Ратни хероји у бијелим мантилима: Сарајево 1992-1996 - www.zlocininadsrbima.com

   

РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА: САРАЈЕВО 1992-1996



Сарајево је град гдје се Миљацка уљева у ријеку Босну, окружено је планинама: Игман, Бјелашњница, Требевић, Јахорина, Романија... а од памтивјека има своје Сарајевско Поље. Налази се на 500 м.н.в. Већ три стољећа управо то мјесто је глави град Босне и Херцеговине. Центар је политичких, културних, спортских, економских, умјетничких дешавања у том крају.

Србски живаљ је управо у Сарајеву све до прољећа 1941. имао апсолутну већину у националном и религиозном погледу, али су оружане формације клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске за вријеме Другог свјетског рата спроводиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима... Поглавник НДХ Анте Павелић је испуњавао жеље Ватикана и уз помоћ Римске курије. па је тако наружена национална структура.

Посљератна власт тј. Брозови комунисти су забрањивали да се јавно прича о страдањима и стратиштима Срба и његовано је лажно братство и јединство јужнославенских народа, јер је управо Титова Југославија сазидана на тим идеалима. Такође, осамдесетих година се циљано у Сарајево насељава муслиманско становништво из Старог Раса, што је довело до тога да Срби више немају националну већину, него муслимани.

Шовинистички  политичар Алија Изетбеговић као лидер Странке Демократске Акције постаје предсједник Предсједништва БиХ 20. децембра 1990. године. Он окупља око себе екипу радикалних исламиста: Харис Силајџић, Ејуп Ганић и др. Већ наредне године формирају паравоне формације и воде акцију илегалног наоружавања у тајности,  а у томе им је помогао дезертер из ЈНА Сефер Халиловић. Циљ је био илегално одвајање Босне и Херцеговине од СФРЈ и етнички и вјерски чиста држава. У томе су имали подршку и помоћ Запада: САД, Канаде, Француске, Италије, Холандије, Велике Британије, Аустрије, Њемачке, као и цијелог арабског свијета. Крајем марта 1992. године Алија Изетбеговић повлачењем потписа у Лисабону, уводи народе БиХ у оружани сукоб и несагледиву катастрофу.

Срби у Босни и Херцеговини су борећи 3.5 године се за опстанак на свом кућном прагу створили су Србску Републику у БиХ.

Све вријеме рата Сарајево је имало јунаке у бијелим мантилима... многи љекари и медицинско особље су схватили своју улогу кроз допринос отаџбини тако што ће љечити и пазити не само на војнике рањенике, већ и цивиле који су страдали на првим линијама од граната муслиманске војске или пак снајпериста.

О том периоду је др Славко Ждрале тек 2021. објавио књигу "Борба моја за животе других", у коме је описао своја сјећања на дешавања и прилике у првој половини деведесетих година 20. вијека у ратом захваћеном Сарајеву. На сајту Вечерњих новости је јануара 2022. објављен један фељтон од 21 наставак који ми овдје преносимо.

У самој књизи, Ждрале се трудио да одговори и на нека питања:

  • Зашто у рату један добар доктор, нарочито хирург, има већи значај од веће војне формације?
  • Проглашење независности Босне и Херцеговине лекари у Сарајеву су дочeкaли са страхом и неверицом.
  • Како је Jука Празина са својим убицама упао у Кошевску болницу?
  • Како је првих дана рата мотел „Жица” у Блажују претворен у импровизовану болницу?
  • Лицeмерје телевизијске екипе CNN; неће да извештавају о српским жртвама.
  • Како је у ратним условима основан Медицински и Стоматолошки факултет у Фочи?

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У САРАЈЕВУ 1992-1996

ЗЛОДЈЕЛА

Башчаршија * Пофалићи * Добровољачка * Ледићи

Чемерно * Високо * Зимска голготаВелики парк * Казани

Бистрик * Бреза * Хотоњ * Алипашино пољеГробља

ЖРТВЕ

Страхиња Живак * Анђелка Братић * Слободан Бојанић

Слободан Мркајић * Наташа и МилицаМира Драгичевић

Слободан СамарџићЉекари * Славко Јовичић * Савка Васић

Драган ВасићБошко и Адмира * РистовићГрбавица

 Силовања Српкиња * Драшко Вукосав * Милан Бандић * Божо

Славиша Ћоровић * * Гојко Стојановић * Слободанка Младић

Радојка Пандуревић * Данило Берибака * Јадранко Главаш

Љубица Шаренац

ЗЛОЧИНЦИ

Харис Силајџић * Драган Викић * Мустафа Ђелиловић

Јусуф Празина * Мушан Топаловић * Рамиз Делалић

Зулфо Алић * 146. лака * 144. витешка *  10. брдска * Шеве

 161. оловска * 17. мтбр * Бећир Хујић * Нермин Бајрамовић

Сенад Гаџо * Амир Шабовић * Фикрет Превљак

Хусеин Мујановић * Сефер Халиловић * Девета бригада

Сарајевски * Сејо Пискић * Јован Дивјак * Неџад Херенда

ЛОГОРИ

Виктор Бубањ * Хотел Игман * Мариндвор * Отока * Борсалино

  Трезор Привредне банке * Силос (Тарчин) * Васе Мискина

Грађевински факултет * Храсница * Биоскоп "Радник"

Хала Зетра * Крупска Ријека * ФАМОС * Сунце * Балтазар

Младен Стојановић * 9. мај * Ченгића вила * Наш дом * Искра

Циглана * Кошево

ПУБЛИКАЦ.

Дневник хирурга * Егзодус поново * Јелена '93 * 1335 дана

Свједоци говоре * Рађање нације * Јаук * Трново

Мртви вјечита опомена * Погром * Ратни логори * Стратишта

Босански пакао * Статистика и бројке * Мјесто покоља

Ничији војници * Бијели мантили



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (1. дио)

 

ДОБРИ ЉУДИ У ЗЛИМ ВРЕМЕНИМА

Они су због њих стално на првој црти мртве страже, оној танкој линији која дијели живот од смрти. Доктори су једини војници који не носе оружје, они се голим рукама, и уз нешто хладног оружја у њима и око њих, боре против смртних рана нанесених оним опаким, ватреним оружјем. Ратни доктори су људи попрскани туђом крвљу, сломљени туђом несрећом, они у рату завршавају други, тежи факултет, сусрећу и видају ране које никада до тада ни видјели нису.

Они у рату уче и занат и живот наново, гледају, живе и трпе њихове драматичне стране. Они отимају живот из канџи смрти, често се боре против природних закона, а можда и против неке божије воље. Они своју личну бол гутају и дубоко крију у себи, да би туђу могли да поднесу и понесу на својим плећима.

Доктори у рату немају и не смију имати ни политичка увјерења, ни вјерска оптерећења, није им важна боја ни врста униформе. Они виде само рањено тијело човјеково, ослушкују његов дах, прате куцање његових дамара и струјање крви. Они се боре за живот рањеног или умирућег човјека, не борећи се притом против оног ко је пуцао у тог човјека. Без доктора у рату бојно поље би било непрегледно поље смрти и незамисливе људске патње.


Антиратни протести у Сарајеву, март 1992.

Зато је бјежање доктора од и из рата најтежи вид дезертерства. Јер, бијегом од рата и његових страшних посљедица доктор постаје индиректни убица. Неко ће умријети зато што нема доктора бегунца да му помогне. Својим одласком са фронта, он шири и убрзава путеве одласка других у смрт. Доктор у рату једна је посебна врста свештеника. Док онај у мантији вида духовне, онај у крвавом, бијелом мантилу лијечи физичке ране. Зато је краљ Александар Карађорђевић забранио свим докторима бјегунцима из Првог свјетског рата повратак у Србију на рок од 50 година.

Доктори у рату су понекад цијели батаљони спаса: они у ратној џунгли, без икаквих компаса, проналазе путове живота, одгонећи од рањеника насрћућу смрт, која у тим бојевима немилосно узима свој данак. Доктор у рату нема радно вријеме, право на одмор, миран ручак, дубок сан, одсуство и равнодушност на туђу несрећу. Они у рату спознају да је њихова издржљивост већа него што су то икада могли у миру и да претпоставе. Рат од доктора прави хероје, а њихово херојство се тек увиђа након рата, када се преброје они који су избјегли смрт само захваљујући божијој, докторској руци. Сва људска ратна мука паралелно тече и кроз тијело доктора и кроз тијело рањеника-мученика. Понекад на лицу, рукама и мантилу ратног доктора има више туђе крви него што у том тренутку струји кроз тијело онога ко пред њим лежи на операционом столу.

У ратном паклу и тој људској кланици доктори су и рука анђела и божије око, они једини могу поломити нокте том опаком ђаволу кога зовемо смрт. Доктор у рату је ходајући мали бог у бијелом мантилу; као добри дух живота, самом својом појавом плаши и одгони смрт од људи.

Сваки рат је одвајкада био страшан и крвав, али без доктора у њему он би био незамисливо гори и тежи. У сваком се рату некако може без свакога војника, само никако не може без доктора. Он је чувар унутрашње стране људскога живота, на чију вањску људи обострано и слијепо насрћу, одвајкада.

Пред читаоцима "Новости" је фељтон о једном таквом доктору у рату, о проф. др Славку Ждралу, коју је он сам написао о себи, а све само описујући како је спасавао друге, написан његовом руком, проживљен његовом душом и опцртан његовим годинама живота. Ово је сведочанство о докторском рату и миру Славка Ђорђовог Ждрала, и о томе какав доктор и човјек треба бити и кад плане рат и кад засија мир.

* * *
Крај децембра 1991. године у мојој породици дочекујемо са тешком бригом. Код оца Ђорђа се појављују велики здравствени проблеми који указују да се ради о озбиљној болести.

Мени, као љекару, убрзо постаје јасно да је очево здравствено стање веома тешко и да су мале шансе да се може излијечити. Љекару је болест његових најближих велика лична драма. С једне стране, боли вас бол и несрећа члана најуже породице, а с друге стране вас раздире сазнање да му не можете помоћи. Мој добри отац Ђорђе је оболио од рака желуца.

Сви клинички и дијагностички параметри његове болести нису ми улијевали оптимизам. С тим оптерећењем, сваког дана и лијежем и устајем и идем на посао.На Клиници за грудну хирургију Болнице Кошево, гдје сам запослен, поред радних обавеза, свакодневно слушам разне дневно-политичке коментаре запослених. На мојој клиници ради и др Драган Калинић који је активно укључен у политичка дешавања у БиХ. Често се код нас појављују људи из политичког живота Сарајева: Мирко Пејановић, Ненад Кецмановић, Иван Цвитковић, Абдулах Коњиција и други, тако да, поред личне борбе за очево здравље, нисам био поштеђен "морања слушања" коментара о свему што се тада дешавало у земљи.

А чињеница је, да сваким даном, постајало је све узаврелије. Но, посебно једна појава нама запосленим била је изненађујућа и почела нам је задавати страх. Неки наоружани младићи појавили су се у болничком кругу. Једни су били у маскирним униформама са береткама на глави, а други у патикама, фармеркама и са калашњиковима у рукама.

У почетку повезивали смо то са лијечењем познатог сарајевског криминалца Јуке Празине на Трауматолошкој клиници. Мислили смо да је то неко његово обезбјеђење. Након неког времена, они се премијештају на главну капију болничког комплекса гдје заустављају запослене или друге грађане и легитимишу их. У свим тим немилим догађајима, ја сам, још оптерећен и болешћу свога оца Ђорђа. Након проведених одређених дијагностичких поступака, једини избор био је да му се покуша помоћи оперативним захватом. Такав захват се радио и на нашој клиници, али Драган Калинић и ја одлучујемо да се обави у Београду.

Након свих потребних припрема, операција је урађена у Клиничком Центру Србије 27. јануара 1992, али неуспјешно. Борим се, да колико је то могуће, не прихватим ту истину, иако добро знам шта доноси сваки наредни дан и да је оцу крај веома близу.

Његово стање се прогресивно погоршава, што изискује поновни оперативни захват, који би само дјелимично ублажио тегобе. Та операција урађена је 16. марта на нашој клиници, и отац Ђорђе се уредно пробудио из анестезије. Операцију је водио др Драган Калинић.

Смјестили смо га на одјељење. Неколико часова послије, разговарам с њим: он упорно говори да не бринем о њему, него да идем кући, како бих пажњу усмјерио према породици и мајци. Још ме и савјетује да будем обазрив.

У граду Сарајеву сваки дан ситуација је све напетија. По улицама све више је лица која се виђају под оружјем. Кулминација напетости у граду избија првог марта 1992, кад је убијен српски сват испред Српске православне цркве на Башчаршији. Појављују се и српске барикаде на улицама. Најављује се референдум о самосталности БиХ.

На Клиници тог 1. марта примамо Срђана Чвора, рањеног на барикади у Лапишници. Дјечак се налазио у путничком аутомбилу и по његовом казивању дошло је до изненадне пуцњаве послије чега је рањен и упућен на нашу клинику. Безбједносна ситуација се, казано политичким језиком тога времена, усложњава.

 

Објављено: 09.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (2. дио)

 

ВЕЛИКИ ЖИВОТНИ ЛОМОВИ И БЕЗНАЂЕ

Све се то дешава ту у близини, одмах поред нас, али нам се још чини да се то нама, можда, неће десити. Дани брзо пролазе, али ја се не могу отргнути бригама за здравствено стања мога оца, које је сваки дан све теже и теже. И послије десетак дана лијечења, одлучујем да отац напусти клинику и да кући настави лијечење. Крај је мјесеца марта '92. Излази распоред дежурства на нашој клиници за наредни мјесец. Ја сам на распореду 3. априла. На вијестима ТВ Сарајево и осталим медијима се увелико говори и пише о брзом признању независности БиХ.

И извјештаји са ратишта у Хрватској су трагични. Сазнајемо да су наше колеге, превасходно хирурзи и анестезиолози из Војне болнице, на испомоћи у Болници Градишка већ дуже вријеме. Сестра Марија, која лежи на клиници, јер је оперисала ехинокок, прилази ми и тихо саопштава да жели да иде кући, а за вађење конаца и даљу контролу ће се она сама побринути. Напушта клинику, а ја остајем са својим бригама: како да помогнем оцу? Не могу да се помирим са чињеницом да ама баш никакве помоћи нема. Долазим на дежурство 3. априла. Сви које срећем су забринути. Много се не прича. Обилазим болеснике, разговарам са сестрама, односно техничарима са којима сам у дежурству. Послије завршетка радног времена у три сата, дежурни и смјена остају. У 19 часова долази ноћна смјена. Нико од запослених не прича много. На лицима видљива узнемиреност.


Жртва муслиманског екстремизма: Др Најдановић

Покушавам да спавам, али и кад заспим, брзо се будим. Чекам да сване. Обављам визиту и у осам часова предајем дежурство. Излазим са Клинике, болничког аутобуса нема. Нисам дошао колима и одлучујем да идем пјешке, како бих дошао на Мариндвор, а потом ћу "на трамвај".

Пролазим поред Трауматологије, гдје примјећујем већи број здравствених радника и чујем њихове јасне и гласне коментаре. Чујем глас једног од њих, који каже да је ухапшен проф. др Милутин Најдановић. Мени стаје дах, јер се ради о бившем шефу моје клинике и мом професору. Пошто је професор становао непосредно уз болнички комплекс, схватио сам да је то истина.

Нисам имао смјелости да било шта провјеравам и пожурио сам кући. Готово трчећим кораком идем Улицом Ђуре Ђаковића. Не могу да прихватим сазнање да је проф. Најдановић ухапшен. Питам се шта се то десило да човјека, који је читавог живота помагао људима, неко хапси?! Помишљам да је то само због тога што је члан СДС, што пише ћирилицом и славу слави. Не могу да се помирим с тим. Успијевам да дођем на Ченгић вилу, превозећи се неколико станица трамвајем.

Мајка ми отвара врата. Срећна је што сам дошао. Прилазим оцу, који покушава да ме поздрави, али једва изговори неколико рјечи, а и њих доста тешко. Сједамо за сто, али мајка ме пожурује да идем својој кући. Покушавамо да обезбиједимо оцу млијеко за исхрану, јер он може само да једе течну храну. У продавницама несташица млијека, али брат Миленко успијева некако да га набави.

Понедељак је, 6.април 1992. године. БиХ је призната као независна држава. Размишљамо супруга Споменка и ја да ли да идемо на посао. Звони телефон. Ја се јављам и чујем глас мога шефа, др Кемала Дрнде, који ми каже да ће он доћи колима Црвеног крста, како бих могао да се превезем на посао. За неких 40 минута, долазе кола Црвеног крста, улазим у њих и сусрећем се са сестрама Љубицом и Надом, које раде на нашој клиници, јер је др Дрнда и њих позвао. Долазимо на клинику и упознајемо се са радним задацима.

Примјетно је да на послу нису присутни др Драган Калинић и доц. др Мирко Шошић.

По граду се слободно крећу наоружани људи. Пратимо вијести, како на ТВ тако и на радију. Свакодневно, а нарочито у вечерњим часовима, чује се пуцњава. Повремено се чује и тенковска паљба. Пратимо и проходност путева који воде према Сарајеву. Да ли је дошло до блокаде? У телефонском смо контакту са родбином у Сумбуловцу и Калиновику. Добијамо информације шта се стварно дешава.

Казују нам да што прије излазимо из Сарајева. Супруга Споменка иде на посао. Ради у Дому здравља "Вразова", а дјеца излазе у двориште да се играју. Комшије на спрату Поповићи и Мочевићи су са нама. Покушавамо да се снађемо у овом хаосу и да одлучимо шта нам је радити.

Примамо на клинику младу дјевојку са устрелном раном у грудном кошу и у доста тешком општем стању. Послије урађене минималне дијагностике, уводимо је у операциону салу и што брже се спремамо за хируршку интервенцију на грудном кошу. Уводимо је у општу анестезију, брзо отварамо грудни кош, налазимо повреду плућног крила са израженим крварењем, које заустављамо. Након завршене операције, па буђења повријеђене и њеног смијештања на одјељење, сусрећем др Михаила Милашевића, који је избезумљен и пита како је повријеђена? Сазнајем да је то његова кћерка. Брзо га информишемо шта смо нашли и урадили. Колега се мало смири и одлази у собу гдје му лежи кћерка.

РАДНО вријеме се ближи крају. Запослени много не причају међу собом. Све је у знаку неког ишчекивања. Појављује се др Кемал Дрнда и саопштава нам распоред радног времена и да су формирани одређени тимови, који ће радити сваки други дан, с тим да ће један тим остати у дежурству. Ја сам на распореду 8. 4. 1992. године, у сриједу.

Повратак кући опет на исти начин: пјешке, трамвајем, па опет пјешке. Прво свраћам на Ченгић вилу код родитеља. Звоним. Сав сам у грчу и чекам да ми мајка отвари врата. Чује се како прилази вратима, гледа кроз шпијунку. Немам стрпљења и јављам јој се: "Ја сам, мајко". Она полако отвара врата, несигурна јесам ли то баш ја. Слиједи одмах моје питање - "Како је отац?" Мајчин одговор је кратак и сув: "Тако и тако". Мој сусрет са оцем послије два дана. Његов немоћан поглед упрт је према мени, а мени се осушила уста.

Не могу да проговорим. Знајући да не може ништа прогутати, можда евентуално гутљај воде, питам се у себи: "Како зна бити зла човјечија судбина?" Поготову што је тај хируршки проблем мени јако познат. Много пута сам многима помогао, а у случају свога оца сам доведен пред свршен чин. Потпуно сам беспомоћан. Страшно. Ипак, питам га: "Како си?" Али, свака наредна његова изговорена ријеч је тиша од претходне, а то што каже је са осјећајем немоћи и безнађа.

Са мајком се договарам шта ће оцу да помогне и које моје поруке брату да пренесе. И пред полазак, опет "сусрет очима" са мајком. Ја хоћу да је питам шта даље да чинимо у овом хаосу. То су они тренуци великих животних ломова и безнађа, када само мајчин инстикт и бескрајна њена љубав и оданост можда ти могу нешто помоћи. Гледамо се још трен, два, нијемо. Шутимо и шутећи као да се споразумјесмо. Немам питања за мајку, јер она нема одговора на њих.

А она ипак покушава да ми нешто каже. Застајкује и напослијетку изговара: "Иди кући, дјеци. Чувај се, и нек вас Бог чува". Стиснем зубе и кренем. Слијећем низ степенице. Не срећем никога. Поред трамвајске пруге, брзим ходом крећем према Алипашином пољу.

Негдје код бивше "ремизе", стаје трамвај. Улазим и возим се до "студентских домова"

Излазим и брзим кораком хитам према Добрињи 5, до стана.

 

Објављено: 10.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (3. дио)

 

ОДЛАЗАК У МАГЛУ КОЈОЈ НЕМА КРАЈА

Не знам коме припадају. Убрзаним кораком долазим на Клинику. Упознајем се ко ми чини екипу у наредна 24 часа. Клиника полупразна. Међу особљем нема много коментара.

Већина нас је повучена у себе. Али, неки коментаришу са усхићењем признање БиХ као државе. Дан пролази. Предвече, чујемо да је једну докторку погодио залутали метак приликом одласка из једне зграде у другу. Покушавамо да сазнамо о коме се ради.

Непосредно уз клинику налази се кран, постављен приликом градње новог објекта. Кроз прозор видимо да се тај кран неконтролисано креће по постављеним шинама. Хвата нас паника да не дође до какве хаварије. Његово падање на било коју страну довело би до великих жртава и материјалне штете.

Видимо већи број наоружаних лица која се ту крећу и галаме. Наводно, неко се попео на кран и откочио га. Чују се и пуцњи. Кран стаје. Вријеме пролази. За храну се тешко сналазимо. Од нас нико неће да излази напоље, да ризикује главу. Од ручка за пацијенте преостало је нешто пуре, па смо се и ми запослени послужили.

Нема никаквих информација охрабрења, које би указивале да ће се настали сукоби смирити. Стално бринем како је отац. Улазимо дубоко у ноћ. Цијела екипа је у соби гдје пратимо ТВ програм. Улазна двокрилна врата клинике смо закључали. Негдје око поноћи неко нам звони. Пошто сам био непосредно уз врата собе за састанке, отварам их. Излазим у ходник и упућујем се према улазним вратима клинике.

Хватам лијевом руком "штеку", а десном за кључ у вратима и откључавам их. Повлачим врата према себи, и у том тренутку упада нечија нога између врата и довратника. Истовремено угледах пиштољ у руци особе која је већ стала пред врата. Поглед ми се зауставља на цијеви пиштоља. Велика доза страха надолази у мени. Али, не губим прибраност, повлачим врата лијевом руком према себи, отварам их и кажем: "Изволите, господине!"

Измичем се два корака уназад. Револвераш иде према мени, држећи пиштољ уперен према мојим грудима. Иза њега улази човјек, висок готово два метра, са двије укрштене полуаутоматске пушке на леђима. Упечатљив ми је био његов поглед, јер су му очни булбуси разроки. Професионална деформација и у потпуно нетипичној љекарској ситуацији никада не спава у мени, помислих. Иза њега иде још један мушкарац мањег раста, са пиштољем у руци. Мени се прикључују моји сарадници.

Вичу на нас, готово углас, сва тројица: "Што ви дајете свјетлосне сигнале четницима, из собе која је прекопута љекарске собе"? Ми се чудимо шта нас питају и казујемо да је то шефова соба, у којој спава др Милашевић, а даље од ње да су амбуланте и болесничке собе. Онај први што је одмах по упаду уперио пиштољ према мени, и даље га не спушта. Гура ме према унутрашњости клинике, а ја се измичем према операционом блоку. Иза њега иду његови пратиоци.

Зовем родитеље и кажем им да су дјеца и Споменка срећно стигли у Сумбуловц. Сваки дан очево стање је све лошије и лошије. Мајка ми не дозвољава да данас долазим на Ченгић Вилу. Изненади ме братова порука. Каже ми да намјерава у договору са родитељима, након што је мајка спаковала нешто ствари  (одјеће, хране и сл.), покушати да оде аутом у нашу породичну кућу у Рјечици. Уредно су прошли пут, али када су дошли пред кућу чекало их је изненађење.

Више српских породица већ се смјестило у нашу кућу. Они су побјегли из мјеста Швраке, у непосредној близини Рељева. Са стрепњом слушам и чекам шта ће даље да каже. Схвативши да немају могућност смјештаја у нашој кућу, вратили су се на Ченгић Вилу. А ја не могу да се приберем од свега што сам чуо.

Стајем, јер не могу даље. Један од пратилаца удара ногом у врата тоалета и отвара их, мислећи да некога тамо има. У једном тренутку један од њих повика: "Дај заврши с њим".

Сестра Витомира, иначе часна сестра, стајала је поред мене са лијеве стране. Одједном, као на филму, она хвата својом лијевом руком за десну подлактицу оног који држи пиштољ уперен према мени, а својом десном руком снажно мене удара у десно раме. Потом свлачи руку, у којој је пиштољ низ моју предњу страну тијела према патосу. Како ме је снажно ударила у раме, падам према десној страни и покушавам да се дочекам на раме и десном надлактицом ослоним на зид. Видим да је Витомира успјела да његову руку обори до пода.

Пиштољ му је и даље у руци. Он се потом одмиче од ње и онда ћутке окреће и креће према излазу, а за њим и пратиоци. А ја, послије свега, покушавам да се некако приберем. Прену ме глас сестре Витомире: "Јесу ли ови људи нормални?" Трзнух се и пред излазним вратима видим др Адија да се упустио у врло жучан разговор са овим непознатим људима. Поред њега стоји сестра Славица видно узнемирена.

Неко од екипе примјећује да су нам узели кључеве из врата и моли да нам их врате.

Напуштају простор. Ми се згледамо међу собом. Ништа не коментаришемо. Срећни јер се није десило нешта што би довело до најгорег, рањавања, или нечије погибије. Свиће.

Урадимо визиту и чекамо смјену. Појављује се примаријус др Дрнда. Реферишем му стање на Клиници и описујем ноћашња збивања. Саслушао ме, али никакав коментар не даје на неприлике које смо доживјели. Ни једну једину ријеч није изговорио тај, у том тренутку за мене бескрајно, филмски тајанствени човјек. Већи ме је страх тада ухватио од његове ћутње, него од оног револвера упереног у моје груди.

После те ноћи са рођаком Јанком из Сумбуловца, договорио сам се о изласку мојих из Сарајева, тј. да Јанко, са Милом Самарџићем, другом из дјетињства, дође у Тилаву, а ја са Споменком и дјецом будем у Тилави и да онда моји иду код њега. Сву ноћ Споменка и ја не спавамо. Пакујемо минимум одјеће и обуће, коју треба понијети за дјецу. Не смијемо много да носимо. Ако нас сретне неко од комшија, питаће куда идемо? Споменка се поздравља са комшиницом Радом и брзо силазимо низ степениште, јер смо на другом спрату.

Улазимо у кола и возимо се кроз Добрињу. Приближавамо се Лукавици и долазимо на раскрсницу која води према Тилави. Пролазимо поред "Енергоинвеста". Већ осјећамо неку сигурност, јер срећемо српску полицију. Возим слободније и долазимо у Тилаву. Улазимо у кућу породице Џеба, наших познаника. Дочекују нас срдачно и чуде се како раније нисмо изашли?

За кратко вријеме, појављује се "110" војни камион. За воланом Миле Самарџић. Поред њега Јанко Минић. Обојица у маскирним униформама и са наоружањем. Поздрављамо се. Ја сам пресрећан, јер осјећам, па и видим, да моји иду на сигурно мјесто.

Споменка и синови улазе у кабину. Очи су им пуне суза. Ја се некако суздржавам. Кола крећу према Требевићу. Пролазе кроз Клек и нестају са видика. Тужни су и болни овакви растанци у рату са најближима. Гледате их како одлазе, одмичу се од вас и вашег погледа, а не знате тачно куда иду и шта их тамо чека. У рату то изгледа као да иду у маглу, којој нема краја.

Враћам се у стан на Добрињи. У току вожње нисам био изложен некој опасности, бар колико сам ја то могао процијенити. За нека два сата телефон звони, позив из Сумбуловца.

Споменка каже: "Стигли смо"! Мени пада камен са срца.

 

Објављено: 11.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (4. дио)

 

МАСАКР У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ

Покушавам да успоставим контакт са Илиџом. Зовем оца моје супруге, а комшија Жарко своје зетове. Тешко је успоставити контакт. Покушавамо да добијемо праве вијести. У вечерњим часовима на ТВ се саопштава број погинулих и вијести да су повријеђени из насеља Осијек пребачени хеликоптером према Палама и Сокоцу. У ноћ улазимо са страхом.

Са балкона стана, који гледа према Аеродрому, видимо да се, поред кућа, копају ровови.


Зверство Алијине паравојске у Добровољачкој

Видљив је минарет џамије, што указује да тамо станују муслимани. Брат и ја немамо рјешење како да помогнемо родитељима. Нисам у могућности да дајем инфузије оцу, јер их немам. Ближи се крај априла и ја 27-ог. добијем поруку да дођем обавезно на посао, јер сам дежурни. Тога дана успијем и да посјетим родитеље. Кажем им да сам пошао на посао. Гледају у мене и не смију ништа да ми кажу. Поздравим се и успијевам болничким аутобусом, на кога случајно набасах, да дођем до Кошевске клинике.

А на нашој клиници стање исто, невјерица и страх је међу дежурном екипом. Хране нема, повријеђени пристижу. Ноћ протиче у разним ишчекивањима. Стално стижу нове информације. Међу особљем нема много разговора, осим о ономе што посао захтијева.

Дочекујем јутро. Предајем дежурство и опет на исти начин крећем кући: пјешке до трамваја и опет излазак на Ченгић Вили. Пењем се на трећи спрат до родитеља. Мајка овај пут брже отвара врата, јер ме очекује. Сусрет са оцем, поздравља ме и пита како сам прошао на послу, али ме моли да га не тјерам да једе. То је за њега мучење. Не може ништа да прогута. Разговору се прикључује брат Миленко. Све што смо се договорили, свело се на то да ја идем на Добрињу, а да Миленко остане са родитељима и помаже колико је то у његовој моћи. Враћам се на Добрињу и опет се сусрећем с комшијама и разговарам с њима, уз обострана питања шта да радимо? У наредна два-три дана ситуација се компликује и све је мања могућности да одем до родитеља, а о послу више и не размишљам.

Преко ТВ се саопштава да је Алија Изетбеговић приведен у касарну у Лукавици. Ситуација узаврела. Почетак је маја 1992. На телевизији се појављују стравичне слике изгорјелог трамваја, погинулих војника на простору између сједишта Електродистрибуције "Валтер Перић" и Дома синдиката, прекопута Скендерије. Саопштава се да су то припадници ЈНА и по првим спознајама млади људи, војници на одслужењу војног рока.

Сљедећи дан опет језиве вијести. Колона ЈНА, која је кренула из команде Армијске области испод Бистрика, пресјечена је у Добровољачкој улици и поубијани су војници и официри. У колони је био и генерал Кукањац, у пратњи Унпрофора. Масакр су урадили припадници муслиманских паравојних формација. На снимцима се види и официр Јован Дивјак, који је на мјесту збивања, човјек коме је пред рат суђено за продају оружја. У граду хаос. Код нас на Добрињи све више се чује пуцњава.

Пуцњава је све учесталија на Добрињи. Касарна у Лукавици је удаљена од нас око два километра. Страх се увлачи у све нас. Непрестано сам у контакту са мајком и братом на једној страни, а са супругом Споменком на другој. Из стана не излазимо ни ја ни комшије. Бјежимо од прозора. Ја сам стално опсједнут оцем и његовом муком, што не може готово ништа хране унијети на уста, осим гутљаја чаја и воде. Млијека нестало. Телефони и даље раде. Мајка ми поручује да ме је тражио телефоном др Дрнда и питао да ли ћу долазити на посао. Нашла се у недоумици, али ипак је успјела да каже да није у контакту са мном. У међувремену се телефонски јавио др Шошић и разговарао са мајком. Послао ми је поруку да ни случајно не долазим на посао. Схватио сам да је тамо постало јако несигурно, односно опасно по живот. Није ми више падало на памет да идем на клинику.

Комшиница Рада и даље је у недоумици да ли да крене из града са дјецом, али њен муж никако неће да схвати да су то посљедњи тренуци за спасоносни бијег. Њен Слободан је, наиме, убијеђен да ће разум преовладати. У послијеподневним часовима 5. маја 1992. позива ме телефоном Нада Секулић, главна сестра моје клинике. Говори ми престрашеним гласом и поручује ми да нипошто не идем на посао. Каже да је била заточена на клиници пет дана и једва се данас извукла. Пита да ли је слободно данас или сутра да наврати код мене, јер станује близу на Алипашином пољу. Кажем јој да дође.

У току дана и вечери се не појављује. Улазимо у ноћ. Жарко и ја претежно смо у дијелу стана, односно ходника, гдје нема прозора, јер смо тако сигурнији. Свиће... Што се тиче хране, најчешће једем суво месо без хљеба. Слушамо радио извјештаје. Тражим Радио Београд. Потом налазим нову радио станицу - Српски радио СРНА, са репортером Ристом Ђогом. Сада имамо доста информација мимо оних из Сарајева.

Шести је мај. Данас је Ђурђевдан, крсна слава породице Ждрале. Мука ми што не могу обиљежити овај дан са својима, али шта да се ради. Бацих поглед кроз прозор из дјечије собе и угледах сестру Наду како журним кораком иде ка мојој улици. Отворим прозор и јавим јој да ћу сићи пред улаз. Брзо се враћамо у стан. Нада испрепадана са израженим умором на лицу. Тражи чашу воде да се окријепи. Жарко је води према столици да сједне и да се ослободи мантила. Почиње да прича како је сад побјегла из стана, јер су у небодеру, гдје станује, почели да претресају станове Срба.

Наставља да говори да је на клиници била пет дана и да је нису хтјели пустити кући. Јуче је успјела некако да побјегне. На клиници и КЦ влада страх и тортура коју проводи професор Коњхоџић. Успијева да се смири. Пита ме како ми је отац, а ја немам шта да јој одговорим. Изустим: "Ближи му се крај..." Нада ломи прсте, не зна шта да каже. Кући не смије да се врати. Жарко и ја, послије свих догађаја у граду и након овог доласка Наде, закључујемо да нам боравак, у нашим становима, више није сигуран. Пошто обојица имамо родбину на Илиџи, размишљамо да напустимо станове и кренемо тамо.

Вече пада, а пуцњава у нашем насељу све чешћа. Често се чују ударци пројектила по фасади наше зграде. Не појављујемо се поред прозора, а најчешће користимо мој ходник када разговарамо. Жарко предлаже да ујутро, седмог маја, дође по нас његов зет. Још неко вријеме смо размишљали и одлучисмо да идемо сутра. Договарамо се са Жарковим родитељима.

Јављамо се Слободану и Ради и саопштавамо им нашу одлуку. Рада је узнемирена. Сва се тресе. Очи јој пуне суза. Свјесна да нас је све мање на спрату, али она и даље никако да се договори са мужем да напусте Сарајево са дјецом. Жарко позива зета телефоном и договара се о његовом доласку по нас и гдје да се ујутро нађемо. Сву ноћ сједимо у ходнику. Понешто поједемо. Причамо како да пређемо 300 метара брисаног простора до Неџарића, односно до зборног мјеста. Размишљамо шта да понесемо са собом.

Нада има само торбу. Ја размишљам да понесем документа, албуме и још неке ствари.

Одустајем од свега. Облачим се, узимам једну најлон кесу и стављам у њу мало рубља и апарат за бријање. Тако сам одлучио да не бих био сумњив да напуштам мјесто боравка. Они који остају, већином нас гледају с презиром, јер ми припадамо онима који се налазе са друге стране. Свиће. Предајем кључ од стана Ради и Слободану.

 

Објављено: 12.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (5. дио)

 

МОТЕЛ "ЖИЦА" ПОСТАЈЕ БОЛНИЦА

Нада, Жарко и ја крећемо. Излазимо напоље и полако идемо према одредишту. Прелазимо половину пута са великим страхом да нас неко с' леђа не убије, јер смо јако експонирани као мета. Ради се о брисаном простору.

Успијевамо да изађемо на пут. Жарко угледа црвену "шкоду" и повика: "Ено га, сад смо сигурни. Наши стигоше!" Жарко се поздрави са зетом и нас упознаје са њим. Сједамо у кола и правац Илиџа. Наду и мене остављају у Лужанима, а они одоше зетовој кући. Ушао сам у пунчево стубиште. Позвонио и врата отвара ташта Душанка и стаје к,о укопана, уз питање одакле сад ја? Брзо смо се разјаснили.

Зовем Споменку и мајку да им кажем гдје се налазим. Креће бујица приче. Не можемо једни од других да дођемо до ријечи. Питамо. Питају и нас. Комшије се придружују. Говоре нам да има доста рањеника, којима треба помоћи. Имају информацију да је у мотелу "Жица" у Блажују направљен прихватни центар гдје се пружа здравствена услуга на нивоу прве помоћи. Наводно, има више здравствених радника, и кажу ми још да је то све организовао др Милан Пејић, мој друг са факултета, специјалиста ОРЛ, тада још директор ОРЛ Клинике на Кошеву.

Из ових разговора закључих да је најбоље да одем код предсједника Општине Илиџа Недјељка Прстојевића и да се информишем подробније шта могу помоћи и гдје се могу укључити. Пошто је општина близу, кренем с Надом до предсједника. Најавимо се и он нас одмах прими. Представимо се и кажемо да осјећамо обавезу и да смо вољни помоћи.


Од мотела поста болница

Питамо да ли има организованог збрињавања рањеника? Предлаже нам да одемо до мотела "Жица", јер сматра да ћемо тамо добити најбољу информацију. Успијевамо да се пребацимо до "Жице". Мотел се налази у Блажују, у једном воћњаку. Долазимо пред улаз. Срећемо здравствене раднике који су радили на Кошеву, а брзо се појављује сестра Јела Милановић, са Треће интерне клинике. Љуби се са Надом, потом и са мном. Уводи нас у мотел и ту затичемо сљедећи призор. Ресторански столови поређани попречно. Њих десетак прекривени бијелим чаршавима.

Са стране нешто завојног материјала и покоја инфузија. Постаје нам јасно да је то почетак нове здравствене установе у неким крајње непримјереним условима. Питам гдје је др Пејић? Кажу да је отишао на посао, јер је сматрао да се као одговоран руководилац мора појавити на радном мјесту. Кад сам то чуо, мени стаје дах. Препадох се да ли ће извући живу главу?

Настављам са разговором питајући шта се дешава на ратишту. Како је у Хаџићима, Пазарићу, гдје су линије разграничења? Повремено уђе неко наоружано лице. Ипак нас двоје помно пратимо шта се дешава око нас. Све је, за нас, ово ново и неизвјесно. Сви који су ту познају се и станују у околини. Ми смо знатижељни и трудимо се да добијемо што више информација. А оне стално стижу, како ко нови долази, тако их и пласира. Свака се односи на догађања у Сарајеву. Прије свега, гдје се одвијају сукоби.

Колики је број рањених, погинулих и све остало што рат са собом носи или за собом вуче. Саговорници нам предлажу да се прикључимо њима у екипу, што значи да нам је ново радно мјесто у овом простору. Све их слушам и размишљам шта се у једном часу деси и дешава у мојој радној каријери, да клинику и операциону салу замијеним са једним ресторанским простором у коме има неколико инфузионих раствора, десетак завоја и нека Крамерова шина. Чујем нечији коментар да ће се, у међувремену, допремити већи број санитетских комплета ЈНА и да не бринемо за материјал.

А ја се присјећам санитетске вјежбе у Делиблатској пешчари када смо као војници ЈНА развијали санитетске станице по етапама. Сјетим се да у комплетима има све неопходно за санитетску етапу. У међувремену, неко ме позва да ми покаже у гаражном дијелу мотела већ постављени аутоклав, неопходан за стерилизацију, на ложење. Видим да у гаражи има одређених санитетских комплета и то ми поправи расположење.

Доктор Милан Пејић је прекоравао себе што је направио непромишљени потез јучерашњим одласком на посао. Али, ето, на срећу, успио је жив да се извуче. Разговор се наставио како да у овим импровизованим условима пружимо што више прве помоћи рањеницима, којих је сваки дан све више...

Правимо договоре како да у тој новонасталој здравственој јединици обезбиједимо минимум хируршке услуге. Имамо нерјешив проблем. Немамо трансфузију крви. Размишљамо шта да радимо. Не познајемо никога таквог да се налази на овом подручју, па да га ангажујемо. Тек касније ће се задужити Госпава Пејић, да се оспособи за овај рад. Доста времена је прошло док овај кабинет није профункционисао.

Напуштамо мотел и враћамо се у Лужане - Илиџа. За све вријеме посјете, а и у повратку, стално сам мислио на моје родитеље и на здравствено стање мога оца, које је крајње безнадежно. Прогони ме тај осјећај немоћи, да му се не може обезбиједити да бар може узети кашасту храну, а не само да пије течност. Споменка и дјеца су на сигурном мјесту и то ми је велико олакшање. Јављам се телефоном на Ченгић вилу. Разговарам са мајком, каже ми да су опет питали са клинике на Кошеву да ли ћу долазити на посао? Одговорила је да није у контакту са мном.

Послије дневника постављам себи питање шта да радим сутра? Питам сестру Наду шта она мисли. Она на то само слегну раменима. Много тога ми се намеће као могуће рјешење ситуације у којој сам. Једно је да останемо у кући код Милоша и Душанке или да се осмог маја јавимо поново у "Жицу", и прикључимо се новоформираном санитету. Да останемо кући, са наше стране би било непрофесионално, неетички и непатриотски. Предложим да се сутра јавимо у "Жицу". Сестра Нада одмах радо пристаје.

Покушавам да заспим, али безброј мислим ми је у глави. Поред бриге за своје, напуштам установу у којој сам радио и највјероватније више неће бити повратка у њу. Нови пут којим сам кренуо је крајње неизвјестан. Чињеница је да се опредјељујем да помогнем свом народу, или било ком грађанину којем бих требао помоћи. Охрабрујем и увјеравам себе да бирам исправан пут. Негдје пред зору, мало сам и заспао. Што се тиче одјеће, имам само на располагању фармерке и један сако.

Успостављам телефонску везу са "Жицом", добијам сестру Јелу Милановић. Послије неколико размијењених реченица, поручује ми да ће послати санитетско возило по нас, како би дошли у "Жицу". Спремамо се, и кроз одређено вријеме долазе санитетска кола марке "опел". Из њих излази корпулентан возач, са осмијехом на лицу. Представља се: "Ја сам Мика Берак, задужили су ме да дођем по вас. Сједите, па да кренемо". Улазимо у санитет. Возач нас пита гдје радимо, шта радимо и гдје станујемо? И додаје: "Не брините, снаћи ћете се у новим условима". Поред њега положен калашњиков. Јасно ми би, по том детаљу, да је рат увелико кренуо.

Покушавамо и ми да поставимо неко питање, али смо већ пред мотелом. На плато је изашао др Милан Пејић. Иза њега стоји брачни пар Милановић, Јела и Светозар - Свето, обоје здравствени радници. Ја прилазим Милану и љубим се са њим, а Милановићи углас вичу: "Јесмо ли ти рекли да ће они доћи?" Улазимо у ресторан и сједамо у простор који је предвиђен за рецепцију. Испред нас црвени телефон марке "искра", који је стално у употреби.

 

Објављено: 13.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (6. дио)

 

СУСРЕТ НА ЛИНИЈИ РАЗДВАЈАЊА

Како се свакодневно увећавају потребе да се помогне рањенима, не идем кући, него остајем у објекту, доскорањем мотелу "Жица" и ту спавам. Повремено одем до родбине у Лужане. Стално сам на телефонској вези са својима.
 

 
Сарајевске барикаде у лето 1992.

Средином маја 1992. у вечерњим часовима, негдје око 22 сата поче рафална паљба и звиждање метака изнад објекта. Све присутне ухвати паничан страх. Не знамо шта се дешава, не смијемо да изађемо напоље. Са нама је Мика Берак, држи пиштољ у руци и говори нам да легнемо на патос. Рафал се и даље чује, уз звиждање пројектила изнад нас. Пуцњава се прекида, покушавамо да одгонетнемо шта се десило, али не успијевамо.

Једни иду да спавају, а једни нервозно ходају. Свиће, они који близу станују, појављују се. Од њих добијамо прву информацију шта се синоћ десило, ко је пуцао и зашто. Кажу нам да је један војник, који станује непосредно испод објекта "Жица", из револта осуо паљбу рафалом.

Његова реакција услиједила је на вијест о ситуацији на ратишту у непосредној околини.

Радио Сарајево је саопштио, као ударну вијест, да снаге Алије Изетбеговића напредују према Илиџи. У близни су Хаџића и убрзо стижу до Блажуја. Како се војник, који је пуцао, враћао са тог дијела ратишта и знао стварно стање, а вјероватно је био и под утицајем алкохола, није одолио да искаже свој протест рафалом на такву лаж. Није, међутим, предвидио какав ће страх у околини изазвати његов поступак.

Сваки нови дан доноси нове информације, посебно из самог града Сарајева. Наша се екипа постепено проширује новопридошлим здравственим радницима. Међу њима је сестра Славица Дуњић са моје клинике, која је била са мном у дежурству 8. априла 1992. године.

Кратко ми каже да је њен задњи дан на клиници био 9. маја, када је одлучила да више не иде на посао јер није осјећала сигурност. Каже ми да станује у Блажују и дошла је да се пријави и стави на располагање. Подсјетисмо се на ноћ од 8. априла, када су ушли наоружани маскирани људи са упереним пиштољем у мене, и Славица настави: "Докторе, ја морам бити захвална др Адију, јер ме је у том тренутку спасио". Питам је шта се десило: Ја сам био доста удаљен од њих. Славица каже: "Питају ме шта се налази изнад нас?

Одговарам да су то таванске просторије. Један од њих ме је узео за руку и рекао ми је да пођем са њим. Ја сам се престравила." Др Ади је гласно и отресито рекао: "Она неће ићи.

Ако неко треба да иде, ја ћу." Они су тада напустили клинику. То је био мој колега Адемир Хаџисмајловић.

Дан је 19. мај 1992. године. Тај дан је пропраћен извјештајем о изласку коновоја са дјецом из Сарајева и њиховим заустављањем на контролном пункту Илиџа. Много галаме се дигло кроз средства информисања. Истине ради, напомињемо да је након заустављања конвоја, сестра Јела са групом сестара одмах обишла аутобусе, гдје су била дјеца, и однијела им воде и чаја. Потом је препознала докторке са Клинике и све што је требало помогла им.

Једна од докторки замолила је да код ње остави вишак ствари, што је Јела прихватила, а касније преузете торбе уредно прослиједила у Сарајево.

Зовем брата Миленка на Ченгић вилу и он ми саопштава да ће дана 20. маја 1992. кренути са родитељима према Илиџи око 15 часова, по сваку цијену. Мени није друго преостало него да се припремим и да дођем у близину наше барикаде, код "Енергоинвеста", да их сачекам. Договорим се са Миком Бераком да санитетом одемо на одредиште. Ја обучем бијели мантил и посудим пиштољ од Мике, а он узе калашњиков. Само мислим да ли ће брат безбиједно успјети да прође путем који иде од Ченгић виле према Илиџи? Долазимо до линије раздвајања. Са моје стране велики заклон, направљен од врећа пијеска, а на врху митраљез "осамдесетчетворка", којим управља полицајац.

Прилазимо заклону и пред нас излази Весо Ботић, командир јединице. Објашњавам му зашто сам дошао, а стално ми је поглед упрт према Сарајеву и да ли ће се појавити "лада" у којој су моји. Кроз неколико тренутака, појављује се транспортер УНПРОФОР-а, са постављеним митраљезом на куполи и војником за њим. Весо се хитро склања са пута, и са оружјем на готовс, заузима простор иза заклона. Мика је у колима, а ја остајем насред пута, на брисаном простору. У том тренутку не знамо шта ће се дешавати између двије стране. Чује се репетирање оружја на српској страни. Војник на куполи транспортера увлачи се унутра. Ја сам се следио од страха.

На нашу велику срећу, Војска Републике Српске успијева да обезбиједи путни пролаз Лукавица - Златиште па све до Пала. Возач Мика Берак, са рањеником у колима, први пролази преко Златишта до Болнице "Коран" на Палама. Пошто нисмо у могућности да дајемо трансфузије крви тешко повријеђенима, којима је то неопходно, сад су у нешто повољнијем положају, пошто сигурније и знатно брже стижу до Пала. Укључујемо им по два венска пута, како би инфузионим растворима пунили васкуларно корито.

Транспортер иде према мени. У том тренутку се указује "лада" иза њега. Препознајем брата за воланом. Мојој радости нема краја. Долазе до мене. Брату дајем упутства да вози за санитетом и за десетак минута смо у Лужанима. Заустављамо се пред улазом. Прилазим колима, гледам у оца који је у полусједећем положају. Нисам га видио готово четири недјеље, не могу да прихватим да се практично преполовио. Гледа у мене, лице му испијено, очни булбуси упали у очне дупље, непокретан, застрашујућег изгледа. Загрлим га и пољубим, питам га како је, а он једва изусти да је лоше.

Брат и ја, с тешком муком, оца, износимо из кола. Носимо га уз степенице и износимо на четврти спрат, до Душанке и Милоша. Уносимо га у кућу и смјештамо у кревет. Из "ладе" узимамо све ствари. Мајка је била присебна да спреми ствари које ће бити колико-толико потребне у данима који долазе.

Преокупиран сам оцем. Покушавам да га охрабрим, припремамо му чај да попије, али успијева само гутљај да прогута. Каже да нема болова, па је, на неки начин, и мени било мало лакше. Јављам својима да смо сада сви заједно. Настављамо да разговарамо шта да се ради. Избора немамо. Сада су ту код пријатеља. Морам да размишљам да ли у кући има довољно залиха хране, јер оброке треба обезбиједити за мајку и брата. Брига за бригом.

Пролази дан. Враћам се у "Жицу", јер тамо спавам. Сваки сљедећи дан све је више повријеђених, а ситуација се на фронту погоршава. Након указане прве помоћи, тешко рањене транспортујемо за Пале и Соколац, гдје су формиране болнице. Санитетска кола иду до Илиџе, потом Касиндолском улицом према аеродрому, па аеродромском пистом и излазним путем до Лукавичке цесте, која води у касарну. У кругу касарне постоји амбуланта и могућност хеликоптерског транспорта.

У Тилави, у простору школе, направљена је прихватна станица и стационар са неколико кревета. Пуковник др Тончи Поша организовао је ту војни санитет. Из Тилаве се наставља макадамски пут преко Клека и Тврдимића до Пала. Пут је врло лош, са много рупа, али није било другог излаза према Палама. Један број тешких рањеника, због лоше комуникацијске везе, није стигао жив у потребном времену до одредишта или је остао са већим инвалидитетом, што благовремено није стигао да му се укаже најбоља помоћ.

 

Објављено: 14.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (7. дио)

 

СВАКОДНЕВНА БРИГА ЗА РАЊЕНИКЕ

Рат се захуктава и повријеђених је сваки дан све више. Шаљемо поруке нашем руководству да нам се редовно обезбјеђује санитетски материјал, превасходно инфузиони раствори, а посебно наглашавамо да су нам неопходне пункционе игле, брауниле, како бисмо обезбјеђивали сигуран венски пут током транспорта.


УНПРОФОР испред аеродрома "Бутмир"

Свештеник Момир Васиљевић успијева да повремено набави мању количину игала. У међувремену се појављују "Љекари без граница", да би сагледали шта то ми радимо и шта нам треба. Међутим, од тих првих њихових посјета није било користи. Они су углавном били оријентисани према муслиманском Сарајеву. Послије једне од тих посјета, наша полиција на контролном пункту је зауставила кола са тим хуманитарцима и у колима им нашли шест панцира и воки-токија и како су сами рекли, то је била испорука "за Хитну помоћ у Сарајеву". Овакви поступци ће се понављати током читавог рата. Кроз хуманитарну дјелатност, вршиће се транспорт оружја и опреме за противничку страну.

Дана 23. маја 1992. године долази санитет из Хаџића. На носилима износе младог војника Жељка, крваве блузе, реагује на дражи, али није комуникативан. Успијевамо да скинемо блузу, налазимо прострелну рану, с десне стране груднога коша, која крвари. Формирамо венски пут и под јаким притиском пунимо васкуларно корито инфузионим растворима. Сада треба дренирати грудни кош. За то је потребно имати дрен и систем боца за подводну дренажу. Морам напоменути да у ових неколико дана размишљамо како да употпунимо наш скромни инструментариј и санитетски материјал.

Сестра Нада Секулић успијева да направи импровизовани систем за подводну дренажу, који се користи приликом дренирања грудног коша. Он ће ми омогућити да, у овој борби за Жељков живот, истог тренутка урадим дренажу десне стране грудног коша и добијем велику количину крви. Ово стање ће довести до иреверзибилног хеморагичног шока и тиме доћи крај овоме младићу. Размишљамо како да повријеђеног што прије транспортујемо до Пала, уз пратњу. Спремамо санитет, успостављамо везу са полицијом на Илиџи да обезбиједе пролазност ка аеродрому и даље. Санитет креће, ми смо у грчу да ли ће Жељко стићи на вријеме да му се помогне.

Поред свих обавеза, које се повећавају из дана у дан, налазим времена да често посјећујем оца у соби. Повремено укључујем инфузију, невољно је прима, а ускоро почиње и да је одбија. Колега Пејић доноси младог сира, који му је дала његова мајка. Дајем оцу да покуша макар залогај прогутати, али не успијева. Мајка сједи уз кревет, поред њега, по цијели дан.

Брат се ангажовао да помогне у ношењу рањеника. Приликом повратка санитета из Лукавице и Пала, чекамо да од возача и пратње добијемо информације шта се дешава и кога су видјели од здравствених радника.

Гледајући боцу у којој се скупља крв, ја сам скептичан, али рачунам млад је човјек, срце ће издржати. Настављамо да радимо и чекамо да чујемо вијест са Пала, да је санитет стигао на Коран и да је рањеник жив. Кроз неколико часова, добијамо извјештај да је санитет стигао у Болницу "Коран" и на несрећу свих нас, повријеђеном је престало да куца срце на самом улазу. Успутно, возач нам каже да је санитет, приликом преласка аеродромске писте, погођен у задњи десни блатобран, али није био онеспособљен. Доктори су покушали реанимацију несретног Жељка, али фаза иреверзибилног шока је била доминантна и није се могло ништа учинити.

Мука са транфузијом и даље траје. Не успијевамо то да ријешимо. Сваки транспорт преко аеродрома до касарне у Лукавици има своје специфичности. У првом плану је безбједност, потом колику је помоћ у колима невољнику могуће пружити од стране пратилаца. Када се дође у круг касарне, најоптималнија ствар би била да се у транспорт укључи хеликоптер.

Повремено деси се и то. Али, у кругу касарне је општа гужва, јер се повлачи Војска Југославије. Санитет, у коме се налазе два тешка рањеника, у пратњи сестре Јеле

Милановић стиже у круг касарне. Сестра Јела примјећује у непосредној близини стационара хеликоптер. Са санитетом прилази њему и разговара са пилотом да укрца повријеђене. У том тренутку поред ње се појављују генерал Милан Аксентијевић и господин Боб Дојл, испред међународних снага. Генерал објашањава сестри Јели да овај хеликоптер није за транспорт рањеника. Сестра Јела не обраћа пажњу на њега и са возачем санитета уноси рањенике у хеликоптер. Пилот хеликоптера се зачудио одважности сестре Јеле, па помаже и сам. Затварају се врата, хеликоптер полијеће. Сестра Јела жури да се санитет што прије врати у "Жицу", јер како се борбе воде, требаће опет убрзо. Не може да се отргне од мисли да ли ће транспортовани рањеници стићи живи на Пале.

Поред све већих обавеза у "Жици", успијевам да одем до Лужана и обиђем оца. Како који дан пролази, све више губи на тежини и нема никакву покретљивост. Мајка и брат помажу колико је то могуће. Покушавамо да разговарамо са оцем, међутим, он изусти само покоју ријеч. "Нема потребе да се трудите толико око мене, иди ти да помогнеш другима", каже ми. Пошто више не може ни да прогута гутљај воде, одлучујем да га пребацим у "Жицу", како би му бар давао инфузионе растворе глукозе. Са њим полазе мајка и брат.

Наша екипа се и даље попуњава здравственим радницима. Прикључују нам се и др Богдан Ћеранић, љекар опште праксе, др Кариклић, уролог. Јавља се и др Анушић да ће се и он прикључити, као и др Владо Мехмедбашић, гинеколог. Почињемо да примамо и рањенике са подручја општине Вогошћа. У међувремену, добијамо информације да се може користити путни правац Вогошћа, па преко Радаве према Хреши и Сумбуловцу. Такође, постоји могућност пролаза преко Средњег, Округлице, Висојевице па према Сокоцу и Палама.

Ситуација се из дана у дан усложњава, а ми никако не успијевамо да ријешимо проблем трансфузије. У екипи имамо и два анестетичара. Санитетски комплет (СК) за анестезију, извлачимо из постојећих комплета ЈНА и стварамо могућност за интубацију и вјештачку вентилацију. Такође, налазимо боце кисеоника и оксидула и стварамо могућност за општу анестезију. Борбе се распламсавају, нарочито око касарне у Жуновници. За тешко повријеђене трудимо се да обезбиједимо стручну пратњу, иако нас је мало на располагању.

СВАКИ транспорт преко аеродрома је несигуран и опасан. Дана, 25. маја 1992. године води се велика битка за касарну "Жуновница". Прилив рањеника је велики. Стижу вијести да је један комби пун војника погођен и да се запалио. Вјероватно има и изгорјелих. Страшне вијести долазе.

Успијевамо да рањене тријажирамо по реду хитности. Спремамо три рањеника за транспорт санитетом. Добијамо пратњу Унпрофора преко аеродрома. У договору са пратњом из међународних снага, одлучено је да санитет иде паралелно са транспортером. Овога пута, то се није поштовало, транспортер креће напријед, а санитет за њим. У тој пратњи Свето Милановић је рањен у поткољеницу.

О коликој се брзини и хитности радило да повријеђени пређу преко аеродромске писте, свједочи то што пратилац Свето није ни осјетио када је и он рањен. Тек када су кола прешла писту, у касарни је осјетио топлоту на нози и крв у обући. Након заустављања у кругу касарне, установљава се да је један од рањеника погођен пројектилом у трбух. На срећу, остао је жив.

 

Објављено: 15.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (8. дио)

 

РАТНЕ СУДБИНЕ КИДАЈУ ДУШУ

Већ се ближи средина мјесеца јуна. Чујемо да се планирају одређене војне акције. Ми покушавамо да будемо што спремнији. Акција на Аеродромско насеље у Сарајеву почиње рано 16. јуна 1992. године. Почињу да пристижу рањеници и ми процјењујемо да су борбе жестоке. Прве информације о погинулим су доста поражавајуће.


Др Милан Пејић, творац ратне болнице "Жица"

Примамо прву групу рањеника. Др Пејић прави тријажу, а ја са сестрама настављам да их обрађујем. Међу њима је и Драган Кулина из Неџарића, који нас обавјештава да има доста погинулих и рањених. Собе које имамо на располагању попуњавамо. Хвата нас паника шта урадити ако буде велики прилив рањених? Милан и ја доносимо одлуку да у наредним сатима, чак и у ноћи, покушамо да транспортујемо рањенике, преко аеродрома, до Болнице у Касиндолу, како бисмо имали више мјеста на располагању за пријем нових.

Овај тешки организациони задатак пао је на плећа Милану Пејићу. Једина олакшавајућа околност му је била та што је мјештанин и што му на том терену није била ништа непознато. Али, за безбједан транспорт рањеника треба спремити санитет, возача, пратњу и оно најважније - ако је могуће, обезбиједити што безбједнији излаз из Касиндолске улице на улаз до пута за аеродром, потом улазак на аеродромску писту и коначно излазак на Лукавичку цесту. Милан је то, у сарадњи са Томом Ковачем, начелником полиције Српска Илиџа, увијек успијевао да до краја организује.

Данас, када се сјетим тог зачетка присјетим се уџбеника ратне хирургије, у коме стоји чувена реченица руског ратног хирурга Пирогова: "Организација, а не медицина спасава рањеника". Да је то истина, својим знањем и практичним радом са својим сарадницима, показао је примаријус др Милан Пејић, ударивши темеље Болнице "Жица", која ће дати немјерљив допринос у лијечењу рањених и болесних на овом подручју. Болницу ће успјешно водити, у организационом и стручном смислу, све до краја 1995. године.

Довозе нам рањеника, видљиво је одмах да није војник. Успијевамо да успоставимо контакт. Зове се Иван Крамбергер и каже да је новинар из Марибора. По оном што нам говори, вјероватно је рањен на терену Добриње. Брзо га ослобађамо одјеће, указују се велике повреде десне стране груднога коша и десне стране трбуха, са видљивом јетром. Успијевам да дренирам десну страну груднога коша, формира се венски пут. Рана у предјелу регије трбуха зјапи, десни режањ јетре пролабира према вани и раздеран је. На срећу, имамо доста стерилне газе и компреса, па тампонирам наведено мјесто.

У нашим условима се не може ништа више урадити. Др Пејић покушава што прије да успостави везу са полицијом на Илиџи, како би се обезбиједио што хитнији транспорт преко аеродрома до Пала. Опште стање рањеника се погоршава. Како нема могућности трансфузије, надокнада изгубљене крви је могућа само инфузионим растворима. Др Пејић организује транспорт са пратњом и санитет креће. Гледам у кола која кренуше према Илиџи, испраћам их дугим погледом и са дубоком невјерицом да ће повријеђени стићи на одредиште, гдје ће му се моћи указати одговарајућа помоћ.

Стално пристижу нове вијести о дешавањима на ратишту. Проноси се глас о томе да има десетак погинулих наших бораца, а ми на стационару већ имамо доста примљених рањеника. Сви смо потиштени и забринути. Обилазим повријеђене по собама. Свраћам у собу код оца. Он у полусну, отежано дише. На моје јављање реагује. Видљиво је да му се ближи крај. Улазимо у ноћ са зебњом и страхом шта ће се даље дешавати?

Сриједа је, 17.06.1992. Устајем раније, обилазим задржане рањенике и са др Пејићем договарам да се они пребаце у Болницу у Касиндолу. Улазим у собу код оца. Не спава. Узнемирен, покушава нешто да ми каже, али тешко га могу разумјети. Изглед лица му већ самртнички. Мајка остаје поред њега, а ја одлазим да радим.

Дан брзо пролази јер има доста посла. Сваки тренутак долазим у собу код оца и само констатујем да се стање погоршава. Мајци и брату кажем да је крај близу, што и они сами виде. Око 21 час сам у његовој соби. Агонија оца се продубљује, примјетно је само још повремено подизање грудног коша приликом удисаја. У 21:10 сати посљедњи удах и срце му стаје. Мени је јасно да је то крај. Гледамо у мајку брат и ја. Плачемо. Узајамно се тјешимо и договарамо шта да радимо даље.

Није прошло ни десет минута од смрти мога оца Ђорђа, а др Пејић ме моли, ако имам снаге, да сиђем у наш пријемни тракт, јер је довезен тешко повријеђени војник. Мајка одмах реагује и говори:
- "Иди сине, помози, овдје је све готово. Пожури".

Размишљам стреловито - ето, шта је живот и проклети рат и какве све он чворове плете у ситним дијелићима времена. Бришем лице од суза и журим низ степенице. Рањеник лежи на носилима. Призор је језив. Обје ноге откинуте у близини кољена. Мишићи палацају. Кажу да је рањеник нагазио на мину приликом обиласка положаја. Ради се о Милораду Зорићу, рођеном 1940. године. По лику се присјећам да је тај човјек био мистер универзум Југославије, атлета коме смо се сви дивили када је пролазио корзом Сарајева. Каква трагедија... Палпирам крвне судове на врату, али у њему практично крви нема.

Укључујемо инфузионе растворе. Прилазим повријеђеном Милораду и клемујем крвне судове. Мука ме хвата, јер могућности да надокнадимо губитке крви немамо. Добијамо информације да транспорт рањеног преко аеродрома није могућ. Повријеђени је у стању хеморагичног шока. Крв је практично водњава. Пратња ми каже да се несрећа десила прије два сата. Сав сам у зноју. Успијевам да зауставим крварење. Несебично ми помаже сестра Славица Дуњић.

Немам довољно стерилног материјала да добро умотам батаљке, који су дјелимично санирани. Крвно корито се пуни инфузионим растворима, али у крвном кориту нема крвних елемената и свако отезање што бржег транспорта води ка трагичном завршетку. Коначно, пада одлука да се транспортује путем који води преко Радаве или Средњег. Уносимо рањеника у санитет и шаљемо медицинара у пратњу. Ноћ је и возач припрема "калашњикове" за себе и пратњу. А ја једва стојим на ногама, потпуно сам скрхан свим оним што сам доживио тога дана. Договарам се с мајком и братом како да организујемо посљедњи испраћај оца Ђорђа.

Негде у предвечерје довозе једну млађу жену, на носилима је и комуникативна. Представила се као новинар и наглашава да је грађанин Калифорније у САД. Зове се Џени Штајнер. Детаљно направим увид у ране и констатујем да се ради о већем броју експлозивних повреда у предјелу ногу, претежено лијеве. Након обраде, повријеђену износимо на носилима у стационар. Сазнајемо да је извјештавала из Авганистана и сада је дошла на ове просторе.

Моли нас да јој омогућимо телефонску везу са мајком. Налазимо телефон са продужним каблом, и она ступа у везу с мајком у Лос Анђелесу. Обезбјеђујемо јој и вечеру. У току ноћи долазе представници Унпрофора да се интересују за повријеђену. Уводимо их у собу да разговарају са Џени. Дају нам до знања да ће доћи ујутро по њу. Ујутру је на носилима уносимо у њихов танспортер. Др Пејић и ја, са сарадницима, осјећамо се непријатно, јер приликом одласка Џени се није с нама ни поздравила. Ми смо јој пожељели срећан пут и брз опоравак.

 

Објављено: 16.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (9. дио)

 

ЛИЦЕМЈЕРЈЕ ТВ ЕКИПЕ ЦНН

Мјесто сахране оца Ђорђа је гробље у Влакову. Не спавам читаву ноћ. Јутро свиће. Свето и Јела доводе људе који раде на гробљу, да се договоре са мном на који начин ће се опроштај обавити и гдје је гробно мјесто. Одмах се ту нашао колега Пејић, који помаже у свему да се овај чин колико толико на достојанствен начин обави у овом хаотичном времену.

Стижу информације да ће данас бити сахрањени и борци који су погинули у акцији на Аеродромском насељу, те да се отвара нова парцела гробних мјеста.


Др Владо, син Мухамеда Мехмедбашића,
учесника у Видовданском атентату на Франца Фердинанда

Успијевамо да прикладно обучемо оца за последњи испраћај, јер мајка је из куће понијела одијело. Знала је шта ће се десити. Послије једанаест часова, долазимо у круг гробља. Поворка са ковчегом креће према гробном мјесту. Крст носи Саво Копривица, који потиче из села одакле је и отац. Десетак још ископаних рака чекају наше погинуле борце. Опраштам се од оца ријечима туге и захвалности, али и обавезе да ћемо да слиједимо његове животне циљеве.

Док се враћамо према излазу из гробља, наилазимо на језив призор. Војни камиони пуни ковчега улазе у круг. Возе наше борце погинуле на Аеродромском насељу. Српска младост, по ко зна који ли то већ пут у двадесетом вијеку, даје животе за своју земљу. Зашто? Да ли је морало опет? Пролази ми кроз главу и одзвања у души. Враћамо се у "Жицу" и покушавамо да се одморимо. Ту смо уз мајку, да с њом подијелимо нашу тугу. Сваки дан који долази тежи је и захтјевнији.

Нама се прикључује Владо Мехмедбашић, познати сарајевски гинеколог и акушер, син Мухамеда Мехмедбашића, припадника Младе Босне и учесника у атентату на Франца Фердинада 28. јуна 1914. што је био изговор за Први светски рат.

Једно поподне долази нам у Болницу "Жица" трудница, са претпорођајним боловима. Др Владо Мехмедбашић, гинеколог акушер, обавио је преглед и саопштава нам да се не може пород обавити природним путем. Неопходно је да се уради царски рез. У стручном смислу, то за нас не представља никакав проблем, али услове за то немамо. Размишљамо шта да радимо. Једини излаз је да пацијенткињу упутимо у Сарајево, али како да се то изведе?

Она нам помаже информацијама о својој породици и успијевамо да успоставимо телефонску везу са особом у Сарајеву, која станује на Џиџиковцу. Договарамо се, да неко с њихове стране дође до линије разграничења код "Енергоинвеста". Ми ћемо са санитетом допремити породиљу до тог одредишта. Трудница нас моли, ако смо у могућности, да јој спремимо кафу. Објашњавамо јој да не смије да пије ништа и да ће брзо морати на операциони сто. Ипак, одлучујем да јој омогућимо да попије кафу.

Док се све то дешавало, на врата улази човјек крвавог лица. Стегао руке око грудног коша. Како корача, примјећујемо да му се из ципела циједи вода и да су ногавице пантолона мокре. Није нам јасно шта се с њим дешава. Приђемо човјеку и питамо га шта се десило? Једва отвара уста, а крв му тече са образа. Објашњава нам да су га сљедбеници Јуке Празине избацили из стана на Отесу и претукли. Успио је да побјегне и да прегази ријеку Босну. Док смо разговарали са њим, почели смо да му бришемо лице.

Улази телевизијска екипа, нисам најбоље видио ознаке на њиховој опреми, али је вјероватно припадала CNN. У том тренутку имамо два примјера: један како смо се ми понијели према жени трудници, а други како су се понијеле Јукине снаге (муслимански генерал Јусуф Празина, предратни криминалац и шеф сарајевског подземља) према човјеку у његовом стану. Екипу водимо према трудници, да разговарају с њом, али они је само поздрављају и окрећу се према излазу.

Сада испред њих стоји човјек, који је прије неколико тренутака ушао, мокрих панталона, крвавог лица, са јаким болом у грудима и болном гримасом на лицу. Успијевамо да објаснимо шта се десило.

Предлажемо да сниме ова два случаја. Жену друге националности, о којој се ми бринемо. Те како се понашају према Србину, и то у његовом стану. Тиме ће послати у свијет истину о Србима, а не само да се лансирају лажи као до тада. Они само погледаше у тог несретника и кренуше према излазу. Миленко мој брат није се могао уздржати на њихову негативну реакцију и љутито рече на енглеском: "Треба ли да вам платимо?!"

Застадоше са коментаром: "Нисмо ми за то плаћени". Мени стаде дах, јер не могу да схватим да ти људи показују такво непоштовање према несретном човјеку и његовој патњи. Мало је недостајало да их истјерамо из болнице. Видјевши изразе наших лица, убрзаше корак према излазу. Једва проциједише кроз зубе: "Довиђења". Наставих да се бринем о повријеђеном, слушајући гласне коментаре присутних да су они предводница бјелосвјетских утвара који су и започеле овај грађански рат.

Више од 40 дана сам у болници "Жица". Сваки дан је нов. Постаје нам навика да бројимо колико има рањених, погинулих, те ишчекујемо и прихватамо љекаре и сестре који напуштају Сарајево. Једноставно, почиње борба за голи живот. Међу нама, који смо ангажовани у "Жици", постоји једна разлика, а то је да једни станују на подручју Општине Илиџа, а ми други смо избјеглице из Сарајева. Све нас карактерише једна особина. Нико нас није мобилисао, сви смо се добровољно јавили како би смо испунили своју патриотску обавезу и испоштавали Хипократову заклетву.

Како се ситуација усложњава, тако искрсавају одређени проблеми који су неизбјежни, пропратни дио нашег рада. Сви који потичу са територије Општине Илиџа су у могућности да одржавају личну хигијену и да се хране у својим кућама и становима. Ми, који смо избјегли, налазимо се у незавидној ситуацији. Неке продавнице широке потрошње раде на Илиџи и у Блажују, па постоји могућност куповине. Али, већина нас нема новца.

Милан и о томе брине, и са својим мјештанима организује да нам доносе спремљену храну: пите, парадајз, лук па чак и рано воће. У непосредној близини објекта живи Боба Братић, која није здравствени радник, али често нас посјећује па заједно са другим сестрама у кухињи припреми нешто за јело.

У том времену нашег ангажмана, др Милан Пејић схвата да се више не може толерисати спонтаност у нашем раду и заказује један радни састанак, на коме ће предмет расправе бити сагледавање свега у чему смо се нашли, те како даље наставити, са којим санитетским средствима односно материјалним добрима, кадром, како обезбиједити исхрану особља, безбједност објекта, шта радити ако дође до продирања противничке стране на наше просторе. Пуно је тих непознаница.

Mоја идеја дефинитивног збрињавања рањеника, непосредно уз линију фронта, у условима грађанског рата била је у супротности са званичном санитетском тактиком етапног збрињавања, која је важила у санитету ЈНА и која је базирана на одбрани земље од стране спољног непријатеља. Ја ћу касније, у свој докторској тези "Општа болница као оптимални организациони облик збрињавања повријеђених и обољелих у локалном рату", ту своју тврдњу и научно доказати.

 

Објављено: 17.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (10. дио)

 

ПРЕЛАЗАК У БОЛНИЦУ КАСИНДОЛ

Долази ми колега Милан Пејић, 9. јула 1992. године, узнемирен, једва говори, вади из џепа папир и даје ми га.


Министар здрвља РС, др Драган Калинић
у једној од посета болници

Читам наређење мајора Пера Деспотовића да се 10. јула 1992. морам јавити у Болницу Коран на Палама. Не знам због чега је та одлука донијета. Др Пејић не може да разумије то наређење, а поготову што на овом простору нема хирурга који би био на располагању. Тај премјештај, међутим, мени одговара, јер ћу бити близу своје породице. Пошто је брат Миленко имао кола, заједно са мајком Савком, 10. јула, крећемо према Палама преко Средњег, мјеста гдје сам се родио, потом пролазимо поред Вучије Луке, родног мјеста моје мајке Савке.

Долазимо у Сумбуловац. Синови Предраг и Ненад трче према нама, као и супруга Споменка и сви други из околних кућа. Поздрављамо се са свима. Дјеца питају гдје је деда. Мојој мајци, њиховој баки, потекоше сузе. А ја им објашњавам да више деде нема и да је сахрањен на гробљу Влаково. Сједимо у кући код тетке Данице. Сестре се видјеле послије дужег времена, и тужним гласом говоре једна другој: "Дочекасмо ми још један рат".

Одлазим на Пале и јављам се у Болницу Коран. Дочекују ме др Шућур, др Бабић, др Борковац и саопштавају ми да је др Драган Калинић именован за министра здравља РС и да сам ја због тога прекомандован. Послије разговора, враћам се у Сумбуловац, и спремам се за полазак на посао 11. јула 1992. године. Тога дана појављујем се први пут у Болници Коран, те се укључујем у рад. Одмах улазим у салу и учествујем у збрињавању повријеђених. Како који дан пролази, све више повријеђених пристиже. Управа болнице тражи од мене да остајем и дуже од радног времена, да дежурам. А ја, у ствари, живим на релацији Сумбуловац - Пале. У сали сам најчешће у екипи са др Шућуром и др Бабићем.

У слободном времену покушавам преко општине да нађем смјештај на Палама, како би породицу збринуо и коначно био са њима. Сриједа је, 22. јули 1992. године, идем са Ратком Цицовићем, анестетичаром који ради у Корану, у општину да ми издају рјешење за усељење у кућу моје прве родице, која је напустила Пале. Рјешење у општини примам и идемо према кући. Пред капијом застанемо и видимо да се на штрику у дворишту суше дјечије пелене. Схватам да је кућа већ усељена и да мој улазак у њу није могућ, јер је тамо већ нека породица, и то породица са малом дјецом. Кажем Ратку да ово нема смисла и да немам намјеру да улазим нити да истјерујем породицу са малом дјецом из куће.

Враћамо се путем који води поред школског центра. У једном тренутку, у сусрет према нама, иде путнички ауто, труби и зауставља се поред нас. Из кола излази др Драган Калинић. Идемо један другом у загрљај. Посљедње наше виђење је било 3. априла 1992. године, на радном мјесту Клинике за грудну хирургију Кошево. Разговарамо о много чему.

Драган тражи од мене да прихватим руковођење Болницом у Касиндолу и што прије да организујем хируршку службу. Објашњава ми, да већ дуже времена са колегама разговара и тражи да неко од њих прихвати ту улогу, али не успијева да нађе одговарајућу особу.

Сматра да сам ја тај који би могао извршити тај задатак. Преноси ми информацију локалне заједнице Касиндол, да ће обезбиједити смјештај за породицу и мене. Прихватам понуду.

Договарамо се да, у послијеподневеним часовима, по мене дође Драган Лубура из Касиндола, а потом ће нам се прикључити и он, па да онда кренемо у Болницу у Касиндолу на састанак.

Драган Калинић и ја преко Требевића, Златишта, Лукавице возимо се ка Болници у Касиндолу. Док путујем, размишљам како одговорити захтјеву који ми је Драган наложио; формирати амбуланту, хируршку салу, одјељење, стерилизацију, кабинет за трансфузију крви у простору који ми је већ познат. Ако томе додамо да нема доктора, ни медицинских сестара који су обучени за рад у хируршкој дјелатности, све то чини ми се немогућим. Моје скорашње искуство у "Жици" даје ми наду да је ипак све могуће. Додатно се само убјеђујем док пролазим макадамским путем куда се транспортују повријеђени, јер ти призори ме увјеравају да ће бити много оних који неће ни стићи до Болнице на Корану живи или ће због овакво неусловног транспорта постатити још већи инвалиди. Та сазнања ме обавезују да се прихватим овог задатка.
Очекивање првог радног дана

Када се сазнало се да ћу да напустим Коран, др Шућур је упоран да ме наговори да одустанем од одласка, а др Бабић му се у том настојању прикључује. Ипак, ја идем да испоштујем своју обавезу и 26. јула 1992. године, са нешто ствари и породицом, долазим у Касиндо. Мајка и брат остају у Сумбуловцу. По доласку у Касиндо, улазимо у стан који нам је обећан и покушавамо да наложимо ватру. Пада вече, дјеца спавају, а ја стално будан у очекивању тог првог радног дана у Касиндолу, са питањем самом себи, да ли сам примијетио, приликом посјете болници, иједан сегмент простора, видио опрему и сусрео здравствене раднике који су едуковани за хируршку дјелатност? И сам себи одговарам: Не! Са таквом констатацијом покушавам да заспим, али не успијевам, и чим је свануло крећем на посао.

Први призор оставља утисак да је болница пуна избјеглица. Улазимо у управу, у простор библиотеке, гдје затичемо примаријуса др Милорада Абрамовића, који врши функцију привременог директора, примаријуса др Соњу Дивљан-Савић, примаријуса др Ратомира Голијанина, др Зорана Поповића, инг. Рада Поповића, Глигорија Нишића шефа техничке службе, а стиже и Обрен Зељаја, испред Кризног штаба.

Састанак отвара др Калинић, поздравља све и каже да је коначно дошао са особом која ће руководити болницом и са задатаком да је организационо преведе у општу болницу. Др Абрамовић је затечен овим приједлогом и обраћа се скупу ријечима: "А шта каже нови директор"? Узимам ријеч и кажем да прихватам задатак, са захтјевом да сви запослени морају испоштовати двије ствари, а то су да својски радимо и да не смијемо да долазимо у међусобне конфликте. Ко не жели томе да се повинује, може да нас одмах напусти.

Обраћам се шефу техничке службе са питањем да ли има електричне енергије? Добијам негативан одговор и обавјештење да постоји агрегат, али да нема горива. Каже ми да имају нешто свијећа и само један литар нафте. Било шта без струје је немогуће урадити, па се спремање хране за војску, избјеглице и болеснике одвија у пољској кухињи на дрва. Представници Кризног штаба обећавају подршку.

Пошто сам прихватио понуђени задатак, од присутних тражим да се уради инвентура и кажем им да ћу ја 27. јула 1992. године доћи на посао. Послије завршеног састанка, одлазим са Драганом Лубуром да ми покаже стан гдје ћу се смјестити. Упознајем госпођу Драгицу Ерић, код које је кључ. Послије тога враћамо се на Пале, односно Сумбуловац, и договарамо се да у недјељу дођу кола по мене и породицу. За неколико дана путем достављача биће ми уручено рјешење о именовању директора Болнице у Касиндолу, упућено из Министарства здравља Републике Српске, потписано од др Драгана Калинића, тадашњег министра.

 

Објављено: 18.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (11. дио)

 

СНАГА МИТРАЉЕСКОГ РАФАЛА

Посље увида у "кадровску слику" болнице, закључујем да, осим др Ратомира Голијанина, хирурга, и двије сестре инструментарке Милене Драгићевић и Јеленке Мочевић нема више никога ко био могао одмах да се уклопи у хируршки рад. О простору и опреми да и не говоримо. Зграде су стара градња, зидане прије педест и више година. Нешто су бољи услови гдје је смјештена интернистичка интензивна њега и одјељења.

Једино охрабрење је постојање релативно добре радиолошке, микробиолошке и лабораторијске службе, које су биле основ за рад болнице овог типа.


Митрополит дабробосански Николај (лијево)

Први радни дан завршавам великом бригом у мислима. Да ли ја могу успјети на овоме задатку? Неодговарајући је простор, нема опреме, нема кадра. Гдје год да кренем, у кругу болнице видим велики број избјеглица. Објекат "Центар" је испражњен и у њему су избјеглице...

Из бригаде у Војковићима ми шаљу Вукана Црњка, са колима која има на располагању. Сад се ослањам на њега у рјешавању појединих немедицинских проблема. У међувремену, од команде ВРС из Војковића добијамо званичну потврду да се Вукан даје на располагање болници.

Са породицом га смјештамо у једну рушевну зграду у болници. Тиме смо омогућили да нам буде на располагању 24 сата. Настављам да се распитујем за здравствене раднике који живе на овим просторима и Грбавици, како бих им послао поруку да се јаве у Болницу у Касиндолу.

Изненада се 24. августа 1992. године појављује моја рођака др Мира Гавриловић, дошла да обиђе моју породицу и мене, а са приједлогом да Споменка, са синовима Предрагом и Ненадом и моја мајка Савка пођу са њом у село Лалевићи, општина Даниловград, у Црну Гору. Били би смјештени у кући њеног рођака Миша, гдје се налази и она, са кћерком и мајком. Послије дугог размишљања, прихватам тај приједлог и моји крећу на пут. Остајем сам, са великом бригом како ће они проћи у путу. Послије два дана путовања, долазе и смјештају се у село Лалевићи близу Даниловграда...

Иначе, у Болницу пристижу првенствено млади љекари, практично већина њих нема никакво радно искуство, а то су: др Игор Ђокић, др Здравко Ждрале, др Ранка Кртинић и др Бранко Раичевић. Успијевам да пошаљем поруку анестетичару Марку Гајићу да ми се јави, и да га молим да из Болнице "Др Ернест Грин" у Нахореву пређе код нас. Он ће се, са својом супругом Славицом, иначе медицинском сестром, за неколико дана појавити у Касиндолу.

Сестра Нада покушава порукама и телефонским разговорима да дође до здравствених радника који су на нашој територији, с молбом да нам се прикључе.

Једне вечери касно кренем у команду Корпуса, да посјетим војну амбуланту, у којој ради др Ненад Продановић, са којим бих хтио да успоставим контакт и постигнем договор о сарадњи. Амбуланта је обиљежена знаком Црвеног крста. Вече је, мрак, нема освјетљења и са Вуканом пажљиво прилазим објекту. Одједанпут, загрми рафал изнад нас, а потом комади фасаде попадаше по нашим главама. Ми од страх не знамо куда да кренемо. Чујемо да неко гласно испред нас виче: "Овамо". Угледасмо и нека врата која се отварају на једно пет метара од нас. Успијевамо да утрчимо у простор амбуланте, престрављени, али срећни што смо живи. Ово је први пут да сам непосредно, поред себе, осјетио снагу митраљеског рафала и са великим страхом све то поднио.

Рат се захуктава, а ја са сарадницима рјешавам практично нерјешиве проблеме. Вешерај не ради, јер нема струје. Немамо санитетских кола. Имали смо болнички комби, који је Кризни штаб узео за своје потребе... Ми смо у све већим искушењима и обавезама, а свега и даље недостаје... Али, тјешим се да је коначно направљена одређена организациона структура...

Улазимо у мјесец октобар. Припрема се војна акција на Кијево. У њеном плану, одређени смо да дамо санитетско обезбјеђење, који ће водити др Игор Ђокић. Акција се са успјехом завршава. Нставаља се свакодневни рад, али са све већим невољама које треба хитно рјешавати. Тражи ме докторица Весна Травар, и усплахираним гласом говори да је потребан санитет за превоз једне породиље на Коран, јер је пород кренуо, али неће моћи да се природно заврши. Схватио сам да је неопходно да се ради царски рез. Млада докторица је тражила најбоље рјешење како се може помоћи, а то је превоз на Пале у Болницу Коран. Ја сам смирено одговорио докторки да доведе породиљу у операциону салу и да се више не брине. Послије тог мог става, докторица је схватила да ћу ја, са колегом Голијанином, инструментарком и анестезиолошким тимом, да урадим царски рез.

Брзо се организује анестезиолошка екипа, сестра инструментарка и помоћна сестра.

Породиља се уводи у општу анестезију. За кратко вријеме, урадили смо царски рез. На свијет долази здрава беба. У екипу смо укључили и младу докторку, којој је то било ватрено крштење.

Успјевамо да збрињавамо веома тешке повреде. Рањеници долазе са Златишта, Грбавице, Добриње, Лукавице Војковића. Настављам да контактирам мјесне власти, команду Корпуса, КПД... Тражим помоћ са свих страна. На тај наш позив, одмах се одазива Бранко Радан из Општине Ново Сарајево и снадбијева нас великом количином хигијенског материјала: сапунима, детерџентом и сличним хигијенским артиклима. Напомињем да је Бранко Радан увијек, колико су му могућности дозвољавале, био нам на располагању.

Посјећује ме свештеник Душко Јовановић, који је службовао у нашој Старој православној цркви у Сарајеву и био хапшен. Разговарамо о свему што се дешавало и шта се може још очекивати. Моли ме да га смјестим у једну од болничких соба за извјесно вријеме. Он ће, у међувремену, контактирати са нашом црквом, да би се обезбиједила одређена помоћ. Успијевам да нађем једну празну собу, са лежајем, за његов боравак. Почетак је октобра мјесеца и већ су војна команда, кризни штабови и грађани упознати да су у Болници у Касиндолу могу обављати оперативни захвати, односно збрињавање болесних.

Крајем мјесеца октобра 1992. стиже у посјету болници Његово Преосвештенство Господин Николај, Митрополит дабробосански, са сарадницима. Почаствовани смо овом посјетом, и у дужем разговору са Митрополитом упознајемо га са нашим настојањима да ову специјализовану установу трансформишемо у општу болницу. Истичемо да радимо у немогућим условима, наглашавамо да немамо уопште или само повремено имамо струје, нафте, хране, лијекова, кадра и да је оптерећеност установе избјеглицама изузетно велика.

Један од нарочито тешких проблема је наша сигурност, јер смо од прве линије удаљени само три и по километра; дакле, налазимо се у домету артиљерије са Игмана. Ипак, саопштавамо наше почетне успијехе, те обећавамо да ћемо уложити знање и труд да премостимо све препреке које су пред нама.Митрополит Николај, уз поздрављање свега што чинимо, поручује нам да успоставимо контакт са оцем Филаретом, на Сајмишту у Београду, гдје је формиран Хуманитарни центар Српске православне цркве. Наговјештава нам да ће на сједници Синода СПЦ-а и лично Његовој Светости, Патријарху Павлу, изнијети тешко стање у којој се налази ова установа и цијели народ на овом подручју.

 

Објављено: 19.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (12. дио)

 

ПЛЕМЕНИТОСТ ДАВАЛАЦА КРВИ

Свакодневно, нова дешавања. Сада смо у стању збринути све пристигле рањенике. Са трансфузијом, односно количинама крви, немамо проблема, јер одазив давалаца је сталан. То да људи дају крв у времену када се она неразумно и непотребно прољева у ратним сукобима, посебна је тачка дубоке доброте у појединцима, које боли свеопшта трагедија и који саосјећају и сапате са страдањима појединаца.

Посебно сам се дивио таквима, који, и сами гладни и измучени ратним страхотама, засучу рукав и понуде своју крв за спас туђег живота.


Објекат болнице Касиндол
у коме је 31. августа 1992. рођена прва беба

Назиру се контуре појединих служби, са простором и кадром који нам је на располагању. Ријешавајући у ходу формирање појединих служби, наилазим на непремостиву препреку како оформити педијатријску службу, односно лијечење дјеце. У овом тренутку за то не постоји кадар нити простор.

На срећу, имам прилику да упознам Завишић Росу, вишу медицинску сестру која је радила на Педијатријској клиници у Сарајеву, а сада је у нашој установи. То ми даје снагу да заједно са њом и од постојећег љекарског кадра опште праксе покушам да формирам тим. То је недовољно, али мора се направити макар тај први корак. Разговарам са др Косом Бозало Пандуревић, љекаром опште праксе, која има радно искуство од прије рата. Др Коса долази из Топлика, пјешке кроз шуму, пјешачећи више од пет километара, што је у нормалним условима тешко оствариво.

Обавим разговор са њом, уз присуство сестре Росе, дам приједлог да би било пожељно да оне буду носиоци здравствене заштите дјеце, колико буду у могућности, а да ћу им ја бити стално на испомоћи, са напоменом да ће у неком блиском времену докторка Коса бити упућена на специјализацију из педијатрије. Напомињем да је у току ратних дешавања и касније сестра Роса била максимално ангажована у свом раду.

Екипи ће се придружити и сестре Веса и Зорица Новаковић, Зорица Елез и Љепосава Вукадин. Овај тим ће у току рата обављати вакцинације на подручју Војковића, Лукавице, Тилаве, без обзира на ватрена дејства и непосредну опасност по своје животе. Мени као директору најтеже је пало што нисам био у могућности да обезбиједим болнички простор, гдје би била смјештена болесна дјеца, што ће, нажалост, трајати цијело вријеме рата и један временски период у миру.

Министар Калинић ме позива и пита да ли сам ја у могућности да инсталирам опрему и организујем хемодијализу у Касиндолу. Имамо притисак дијализних болесника, који су велико оптерећење за центре у Србији. Чудим се уопште да можемо о томе разговарати. Услови не постоје, нема опреме, кадра, инфузионих раствора, стабилног извора струје, сигурног снабдијевање водом и много чега другог. Добијам информацију да је један број апарата за дијализу, који су се налазили на Илиџи, пребачен у Болницу Соколац, а други су остали на Илиџи. Тражим да ми се остави одређено вријеме, да са својим сарадницима размотрим да ли је то могуће.

Сазнајем да се налази на Грбавици докторица Живадина Милићевић, интерниста, која је радила на хемодијализи на Кошеву, а на Палама је др Брана Радовић, такође интерниста, а радила је у Центру за хемодијализу. Знам да се на Јахорини налази сестра Цецилија-Марија Рајчевић, која је такође била запослена у наведеном центру. Одлазим на Јахорину са Вуканом у посјету сестри Марији, да обавим разговор са њом, како и на који начин је био организован посао на Кошеву и како је био организован пункт на Илиџи, гдје се сада налазе апарати за дијализу. Изненађена је нашом посјетом и прима нас са радошћу. Спрема нам ручак, трпеза је богата...

Од Марије сазнајемо како је центар на Илиџи организован, колико има дијализних апарата, потом нам саопштава податак да постоји, поред простора за пацијенте, и додатни простор гдје се налази систем за пречишћавање воде, односно осмозу, који је јако сложене техничке поставке. Крећемо ка Палама да тражимо докторицу Брану. Изненађена је нашом посјетом. Од др Бране добијам сагласност да се оствари ова идеја. Све то изгледа лако, али како добавити апаратуру, како је монтирати и како је ставити у функцију?

Тешко повријеђеног Неђа Бојовића, са Очађала 31. октобра 1992. године, примамо у бесвјесном стању. Ради се о тешкој повреди костију главе, са озлијеђеном можданом масом. Одмах му обезбијеђујемо сигурност у проходности дисајних путева. Наше могућности у збрињавању кранио-церебралних повреда, односно повреда главе и мозга, минималне су. Моја процијена је да у неуро- хируршким установама ова повреда нема шансу да буде излијечена. Повријеђени је из Касиндола, отац је три кћерке. Родбина је већ ту, поред нас, и тражи да му се помогне.

Ја сам у процијепу дилеме да кажем да је стање безизлазно, што готово сви присутни и виде, или да им ипак дам неку наду. Захтјев родбине је да се помогне, а то значи да се рањеник шаље даље. Одлучујемо да га, уз пратњу анестетичара, пошаљемо у Болницу Коран, што се након указане помоћи и чини. Послије одређеног времена, успостављамо везу са Болницом Коран и обавјештавају нас да су Бојовића прослиједили према Болници на Сокоцу.

Убрзо стиже нова вијест са ратишта, да су у овом сукобу погинули: Ненад Пајић, Неђо Лемез и Неђо Ђуровић, сви из Касиндолског батаљона. Бол и туга одзвањају Касиндолом. Кроз неко вријеме, санитет се враћа у Касиндо. Излази возач и анестетичар који ми саопштавају да је рањеник Бојовић престао дисати у Сумбуловцу, каже још "Ја сам био немоћан и вратили смо се са покојником". Језа ме хвата, очекујем родбину и знам све шта ће да се дешава даље. Размишљам шта смо ми то у могућности да учинимо, безброј мисли ме опсједа, како даље поступати у сличним ситуацијама? Опет покушавам себе да увјерим да нисмо у безизлазу. Присјећам се старијих генерација и њихових казивања да сваки метак не погађа, да ако постоје људи од струке могу помоћи великом броју унесрећених. То ме храбри и са таквим увјерењем настављам са својим сарадницима даље да радим.

Са ратишта стално стижу нове информације о ратним збивањима. Дана, 19. новембра 1992. године гине Симо Бојовић, командир чете у Касиндолском батаљону, као и борци Бурсаћ Стојан - Мићо, Синиша Лаловић и Кутлача Грујо. Бол, грч и суморна јесен надвили се над Касиндолом. Јасно је да се ратна дешавања усложњавају, а међу грађанима и нама запосленим забринутост се појачава, јер се не види могућност смиривања. Наше обавезе постају све више захтјевније.

Улазимо у другу половину мјесеца новембра. Како то бива у овом мјесецу дани све краћи и хладнији. Котловница за гријање је на нивоу рада којом се само одржава проток млаке воде кроз радијаторе. Агрегат је у могућности једино да напаја струјом простор гдје је рендген апарат, новоформирани простор операционих сала, кабинет трансфузије крви, интензивну његу и хируршког одјељења. Остале двије трећине болничког простора и кухиња користе свијеће и батеријске лампе које се на прсте могу пребројати. Успјели смо, кадровски минимално, да формирамо хируршки тим. Поједине сестре са других одјељења уводимо у хируршки посао. Привикавамо се на свакодневно завијање сирена санитета када улазе на болничку капију.

 

Објављено: 20.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (13. дио)

 

ПАЦИЈЕНТ МАЈКА РАТКА МЛАДИЋА

Рад се сваки дан по обиму повећава. Али ја имам сталну обавезу да, поред организационих послова, пратим долазак и пријем пацијената на хирургију.


Екипа која монтирала апарате за дијализу

Обавјештава ме сестра да у амбуланти чека једна старија госпођа, која има велике болове у трбуху. Улазим у хируршку амбуланту и сусрећем жену са изражено болним лицем, а рукама стално придржава стомак. Поред ње сједи кћерка. Поздрављам их и питам зашто сте дошли и какве имате тегобе.

Сестра потом упита како се госпођа зове, а пратња каже да јој је име Стана Младић. У том тренутку нисмо ни размишљали о томе ко је та жена. Ипак, пратња, односно кћерка, нам каже да је то мајка генерала Младића. Послије прегледа, констатујем да се ради о веома интензивној упали жучне кесе. То захтијева болничко лијечење, али већ видим да ће једино успјешан начин изљечења бити операција. Питамо, зашто се нису раније јавиле. Оне нам објашњавају да станују непосредно уз линију разграничења према Храсници и да се тешко могу безбједно кретати.

Послије проведене ноћи на одјељењу и након увида у урађене лабораторијске налазе и остале претраге, те новог детаљног прегледа, закључујем да су постојеће тегобе узнапредовале и да је једини начин оперативно лијечење. Саопштавам то болесници и пратњи. Позива ме секретарица Нада да се јавим у канцеларију, јер имам хитан телефонски позив. Долазим и преузимам слушалицу.

С друге стране се представља Рајко Бандука из Главног штаба ВРС, поздравља ме и каже: "Треба вас шеф". Чујем познати глас: "Добар дан, докторе. Овдје генерал Младић. Добио сам информацију да је код вас, односно у Болницу у Касиндолу, смјештена моја мајка. Шта ми можете рећи о њеном здравственом стању?" Информишем га због чега је болесница примљена на одјељење, и да је у циљу успјешног лијечења неопходан оперативни захват, тј. одстрањивање жучне кесе.

Недостатак струје и даље је присутан. Повремено укључимо простор за дијализу на агрегат, пошто искључујемо друге објекте. У току радова успијевам да одржим састанак на ком су присутни докторка Живадина, др Брана и сестра Марија. У међувремену смо добили информацију да је у нашој близини и сестра Митра Кулина, која је радила на дијализи на Кошеву. Она се прикључује састанку. Молим присутне да направе план како ће радити служба, како послати поруку пацијентима да дођу, колико их смијемо у први мах укључити, како формирати смјену.

Много је питања. Али, једно питање је стално присутно: Шта ако, у поступаку дијализе, не успијемо процес до краја да доведемо? Гдје онда пацијента послати? А он је претходно већ напустио мјесто, са надом да ће у Касиндолу бити све обављено. Покушавамо да не мислимо на најгоре...

Осјетих да генерал мало застаде у разговору, али потом јасно даде своју сагласност да радимо оно што сматрамо да је неопходно. Након тога, понудим генералу могућност да болесницу транспортујем "по дубини", речено војнички, а мислећи према болницама на Корану или Сокоцу. На тај мој приједлог, генерал одлучно рече не, и настави: "Моја мајка ће остати и лијечити се у болници гдје се лијече њене комшије и моји војници. Докторе, предузмите све како ви мислите да треба урадити, поздравите ми мајку и ваше запослене".

Обиђем потом мајку Стану, пренесем јој поздрав од сина, урадим још један клинички преглед и саопштим јој да је једино рјешење њеног здравственог стања оперативно лијечење.

Комплетирам екипу за оперативни захват и урадим операцију којом је Стани Младић одстрањена упаљена жучна кеса са каменцима. Послије захвата, болесница се уредно пробуди и смјештамо је на одјељење, уз одговарајућу терапију и његу. Лично извијестим генерала о свему, да му се мајка задовољавајуће осјећа и да ће се наставити даље лијечење по важећем протоколу. Генерал захваљује, уз поруку да ће ускоро доћи у посјету мајци.

За два дана заиста се у Болници појављује генерал Младић. Послије поздрава са мном и мојим сарадницима, улази код мајке у собу, поздрављају се топло и брижно, како то чине син и мајка. Иако је мајка Стана још имала и трпила болове, придиже се из кревета и са великим осмијехом пође у загрљај своме сину. Примијетисмо да њему неколике сузе радоснице кренуше низ лице. У том тренутку пред нама није више био отресити генерал, већ брижљиви син, који својим поступцима чини све да саосјети са болом мајке, да она настале тегобе лакше и што прије преброди.

Након краћег разговора, који се односио првенствено на здравствено стање болеснице и поздраве које јој преноси, генерал објашњава мајци да се љекари морају слушати, да он не жели да смета и да ће, ако буде могао, поново доћи. И онда на растанку срдачан поздрав мајке и сина. Видљив осмијех на лицу бака Стане прекри једна сјенка оне исконске мајчинске забринутости за своје дијете, која би јасна и разумљива нама свима. Генерал Младић, са својим војницима, понио је и носи терет и обавезу заштитника и чувара српског народа, у једном врло тешком и опасном времену.

Позивам генерала да са мојим сарадницима сједнемо у просторије управе, а првенствено зовем екипу која је учествовала у оперативном лијечењу његове мајке. У једном спонтаном разговору генерал нам честита како смо успјели да организујемо овај тип болнице за кратко вријеме и на храбрости, јер се налазимо само 3,5 км од прве линије. У домену смо артиљерије противника са Игмана. Говори нам о ситуацији на ратишту. Тражи од нас још више ангажовања и на крају нам каже: "Морате бити спремни за рат, за који не знамо колико ће још трајати". Нама стаде дах. Погледасмо се међу собом. Генерал Младић је показивао смиреност и сигурност када смо се поздрављали с њим. То нас мало умири.

Настављамо да радимо започете послове у припреми за формирање хемодијализе. Задужујем Глишу Нишића да на састанак код мене позове Драгана Ковача, инжињера који нам је на располагању, Вита Ждрала и Сава Ћећеза, чим овај буде стигао у Касиндол. На састанку су сви присутни, осим Сава. Правимо план како да демонтирамо апаратуру и како да је превеземо. Изражава се сумња да ли ће моћи бити успостављена функција апарата, кад се код нас поново монтирају. У нормалним условима до Илиџе је 7 км, а сад у овим преко 100 км, што значи да нам практично треба читав дан.

У међувремену, Глиша организује допремање два апарата, који се налазе у Војној болници Соколац. Уз помоћ капетана Рада Жмукића из команде корпуса, организује се превоз и за неколико сљедећих дана успијевамо добавити опрему. Међутим, сад настају технички проблеми. Споменути људи, који имају техничко образовање, праве план како да се монтира постојећа опрема. Први закључак је да у постојећим просторима објекта "Центар" нема потребних ни квалитетних водова за струју и воду. То ће се моћи технички урадити, али немамо материјала за то. Обраћамо се предсједнику Кризног штаба Обрену Зељаји, јер је Глиши познато да се на подручују Касиндола налази неколико стоваришта. Тако успијевамо наћи потребне водне и струјне каблове за монтажу. Радови крећу...

 

Објављено: 21.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (14. дио)

 

БИТКА ЗА ВЛАДИМИРОВ ЖИВОТ

Улазимо у другу половину мјесеца новембра 1992. Како то бива у овом мјесецу, дани све краћи и хладнији. Котловница за гријање је на нивоу рада којом се само одржава проток млаке воде кроз радијаторе.


Др Ждрале са сестрама: Лубуром, Ракић, Васиљевић и Секуловић

Агрегат је у могућности једино да напаја струјом простор гдје је рендген апарат, новоформирани простор операционих сала, кабинет трансфузије крви, интензивну његу и хируршког одјељења. Остале двије трећине болничког простора и кухиња користе свијеће и батеријске лампе које се на прсте могу пребројати. Успјели смо, кадровски минимално, да формирамо хируршки тим. Поједине сестре са других одјељења уводимо у хируршки посао. Привикавамо се на свакодневно завијање сирена санитета када улазе на болничку капију.

И тако је било и 20. новембра 1992. године. Зачу се продоран звук сирена санитетског возила "пинцгауреа", нама већ добро познатог. Хируршка екипа је већ у трку према хируршкој амбуланти, гдје се кола заустављају. И ја сам међу њима. Кола нагло стају. Возач и сувозач искачу и болним гласом вичу: "Погођен је у трбух, крварење је велико".

Отварају врата санитета. На носилима лежи војник без свијести, а пратилац му држи лијеву руку која крвари. Велика количина крви се разлила по униформи и носилима.

Неко од нас прихвати ручке носила и поче да их повлачи. Војник који држи руку се издера:

"Шта вам је, полако, откинућете му руку"! Ја се укључим у даљње изношење рањеника и видим да је лијева рука потпуно деформисана, обливена крвљу и прихватим је. Погледам му у очи, реагују. Са лијеве стране трбуха примјетим рану на којој се види пролабирани дио трбушног садржаја, све праћено обилним крварењем. За све то ми је требао дијелић секунде. Брзо га унесемо у салу. Констатујемо да повређени није свјестан, нема пулса на периферији, нити је притисак мјерљив. Јасно нам је да је то тешка политраума, са израженим хеморагичним шоком.

Свако у свом домену креће да помогне. Др Тања, анестезиолог, са анестетичаром Марком обезбјеђује дисајне путеве. Формира се венски пут. Крв се даје Ненаду да одреди крвну групу. Нада и Милена спремају све неопходно за хитну операцију. Доктор Ратомир Бодо и ја се хитно спремамо за операцију и наглас размишљамо шта нас очекује.

Уз нас двојицу имамо на располагању још само два млада доктора почетника. То су Игор и Срђан, који су недавно завршили факултет и у овој установи почели да уче хирургију. Са нестрпљењем чекамо да Ненад одреди крвну групу и види да ли имамо крви на располагању. А онда ако одговор буде да имамо једну или двије дозе или можда ниједну, биће све узалуд. Са повређеног се скида униформа, сестре су све спремиле за операцију.

Игору и Срђану кажемо да се и они припрерме. Ја перем оперативно поље, које се брзо покрива хируршким чаршафима. У том моменту утрчава Ненад у салу и носи прву флашу крви са коментаром: "Биће још". Крв се укључује и екипа добија на сигурности. Пошто смо направили увид у постојеће ране, ја и Бодо одлучимо да правимо попречни рез у горњем дијелу предњег трбушног зида, како би се трбух отворио.

Након збрињавања ове тешке политрауме почињем да размишљам шта чинити ако у једном дану буде више оваквих случајева? Ми то нећемо бити у стању збринути, нити нас има довољно, нити имамо санитетског материјала, крви...

Не преостаје нам ништа друго него да тражимо помоћ из Болнице Коран или транспортовати рањенике на Пале. Мука ме ухвати кад помислим да неког морам хитно транспортовати даље од себе. Тада се добро по рањеника не пише. О овом разговарам са колегама Бодом, Тањом, Мирјаном. Сагледавајући стање на ратишту то је очекивано, али једногласни смо да не смијемо поклекнути.

Поред ране на лијевој надлактици и лакту видљива је рана са бочне лијеве стране трбушног зида и грудног коша кроз коју је изашао - пролабирао оментум - опорњак из трбушне шупљине. Брзо смо отворили трбушну шупљину, а она пуна крви и у њој плове комадићи поцијепане слезине. Нађемо раскомадану слезину, брзо збринемо крвне судове и одстранимо је. Већ лакше дишемо, јер сматрамо да смо збринули највећи извор крварења.

Међутим, у трбуху се и даље појављује свјежа крв. Правимо увид у остале органе трбуха.

Примјетимо у лијевом режњу јетре велику раздеротину која крвари. Сада почиње борба како зауставити то крварење. Шије се јетра. Тешко иде. Поједини шавови не успијевају да зауставе крварење. Тања нас пожурује. На срећу, једна иза друге, доносе се боце крви.

Немамо избор, па убацујемо вреле компресе, да њима покушамо зауставити крварење. После великог уложеног труда и напора успијевамо да ставимо мјесто крварења под контролу. Гледамо и остале дијелове трбушне шупљине, како бисмо видјели да ли има још повреда.

Примјетимо на дијафрагми лијево раздеротину преко пет центиметара, која прави комуникацију са лијевом страном грудног коша. Како се плућа помјерају у фази удисаја и издисаја, тако крв навире према трбуху. Не преостаје нам ништа друго него да из попречног реза са лијеве стране отворим грудни кош што и урадимо. Збринемо повређена плућа, дијафрагму - пречагу, дренирамо плеурални кавум и затворимо грудни кош. Сада поново направимо увид у трбух. Крварења нема. Поставимо дренове и затворимо трбух.

Узимамо предаха, јер треба збринути руку. У том моменту Тања нас прекида оштрим гласом: "Шта сте стали, пожурите, тече тринаеста доза крви и више нема."

Пошто је крај операције на видику ми смирено одвијамо руку и након прања приступамо повреди. Подвежемо крвне судове, потом нађемо у комадима прелом доњег краја хумеруса - надлактичне кости и прекинути нервус улнарис - лакатни живац. Овако тежак прелом ми нисмо у могућности збринути. Збринемо рану, односно мека ткива, поставимо гипсану имобилизацију са намјером и надом када се повређени опорави, да га упутимо у одговарајућу установу како би се урадила операција руке, односно дефинитивно збрине повреда.

Др Тањи и цијелој екипи дамо до знања да је операција завршена. Акт буђења почиње и на позив докторке повређени отвара очи. Сви смо одахнули и дијелимо заједно задовољство што се први дио лијечења завршио успјешно. Сада треба наставити постоперативни ток, односно опоравак. Сва неопходна терапија, која је у том моменту потребна, била нам је на располагању. Возимо га у интензивну његу, смјештамо у кревет и сазнајемо да се зове Владимир Радојевић, рањен на Грбавици.

Три недеље је прошло од повреде и лијечења, тј. санирања повреда. Владимира отпуштамо кући, са препоруком његовим родитељима да се јаве у један од клиничко-болничких центара у Београду ради дефинитивног збрињавања повреда руке. Након три мјесеца долази нам Владимирова родбина да нам се захвали и пренесе поруку хвале колега из Београда како смо са успјехом збринули овакву тешку политрауму. То нас је веома обрадовало.

 

Објављено: 22.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (15. дио)

 

СА СВИХ СТРАНА НУДЕ ПОМОЋ

 

Наша стална брига је била долазак особља на посао. Треба ићи по њих на Грбавицу, Јахорину, Пале, јер тамо станују. Знамо све шта на том путу вреба.

 


Први пацијенти прикључени на апарате за дијализу

Не прође дан, а да се на постојећим релацијама не деси неки инцидент. На путном правцу Враца - Кула, нарочито у дијелу Лукавице, постављене се велике бетонске цијеви у циљу заштите. Такође, на дијелу пута Грбавица - Враца постављене су деке, да покрију видљивост пута из правца Сарајева. За превоз је, по обичају, задужен Вукан, он "кедијем" врши превоз особља, рањеника, хране, лијекова. У овај посао укључујемо и Витомира Ждрала. Радови напредују на припреми простора. Свакодневно обилазим болницу и разговарам са свима који раде. Праве се прве пробе са воденим пумпама и већ настају први проблеми због лошег притиска у нашем локалном водоводу.

Мајстори кажу да ће изнаћи могућност његовог стабилизовања, односно довођења на мјеру коју ће моћи да поднесе инсталирана мрежа и апаратура. Чим су нашли рјешење, мени би лакше. Са 5. децембром завршавамо радове. Да би се пацијенти могли прикључити на апарате за дијализу, апарате је потребно баждарити. Такве особе у овом тренутку ми немамо. Не знам шта да радим. Разговарам са сестром Митром која је на дијализи радила и прије рата да покушамо изнаћи рјешење. Предлаже ми да позове особу у Београду која је прије рата сервисирала апарате за дијализу у Сарајеву и да се са њом посавјетује. То ме обрадова и омогућим јој да успостави телефонску везу са Београдом.

На срећу особа коју Митра познаје, а име му је Захарије Булатовић, одмах се јави. Изнесем му сву проблематику и нашу молбу. Одмах без застоја од господина Зарија смо добили одговор да ће нам помоћи. Да би се ова техничка услуга урадила, Зарије мора доћи код нас. Митра га бојажљиво пита да ли би био вољан да дође?

Није прошао ни дјелић секунде, одговор је био потврдан. Били смо срећни. Саопштио нам је да ће доћи до Болнице Коран на Палама, а да ми дођемо пред њега. Тако се и десило. Када смо добили информацију да се појавио у Болници Коран били смо пресрећни и брзо смо послали кола по њега. Појавио се у нашој болници, срдачно се рукујући са Митром и свима нама који смо га дочекали.

Након краћега одмора приступио је баждарењу апарата и свих шест је припремио да се могу укључити у рад. Свима нама то је било велико задовољство и докторке Живадина и Брана одлучују да прва дијализа буде урађена 9. децембра 1992. године. Касније ћу одлучити да у сестрински тим укључим Марину Видовић, Драгану Ного и Сању Џебо. Господину Булатовићу се захваљујем и питам га колико смо дужни за ову његову услугу.

Одговор је био кратак: "Ништа! То је моја донација за ову болницу".

Крајем децембра 1992. идем у Београд, са намјером да посјетим Клинички центар Србије, односно директора, г. Миливоја Стаматовића. Пријем ми заказује министар Калинић. Директора Стаматовића сам имао прилике да прије рата упознам. По најави сам одмах био примљен, са пријатељском и срдачном добродошлицом. Директор Стаматовић ми одмах поставља мноштво питања, у смислу како је код нас, шта се дешава, итд. Моји одговори су се сводили на описе страдања која се дешавају, потом да по питању система здравствене заштите почињемо све из почетка и да једноставно немамо ништа те да нам свака помоћ добро дође.

После дужег пријатељског разговора, директор позива шефа централне апотеке КЦС, са којим се упознајем, да му издиктирам моју потребу, коју могу спаковати у гепек путничког аутомобила, са напоменом да, када сљедећи пут дођем, могу да се јавим опет и да тражим што ми је неопходно. Необично сам захвалан господину Миливоју Стаматовићу на пријему и донацији. Возач и ја са робом се враћамо у болницу без сметњи у путу, и одмах предајем пошиљку у апотеку.

Са нестрпљењем чекамо тај почетак и укључујемо првог пацијента. Ради се о Слободану Стјепићу. Гледамо у системе прикључене у подлактицу пацијента, чекамо да крв потече и крене према апарату за дијализу. То се и деси. Све нас обузима задовољство због нашег подухвата и што ће један број пацијената имати могућност да добије услуге дијализе у близни мјеста становања. Обавјештавамо др Драгана Калинића, тадашњег министра да смо успјели. Министар срећан и пун хвале. Каже да ће нас ускоро посјетити.

Након отварања дијализе, прилази ми сестра Надежда Бојовић и обраћа ми се са ријечима:
- "Директоре, када сте први пут са нама запосленим разговарали, рекли сте да ћете основати клинички центар и да тражите од нас подршку! Честитам. Ово показује да смо на том путу".

Драго ми је било да сам то чуо од сестре за коју су рекли, а и сам сам се увјерио, да је међу највриједнијим и најцијењенијим у болници.

Опет стиже порука од министра Калинића да ће ускоро посјетити болницу висока црквена делегација Српске православне цркве. Већ је друга половина мјесеца децембра, успјели смо да обезбиједимо већу количину нафте, па имамо могућност колико-толико да гријемо болницу. Најављена делегација долази у посјету. Министар Калинић је са том црквеном делегацијом, коју предводи митрополит, господин Иринеј Ковачевић из Чикага, САД. У његовој пратњи су свештена лица из Митрополије дабробосанске. Са делегацијом је и једна група наших исељеника, који живе у Канади.

У разговору нам је упућено много питања од тога како радимо, имамо ли на располагању санитетског материјала, хране? Видљиво је да немамо напајање струјом. Питају колико има повријеђених? Како су Срби у Сарајеву?... Нижу се питања...

Господин Ковачевић је, послије Другог свјетског рата, отишао у САД. Није толико обавијештен о нивоу здравства који је био у СФРЈ. Био је изненађен шта нам све недостаје, односно шта тражимо и на шта смо навикли у раду. Предаје нам један пакет санитетског материјала, за који сматра да је то нешто изузетно вриједно и да је то за нас изненађење.

Из пристојности нисмо коментарисали његов пакет, јер то што смо добили од њега, ми користимо свакодневно и добијамо преко Црвеног крста Југославије. Дарују нам одређена новчана средства за помоћ болници. Обећавају да ће се потрудити да знатно побољшају наше стање. Разговор и посјета се завршавају у вечерњим часовима, са надом да ће у идућој години стићи донација, која ће нам омогућити много комфорнији и квалитетнији рад. Испраћамо наше госте. Захваљујемо им на посјети и желимо им срећан пут.

Ускоро изненађујућа посјета представника Свјетске здравствене организације, коју предводи др Ристо Тервехаута. Први пут сам срео представнике Свјетске здравствене организације на Кошеву, априла мјесеца 1992. године. Нажалост, код нас се појављују први пут тек на крају ове године. У дужем разговору, износимо им наше потребе. Добијамо једну количину санитетског материјала, антибиотика, средства за дезинфекцију.

При растанку, изражавамо им захвалност, али још једном истичемо своје потребе и упућујемо им молбу да нас чешће посјећују. Крајем исте године, одржава се оснивачка скупштина Друштва љекара и стоматолога Републике Српске у Милићима. У немогућности да лично присуствујем, шаљем свога делегата.

 

Објављено: 23.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (16. дио)

 

ЈУНАЦИ РАТНЕ ХИРУРГИЈЕ

На ратишту, у нашој близини борбена дејства не престају. Опет се зачу продорна сирена санитетских кола 4. фебруара 1993. године.

 


Др Татјана Гашић Радојевић (десно) и сестра Мира Пандуревић
приликом у операционој сали

По устаљеном поступку, сви крећемо према улазу хируршке амбуланте, гдје се заустављају санитетска кола. На носилима рањеник, блијед и болног израза лица. Износе га у амбуланту. Региструјем већи број рупа на униформи у предјелу ногу и предње стране грудног коша. Урадимо рентген снимак грудног коша, који показује присуство металног страног тијела у пројекцији срца и знаке присуства крви у лијевом прсишту. Ослобађамо рањеника униформе, коме још не знамо име.

Формирамо венски пут, крећем са надокнадом течности. Одлучујем се за дренажу лијеве стране грудног коша. Добијем више од литар свјеже крви у дренажну боцу. Припремамо трансфузију крви и пратимо виталне параметре. Поред свега урађеног, не добијамо жељени одговор. Притисак пада, и даље је убрзан рад срца, уз аритмију. Бљедило је све израженије, а повријеђени је конфузан.

На дрену и даље крвави садржај, што указује да је постојеће лоше стање посљедица искрвављености. Прва доза ординиране крви истиче, повријеђени је и даље конфузан.

Одлучујем се за хитну операцију, односно отварање лијеве стране груднога коша. Екипа се хитро припрема и након увођења у општу анестезију и припреме оперативног поља, отвара се лијева страна грудног коша. У лијевом прсишту већа количина крви, један дио средњег дијала плућа знатно оштећен, крвари.

Три године након рата долази Добро Скакавац да ми пренесе разговор који је водио са познатим европским кардиохирургом проф. др Нинославом Радовановићем, вођен у болници у Сремској Каменици. Добро је имао потребу да провјери своје здравствено стање и успио је да закаже пријем и преглед. На заказаном прегледу уз приложену медицинску документацију и казивање гдје је лијечен, професор је направио увид у отпусна писма, урадио одређене тестове и преглед. Из свега спознатог каже ми да је оперативни захват урађен на најбољи начин и захваљујући тој операцији нема никаквих здравствених посљедица.

Способан сам обављати сва физичка напрезања како на послу тако и у спорту. Захвалио сам се професору и приликом поласка, професор Радовановић је застао и рекао: "Добро, кад се вратиш кући, јави се екипи која је радила овај оперативни захват и пренеси им моје честитке и поздрав." У том тренутку пред Добром нисам могао да не искажем своје задовољство и да будем поносан на све нас који смо учествовали у лијечењу овог повријеђеног. Добро је данас припадник МУП-а Републике Српске, активан спортски радник и отац троје дјеце.

Након заустављања крварења на плућима, направи се детаљан увид на срчаној кеси. Са др Ратомиром Голијанином договарамо како наставити даље оперативни захват. Више према лијево, нађем раздеротину срчане кесе, величине преко један центиметар. Тек сад долазим у дилему, мисли једна другу стижу. Да ли је повријеђен срчани мишић, односно коморе, и да ли крв излази из срчане шупљине. Док мисли надиру, кроз отвор на срчаној кеси примијетим да се гелер, који је направио повреду, креће истовремено са радом срца.

Крварење је под контролом. Добијам самопоуздање. Рачунам да крв, која је била присустна у прсишту, није била из срчане шупљине, него из плућа и интеркосталних артерија.

Проширим отвор на срчаној кеси да могу лакше пратити мјесто по- вреде и сам гелер.

Увиђам да нема крварења поред гелера, што ми даје охрабрење да гелер није пробио срчани мишић. Срце ради убрзано и тешко је било шта радити на њему. Морам одлучити шта да урадим са гелером.

Анестезиолог др Мирјана Мира Градина држи под контролом виталне функције и сви очекују шта ћу ја да урадим. Са др Ратком се договарам да извадимо постојећи гелер, а од инструментарке тражим да припреми шавове, како би затворио рану на срчаном мишићу. Упознајем др Мирјану, анестезиолога, и све чланове екипе са својом намјером. И тек тад ме обузима страх како ћу то да урадим. Срчани рад болесника је преко сто откуцаја. Како прићи гелеру и ухватитит га инструментом, а потом извадити. Дах ми стаје, срчана радња и даље убрзана. Али, морам нешто учинити. Крећем инструментом према гелеру, успијевам да га ухватим и извадим. Не појављује се крволиптање, што значи да гелер није ушао у комору срца. Све се то десило у дијелићу секунде. Напетост попушта, сви смо одахнули.

Сада је неопходно на мјесту повреде површински ставити најмање два шава. Срчана радња и даље убрзана. Поново се треба концентристати, како би се поставили шавови на срчаном мишићу. Ипак је сад лакше и успијевам да површински ставим два шава и затворим повреду. Срчана радња се одвија без сметњи. Сви смо тада мало застали да прикупимо снаге за наставак операције. Потом збринем отвор на перикарду као и оштећени дио плућа.

Како се оперативни захват приводи крају, тако се опште стање повријеђеног поправља.

Затворили смо му грудни кош. ЕКГ показује правилан рад срца и сви смо окренути према др Мирјани анестезиологу. Чекамо да пробуди пацијента. Повријеђени се коначно буди. Сазнајемо да се зове Добро Скакавац и да је 1992. године био тешко рањен. На наше питање како је, одговара једва чујним гласом да осјећа велику бол. Смијештамо га у кревет интензивне његе, уз стално праћење виталних показатеља и давање ординиране терапије.

Постоперативни ток је протекао уредно и са 25. фебруаром 1993. године повријеђени се отпушта на кућно лијечење. Након опоравка укључује се поново у своју ратну јединицу.

Након овог оперативног захвата, сви који смо учествовали у овој операцији сједамо да се одморимо и са великим задовољством констатујемо како се ова операција успјешно завршила. На неки начин, она је била круна једног периода од осам мјесеци постојања хирургије у Касиндолу. Поред свих оперативних захвата које смо до сада урадили, а то је највећим дијелом ратна хирургија, тј. санирање експлозивних и устрелних рана и прострелних рана цијелога тијела, повреда меких ткива, крвних судова, нерава, костију, цријева, плућа, главе, мокраћне бешике и бубрега.

Од мирнодопске патологије, збрињавали смо: киле, жучне кесе, туморе дебелог цријева, улкус дуоденума. Рјешавамо гинеколошко-акушерску патологију, иако немамо гинеколога, царски рез, ванматеричне трудноће и друго. Сагледавајући све што смо урадили, долазим до закључка да је то изузетно велики дијапазон оперативних захвата и да су готово сви код нас завршили успјешно лијечење. Мали број је био оних које смо послали на даље лијечење, а наш једини ослонац била је Болница Коран. Већином су то биле повреде главе и очију.

У пријеподневним часовима 26. фебруара 1993. године, примам једну госпођу из Француске, каже да је представник хуманитарне организације "Соланж". У разговору жели да добије информације у каквим условима ми радимо, колико има повријеђених, шта нам све недостаје. Док разговарамо, тишину нарушава продоран јаук сирена санитетских кола. Госпођа са пратиоцем се видно престраши.

 

Објављено: 24.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (17. дио)

 

СНАЈПЕРИСТИ ПУЦАЈУ НА ДЈЕЦУ

У току разговора са представницом француске хуманитарне организације "Соланж", долази сестра по мене да кренем према амбуланти, јер се ради о тешко повријеђеном дјетету. Оставио сам госте да сједе, а ја сам брзо кренуо према сали. Моји сарадници већ обављају све неопходне радње ургентне помоћи.


Шестогодишњи Срђан Лале на операционом столу

Улазим у салу и видим да на операционом столу лежи дијете са видљивом раном на предњем трбушном зиду и са већ успостављеним венским путевима и анестезиологом који предузима хитне мјере реанимације. Повријеђени је у стању хеморагичног шока. Одређује се крвна група и припрема трансфузија крви. Са др Голијанином се договарам како да приступимо рјешавању ове тешке повреде. Док се екипа спрема за хитну хируршку интервенцију, позовем сестру да оде у канцеларију, да доведе госте.

Након припреме, уводе их у салу. У госпође пуне очи суза. Праве неколико фотографија. Предложим им да сачекају исход операције. Све је спремно за операцију, дијете успавано и операција почиње. Отвори се трбух. Исти пун крви са видљивим примјесама цријевног садржаја. Све нам то указује да морамо брзо радити. Брзо нађемо да је већим дијелом танко цријево оштећено. То захтјева да се оно у дужини од 60 цм мора одстранити, што учинисмо.

Успостави се континуитет цријева. У току захвата стална је надокнада течности и крви венским путем. Али то није крај операције. Нађемо тешку повреду силазног дијела дебелог цријева на два мјеста. То говори о комплексности ове трауме. Успијемо да санирамо и ову повреду, исконтролишемо крварење, поставимо дренове и трбух се затвори.

Анестезиолог успјешно пробуди дијете. Потом га смјестисмо у интензивну његу. Коначно, сазнајемо да се зове Срђан Лале, да има шест година и како је рањен. Рањен је на Врацама снајпером док је њега и брата мајка водила за руку. И опет исто питање: који су то зли људи да су у стању уперити пушчану цијев у дијете и убити га. Трагично је да се то све више дешава у овом рату. Сада настаје борба за опоравак дјетета. Треба сачекати да срасте формирана анастомоза и да се санирају лезије дебелог цријева. Уз сву неопходну терапију тај ток опоравка протекне уредно. Успостави се пасажа цријева и дозволи унос хране.

Појављују  се кола. Митрополит излази са свештенством, и након традиционалног хришћанског поздрава "Христос васкрсе - Ваистину васкрсе", улазимо у новоформирани простор за богослужење. Служба је трајала више од три сата. Пропратио сам, са свима присутнима, читав обред. Осјећали смо велико задовољство што смо били учесници нечега што нам је освјежило душу и подстакло нас да истрајемо у свему овоме што радимо. Након завршеног обреда, захваљујемо се митрополиту на части коју нам је указао. Испраћамо га срдачно. Ускоро ми свештеник Јадран Даниловић преноси поруку из Митрополије да је митрополит г. Николај дао благослов да Болница добије своју славу Свети Козма и Дамјан и да нас двојица у наредном времену организујемо да се слава почне у Болници славити.

Након двије недјеље дијете се отпушта кући опорављено. Срђан је са тешком повредом изашао као побједник. Касније ће у свом одрастању и школовању завршити студије електротехнике и докторирати. Данас је на мјесту продекана Електротехничког факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Коначно смо успјели да формирамо хируршку екипу, коју поред мене сачињавају: прим. др Ратомир Голијанин, хирург, анестезиолози др Тања Гашић и др Мирјана Градина, љекари почетници др Срђан Мијатовић и др Игор Ђокић, др Ранка Кртинић, главна сестра Нада Секулић, инструментарке Милена Драгићевић и Јеленка Мочевић, Ненад Божовић, трансфузиста, Митар Божовић, гипсер и анестетичар Марко Гајић. Закључујем да смо урадили нешто што је на почетку било неоствариво и незамисливо.

Оно што ми је дало самопоуздање и снагу да се у ово упустим јесте моје знање и искуство које сам имао као хирург прије рата, кроз рад у општој и абдоминалној хирургији, трауматологији, грудној и васкуларној хирургији и кроз специјалистички стаж који сам темељно обавио на гинекологији, урологији и неурохирургији. Дешавало се да при повратку у Касиндо, само након неког кратког одсуства, сретнем свог возача са рањеником упућеним из Касиндола према Палама, јер моји нису били у могућности да га збрину. Враћао сам их назад у Касиндо и успјешно збрињавао повријеђеног.

Наше искуство са постављањем спољних фиксатора практично је никакво. У донацији Свјетске здравствене организације добијамо фиксаторе једноставне израде, по имену ФЕСА. Логички закључујемо како то треба да се примијењује, али немамо никога ко би нам то демонстрирао. Са постављањем првих колико-толико смо задовољни. Пошто бисмо повријеђени екстремитет стабилизовали овим поступком, а контролним рендген-снимком не будемо задовољни, пацијенте упућујемо до болнице на Корану на даље лијечење.

Полако усвајамо овај поступак. У будућем времену, када нам се прикључио проф. Марко Вуковић, то ће бити знатно лакше и успјешније. Са др Марком по методи чувених руских ортопеда Илизарова и Оганесијана, постављаћемо спољни фиксатор. Сматрам да смо у том времену били једини који смо у Републици Српској радили ову методу. У оваквим, непримјереним условима за коштану хирургију и уопште за све хируршке гране, уграђена је и парцијална протеза кука, под вођством проф. др Николе Милићевића.

Јављају да ће Славко Аврамовић завршити прављење намјештаја и да ће брзо бити опремљена соба која је намијењена за богослужење. Ближи се Васкрс, Славко уноси потребни намјештај у собу и са свештеницима Душком и Јадраном прави се распоред.

Посјећује нас, личност свима нама позната, Војислав Чаркић Жућо, свештеник са подручја Грбавице и Новог Сарајева, човјек ведрога духа и великог животног оптимизма.Разговарамо са њим и тражимо његово мишљење о томе колико смо успјели да спремимо овај простор за намјену богослужења. Шаљемо поруку митрополиту да је све спремно.

Митрополит Николај је одлучио да се литургија за Васкрс служи у Болници у Касиндолу. Та вијест нас обавезује да, у овом кошмарном времену и условима неприкладним за обред, одржимо ниво. Тјешимо се да, све што у овој установи стварамо, морамо да импровизујемо, осим кључне ствари, а то је да читавим својим бићем, снагом, знањем, хуманошћу помажемо повријеђенима и болеснима. Уз помоћ Цркве и пошиљке од оца Филарета са београдског Сајмишта, дочекујемо Васкрс, са могућношћу и радошћу да болесницима и особљу подијелимо макар по једно обојено јаје.

Долази Велики петак. У кухињи особље боји јаја. Имамо једну интересантну пошиљку Цркве. Послали нам пун камион кивија. У могућности смо да запосленима и болесницима дарујемо веће количине тог воћа. Међутим, хируршка екипа није ни тога дана поштеђена сталног прилива рањеника. За хируршку екипу у врсти и тежини повреда нема више изненађења. Постепено се укључује већи број здравственог особља да помажу када пристигне велики број рањеника. Добијамо поруку да ће митрополит Николај у раним јутарњим часовима на Васкрс стићи у припремљени простор. Рано устајем, обилазим одјељења. Честитам празник болесницима и особљу. Излазим и у кругу болнице чекам митрополита.

 

Објављено: 25.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (18. дио)

 

УБИЈЕНА НЕВИНА ДЈЕЦА НА ГРБАВИЦИ

Крајем маја 1993. добијамо вијести да су наше колеге, које су у јануару ухапшене у Сарајеву, осуђене на затворске казне. Готово свака изречена затворска казна је била у трајању од преко двије године. Ми не можемо то да прихватимо, нити да схватимо, на основу чега суд изриче такве пресуде? Настављамо даље да се боримо са истим тешкоћама. Долази топлије вријеме.


Др Ждрале и главна сестра Гордана Павић

Лакше је, рјешили смо се некако зиме. Улазимо у мјесец јун. Из полиције са Грбавице стиже вијест да ће се 16. јуна 1994. године, на Мосту братства и јединства, обавити размјена заробљеника. У тој групи ће бити и моје колеге. Ова вијест ме силно обрадовала, али још не смијем да будем увјерен да ће се то и десити.

Није први пут да се ти договори не испоштују. Стиже ми порука у јутарњим часовима, да се појавим на Грбавици, како бих дочекао и преузео колеге. Узбуђен сам и преносим болничком особљу да идем на Грбавицу. Вукан, Вито и ја одлазимо на Грбавицу. Огромна доза страха је присутна, јер снајпер стално вреба. Коначно смо на одредишту. Прилазимо нашим полицајцима. Упозоравају нас да се склонимо и не будемо видљива мета.

Уз пратњу Црвеног крста, пред нас излазе др Марко Вуковић, др Немања Вељков, др Ранко Медан и др Дејан Кафка. Проф. Вуковић је мој први учитељ хирургије. Идемо један другом у загрљај. Марку пуне очи суза. Каже: "Славко, хвала! Ево ме међу својима. Ја сам се поново родио". Брише сузе. Поздрављам се потом са Немањом, Дејаном и Ранком.

Сједамо у кола и возимо се према ресторану "Кула". Дочекује нас већа група људи. Срдачно се поздрављамо са свима. Колеге исцрпљене, гладне и одмах сједају за сто гдје је сервиран ручак. Не могу да вјерују шта је на столу за ручак. Шта се десило? Због чега су ухапшени и осуђени и како је поступано с њима у затвору? То су наша питања. Најупечатљивије казивање је било оно др Дејана Кафке, хирурга, најмлађег међу њима.

Прва половина 1995. године истиче. Борбе на сарајевском ратишту се распламсавају. Цијелом линијом од Сарајева, Трнова, Трескавице до Калиновика снаге противника нас нападају. Испод Мојмила, у мјесту Ђукића Поток, воде се жестоке борбе. Наше снаге са великим напорима, 16. јуна 1995. године, одржавају постављену одбрану, али уз велики број рањених. Има их преко четрдесет. Гранатира се Лукавица, има погинулих цивила, а међу рањеним је и Радмила Бозало, сестра на интерном одјељењу. У непосредној близини ње гине Мира Глуховић, а дјечак Небојша Глухаковић остаје без поткољенице. Радмила је задобила велики број рана по цијелом тијелу, тако да је одмах оперисана. Опоравак је доста дуго трајо и оставио јако изражене дефекте мишићног ткива на ногама, што јој и данас проузрокује сталне сметње.

Др Дејан је син познатог сарајевског дјечијег хирурга, проф. др Ивана Кафке. Дејан је остао у Сарајеву са породицом и извршавао своје радне задатке на Клиници Кошево. Тог 4. јануара 1994. године изашао је из дежурства, предао јутарњи извјештај и, када се спремао да иде кући, дошли су наоружани људи, ухапсили га и без икаква објашњења одвели у Централни затвор у Сарајеву. Дејан нам каже да није могао себи да дође шта га је снашло, али га је већи страх обузимао шта ће се на крају десити с њим. Врхунац је био када су га у затвору смјестили у самицу, у којој је провео осамнаест дана.

"Али, прође некако и тих осамнаест дана", наставља Дејан своју причу. "Тог дана изведоше ме из самице и доведоше пред једног човјека, који рече да је он испред Међународног црвеног крста и да је дошао да нас обиђе. Даје ми картицу у којој је наведено да сам на списку ЦК и да сам од сада њихова брига. Тог тренутка сам постао свјестан да ипак, ето, неко води бригу о мени и да нећу завршити негдје као што су Казани или слично. Пошто говорим енглески, сазнајем да је неко тражио помоћ ЦК, што је и била истина. Након обављеног разговора са представником ЦК, не враћају ме у самицу, него смијештају у једну велику собу, заједно са криминалцима, наркоманима и убицама. Зачудо, у тој соби нисам доживио неке теже непријатности. Долази дан суђења и изриче ми се казна затвора од двије године и два мјесеца. Наводно се нисам одазвао на мобилизацијски позив, односно да сам избјегавао одлазак у војску. То је обична измишљотина, јер сам имао радну обавезу на клиници, на којој сам иначе радио и са које су ме одвели."

Сви помно пратимо Дејаново казивање, али у неко доба га прекидамо и договарамо се шта да се даље ради. У међувремену јављамо министру Калинићу да су колеге стигле у Болницу. Они моле да им покушамо обезбиједти телефонску линију да се јаве породицама.

То доста тешко иде. Немамо директне везе са Југославијом. Успијевамо преко војних линија да се јаве. Такође, потребно је наћи собе гдје ће се колеге смјестити. Успијевамо да и то ријешимо. Договарамо да проф. Вуковић, др Кафка и др Медан остану да раде у Касиндолу. Др Вељков ће отићи на Илиџу и јавити се у Болницу "Жица". Омогућавамо им да буду одсутни и оду у посјету својим породицама. Са проф. Вуковићем и др Кафком хирургија добија велику помоћ, што ће се касније у раду јако осјетити.

Вријеме пролази, ушли смо дубоко у 1995. годину. Негдје око 16 часова, дана 11. марта, уз јеку сирена, стижу санитетска кола и стају испред улаза за хируршку амбуланту. За њима у пратњи још неколико кола. Врата једног аута се отварају и пратња износи два дјечија, беживотна тијела. Др Марко и ја смо у непосредној близини. Тијела уносе у амбуланту.

Одмах скидамо деке са њих и гледамо у језив, ужасан призор. На носилима двије дјевојчице размрсканих глава и просутим мозгом по носилима. Нас двојица остали смо без даха и готово без свијести. Не можемо да проговоримо. Др Марку пљуснуше сузе, а ја не могу да проговорим, уста ми се осушила и слијепила. Занијемио сам. Прилазимо један другом у невјерици да може постојати таква злочиначка рука, која је снајпером одузела живот овој дјеци. У амбуланти већи број присутних. Чују се јецаји и коментари шта се то дешава у људима који чине оваква зла.

Добијамо прве информaције да су дјевојчице убијене на Грбавици. Несретнице су биле вани, вјероватно у некој дјечијој игри, када су погођене снајперским хицима из Федералног Сарајева. Убрзо утврђујемо индентитете страдалих дјевојчица. Једна се звала Милица Лаловић, стара је десет година, а друга Наташа Ушур, стара девет година.

Нагледао сам се у свом дугом љекарском животу много људског страдања, патње, разних врста смрти... али слика двије устријељене дјевојчице, на њиховом првом кораку у живот ме је данима и ноћима походила и мучила у сну. Често сам у мислима проклињао онога ко је прстом повукао окидач снајпера. Снајперисти су највећи ратни злочинци. Они убијају свјесно, циљано, хладнокрвно, пажљиво бирајући мету и често жртви гледајући и у очи.

Убити дијете на тај начин је најстрашније лице рата и најнижи нагон људске природе. Тај дан се завршава огромном тугом и опет са истим питањем: да ли ће међународна заједница, само успут, сутрадан споменути овај страшни злочин?

 

Објављено: 26.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (19. дио)

 

БОМБАРДОВАЊЕ БОЛНИЦЕ У КАСИНДОЛУ

Притисак међународне заједнице, боље речено представника Запада и НАТО-а, из дана у дан је све јачи. Тражи се повлачење артиљеријског оружја Срба из околине Сарајева.

 


Мобилна хируршка екипа касиндолске болнице

Пријети се бомбардовањем. Изнад болнице често се чује хук граната. У шуми изнад објекта "Србија", видљиво је оштећење крошњи дрвећа и разровано тло. Долазимо до закључка да су падале гранате и на овај терен. Свима нам је познато да су на Игману стациониране француске снаге и да се с тог мјеста испаљују гранате на српске снаге. Да је то истина, показаће се 24. августа 1995. године. Тога дана идем на састанак у Министарство здравља.

Дан је облачан и кишовит. Послије обављених послова, враћам се у болницу. Стајем на паркиралиште испред вешераја. Поздравља ме неколико запослених који ту стоје у групи. Видим озбиљност и забринутост на њиховим лицима и крећем се према управи, а они за мном. Мало ми је чудан тај сусрет. Не проговарам ништа. Одједанпут неко изговори:

"Директоре, гранатирали су нас! Зар то не знате"? Стадох као укопан и питам шта се десило?

"Погледајте у парк лијево од вас", рекоше. Они кренуше у парк први, а ја за њима. Пред нама се указа кратер дубине готово метар и пречника од два метра. Схватих да је ту пала граната. Одмах питам: "Је ли ко повријеђен?" Брзо одговарају: "Има их пет, али нису животно угрожени". Идем брзо ка хируршком одјељењу да видим повријеђене.

Сарадници ме заустављају пред објектом "Југославија". Показују на прозоре хирургије. На неколико прозора, стакла избушена од гелера. Тек сад схватим шта се десило. Кажу ми да је киша падала и да у болничком кругу није било пацијената, запослених и посјетилаца.

Прва половина августа, тачније 12. август 1995. године. Негдје послије 16 часова, идем ходником према амбуланти хирургије. Корак ми прекида шкрипа кочница санитетских кола. Возач отвара врата и рањеника износе до амбуланте.

Пратња усплахирано говори: "Био је жив до пред капију болнице". Гледам у очи рањеног. Нема знакова живота. Погођен је на Златишту прије сат времена, до пола пута је био свјестан и говорио: "Само да стигнем до болнице, љекари ће ме спасити". Око двјеста метара пред болницом, престао је да дише.

Сазнајемо да се зове Ненад Чечар. Још један детаљ на погинулом ме изненађује. Видим да нема лијеву поткољенцу и да је надомјештава протеза. Родбина ће нам после испричати је Ненад изгубио поткољеницу у ратним дејствима 1992. године. Послије рехабилитације, урађена му је поткољенична протеза и Ненад се вратио у јединицу. Тада сам схватио какав је херојски чин Ненад урадио. Послије губитка дјела тијела, по свим правилима био би ослобођен војне обавезе. Ненад је био факултетски образован, што значи да је могао да буде ангажован у било ком административном послу.

Међутим, он се вратио се међу своје саборце. Поступак за дивљење, поготову када се сјетим свих оних војно способних, који су своју обавезу према отаџбини замијенили дезертерством.

Кроз главу ми прође мисао да је то била велика срећа. Да није био кишан дан, десио би се масакр. Срећа у несрећи. Обилазим повријеђене. Рањена су три здравствена радника и два пацијента. Велики број ситних гелера нанио им је повреде највише у предјелу доњих екстремитета. Све запослене обузима страх, јер, ето, и ми смо постали незаштићена мета.

Одмах на почетку рата 1992. године, на велики димњак болничке котловнице поставили смо заставу Црвеног крста, која је била видљива са свих страна. То није било довољно упозорење да се избјегне гранатирање.

Стиже једна вијест, која нас је све у болници обрадовала: почиње гасификација Лукавице и Касиндола. Ради се о донацији међународне заједнице. То значи да ће се довести плин и у болницу и да више нећемо имати мука са гријањем. Наши представници, који сарађују са стручним лицима странаца, зову се Милан Бјелоглав и Славо Крајшник. Они ми детаљно преносе информације и уливају сигурност да ће пројекат бити остварен до краја године.

Али, тренутна ситуација ми не даје много времена да о томе размишљам. У сталној сам вези са екипом у ДЗ Калиновик. Пред сам крај мјесеца августа, посјећују ме припадници француских снага. Убијеђен сам био да су нас њихови војници гранатирали. Из огорчености према њима, а они су најмање криви за ова дешавања, не нудим им ни да сједну.

Обавјештавају ме да су донијели хуманитрану помоћ. Не могу да прећутим и питам их:
- "Зашто сте нас гранатирали?" Они гледају зачуђено. Позивам их да виде кратер остао након експлозије. Пристају да направимо увид.

То и учинимо, али није то за њих било довољно убједљиво. Питају ме: "Имате ли дијелове гранате?" Сарадницима кажем да донесу гелере, које смо нашли након експлозије, као доказни материјал. Дајем им их на увид. Показују једни другим. Чекам шта ће да кажу.

Послије краће паузе, кажу: "То је наша граната". И само слијежу раменима. Разилазимо се.

Почињу бомбардовања наших снага у околини Сарајева. На вези сам са екипом у Калиновику. Почели ваздушни удари по Војном логору у Калиновику. У нашој непосредној близини је касарна у Лукавици. Чују се експлозије. Бомбардују хангаре. Стрепимо и чекамо колико ће бити још повријеђених, мртвих? Бомбардује се и резервоар воде на Павловцу и разара 6. септембра 1995. године. Прекида се снабдијевање болнице водом. Дијализа остаје без воде. Пацијенти који су укључени на редовну дијализу у том тренутку хитно морају бити искључени. Не знамо шта да радимо. Долазе екипе новинара. Сликају мјесто гдје је резервоар разорен.

Покушавам да нађем саговорника који би нам помогао у настојању да се довод воде што прије успостави. Не добијам позитиван одговор. Јасно ми је да само са својим људима можемо да урадимо преспајање и да се прикључимо на резервоар, који већ иначе, није дуже времена у употреби. Треба нам времена, али ипак то успијевамо да урадимо. Одмах обављамо хлоринацију постојећег извора. Нажалост, једна смјена пацијената, која је на реду за дијализу, чекаће још два дана. Дивим се мојим људима који су то успјели да изведу. Људи из Кризног штаба у Касиндолу нам помажу. Стално има нових вијести о гранатирању и дејству НАТО авијације по Хаџићима; првенствено циљају Ремонтни завод.

На Јахорини радаре, Пале, Илиџу, Болницу "Жица", фочанске мостове и друга мјеста. Из Калиновика ми јављају шта се горе дешава, разарање, жртве...

Крајем септембра престају бомбардовања. Једна вијест, која ми бар мало даје оптимизма, јесте да се припрема терен за постављање гасовода на подручју Лукавице и Касиндола.

Милан Бјелоглав из "Унионинвеста" снима нашу котловницу, поставља трасу гасовода кроз круг болнице и врши припреме за почетак радова. Мени је само жеља да што прије почну радови и да у зиму уђемо са обезбијеђеним гријањем. Међутим, почетком октобра борбе око Трнова добијају на жестини. Муслиманске снаге су знатно надмоћније у људству.

Ситуација је критична на одбрани Трнова. Из команде Корпуса нам поручују да будемо у сталној приправности. То се све дешава у периоду од 4. до 8. октобра 1995. године.

 

Објављено: 27.01.2022.



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (20. дио)

 

ЗИМСКИ ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА

 

Очекујемо Нову 1996. годину са зебњом, јер се ближи примопредаја наших општина Федералном Сарајеву. На прелазу старе у нову годину, поклизнућу се на болничким степеницама и том приликом ће ми пући Ахилова тетива десне ноге. Практично, могу да ходам само са штакама. Не крећем се и одредим себи да мирујем, с тим да треба да одлучим како да се лијечим. Санирање ове моје повреде може бити изведено на два начина: оперативно или повријеђену ногу гипсом имобилисати на дуже вријеме. Након два дана, ја одлучим да ми се постави гипсана имобилизација. Послова је све више и више, но на срећу нема рањених.

 


Суморни призори: Срби напуштају свој завичај

Становништво поменутих општина већ се полако исељава. Војни камиони, разна превозна средства, па и коњска кола, често се срећу кроз Лукавицу, како иду путем преко Требевића, према Палама, па одатле даље. Увелико почињу да се ископавају посмртни остаци погинулих и умрлих у рату и преносе на друга гробна мјеста у РС.

И ја одлучујем да посмртне остатке пок. оца Ђорђа ископам из гробља у Влакову и пренесем их у родно мјесто Јажиће. За те потребе морао сам да обезбиједим лимени сандук. Све то обавим 12. јануара 1996. године, са гипсом на нози и уз ослонац на једну штаку. На гробљу у Влакову су ми око тога помагали радници, који су ту на радној обавези, а у Јажићима родбина и пријатељи.

Настављам и даље да радим колико могу. Потребе у сали су свакодневне. Исељавање Срба из Сарајева сваким даном је све веће. Призори који се виде су суморни, тешки. На колима ствари из куће и ковчег погинулог, ексхумираног из гробља. Моји из техничке службе су свакодневно на релацији Илиџа-Касиндо и са располажућим возилима превозе санитетски материјал и опрему. Не прође ни дан, а да неко од прогнаних не сврати и тражи нафте како би могао бар да дође до Пала.

Један број особа је стар, а такви нису у могућности да наставе даље, па их морамо смјестити у болничке просторије. Покушавам да се крећем колико је то могуће. Постајем свјестан да, ако не будем мировао, брзог опоравка ми нема. Одлучујем се да припремим екипу која ће ми 7. фебруара 1996. године оперисати повријеђену тетиву.

Након припреме у локалној анестезији, проф. М. Вуковић урадио је оперативни захват са екипом коју су чинили: примаријус др Р. Голијанин, анестезиолог прим. др Татјана Гашић Радојевић, инструментарка Јованка Ашкарбић и анестетичар Мићо Ашкрабић. Породици у Подгорици не говорим ништа о томе. Операција је протекла уредно. Нога ми је имобилисана наткољеничном гипс-лонгетом, коју ћу ности седам недјеља. Мирујем пет дана у кревету. А онда поново на штакама учествујем у организационом раду. Сваки дан је све теже. Хладно је. Снијег упорно пада. Стално се неко јавља од изгнаника за неку потребу. Износим телефон на један сто испред врата моје канцеларије, да се грађани могу послужити. Из кухиње доносимо један велики лонац пун чаја да се путник намјерник може окријепити и барем мало угријати.

Транспорт сарајевских изгнаника се одвија преко аеродрома. Често имамо информацију да је неко од старијих и изнемоглих људи у току транспорта преминуо. Невоља за невољом се дешава. Долазе информације са пута преко Требевића, да колона не може даље. Да је потребна помоћ како би се Златиште прешло. Снијег сваки дан пада. Крај је мјесеца фебруара. У ходнику болнице десет непокретних људи у сједећим колицима чекају даљу судбину. Пут преко Требевића је непроходан. Не знам шта да радим. Не знам шта да им кажем. Једина могућност је да их оставим у болници. Али, нико од њих не жели да остане, јер хоће да иде са својом породицом. Успостављам контакт са официрима за везу у Корпусу, да обавијесте хуманитарне организације, да дођу и помогну овим несрећним људима.

Након неког времена, појављује се један представник хуманитарне организације у пратњи СФОР-а. Објашњавам и молим да се успостави проходност пута преко Требевића, како би се ови људи могли транспортовати до Пала и придружити својим породицама. Кад сам их то замолио, очекивао сам одговор који ће, прије свега, имати хуманитарни карактер и да ће се некако прекинути муке ових несрећних људи. Добио сам одговор који ме је запрепастио. "Нећу да потпомажем етничко чишћење", казао је вођа тих назови хуманитараца. Окренуо се и отишао. Остао сам запрепашћен његовим поступком, са убјеђењем да тај човјек у животу никад није ни учинио нешто добро људима. Остајем са својим сарадницима, читаву ноћ не спавамо, и уз помоћ наших људи некако ипак пребацујемо ове несретне људе до Пала.

Долази и 12. март 1996. дан кад треба да буде предата и Општини Илиџа. На вијестима, у вечерњим часовима програма Федералне телевизије, интервјуишу се грађани муслиманске националности, који показују своје задовољство што су поново реинтегрисани у Федерално Сарајево. Али, један од њих на мене остави посебан утисак својом изјавом. Препознајем човјека муслиманске националности, коме смо оперисали тумор плућа. Живио је на Илиџи.

У нашој болници оперативно му је одстрањено једно плућно крило. Имао је ријетку крвну групу. Ми смо уложили огроман труд да од бораца српске војске узмемо крв за њега и урадимо оперативни захват. Радило се о великој и захтјевној операцији. Обезбиједили смо све могуће услове које смо имали у том тренутку да његово лијечење буде успјешно. Отишао је кући. А сада кад је дошао пред камеру, дозволио је себи да каже много неистина. Сви смо били пренеражени, слушајући га. Операцију ни случајно није ни споменуо.

А када је снијег окопнио и стигло прољеће 1996. године, по обронцима Требевића, падинама Романије и тек "исколчаном" Српском Сарајеву остало је, као разбацано зрневље, око тридесетак хиљада Срба. Остале је прогутао бијели свијет од Београда до Новога Зеланда. Међу онима који остадоше сам и ја. И овим потезом одлучујем се да се не сврставам међу оне који имају јако звучан назив дезертери. Шта сад радити?

Посљедње урбано насеље које се исељава 16. марта 1996. је Грбавица. Вријеме хладно. Снијег пада. Колоне камиончића, трактора и коњских запрега миле уз Требевић. Срби по ко зна који пут у својој историји крећу у изгнанство. Овај пут из Сарајева, до тада трећег града у свијету по њиховој бројности: Београд, Чикаго, Сарајево. Дуга колона од 150.000 сарајевских Срба кренула је још када су одјекнули пуцњи на Николу Гардовића пред башчаршијском Старом црквом, 28. фебруара 1992. године.

Многи из ове колоне и не знају куда иду. Иду само да некуд оду. Једни носе нешто личних ствари и покућства са собом. Други возе иконе и сандуке са свјеже ископаним костима својих најближих, а трећи у себи носе очај. Гутају нијеме јауке и бацају бијесне погледе на сарајевску равницу и све оно што тамо остављају, а што су им преци стицали вијековима. Катастрофа коју никакав снијег ни заборав не могу прекрити. А та рана никада и не може зарасти, јер њу је узалуд шити концима од врелих емоција и титрајућих нерава. Она не да красту на се, већ ће вјечно да крвари.

 

Објављено: 28. 01. 2022. 



РАТНИ ХЕРОЈИ У БИЈЕЛИМ МАНТИЛИМА (21. дио)

 

БОЛНИЦА И У МИРУ ПУНА ИЗБЈЕГЛИЦА

Готово сваки други дан неко тражи собу, неки нужни смјештај, али су болнички простори попуњени, чак и један рушевни објекат. Опет мука са храном. Велики број избјеглица се пријавио за оброке у ресторану. У болничком магацину практично нема хране ни за један просјечан ручак. И опет, као и до сада, зовем Црвени крст, неке хуманитарне организације, робне резерве.

Морам споменути Милорада Говедарицу из робних резерви, који је и сад као и раније имао разумијевање и помагао болници.
 


Др Ждрале, др Шошић, др Бабић и донатор болнице С. Петровић

Убрзо ће се појавити хуманитарна организација "Јоханитер", која ће нас у наредном периоду издашно помагати у храни и поклонити нам санитетско возило. Ја се још увијек крећем уз помоћ штака, јер носим гипс због већ поменутог оперативног захвата и доста се отежано крећем. Поред бриге за пацијенте, сада су брига и нови становници болнице. Гријање болнице успијевамо да одржимо. Али, сада имамо нови проблем који нам причињавају гријалице, које су укључене готово у свим собама гдје се се уселиле избјеглице. Пошто се ради о старим објектима, а тиме и електричним инсталацијама, стална је опасност од избијања пожара. Свето Бенић ме упозорава да се усељавањем нових станара хигијенско-епидемиолошка ситуација може искомпликовати и да се мора обратити пажња на хигијену у новонасталој ситуацији. У готово свим болничким просторијама, првенствено у болесничким собама и ресторану, зидови су прљави. Размишљам како да се организује кречење.

Сјетим се Ратка Мочевића, кога сам упознао 1992. године када сам му лијечио тешко рањеног брата. Пошто се бави молерско-фарбарским радовима, позовем га на разговор и замолим га да уђе у посао кречења болнице. Како обезбиједити материјал и новац за радове, постављам себи питање, а и Ратка само што не питам може ли шта џабе. Некако ипак направимо договор. Успијевамо да набавимо материјал и у кратком времену болница би окречена. А ја успијевам, што у новцу што у натури, да исплатим Раткове радове. У кошмару свих ових догађања успијевам да будем у вези са породицом у Подгорици путем телефона.

Пошто је званично наступио мир, питају ме зашто не долазим. Већ четири мјесеца нисам био у посјети. Да их не оптерећујем и стварам им бригу, прећутао сам моју повреду и операцију. Али, кад је дошло вријеме да их посјетим, морао сам рећи шта ми се догодило. Супруга Споменка и родица Мира су изненађене зашто им раније нисам то рекао и дошао кући на опоравак и био с њима док не оздравим. Ја их убјеђујем да је операција урађена добро и да опоравак протиче добро, а због егзодуса Срба из Сарајева морао сам бити присутан у болници, па макар ходао са штакама. Пошто сам им све испричао, осјетио сам олакшање и са возачем Витом крећем на пут за Подгорицу.

Пред вратима стана размишљам какав ће сусрет бити, кад ме виде Предраг и Ненад са штакама. Споменка ми је у телефонском разговору рекла да им је објаснила шта ми се десило са тетивом. Када су се врата отворила и када смо се поздравили, видим да су њихове очи упрте у моју ногу и гипс који носим. Возач Вито се вјешто укључује у разговор и даје свој коментар како то није ништа страшно, и говори им да ће гипс брзо бити скинут.

Након одмора и преспаване ноћи, настављамо да разговарамо о дешавањима у Сарајеву.

Говорим им како је исељавање било страшно. Интересујем се како дјеца уче. Споменка је укључена са Миром и њеним рођацима у рад у пицерији. Мукотрпан и исцрпљући посао, гдје температура поред пећи за печење не пада испод четрдесет степени.

Основно за прехрану моји добијају из Црвеног крста. Споменка успијева да заради да се плати кирија и нешто да остане за кућне потребе. А ја практично не доносим ниједан динар.

Успијевам да донесем нешто хране, коју добијем као хуманитарну помоћ. И опет основно питање круга моје породице: хоћу ли ја сада остати или се опет враћам? Постављају питање: ако се враћам, када ћу да обезбиједим њихов повратак назад, како бисмо опет били заједно? На сва та питања, ја нисам у стању било шта да кажем, јер, ако се враћам у Касиндо, не постоји могућност било каквог смјештаја. Већ сам рекао да не пристајем да се сврстам у колону дезертера.

Чињеница је да је дошао мир и да се очекују бољи дани. Мој ће приједлог бити да породица настави да живи и даље у Подгорици. На срећу, на спрату, у стану гдје су моји живјели, живјела је дивна породица Булајић, Никола и Перса. За све вријеме боравка били смо у срдачним односима с њима. Сваки мој долазак и сусрет с њима био је испуњен разговором и њиховим питањима: "Шта се то дешава код вас?" Булајићи су ми били једно од олакшања ако моји остану и даље ту. Након договора и тродневног боравка код породице, уз опет мучан растанак, враћам се назад.

У болници све исто: пацијенти, избјеглице, нема нафте, нема хране, лијекова. Убрзо скидам гипс. Рана је уредно срасла. Тетива има задовољавајућу функцију. Ходам и даље уз помоћ штака, али стално сам у процијепу како даље. Љекарски колегијум се знатно проширио новим колегама. Има и велики број медицинских сестара које су примљене.

Имамо и новог административног особља. Све то сада треба укомпоновати и изградити хармоничне односе. Чини ми се да ми нимало није лакше него кад сам дошао 1992. и почео да организујем нови тип болнице. Послије свега закључујем да не смијем да поклекнем и да се мора наставити радити са још већим еланом, поготову кад смо успјели све да савладамо што нам је рат донио. Кажем себи да нисам сам. Колектив је уз мене, а ту су још и даље Драган Калинић, Мирко Шошић, Љубо Потпара и други па ћемо заједничким снагама радити за боље сутра.

Фонд здравственог осигурања филијала Српско Сарајево, под руководством магистра Љуба Потпаре, обезбјеђује редовно плате. То нам даје убјеђење и сигурност да се мирнодопски услови живота остварују. Влада формира Управни одбор Болнице у Касиндолу у који улазе: Драган Лубура, Раде Ћосовић, др Споменка Јањић, др Љиљана Мимић и Миро Лаловић, који ће и предсједавати.

 

Објављено: 29. 01. 2022. 



Оцените нам овај чланак:




Tags:
RATNI HEROJI
BELI MANTILI
DOBROVOLJACKA ULICA
SLAVKO ZDRALE
GRAD SARAJEVO
MOTEL ZICA
BOLNICA KASINDOL
PORODJAJ BEBA
ILIDZA VOJKOVICI
DOBRINJA GRBAVICA
MITROPOLIT NIKOLAJ
MILAN PEJIC
DEVEDESETE GODINE
OKTOBAR 1992
JUZNA BOSNA
REKA MILJACKA
ZIMSKI EGZODUS
SRDJAN LALE
MUSLIMANSKI ZLOCINCI
NATASA UCUR
ALIJA IZETBEGOVIC
RATKO MLADIC
DOKTOR NAJDANOVIC
JUSUF PRAZINA

























Skip Navigation Links