Наташа и Милица 1995 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Наташа и Милица 1995



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

Чајниче -

 

Убиство Наташе Учур (9) и Милице Лаловић (10) је свирепи злочин који је починио Сејо Пискић (1956.) припадник сарајевске 101. бригаде муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Он је из снајпера погодио двије дјевојчице које су се играле "ластиша" у српском дијелу Сарајева у улици Раве Јанковића бр. 59. Са тим злочином Пискић се хвалио јавно, али никада није одговарао за тај ужасан злочин.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донио је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У прољеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине љета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај...)

Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Република Српска. Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења српског становништва у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи и др).

Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.

 

 

Ситуација у Сарајеву

Сарајевски Ромео и Јулија: Бошко и Адмира
 

Сарајево као велики и мултинационали град је складно живио без великих националних потреса до 1991. године, чак шта више био је идиличан примјер братства и јединства сва три државотворна народа у БиХ (муслимана, Срба и Хрвата), као и свих националних мањина. Крајем 1980-их година у Сарајево долази велики број муслимана из Рашке области у потрази за послом. То је довело до промене националне структуре у предратном Сарајеву. Међу њима је било проблематичних и насилних типова као што су Рамиз Делалић звани Ћело, широј јавности познат након убиства српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године, које је врло брзо довело до ратних сукоба Срба и муслимана.

Муслиманске вође: Алија Изетбеговић, Харис Силајџић, Ејуп Ганић, Сфер Халиловић и др. жељели су не само етнички чисто Сарајево, већ и читаву Босну и Херцеговину уређену према "Исламској декларацији". Тако да су они били организатори стварања паравојних формација, које су углавном попуњавали са пробисветима, криминалцима, деликвентима, односно ликовима са маргине људског друштва (Јусуф Празина, Мушан Топаловић Цацо и др.), зато што су они били спремни да слепо извршавају налоге, па чак и да убијају невине људе.

Врло брзо после злочина на Башчаршији ситуаицја у Сарајеву, али и читавој БиХ се ужасно закомпликовала, где су посматрачи ЕЗ били само њеми сведоци трагичних догађања. Сарајевски паравојници и припадници МУП-а БиХ су напали колону ЈНА 2. и 3. маја 1992. године у Добровољачкој улици, када је страдало велики број војника и официра ЈНА, иако је склопљен споразум између муслиманских власти у Сарајеву и команде Друге војне области ЈНА, да се колона мирно извуче према Палама и Лукавици. Рат је тако и почео.

Током ратних дешавања, Сарајево је било подијељено на централни дио, које су контролисали муслимани и периферне дијелове које су контролисали Срби, односно Војска Републике Српске. Мост на Врбањи је била једна од граничних тачака, то је била и црна зона смрти пошто су многи становници који су жељели побјећи из муслиманског дијела Сарајева на српску страну и ту бивали убијени. Познат је случај Бошка Бате Бркића и Адмире Исмић, који су такође убијени из снајпера у мају 1993. године.

 

 

ЗЛОЧИН 


Наташа Учур је била јединица. Када је почео рат, они су отишли у Србију, тачније Војводину. Наташа је често патила и плакала, желећи да се врати у Сарајево. Тако да су се они вратили на наговор ћерке.

 

11. марта 1995. године у поподневним часовима око 15 сати, дјевојчице српске националности: Милица (Ранка) Лаловић, стара 10 година и Наташа (Недељка) Учур, стара 9 година, изашле су испред зграде бр. 59. у улици Раве Јанковић (у српском дијелу Сарајева), да се играју "ластиша", несвјесне опасности која вреба са околних зграда. Тако је припадник сарајевске 101. бригаде муслиманске Армије БиХ, Сејо Пискић, са зграде "Лориса", која се налазила на Тргу Пере Косорића (у муслиманском дијелу Сарајева) испалио смртоносне хице ка Милици и Наташи. Милица је одмах на лицу мјеста преминула, док је Наташа довежена у болницу "Касиндо" жива, али не задуго. И она је преминила 15 минута након пријема.

О овоме је свједочила сарајка Фатиме Бајрамовић.

Када се десила ова трагедија, Миличин отац Ранко Лаловић је био на послу, радећи у фабрици "Фамос" у источном дијелу Сарајева. Од свог брата је чуо тужну вијест да му је дијете убијено.

 

 

БИОГРАФИЈА ЗЛОЧИНЦА


Сејо Пискић је рођен 1956. године у Грачаници. У паравојне муслиманске снаге ступио је почетком 1992. године и добио је улогу снајперисте. Често се јавно хвалио да је поред ове двије дјевојчице убио још 20 људи у сарајевском насељу Грбавица.

 

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Двије дјевојчице Наташа и Милица су сахрањене једна до друге у Источном Сарајеву, на гробљу Миљевићи. Овај злочин се десио само 8 мјесеци пре краја рата, односно потписивања Дејтонског споразума 21. новембра 1995. године у САД. Вођа босанских муслимана Алија Изетбеговић је говорио за овај злочин, да нису убијене српске дјевојчице него грађанке Сарајева, те да ће се открити злочинац који је то починио. Сејо Пискић јесте формално једном приведен, али никада није одговарао, тачније ни оптужница није подигнута против њега.

Миличини родитељи Ранко и Љепосава Лаловић данас живе у Бијељини. Они су прво из свог стана у Сарајеву морали побјећи у Кијево, српски дио Сарајева, па у Зворник. У Сарарјеву су радили као просвјетни радници, он као професор у двије гимназије, а она као учитељица. Сада су пензионери. Иако су долазили код општинских представника у Бијељини, нико није желио да их саслуша, а камоли помогне. Имају кћерку Јелену, која се удала, а потом им родила унуку, која им је једина радост.

Код Ранка Лаловића су долазили представници Дјечије амбасаде, те су му нудили да поднесе тужбу и да би могао да добије новчану накнаду за губитак дијетета. Он је то категорички одбио јер никакав новац не може да врати Милицу међу живе, нити да ублажи њихов бол.
 

 

ГРОБОВИ


Миличин стриц Бранко каже да родитељи мале Милице често дођу на њен гроб у Миљевићима гдје је сахрањена и још увијек не могу да избришу сузе од трагедије и рана које годинама не зарастају.

На Миличином споменику пише: "Посебно је вољела учити и живјети". На Наташином споменику пјесма: "Прерано си живот изгубила, својој мајци срце откинула, црној земљи младост поклонила, тек стасала младост једна, ко јабука недозрела, у вихору страшног рата, прерано је сагорјела".

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links