Слободан И. Стојановић - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Ратови у СФРЈ

Област: Босна


Слободан И. Стојановић



Слободан Стојановић (12), је србски дјечак који је свирепо убијен јула 1992. године у околини Зворника, од албанке Елфете Весели, која је поријеклом са Косова и Метохије дошла у Зворник за вријеме рата. Слободанова породица је дошла у село Дрињача, јер су размјењени почетком јуна 1992. године.

Слободан је туговао за својм љубимцом Луксом, па се касно увече 27. јула 1992. године искрао из собе у којој је спавао, те кренуо ка својој кући, да доведе пса. Пао је у муслиманско заробљеништво, а они га нису штедили већ су га измасакрирали, а потом убили из ватреног оружја.

Његов отац Илија је пронашао његов леш тек годину дана послије. Тачније, 16. јуна 1993. године у једном каменолому код Зворника, генерал ВРС Ратко Младић му показује беживотно тијело његова дјетета заједно са још пет припадника Војске Републике Србске.

Злочинац Елфета Весели, дуго година није била доступна правосудним органима Босне и Херцеговине, она се слободно кретала по Швајцарској, где се наводно поново удала.

Ухапшена је 2017. године и спроведена у Босну и Херцеговину, где је 8. маја 2019. осуђена на само десет година затвора за убиство Стојановића.


 

БИОГРАФИЈА

Слободан Стојановић, од оца Илије и мајке Десанке, рођен је 30. октобра 1980. године у Зворнику. Поред њега, Стојановићи имају и кћерку Слађану. Живели су у селу Доња Каменица, поред Зворника, у својој породичној кући мирно и складно све до почетка ратних дешавања на простору бивше Југославије. Слободан је ишао у школу, у пети разред основне школе.


 


СТРАДАЊЕ

Тензије у централној југославенској републици су прокључале априла 1992. године, када су се сукобили припадници једног народа са три вјере. Крајем маја мјесеца 1992. године србска села постављају барикаде у страху од могућих напада муслиманских паравојника и муџахедина, који су већ пристизали из арапских земаља. Тако је Илија Стојановић, Слободанов отац, чуо 29. маја 1992. пуцњаву из ватреног оружја око села, па је дан касније на савет свога комшије муслимана Мухамеда Чикарића, однео цедуљицу на барикаду у мјесто Крушке, коју су контролисали Срби. Од тада па до 4. јуна 1992. породица Стојановић је била у кућном притвору, нису могли нигде да се крећу јер су били окружени муслиманским стражама.

На неутралном терену, Крушке, обављена је размјена. Стојановићи и три погинула србска борца (Славко, Владо и Никола Ерић) су размјењена за шест живих муслиманских бораца. Тако је породица Стојановић отишла у кућу свог кума Зорана Милошевића из Доње Каменице. Све време тог "одсуства" од куће дјечак Слободан је туговао за својим псом Луксом, са којим је прије ратних дешавања проводио највише времена у игри. Често је јецао и тражио да види свог љубимца. Родитељи су га убјеђивали да не иде назад у своју кућу, да је то опасно, али Слободан се тешко мирио са тиме. Илија Стојановић је био на положају у околини Зворника као борац ВРС. Слободан се 27. јула 1992. године искрао из собе гдје је спавао и кренио ка својој кући да пронађе пса. Ту је ухваћен од муслиманских бојовника...

Више муслимана је потврдило да је извесна Елфета Весели, звана "Косовка" хладним оружјем тј. ножем се иживљавала над невиним и ненаоружаним дјететом од само 12 година старости. Она је иначе рођена 1960. године у Урошевцу, на Космету, али је њена породица дошла да живи у Власеницу, гдје јој је отац Рахман радио као сеоски шумар. Елфета је добро познавала Слободана и његову породицу. Мучење Слободана Стојановића, Елфета је извела уз стихове "Шоте мори шоте". Елфета је раније била удата за Србина, али се пред рат развела. У рату је желела да се докаже пред "муслиманском браћом".

Слободанов стомaк je био рaсeчeн у облику квaдрaтa, видeли су сe унутрaшњи оргaни… Рaсeкотинe по глaви… Ногe поломљeнe…Жeнa-монструм тeк нa крajу je пуцaлa из нeпосрeднe близинe прaво у слeпоочницу: мeтaк je прошaо лeву чeону кост и изaшaо кроз дeсну. Њeговa нajвeћa грeшкa билa je то што сe врaтио по свог псa когa су у нaлeту пaникe зaборaвили приликом бeкствa из сопствeнe кућe. Утрчaо je прaво у рукe онимa коjи су и по Доњоj Кaмeници убиjaли и уништaвaли свe прeд собом.


 


 

ПОТРАГА

Данима након нестанка Слободана Стојановића, његов отац Илија је ишао на барикаде, мјеста разграничња Срба и муслимана, те их је молио да му врате сина. Муслимани су му говорили да му је дјете живо, да је у Тузли, и да не брине. Све су то биле лажи, јер је Слободан убијен врло брзо након заробљавања. Илија Стојановић се обраћао на многа врата не би ли му ико помогао да пронађе сина. Тако је његова прича допрла до генерала Ратка Младића, који се прилично заузео да пронађе маленог Слободана.

Војска Републике Србске је ослободила Доњу Каменицу тек 16. фебруара 1993. и од тада се врше потраге за несталим лицима, њих око 250 и то на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања.

После скоро годину дана потраге, у једном каменолому, код Новог Села, засеок Бајрићи, стручан форезнички тим из Београда, који је предводио др. Зоран Станковић са ВМА, утврдио је да се у јами налази пет масакрираних припадника ВРС из Каракаја, али и масакрирано тијело Слободана Стојановића из Доње Каменице. Стомaк му je био рaсeчeн у облику квaдрaтa, видeли су сe унутрaшњи оргaни… Рaсeкотинe по глaви, ногe поломљeнe… Жeнa - монструм тeк нa крajу je пуцaлa из нeпосрeднe близинe прaво у слeпоочницу: мeтaк je прошaо лeву чeону кост и изaшaо кроз дeсну.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

2006. године преминула је Деса Стојановић, Слободанова мајка. Њен супруг Илија и ћерка Слађана сахранили су је у селу Дрињача у хумку поред Слободанове. Деса је туговала за сином, те се разболела и често боравила код лекара. Нису могли да јој помогну.

Вајар Миодраг Живковић је направио склуптуру "дечак и пас", која је требало да се постави у село Дрињача, на раскршћу путева за Сребреницу, Београд и Сарајево. Међутим, муслимански екстремисти су се побунили против овога, јер их управо сваки помен на Слободана Стојановића подсјећа на злочин који није кажњен, а учињен је у име Алаха.

У љето 2018. године Сњежана Брезо (сценарист и режисер) је објавила документарни филм "Сузе анђела" који говори о ужасима босанско-херцеговачког рата деведесетих година 20. вијека, гдје централа тема филма је управо зла коб породице Стојановић, убиство малог Слободана, ексхумација коју је обавио др Зоран Станковић са београдске ВМА, душевна патња Слободанове мајке Десе итд.

Филм је приказан у неколико градова Србске Републике, са антиратном поруком прије свега. Овај докуентарни филм је иначе толико потресан да се не препоручује осјетљивим особама и млађима од 18 година.

Урађен у продукцији Радио-телевизије Републике Српске и Центра за истраживање ратних злочина РС.

У самом документарцу се може чути свједочење једног муслиманског војника који је детаљно описао у судници како је изгледало свирепо убиство Слободана Стојановића од Елфете Весели, али исто тако како је њен командант Насер Орић (злогласни вођа 28. муслиманске дивизије из Сребренице) то мирно гледао без жеље да је заустави.

 

 

СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДА

Марта 2017. године Елфета Весели ухапшена је у Швајцарској јер је тамо боравила код брата, односно скривала се од правосудних органа и Интерпола. Затим је испоручена у БиХ.

Суд Босне и Херцеговине је Елфету Весели осудио на само 10 година затвора 8. маја 2019. године, иако се радило о малолетном дјечаку који није био наоружан.



Да се не заборави и не понови!



























Skip Navigation Links