Убиство Наташе Учур и Милице Лаловић је свирепи злочин који је извршен у Сарајеву током ратова на простору бивше Југославије средином девдесетих година 20. вијека.
Сејо Пискић (1956.) припадник 101. бригаде муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине је са једне зграде из снајперске пушке погодио двије дјевојчице Наташу и Милицу, школског узраста које су се играле "ластиша" у србском дијелу Сарајева (насеље Грбавица) у улици Раве Јанковића бр. 59.
Овакви злочини су иначе била честа пракса у граду на Миљацки од муслиманских бојовника који су на тај начин хтјели да застраше Србе, јер је и пред рат то постављено као циљ да се србски живаљ прогна са својих огњишта.
Са тим злочином сам Пискић се више пута хвалио јавно, али никада није одговарао за тај ужасан злочин, иако је био чак ухапшен.
Постоје основане сумње да је муслиманска Влада под контролом Алије Изетбеговића у Сарајеву њему дала лажне документе и да се иселио у Аустралију, како би избјегла одговорност за поцесуирање овог монструозног злочина.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
Све до краја 1994. године Србска војска у Босни и Херцеговини је контролисала 70% територије, док су муслимани били пред поразом, пошто су имали губитатка 1993-1994 и са хрватским снагама. Онда се умјешао НАТО пакт јер је хтео да помогне прије свега муслиманима, али и Хрватима у обрачуну са Србима.
Ситуација у Сарајеву
Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км2. Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.
И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.
Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.
Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.
Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)
Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.
Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.
Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву, граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.
Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.
Партизанске јединице НОВЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.
Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.
У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...
ЗЛОЧИН
Наташа Учур је била јединица. Када је почео босанско-херцеговачки рат, они су отишли у сјеверни дио Републике Србије, тачније АП Војводину. Мала Наташа је често патила и плакала, желећи да се врати у свој родни град.
Тако да се породица Учур враћа у град на Миљацки на наговор ћерке.
Дана 11. марта 1995. године у поподневним часовима око 15 сати, дјевојчице србске националности: Милица (Ранка) Лаловић, стара само 10 година и Наташа (Недељка) Учур стара свега девет година, изашле су испред зграде у насељу Грбавица (тада србски дио Сарајева), у улици Раве Јанковић бр. 59, данас је то Бехџета Митевлића улица да се играју "ластиша", несвјесне опасности која вреба са околних зграда.
Тако је припадник сарајевске 101. бригаде муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине Сејо Пискић, са зграде хотела "Лориса", која се налазила на Тргу Пере Косорића (у муслиманском дијелу Сарајева) испалио смртоносне хице ка Милици и Наташи.
Милица је одмах на лицу мјеста преминула, док је Наташа довежена у болницу "Касиндо" жива, али не задуго. И она је преминила 15 минута након пријема код љекара.
О овоме је свједочила Сарајка Фатима Бајрамовић.
Када се десила ова трагедија, Миличин отац Ранко Лаловић је био на послу, радећи у фабрици "Фамос" у источном дијелу Сарајева. Од свог брата је чуо тужну вијест да му је дијете убијено.
ЖИВОТОПИС ЗЛОЧИНЦА
Сејо Пискић је рођен 1956. године у Грачаници, мјесто у централној Босни, између Добоја и Тузле.
У паравојне муслиманске снаге ступио је почетком 1992. године и добио је улогу снајперисте, са циљем да убија Србе цивиле по Сарајеву. Још током стварања муслиманских паравојних формација, није постојала здрава селекција кадрова за попуњавање истих. Било је важно да су кандидати спремни да убијају без питања.
Командни кадар 101. бригаде
Често се Сејо Пискић јавно хвалио да је поред ове двије дјевојчице убио још најмање 20 људи у сарајевском насељу Грбавица. Заправо, то је била редовна пракса муслиманских бојовника са циљем да отјерају србски живаљ из Сарајева.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Двије дјевојчице Наташа и Милица су сахрањене једна до друге у Источном Сарајеву, на гробљу Миљевићи.
Овај злочин се десио само осам мјесеци пре краја рата, односно потписивања Дејтонског мировног уговора 21. новембра 1995. године у САД.
Вођа босанских муслимана Алија Изетбеговић је говорио за овај злочин, да нису убијене србске дјевојчице него "грађанке" Сарајева, те да ће се открити злочинац који је то починио.
Сејо Пискић јесте формално једном приведен, али никада није одговарао, тачније ни оптужница није подигнута против њега.
Миличини родитељи Ранко и Љепосава Лаловић данас живе у Бијељини. Они су прво из свог стана у Сарајеву морали побјећи у Кијево, србски дио Сарајева, па у Зворник.
У Сарајеву су радили као просвјетни радници, он као професор у двије гимназије, а она као учитељица. Сада су пензионери. Иако су долазили код општинских представника у Бијељини, нико није желио да их саслуша, а камоли помогне. Имају кћерку Јелену, која се удала, а потом им родила унуку, која им је једина радост.
Код Ранка Лаловића су долазили представници међународне Дјечије амбасаде, те су му нудили да поднесе тужбу и да би могао да добије високу новчану накнаду за губитак дијетета. Он је то категорички одбио јер никакав новац не може да врати Милицу међу живе, нити да ублажи њихов бол.
ГРОБОВИ
Миличин стриц Бранко каже да родитељи мале Милице често дођу на њен гроб у Миљевићима гдје је сахрањена и још увијек не могу да избришу сузе од трагедије и рана које годинама не зарастају.
На Миличином споменику пише: "Посебно је вољела учити и живјети".
На Наташином споменику пјесма: "Прерано си живот изгубила, својој мајци срце откинула, црној земљи младост поклонила, тек стасала младост једна, ко јабука недозрела, у вихору страшног рата, прерано је сагорјела".
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О монстуозном злочину какав је убиство двије дјевојчице Наташе Учур и Милице Лаловић до данас није написана ниједна књига, нити је снимљен неки документарни или играни филм.
Постоји само неколико кратких видео репортажа пар телевизија које су обишле родитеље на тужне годишњице.
ЗАКЉУЧАК
Грбавички злочин од 11. марта 1995. године је само једно у низу убистава цивила које су Срби претпрели у ратом захваћеном Сарајеву. Према проценама око 9.000 Срба је убијено у граду на Миљацки, а међу њима и велики број малишана, млађи од 13 година.
Иако су највиши муслимански представници власти лагали да ће убице бити процесуиране од тога није било ништа, пошто се скривала командна одговорност претпостављених.
Такође, србска дјеца у Сарајеву немају свој споменик, док су муслиманске власти направиле споменик у центру града на коме је дато низ лажних података, плус што су и бројке настрадалих нереално увећаване.
Ово само говори о томе да муслиманска страна и након рата жели опет сукобе, а за то има подршку међународних представника, у првом реду НАТО пакта. Ако се истина сакрива и само Срби окривљују као једини кривци онда је потпуно јасно да у тој причи нешто озбиљно не ваља.