,
  4.     Мирослав Петри, из Перушића, председник ХДЗ Госпић, радио у банци у Госпићу,
  5.     Мирко Норац, један од војних команданата паравојне формације ЗНГ,
  6.     Ивица Рожић, звани "Рока" и "Бијели вук",
  7.     Мартин Марковић - Ирфан,
  8.     Иван Мажуран,
  9.     Анте Карић, повереник Владе Хрватске за Лику
  10.     Дарко Милиновић, тадашњи лекар у Госпићу, касније министар здравља и социјалне помоћи у Влади Хрватске.
  11.     Милан Рожић звани "Рука"
  12.     Жељко Болац
  13.     Жељко Жигић
  14.     Милан Чанић




ПОСЛЕДИЦЕ

Након ових злочина и етничког чишћења на подручију Госпића, наставља се велико исељавање Срба са тог подручија и даље пљачкање српске имовине у Госпићу. Хрватска је незадрживо срљала у рат, што јесте и био циљ власти у Загребу, јер како је и сам Фрањо Туђман рекао 30.5.1992. на Јелачићевом тргу, да је Хрватска је могла добити независност и без рата, али не би била етнички чиста.

25. децембра 1991. је код личког села Широка Кула у Катиној јами, Дане Ловрић припадник СВК пронашао је 24 леша (15 мушких и 9 женских), па је извршена обдукција, где су лешеви препознати.

Крајем 1991. године Служба за заштиту Уставног поретка (СЗУП) Хрватске спроводи истрагу о догађајима у Госпићу из октобра, али се истрага стопира на интервенцију Гојка Шушка, министра одбране у Влади Хрватске.

 


СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
 

Незаштићени сведок: Милан Левар

8. априла 2000. године истражиоци Хашког трибунала долазе у Госпић да истраже злочине на подручију Госпића из октобра 1991. Ту наилазе на велики отпор домаћег становништва и удружења учесника рата у Хрватској. Милан Левар, аутомеханичар, некадашњи припадник хрватске војске (командант диверзантско-извиђачког вода), учесник рата у Хрватској сведочи хашким истражиоцима о томе шта се дешавало у Госпићу током јесени 1991. Понуђен му је статус заштићеног сведока, али је Милан Левар то одбио. Више пута му је бомба подметана под аутомобил, да би 28. августа 2000. године Милан Левар био убијен од бомбе која му је подметнута под ауто.

Септембра 2000. године хрватска полиција хапси Тихомира Орешковића и Ивицу Рожића, док у децембру 2000. приводи и Стјепана Грандића. Мирко Норац је био дуго времена у бекству, али се и он предао крајем фебруара 2001. Док је Мирко Норац био у бекству, Удружења хрватских бојовника 12. фебруара 2001. на Сплитској Риви окупља око 150.000 грађана из свих крајева Хрватске, да протествују против Хага и пруже подршку Мирку Норцу. На том скупу су говорили бројне јавне личности, међу њима: Јанко Бобетко, начелник Генералштаба хрватске војске, Миле Дедаковић командант 204. вуковарске бригаде хрватске војске, Томислав Мерчеп, командант специјалне полицијске јединице "Јесење Кише" и др.

Хашки трибунал марта 2001. уступа Жупанијском суду у Ријеци предмет "Госпићка група" из Хага на 4.000 страна, где је саслушано 140 сведока за 2 године. Марта 2003. године судија Сајонара Чулина објављује првостепену пресуду (касније је Врховни суд Хрватске потврдио ову пресуду 24.6.2004.) оптуженима за злочине почињене у октобру 1991. у Госпићу:

  1.     Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, осуђен 15 година затвора,
  2.     Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде, а касније генерал хрватске војске, осуђен 12 година затвора,
  3.     Стјепан Грандић, командант 2. бојне, осуђен на 10 година затвора.
  4.     Ивица Рожић је ослобођен оптужбе за ратни злочин.
  5.     Милан Чанић је ослобођен оптужбе за ратни злочин.


Ова пресуда Жупанијског суда у Ријеци је обележена протестима неколико хиљада људи испред зграде суда.

Жупанијски суд у Ријеци је у истом суђењу ослободио Мирка Норца, Тихомира Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацују 3 српска цивила у Карлобагу, 25. октобра 1991.

Осуђеници за ратне злочине из случаја Госпић су имали нестандардан третман у затвору. Мирко Норац је имао пуно слободних викенда, одлазио је кући за празнике, оженио се и добио 2 деце. Успео је дипломирати на факултету у Загребу. Слично је важило и за Тихомира Орешковића и Стјепана Грандића.

У новембру 2011. године Мирко Норац бива пуштен на условну слободу одлуком Министарства правосуђа Хрватске, пошто је издржао две трећине затворске казне везано за злочине у Госпићу и Медачком Џепу. А годину дана касније и Тихомир Орешковић, бива пуштен на условну слободу. Док је Стјепан Грандић добио помиловање 2 године од Стјепана Месића, тадашњег председника Хрватске. Хрватски председници Стјепан Месић и Иво Јосиповић су одузели војничке чинове и признања добијена у рату.

Поједине основне школе држе јавно слике Мирка Норца у својим просторијама.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links