Погром и егзодус Срба из Сарајева 1990-их - www.zlocininadsrbima.com

   

ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ



Град Сарајево се налази у срцу Босне и Херцеговине, представља главни град и највећи културни, образовни, економски и политички центар ове регије тј. државе. Само током 20. вијека претрпио многа разарања и ратове, а његови станови становници страдања библијских размјера и то у три рата: 1914, 1941 и 1992...

Пред Први свјетски рат Срби су у овом граду на Миљацки били апсолутна већина са преко 75% становништва. Међутим, аустроугарске окупационе власти су током четири ратне године имале изговор за хапшења, пљачку и убиства многих Срба. Оваква политика је још горе настављена у Другом свјетском рату од хрватских и муслиманских фашиста (Усташа), потпомогнути од Њемаца. И посљедњи рат 1990-их година је муслиманским екстремистима омогућио да управо преко рата прогоне и убијају велики број Срба, односно да заврше процес етничког чишћења.

Тако да је србски живаљ у Сарајеву почетком 21. стољећа више личио на статистичку грешку него на релевантан фактор припадности овом граду коме су управо они давали шарм и лепоту и чинили да не буде провинцијска касаба већ босанско-херцеговачка престолница.

На сајту Вечерњих новости је током априла и маја 2021. године објављен један фељтон у 25 наставака који потписују новинари: Драган Вујичић и Иван Миладиновић.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (1)

 

Референдумом започели рат

Средином 1991. постало је болно јасно да је Социјалистичка Република Босна и Херцеговина била у дубокој уставној и политичкој кризи. Сваки непристрасни посматрач могао је јасно да види да је пропадао тај уставни и политички консензус који је заједно држао "Југославију у малом".


Убиство Николе Гардовића на Башчаршији 1992.
симболизовало будућу судбину Срба у Сарајеву

Док је предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић, заједно са представницима Хрвата, радио на међународном признању и суверенитету СР Босне и Херцеговине српски представници недвосмислено су се противили таквом начину дјеловања. Њихов кључни политички циљ био је да остану унутар Југославије или да направе аранжман за унутрашњу трансформацију СР БиХ на основу етничког састава земље. Вјеровали су да ће то спријечити муслиманско-хрватску већину у етничкој и друштвеној доминацији, у доношењу једностраних одлука, на штету њихових националних интереса.

Посланици Странке Демократске Акције и Хрватске Демократске Заједнице су 15. октобра 1991. године у недостатку 72 српска посланика, усвојили Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине што је био знак намјере да се одвоје од Југославије.

 

РЕФЕРЕНДУМ НИЈЕ БИО ВАЖЕЋИ

Према америчком стручњаку за југословенска уставна питања Роберту Хајдену:
- "Поступања заступника СДА и ХДЗ у вези са усвајањем Меморандума била су супротна и слову и духу Устава Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, који је тада био важећи. Одредба Меморандума која је требало да прогласи једноставну парламентарну већину која обавезује политику и политичке актере у Републици била је контрадикторна са Амандманом 70 Устава, а тиме и неваљана...".

Иако српски представници у државним органима Босне и Херцеговине нису поднијели оставку у октобру 1991. године, одбацили су ваљаност одлука оних органа који нису испунили уставне услове упућивања Савјету за питања успостављања равноправности народа и нације. Како се Босна и Херцеговина кретала према међународном признању, међуетничке тензије су биле у порасту широм земље. Референдум о независности Босне и Херцеговине у марту 1992. године може се сматрати крајњим кораком у распуштању политичког консензуса који је омогућио да босанска држава буде могућа. "Референдум" је био крајње сумњиве законитости, а инсистирање на његовом одржавању, на наговор Европске уније, уништило је све покушаје постизања политичког рјешења унутар парламента СР БиХ (Hayden, 2002).

Датум референдума о независности СР Босне и Херцеговине уопштено се сматра даном почетка грађанског рата. У Сарајеву, 1. марта 1992. године, злочинац и агент Државне безбедности Рамиз Делалић Ћело и група других, напали су српску свадбену поворку, убивши оца младожење Николу Гардовића и повриједивши свештеника Српске православне цркве. Нападачи су покушали да отму српску заставу коју је носио младожењин брат, знајући да је српски обичај да се на вјенчањима носи државна застава. Када је отац покушао да заштити свог сина, нападачи су отворили ватру.

У контексту референдума о независности, овај напад је симболизовао будућу судбину српског народа у Босни и Херцеговини и покренуо је међуетничке оружане сукобе широм Босне и Херцеговине (International Court of Justice, 1995, стр. 61).

Убиство је заједница босанских Срба доживјела као политички и етнички мотивисано и имало је вјерски елемент, јер је почињено испред православне цркве. Опште је мишљење да се овај злочин догодио само зато што су предсједник СР БиХ Алија Изетбеговић и Министарство унутрашњих послова, којим доминира СДА, затворили очи пред етнички мотивисаним злочинима над Србима. Многи су зацементирали идеју да Муслимани не подлијежу истим законима као и остало становништво.

Убиство је изазвало страх у заједници босанских Срба и снажне тензије међу етничким групама у граду. Људи више нису вјеровали властима МУП-а или сарајевској полицији. Почели су се самоорганизовати у групе и постављати барикаде како би спријечили да паравојне групе СДА и обични злочинци нападну становништво Срба у Сарајеву.


ПРЕКО 30 БАРИКАДА

Српске барикаде су прво постављене на Врбања мосту и раскрсницама улица Војводе Путника и улица Братства и јединства. За неколико сати, "Зелене беретке" поставиле су своје барикаде на Врацама, Лапишници, Загребачкој улици, Сокољу, Мојмилу, Златишту, Васином Хану, Вијећници. Према ријечима муслиманског генерала ткз. Армије БиХ Вахида Каравелића, у Сарајеву је постављено укупно 36 барикада СДС-а и СДА. Барикаде су парализовале јавни превоз у граду, а наоружане паравојне јединице контролисале су кретање становништва, провјеравајући идентитет људи. Град је ефективно постао подијељен између Срба и Муслимана.

Југославенски генерал Аксентијевић напоменуо је да је ЈНА имала мировни мандат и покушала је да спријечи међуетничке сукобе: "Наш задатак је био по сваку цијену да спријечимо оружане сукобе супротстављених страна и створимо услове политичарима да ријеше кризу. Чињеница је да су наша Команда и генерал Кукањац много пута уклањали са барикада бијесне масе људи и паравојних формација свих етничких група. Организовали смо два састанка Караџића, Изетбеговића и Кљуића..."

Под притиском ЈНА генерал Милутин Кукањац, Радован Караџић и Алија Изетбеговић постигли су споразум о уклањању барикада и стављању кризних подручја под контролу мјешовитих патрола ЈНА и МУП-а. У ноћи 3. марта 1992, наоружани борци "Патриотске лиге" поново су поставили барикаде у дијелу града гдје су чинили већину, прије свега у Старом Граду и Добрињи. То се догодило упркос обећању Алије Изетбеговића да блокаде неће бити. Било је неколико убистава и Срба и Муслимана.

"Патриотска лига" и вјероватно ХОС отворили су ватру на штаб ЈНА Друге Војне области у Сарајеву 12. марта 1992. године. Штаб је поново нападнут 23. марта.

Алија Изетбеговић прогласио је 4. априла мобилизацију Територијалне одбране. Такође је затражио да ЈНА врати Територијалној одбрани СР БиХ оружје које је било смјештено у складиштима ЈНА. Чланови српског предсједништва Биљана Плавшић и Никола Кољевић успротивили су се мобилизацији, али муслимански и хрватски чланови Предсједништва, који су чинили већину, ипак су усвојили ову одлуку. Плавшић и Кољевић су поднијели оставке у знак протеста, чинећи досадашње Предсједништво нелегитимним у очима огромне већине српског народа (Ефендић, 1998, стр. 116). Истог дана, предсједник Народне скупштине БиХ Момчило Крајишник позвао је Алију Изетбеговића и тражио да престане са мобилизацијом, јер ће "Срби ову мобилизацију схватити као мобилизацију Муслимана и Хрвата против Срба, а обични народ ће то схватити као објаву рата". Алија Изетбеговић је одговорио: "Прекасно је. Ништа не могу да учиним" (Крајишник, 2011, стр. 354).

 

СУКОБИ СЕ ПРЕНОСЕ ИЗ ХРВАТСКЕ

У међувремену рат се из Хрватске пренио у Босну и Херцеговину. Први оружани сукоб на територији БиХ догодио се 18. септембра 1991. године, када је група Хрвата напала возило ЈНА близу Посушја, убивши једног војника, а другог повриједивши. Редовне трупе Републике Хрватске 26. марта 1992. године прешле су ријеку Саву у сјеверној Босни на подручју града Брода и убили су 21 српског цивила у селу Сијековац.

"Патриотска лига" се 1. априла 1992. године сукобила са српским паравојним формацијама у Бијељини. Слични сукоби су се десили и у Зворнику 3. априла 1992. године. Савезна ЈНА покушала је да интервенише између супротстављених страна и смири ситуацију. ХОС је напао војно складиште ЈНА у Травнику 4. априла 1992. године, заробивши 31 војника ЈНА, све оружје и војну опрему.

 

Објављено: 18. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (2)

 

Полиција пуца на демонстранте

У исчекивању међународног признавања Босне и Херцеговине муслиманске паравојне јединице "Патриотска лига" и "Зелене беретке" видно су повећале своју активност, заузеле су мјеста у граду, дистрибуисале оружје и припремале се за преузимање власти.



"Зелене беретке" у Сарајеву

У ноћи 4. априла 1992. године, око 150 припадника "Зелених беретки" примило је оружје, муницију и униформе у станици за хитну медицинску помоћ у Сарајеву. Ситуација у граду била је врло напета. Радован Караџић је у свој дневник унио сљедећи запис:

- Ноћ је почела. "Зелене беретке" заузимају кључне тачке у граду. Наше сједиште које је смјештено у хотелу "Holiday In" редовно добија информације о њиховим акцијама. Крећу се возилима од насеља до насеља, а њихови снајперисти заузимају положаје у високим зградама. Аутоматска пуцњава чује се свуда у граду: Муслимани славе Бајрам и застрашују Србе. "Зелене беретке" убиле су два српска полицајца и ранили многе цивиле. Град је у хаосу. Сарајевска ТВ већ годинама вријеђа Србе и гази достојанство. Сада се позива лажни "покрет за мир" да организује демонстрације.

Заиста, ујутро видимо гомилу лажних "рудара угља", који носе оружје испод капута. Видимо да се ове мафије спремају да заузму центар града. Генерал Кукањац поново покушава да одигра улогу посредника и мировног радника. Предлаже састанак са Изетбеговићем у штабу Друге војне области. Питао сам Изетбеговића да ли он зна шта се дешава на подручју Враца. "Биће море крви, рекао сам му. Ово се неће зауставити. Кренимо одмах код Кукањца." На инсистирање на детаљима моје породичне безбједности, Буха и ја смо одлучили да останемо у хотелу и да радимо све како бисмо избјегли рат.

 

СПРЕЧАВАЊЕ НАПАДА НА ГРАД

У овој  ситуацији, 3. априла 1992. године, командант Другог војног округа ЈНА Милутин Кукањац распоређивао је јединице на брдима око Сарајева и на аеродрому како би спријечио било какве нападе на градску инфраструктуру.

У ноћи са 4. на 5. април, паравојна јединица Bosnae 22 "Зелених беретки", под вођством заповједника СДА, покушала је пуч. Они су заузели све владине канцеларије и виталне објекте, Министарство унутрашњих послова и Секретаријат за Народну одбрану, Републички штаб Територијалне одбране, као и полицијске станице у општини Стари град, Центар и Ново Сарајево.

У полицијској станици Ново Сарајево "Зелене беретке" убиле су полицајца Перу Петровића, српске националности. Бивши члан "Зелених беретки" Ферид Шалија изјавио је:

- Тада смо били под директном командом Министарства унутрашњих послова. У акцији на Враце 5. априла имали смо двојицу убијених, а седам рањених бораца. Такође смо напали "Holiday In" заједно са специјалном полицијом Министарства унутрашњих послова.

 

РАЗЛИЧИТЕ ЖЕЉЕ ДЕМОНСТРАНАТА

Ујутру 5. априла, мноштво грађана Сарајева и рудара угља из средње Босне, које је СДА дан раније пребацила у Сарајево, организовали су демонстрације у граду. Била је огромна гужва испред Скупштине СР БиХ, са око 50.000 људи. Носили су портрете Тита и пароле попут "Желимо мир", "Босна није мртва", "Желимо владу националног јединства". Демонстрација је била оригиналан и спонтан израз народног протеста против надолазећег рата.

Демонстранти су ушли у зграду Скупштине СР БиХ. Говорници су захтијевали оставку Предсједништва и Владе, нове изборе и формирање "Владе националног спаса". Неки су тражили да ЈНА интервенише и спријечи приближавање рата, други су жељели да ЈНА оде. Они су захтијевали оставке лидера свих политичких партија. Пошто су посланици СДС-а већ напустили Скупштину, овај захтјев се директно односио на СДА Алије Изетбеговића и ХДЗ-а Стјепана Кљуића. Демонстранти су изразили неповјерење према Алији Изетбеговићу, спречавајући га да им се обрати, али он је ипак узео ријеч. Легитимитет владавине Алије Изетбеговића био је на ивици.

У поподневним сатима, велика група демонстраната стигла је до српског насеља Пофалићи, друга група се кретала ка мосту Врбања. Међу њима је било и много наоружаних припадника "Патриотске лиге" и "Зелених беретки". Док је гомила покушала да пробије српске барикаде и пређе преко Миљацке у српско насеље Грбавица, избила је размјена ватре. Двије дјевојчице, Суада Дилберовић и Олга Сушић, убијене су.

Европска унија и Сједињене Америчке Државе 6. априла су званично признале Босну и Херцеговину као независну државу. Због све већих тензија и честих инцидената у граду, Радован Караџић се уочи тих догађаја преселио из свог стана у Улици Сутјеска у Сарајеву у хотел "Holiday In", у којем су привремено биле смјештене канцеларије СДС-а.

Предвече 6. априла 1992, демонстранти су напустили зграду Скупштине СР БиХ и преселили се на Маријин двор и у хотел "Holiday In". Број демонстраната нарастао је на 50.000 људи. Иза њих су била оклопна возила специјалне јединице полиције под командом Драгана Викића. Одједном је неко почео пуцати. У збуњеној размјени ватре убијено је пет особа. Према другим изворима, осам особа је погинуло, а око 50 је рањено. За ове смрти бошњачки извори криве СДС-ове "српске терористичке снајпере", који су наводно отворили ватру на демонстранте из канцеларије СДС-а у хотелу "Holiday In", који је, према ријечима бошњачких историчара, "претворен у приватну касарну СДС-а".

 

ПРОФЕСИОНАЛНИ СНАЈПЕРИСТИ

Околности погибија грађана Сарајева 6. априла 1992. до данас остају нејасне. Према изјавама очевидаца, специјална јединица Министарства унутрашњих послова под командом Драгана Викића отворила је ватру на демонстранте. Ово је била једина јединица СР БиХ у граду која је имала професионално обучене снајперисте.

Неки свједоци су изјавили да је јединица "Зелених беретки" под командом Јуке Празине пуцала на демонстранте. Тјелохранитељ Радована Караџића Владимир Илић, који је ухапшен као наводни "снајпериста", изјавио је:

- Полиција и параполицијске јединице СДА оптужиле су мене и моја три пријатеља за снајперске активности. Нико од нас није формално оптужен и није одговарао за такозвано кривично дело, јер га нисмо починили.

На масу демонстраната циљале су и новоформиране "Шеве", из двије зграде које смо звали "Момо и Узеир" и са куле Католичке катедрале. Ко год је отворио ватру, стријелци су жељели да сузбију демонстрације. Демонстранти су се разишли и побјегли. Генерал муслиманске ткз. Армије БиХ Вахид Каравелић је признао да је "сценарио за демонстрације за мир" имао за циљ "елиминирање признатог суверенитета БиХ и изабране парламентарне владе", те да је "овај сценариј" осујетила полиција одана Алији Изетбеговићу.

Иницијатива за одржавање нових избора и формирање новог Предсједништва које би спријечило рат утопљена је у крви демонстраната. Влада Алије Изетбеговића преживјела је свој први тест. Како је Комисији изјавио бивши члан Предсједништва СР БиХ Ненад Кецмановић: "СДА и Алија Изетбеговић су стекли највише предности од растјеривања демонстраната ватреним оружјем".

 

ИЗЕТБЕГОВИЋ КРИВ ЗА УБИСТВА

Југославенски генерал Милутин Кукањац, бивши командант Друге војне области ЈНА у Сарајеву, у интервјуу ауторима филма Би-Би-Сиja "Смрт Југославије" рекао je поводом убистава демонстраната:
- "Све је то инсценирано ... Изетбеговић је био иза свега овога. Наравно, било је ту поштених људи, Муслимана, Хрвата и Срба, који су мислили да је скуп организован ради заштите свих људи у Босни.

Међутим, у стварности су њима вјешто манипулирали. Тад је била и та пуцњава на хотел 'Holiday In' за коју су одговорни Муслимани...".

 

 

Објављено: 19. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (3)

 

Насиље на улицама Сарајева

Специјална полицијска јединица под Драганом Викићем провалила је у хотел "Holiday In" и ухапсила чланове СДС-а које су пронашли на лицу мјеста.


УНПРОФОР се креће међу барикадама

Они су одведени у Полицијску станицу у Лугавиновој улици, претучени и испитивани. Према њиховим изјавама, нико од њих није имао снајперске пушке нити је пуцао на демонстранте. Код њих није нађено оружје. Како није било инкриминирајућих доказа против њих, пуштени су након два дана.

Сви запослени у хотелу, за које је Центар јавне безбедности сумњао да су повезани са СДС-ом, такође су ухапшени. Међународни новинари су насилно "евакуисани", док је "Holiday In" опљачкан.

 

СРБИ НАМЕРНО УКЛАЊАНИ ИЗ ПОЛИЦИЈЕ

Сарајевска полиција, као и друге државне институције, практично су етнички очишћени од Срба много прије ових догађаја. Бивши полицајац Симо Тушевљак, говорећи као свједок у МКСЈ-у, изјавио је да је СДА у мјесецима између избора и избијања рата намјерно уклањала Србе са положаја у МУП-у СРБиХ и замијенила их са члановима СДА и ХДЗ из резервне полиције. Особље резервне полиције није било професионална полиција, а за неке се знало да имају и кривичну пријаву.

У неким полицијским станицама МУП-а, припадници босанских Срба су претучени, разоружани и склоњени кад су се пријавили на посао.

Почетком 1992. године, доминација босанских муслимана у МУП-у СРБиХ и резервној полицији стекла је такву величину, да су у неким полицијским станицама МУП-а, припадници босанских Срба претучени, разоружани и склоњени кад су се пријавили на посао. У марту 1992. министар унутрашњих послова Алија Делимустафић и замјеник министра унутрашњих послова Витомир Жепинић склопили су договор о подјели особља и имовине МУП-а између муслимана и Срба. Након подјеле имовине Полиције, територија под контролом МУП-а РБиХ смањила се на средишњи дио градског Сарајева, док је већи дио града стављен под контролу Полције РС.

 

КАДЕТИ КАО ЖИВИ ШТИТ

Неке полицијске станице и објекти били су оштро оспоравани. Школа полиције на Врацама требало је да пређе под власт Републике Српске. Међутим, 5. априла 1992. дошло је до насилног сукоба због контроле школе. Замјеник министра унутрашњих послова Момчило Мандић описао је ова дешавања:

- "До марта 1992. године муслимани су били тајно ангажовани на наоружавању свог народа и створили су муслиманску војску на основу Министарства унутрашњих послова. Тада су отворено започели стварање муслиманске џамахирије и створили властиту оружану полицију.

На примјер, етнички су очистили полицијску станицу у Старом Граду и протјерали све грађане који нису муслиманске националности. С муслиманима смо закључили споразум да Специјална полиција не може вршити било какве мисије без изричитог договора све три политичке партије, што практично значи раздвајање Министарства. (...) Предузели смо неке мјере да створимо српско Министарство унутрашњих послова.

Договорено је и то да у полицијској школи на Врацама буде смјештена специјална полиција. У Сарајеву је владао хаос. Наоружани муслимански криминалци са ознакама БиХ пуцали су у граду, чинили масовна кршења јавног реда и мира и незаконито хапсили и малтретирали Србе. Убијена су два полицајца српске националности.

Тачно у 14.45, наша полиција започела је кретање у правцу полицијске школе, али су се сусрели са ватром. Око 170 наоружаних муслимана бранило је школу. Полицијске кадете користили су као "живи штит". Наша специјална полиција користила је звучне тактике, а нико није убијен. Пустили смо кадете, а остали су се предали. Погинула су два наша полицајца, Лиздек и Пупић. У згради школе пронашли смо спискове Срба одређених за ликвидацију" (Јанковић и Караџић, 1993, стр. 78).

 

КРИСТАЛНА НОЋ У САРАЈЕВУ

Српски полицајци успјели су да уђу у школу уз минималан број жртава. Члан Предсједништва Босне и Херцеговине и декан Универзитета у Сарајеву Ненад Кецмановић изнио је сјећања на те дане у Сарајеву:

- "Један догађај који је добро илустровао атмосферу нереда и насиља у Сарајеву било је разбијање излога, провале у продавнице, пљачка робе, праћени пуцањем и звуком разбијања стакла. То се дешавало током неколико ноћи. До јутра су све продавнице у центру града биле испражњене и срушене. Ово је био обрачун између паравојних криминалних група које се боре за контролу над одређеним дијеловима града.

Ове банде, обучене у униформе Зелених беретки и Патриотске лиге, у саставу војске и полиције ткз. Армије БиХ, преузеле су контролу у главном граду уз подршку власти. Њихов мотив није био прије примарно етнички, међутим, српска имовина била је њихова легитимна мета, јер су сви Срби осумњичени да су пета колона, а били су најмање заштићена група у граду".

Насиље је избило на улицама Сарајева. Банде под командом Јуке Празине упале су и опустошиле канцеларију СДС-а у хотелу "Holiday In", напале Српско културно друштво "Просвјета" и уништиле бисте Срба истакнутих српских и босанских писаца, политичара и партизана: Иве Андрића, Скендера Куленовића, Меше Селимовића, Бранка Ћопића, Васе Пелагића, Саве Скарића, Јована Кршића, Ђуре Пуцара Старог и Веселина Маслеше у Сарајеву. Они су напали и опљачкали музеј "Млада Босна" и однијели бронзане трагове ципела Гаврила Принципа (Чалија, 2005, стр. 104).

Опљачкали су стан предсједника СДС-а Радована Караџића и покрали све породичне ствари и драгоцјености (Јанковић и Караџић, 1993, стр. 8-10). "Зелене беретке" напале су и станове припадника СДС-а и официра ЈНА, укључујући и стан генерала ЈНА Ђурђевца. Неколико ноћи је трајало насиље у Сарајеву. Разбијање излога и пљачкање продавница праћени су пуцањем и звуком разбијеног стакла.

 

СРБИ ОДЛАЗЕ ИЗ СТРАХА

Насиље и безакоње на улицама Сарајева створили су снажан притисак српском становништву да напусти град и оде у друга мјеста у Босни и Херцеговини или Југославији. Генерал Јован Дивјак, једини српски официр у муслиманска ткз. Армија БиХ, у својој мемоарској књизи написао је:

- "Људи и даље напуштају Сарајево уз помоћ ЈНА. Војни авиони полијећу са аеродрома са цивилима. Такође одлазе у претрпаним аутобусима и аутомобилима. Они који не вјерују да ће борбе ускоро престати, углавном људи српске националности, одлазе. У Сарајеву се врши тотална пљачка. Разбојници нападају продавнице, киоске, складишта, приватне куће. Нико не штити имовину. Полиција је или пасивна или неспособна да их заустави".

 

ПАРАВОЈСКА ЈУКЕ ПРАЗИНЕ

У изјави Хашком трибуналу, бивши начелник КОС Александар Васиљевић је рекао: "Дана 6. априла 1992. године дошло је до новог инцидента када је извршена рација у просторијама СДС у хотелу 'Holiday In'. Тада је тамо било више људи који су радили на архивама. Према нашим информацијама, Јука Празина је држао ватрене положаје муслиманских паравојних формација у Средњој техничкој школи у близини 'Holiday In'.

Ови положаји стајали су иза масе људи окренутих ка правцу Владе Босне и Херцеговине, прекопута хотела. Одатле су отворили ватру на људе, ранили једног или два, а након тога су проширили дезинформације да су четници отворили ватру из 'Holiday In'. Истовремено, у приправности се налазила специјална јединица МУП Босне и Херцеговине, под вођством Мирзе Јамаковића, чији су припадници били обучени у радничке комбинезоне. Они су провалили у просторије СДС у 'Holiday In', ухватили четири или пет особа које су у то време паковале ствари, и изјавили да су четници пуцали на људе.

Ово је била планирана операција радикализације ситуације, која се користи као изговор за заузимање штаба Територијалне одбране БиХ".

 

Објављено: 20. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (4)

 

Позив на линч свих Срба

Упркос непрекидном хаосу у граду, лидери СДС-а покушавали су да сачувају мир. Упркос ризику да буде убијен, предсједавајући парламента Момчило Крајишник вратио се у град и у име СДС-а сусрео се са Алијом Изетбеговићем у Сарајеву, у напуштеној згради парламента РБиХ.

Предложио је неколико опција за преуређење статуса Сарајева, али не и његову подјелу, "јер су се међународни посредници противили новом Берлинском зиду". Алија Изетбеговић је одбио. (Крајишник, 2011, стр. 424).
 


Сарајево марта 1992. године

Крајишник је дао Изетбеговићу скупу оловку као опроштајни поклон и растали су се. На 69. засједању, 14. априла 1992. године, Предсједништво РБиХ Алије Изетбеговића прогласило је СДС "агресором и тоталитарном странком":

- "У Босни и Херцеговини постоји сукоб снага које припадају тоталитарном типу режима који воде оперативне вође СДС-а (агресора) и институција демократских власти државе Босне и Херцеговине. Стога се сукоби у Босни и Херцеговини не могу описати као етнички сукоб или грађански рат."

 

АЛИЈИНО ПРИЗНАЊЕ

Оптужбе за "СДС тоталитаризам" потицале су од аутора шовинистичке "Исламске декларације", који је у својој злогласној књизи исламски поредак прогласио "светим циљем који не може бити предмет било каквог гласања" (Изетбеговић, 1990, стр. 29).

Много година касније Алија Изетбеговић је објаснио своју стратегију, признајући да је Босна и Херцеговина под његовим вођством кренула у грађански рат. Године 2008. изјавио је да је стицањем међународног признања за Босну и Херцеговину "прешао Рубикон" и "претворио грађански рат прије независности" у "српску агресију након независности" (Изетбеговић, 2008). СДС је сматрао опасним политичким ривалом, а Србе уопште "четницима" и препреком на путу ка успостављању независне Босне и Херцеговине са босанском муслиманском већином.

Ови трагични догађаји пружили су СДА изговор да причврсти ознаку "терориста" и "пета колона" целокупној српској заједници у Сарајеву. Члан Предсједништва РБиХ Ејуп Ганић изјавио је да су "Срби колективно криви" за рат у Босни и Херцеговини. Ово је био позив на линч. Антисрпска пропаганда у сарајевским медијима систематски је развијала антисрпске осјећаје и подстрекивала злочин усмјерен према српским цивилима. (Пејановић, 2002, стр. 145).

 

НЕПОЗНАТИ БРОЈ ПРОГНАНИХ

Насиље и безакоње на улицама Сарајева створили су снажан притисак српском становништву да напусти град и оде у друга мјеста у Босни и Херцеговини или Југославији. Тачан број оних Срба који су отишли није познат, али многи Срби који су упали у замку Изетбеговићеве пропаганде о "демократској и мултикултуралној" Босни и одлучили да остану у Сарајеву, касније су горко жалили због своје наивности.

Радован Караџић је у свој дневник унио сљедећи запис: "Наше дугогодишње забринутости око успостављања још једне НДХ и масакра на дан Светог Вартоломеја показале су се оправданим. Вођени инстинктом самоодржања, Срби су организовали своје одбрамбене линије и преселили за собом становништво коме је потребна заштита" (Јанковић и Караџић, 1993, стр. 8-10).

Била је велика пуцњава, а обје стране су гранатирале војне и цивилне циљеве (Calić as cited in Ingrao & Emmert, 2009, стр. 124). Поступци СДА и "Зелених беретки" 5. и 6. априла 1992. године испуњавају дефиницију насилног пуча како би се преузела контрола над читавим градом. Чињеница да су "Зелене беретке" 5. и 6. априла у Сарајеву имале девет погинулих и 37 рањених, довољно говори о овом пучу (Чекић et al., 2017, стр. 67).

Нихад Халилбеговић, блиски сарадник Алије Изетбеговића и предсједник сарајевског одбора СДА, признао је да су тај пуч организовали СДА и Алија Изетбеговић, и описао га као "акцију за спречавање СДС-а да преузме полицијске станице" ("Ноћ 'Д' за Сарајево", 2017).

Иако је СДА пуч у Сарајеву можда био камуфлиран, он је имао за циљ растјеривање антивладиних демонстрација, консолидацију моћи СДА власти да се ослободи свог партнера из СДС-а у постојећем аранжману подјеле моћи, да искористи имовину МУП и ТО и успостављање контроле "Зелених беретки" над насељима са српским становништвом у Сарајеву. Сарајевски медији под контролом СДА одмах су СДС прогласили "терористичком странком". Руководство СДС-а и посланици СДС-а у Скупштини СР БиХ, страхујући за своје животе, напустили су град.

 

ПАРАВОЈСКА БРОЈНИЈА ОД ЈНА

Као резултат опште мобилизације коју је 3. априла 1992. прогласио предсједник Алија Изетбеговић, муслиманске Териоријалне одбране РБиХ је активирала 676 јединица укупне радне снаге од 76.272 човјека (Чекић et al., 2017, стр. 70). У погледу радне снаге, укупна снага муслиманске Териоријалне одбране БиХ, "Патриотске лиге", "Зелених беретки", ХОС-а и ХДЗ-а била је већа од снаге ЈНА у БиХ.

Команданта муслиманске војске Сефера Халиловића ово је увјерило у побједу. Генерал ЈНА Божидар Стевановић у писму предсједнику Алији Изетбеговићу 10. априла 1992. примјетио је "све већи број наоружаних појединаца и формација ХОС-а на вашој територији, које отворено нападају ЈНА" ("Писмо генерал-потпукника Божидара Стевановића", 1993.).

Начелник штаба муслиманске Територијалне одбране БиХ пуковник Хасан Ефендић 12. априла у Сарајеву објавио је "Директиву за заштиту суверенитета и независности Републике Босне и Херцеговине", строго повјерљивог броја 02/2-1. Била је то копија илегалне директиве "Патриотске лиге" од 25. фебруара 1992. и имала је изричито увредљив карактер. Директивом су дефинисане "снаге Српске демократске странке СДС", јединице српске територијалне одбране у српским аутономним регионима и ЈНА "непријатељским снагама" (Чекић et al., 2017, стр. 70). Директива је наводила да је циљ "непријатеља" "стварање националних конфедералних јединица у Босни и Херцеговини и њихово придруживање Великој Србији". Такође је поставила нереалан задатак: "уништити непријатеља у року од 20 до 30 дана", и била је примјер лоше, погрешне процјене политичке и војне ситуације (Халиловић, 1997, стр. 166-168).

Војно и политички, "Директива" није била ништа друго до објава рата СФР Југославији и ЈНА, као и српском народу Босне и Херцеговине, јер је на изборима 1990. године СДС у просјеку добио 75% гласова у општинама у којима доминирају Срби (Арнаутовић, 1996, стр. 111). Директива је била обавезна за извршење са тренутним дејством и наложила је ТО РБиХ и "Патриотској лиги" да покрену нападе против "непријатеља".

Власти РС-а добиле су бројне копије строго повјерљиве "Директиве", која је усљед немара службеника ТО РБиХ упућена на бројне погрешне адресе. Четири дана касније, 16. априла 1992. године, РС је прогласила стање непосредне ратне опасности, али не и ратну ситуацију, која је проглашена тек 1995. године.

 

РАТНИ ЗЛОЧИН НА ЧЕКАЊУ

"Зелене беретке" су 23. априла 1992. напале Илиџу, предграђе Сарајева и заробиле локалну болницу, убиле 10 особа (Ковачевић, 2018, стр. 139).

Истог дана, јединица "Патриотске лиге" Керима Лучаревића заробила је осам војника ЈНА, када им се возило покварило у мисији снабдијевања у сарајевској општини Добриња.

Службеник муслиманске Полиције Херенда их је упуцао испред Дома полиције (Алибабић, 1996, стр. 167).

Ово је представљало ратни злочин који још чека казну.

 

Објављено: 21. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (5)

 

Масакр у Добровољачкој улици

Под снажним притиском међународне заједнице југословенско Предсједништво је 27. априла 1992. године одлучило да повуче трупе ЈНА из Босне и Херцеговине. Изузетак је направљен за службенике и мушкарце рођене у Босни и Херцеговини. Ова одлука је требало да се спроведе у потпуности до 19. маја 1992. године.


Ејуп Ганић је руководио ратним злочином

Да би се омогућило повлачење, ЈНА и Предсједништво РБиХ закључили су споразум о прекиду ватре 2. и 3. маја 1992. године, а све трупе ЈНА стациониране у Сарајеву очекивале су да крену у ово вријеме.

"Зелене беретке" су 29. априла убиле два ненаоружана војника ЈНА у кафићу поред зграде Команде Друге војне области ЈНА у Сарајеву. Штаб муслиманске Територијалне одбране наредио је 29. априла 1992. године јединицама ТО да блокирају све путеве и војне објекте ЈНА и нападну "непријатеља" на цијелој територији БиХ (Шибер, 2000, стр. 62). "Патриотска лига", ХВО и ХОС, кршећи претходно закључени споразум, опколили су све објекте ЈНА у Сарајеву и искључили им воду и струју. Све објекте ЈНА 2. маја истовремено су напали.

Сврха напада била је заузети све објекте ЈНА и убити особље ЈНА, одузети оружје и муницију и опљачкати ресурсе ЈНА. Објекти ЈНА били су на мети малокалибарског наоружања и минобацачке ватре.

 

ЈАВНИ ПОЗИВ НА ПОКОЉ

Нападачи су захтијевали предају трупа унутра. Покушај ЈНА да ослободи опкољене објекте није успио. Дана 29. априла 1992. ЈНА је изгубила 17 официра и убијених мушкараца (Иванишевић, 2015, стр. 69). Током борбе, Главна пошта у Сарајеву запалила се. Сарајевски медији који су мјесецима нападали Србе, овај инцидент приказали су као дјело "ћетника који раде", изводећи антисрпску пропаганду на највиши ниво.

Многи обични муслимани заузели су екстремни став према својим комшијама Србима. Појединци су излазили на улице и јавно позивали сународнике да кољу Србе у становима.

Како би спасио своје официре, војнике и чланове њихових породица, 2. маја 1992. заповједник Другог војног округа генерал Милутин Кукањац притворио је предсједника Алију Изетбеговића на аеродрому и преговарао са њим о укидању блокаде објеката ЈНА у граду (Секулић, 1997, стр. 353).

Алија Изетбеговић позвао је сарајевску ТВ и рекао да су га узели као таоца. Према ЦИА, "заробљавање Алије Изетбеговића од стране ЈНА могло је бити директан одговор на развој блокадe њених снага" (ЦИА, 2002, стр. 152). Ова комисија сматра да је то био директан одговор ЈНА на блокаду њених снага и пријетњу животима стотина мушкараца, посљедњи очајнички покушај команде Друге војне области ЈНА да избави своје официре и људе из замке каква је било Сарајево.

Алија Изетбеговић лично је увјеравао заповједника УНПРОФОР-аа генерала Луиса Мекензија у своје гаранције о сигурном изласку конвоја ЈНА из Сарајева. Међутим, Изетбеговићеве гаранције биле су празна обећања. Дана 3. маја "Зелене беретке" напале су одлазећи конвој ЈНА у Добровољачкој улици, док се повлачио из Сарајева (CIA, 2002, стр. 152). Према српским изворима, у овом нападу "Зелене беретке" и војници Територијалне одбране БиХ убили су 32 официра, војника и цивила ЈНА.

 

УБИСТВА ЗБОГ БЕЛОГ КАИША

Војник Иван Оршић се присјетио касније: "Док се конвој кретао, официри су нам наредили да не пуцамо, чак и ако чујемо пуцање са свих страна. Викали су: Предајте се, четници! Убијали су официре. Видио сам како убијају возача камиона. Не знам зашто су га убили. Присиљавали су нас да легнемо на асфалт и немилосрдно су нас тукли. Натјерали су нас да пузимо. (...) Почетком јуна Муслимани су нас затворили у клозет. Мислили су да смо физички јаки и могли би да нас користе за копање ровова и други тежак посао. (...) 50 дана био сам немилосрдно пребијан, копао сам ровове и носио мртва тијела" (Петровић, 2010, стр. 90-91)

Још један свједок је изјавио: "Када сам видио шта се дешава, рекао сам војним полицајцима да скину бијели каиш, јер су Алијини борци питали сваког да ли је војни полицајац и ако се то потврди, убили би га на лицу места. Један је војник лежао на асфалту испред мене, а "зелена беретка" га је питао да ли је полицајац. Када је овај војник рекао да није, свом снагом га је ударио у дебело месо. У том тренутку, пуковник Бошко Михајловић, лежећи испод мојих ногу, дигао је главу и питао зенгу зашто туче овог човјека.

Зенга је пришао пуковнику и, не рекавши ни ријеч, испалио му метак у главу. Убио га је на лицу мјеста. Тада сам осјетио страшан бол у плућима и схватио да је пуцао у мене. Убијали су југославенске официре и војне полицајце. Мислио је да ме је убио и отишао. Чуо сам још пуцњева. Зенга је намјерно сакатио затворенике, правећи их инвалидима. Међу 27 повријеђених било је и оних који су упуцани у кичму или карлицу, а трпиће посљедице цијелог живота" (Петровић, 2010, стр. 92-93).

 

МЕКЕНЗИ ОПТУЖИО ЕЈУПА ГАНИЋА

Злочин у Добровољачкој улици постао је познат као "Масакр Добровољачке улице" и несумњиво је био ратни злочин. Командант УНПРОФОР-аа генерал Луис Мекензи оптужио је потпредсједника Ејупа Ганића за руковођење овим злочином (MacKenzie, 1993, стр. 168-171).

"Патриотска лига" поставила је засједу 8. маја 1992. и убила делегата у Парламенту БиХ Горана Зекића. Засједа се одиграла у близини села Залазје, код Сребренице. Јединице муслиманске Територијалне одбране 16. маја напале су српско насеље Пофалићи код Сарајева. Командант муслиманских Територијалаца пуковник Хасан Ефендић био је забринут због "ћетника" и ЈНА и њиховог пресијецања града Сарајева на два дијела дуж осе Вогошћа - Пофалићи Велешићи касарна "Маршал Тито" Враца (Ефендић, 1998, стр. 272- 274). Пофалићи су били кључна тачка дуж ове осе.

 

СТРАВИЧАН БИЛАНС У ПОФАЛИЋИМА

Ефендић је дао задатак да нападне Пофалиће команданту ТО Ново Сарајево Салку Идризу. Потоњи је невољко прихватио задатак, тврдећи да муслиманске и српске комшије "живе добро и у сагласности и да мјештани то неће урадити" (Ефендић, 1998, стр. 272-274). Насеље је крајем априла 1992. било на мети артиљеријске и снајперске ватре у којој је рањен већи број Срба цивила.

Ничим изазван и бруталан напад муслиманске паравојске отпочео је 16. маја 1992. године у 05:30 сати. На релативно малом подручју муслиманска паравојска је починила масовне злочине. Заузевши насеље, муслимански војници извршили су бројне злочине на цивилном становништву, као што су 63 убијена и нестала српска цивила. Неколико дјевојака, укључујући и тринаестогодишњакињу, више пута је силовано.

Око 500 српских кућа је спаљено (Хоџић, 2002). Према српским изворима, у нападу на Пофалиће је убијено, рањено и нестало до 300 Срба.

 

ТУЗЛА, ПРИЈЕДОР, БОСАНСКИ БРОД...

У мају 1992. године, хрватске паравојне јединице ХВО у савезу са муслиманским снагама убиле су 215 Рома у Босанском Броду, укључујући 115 дјеце. Њихова масовна гробница са 59 лешева, међу којима су и 23 дјетета, откривена је у Сијековцу 2004. године.

Упркос претходном споразуму о несметаном повлачењу 15. маја 1992. муслиманске паравојне јединице напале су конвој ЈНА у Тузли, усмртивши 77 официра и мушкараца цивила у ЈНА.

Дана 24. маја 1992. муслиманске паравојне формације напале су ЈНА на подручју Приједора и Козарца, покушавајући да блокирају пут Приједор - Бања Лука. Убијено је шест "ћетника", а 20 рањено.

 

Објављено: 22. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (6)

 

Први масакри Алијине државе

Након међународног признања Републике Босне и Херцеговине муслиманска паравојска је одмах преузела иницијативу на терену. Прва копнена офанзивна операција покренута је већ 3. маја 1992. године.

Циљ операције је био "уништити непријатеља на подручју насеља Вогошће и града Високог и деблокирати пут Сарајево-Вогошћа-Високо-Зеница.


Српске избеглице из Сарајева у авиону ЈНА

"За постизање овог циља одређено је седам пјешадијских и један артиљеријски батаљон. Операција није успјела због недостатка радне снаге, слабе ватрене подршке и лошег искуства трупа (Делић, 2005)".

 

БРАДИНА СРУШЕНА И ОПУСТОШЕНА

Напад на српска села и насеља уз пут Сарајево-Јабланица-Мостар, који је повезивао Сарајево и луке на медитеранској обали муслиманска ткз. Армија БиХ је започела 25. и 26. маја 1992. Срж напада пао је на српско село Брадина, које је срушено до темеља. Све куће и црква су уништене. Око 50 Срба је убијено. Преживјели су задржани неколико дана у тунелу између Коњица и Сарајева, а затим одведени у концентрациони логор "Силос" у Тарчину (Гавриловић, 2012). Није изненађујуће што је српска ТО у очигледној одмазди 29. маја напала муслиманске снаге у селу Ахатовићи.

Према аналитичкој студији коју је спровео Радован Радиновић од септембра 1991. па док посљедње јединице ЈНА нису напустиле Босну и Херцеговину 19. маја 1992, муслиманске и хрватске снаге спровеле су 220 напада искључиво против ЈНА при чему је смртно страдало око 500 официра и војника, а рањено око 2.000 (Радиновић, 2004, стр. 64-65).

Мјесец дана након што је "Директива о заштити суверенитета и неовисности Републике Босне и Херцеговине, строго повјерљива број 02/2-1" покренула масовне нападе на српску ТО и ЈНА, постало је очигледно да рокови Директиве не могу бити испоштовани, а Влада Републике БиХ је 20. јуна 1992. године прогласила ратно стање, наводећи да су "агресију на БиХ извршили Србија, Црна Гора, ЈНА и СДС".

Наводну "агресију" пратио је и наводни "геноцид". Изетбеговићев режим тврдио је да је до јуна 1992. "40.000 људи убијено, преко 60.000 затворено, а преко 1.400.000 (милион и четири стотине хиљада) људи постали избјеглице због геноцида над муслиманским народом". Ови подаци били су грубо и флагрантно пренапухани ("Службени гласник Републике Српске", 1992 б).

 

ИЗВЕШТАЈИ И СТАТИСТИКА

Хашки трибунал је направио властиту процјену људских жртава рата у Босни и Херцеговини. Према МКСЈ истраживању, укупни губици сва три народа током рата у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995. године износили су најмање 67.500 убијених људи, међу њима је било 45.980 мушкараца и жена муслиманске националности. Посљедња цифра укључује 22.225 цивила и 23.755 војног особља (Tabeau & Bijak, 2003, стр. 19).

Како је у мају 1992. почео српско-муслимански грађански рат, било је очигледно немогуће нанијети више од половине укупних губитака у размаку од једног мјесеца.

Град Сарајево заузимао је 2.049 квадратних километара (прије рата) окружен брдима и планинама. Попис из 1991. године показује да је прије рата у граду и околним мјестима живјело 525.980 становника (Федерални завод за статистику, 1998).

Постоје, такође, процјене да је уочи рата у самом граду било 435.000 становника (Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године). Извјештај стручњака Уједињених нација процијенио је да се број особа које живе у Сарајеву у раним фазама рата кретао између 300.000 и 380.000 становника (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7).

 

УДЕО СРБА У ГРАДУ САРАЈЕВО

Према попису становништва из 1991. године, мултиетничка расподјела становништва прије рата била је сљедећа: Муслимани 49,3 одсто; Срби 29,9 одсто; Хрвати 6,6 одсто; Југословени 10,7 одсто. Јевреји и друге групе чиниле су преосталих 3,5 одсто становништва (Tabeau & Bijak,2003, стр. 19).

Заједно са Југословенима, који су углавном били српског поријекла, Срби су сачињавали око 40% становништва Сарајева. Само Сарајево је 1992. године чинило 10 општина: Стари Град, Центар, Ново Сарајево, Нови Град, Илиџа, Хаџићи, Вогошћа, Пале, Илијаш и Трново. Од десет предратних сарајевских општина, Срби и Југословени доминирали су у пет: Ново Сарајево, Илиџа, Пале, Вогошћа и Илијаш (Tabeau & Bijak, 2003, стр. 19).

Прије рата био је то космополитски град, гдје су живјеле и радиле особе различитих религија. Међунационални бракови нису били ријеткост. Посматрачи су примијетили да су на почетку рата многи сарајевски Срби напустили град. Градска четиристогодишња јеврејска заједница бројала је 14.000 људи прије Другог свјетског рата и 1.400 људи прије рата 1992-1995. године. Извјештава се да је као резултат евакуација и жртава остало само неколико стотина Јевреја (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7).

 

СТРАТЕГИЈА У ШЕСТ ТАЧАКА

Сарајево у плановима зараћених страна: Народна скупштина РС је 16. маја 1992. године одржала Шесту сједницу у Бањалуци. На сједници је усвојена "Одлука о шест стратешких циљева". Ови циљеви су били:

1. Разграничење државе од друге двије националне заједнице;

2. Коридор између Семберије и Крајине;

3. Стварање коридора у долини ријеке Дрине, тј. "Елиминисање Дрине као границе између српских држава";

4. Успостављање границе дуж ријека Уне и Неретве;

5. Подјела града Сарајева на српски и муслимански дио и успостављање ефективне државне власт у сваком од дијелова;

6. Излаз Републике Српске на море ("Службени гласник Републике Српске" бр. 02-130.92).

Циљ под бројем 5 била је "подјела Сарајева на муслимански и српски дио". Ако је муслиманска заједница тврдила да је цијело Сарајево главни град унитарне "мултикултурне и мултиконфесионалне Босне и Херцеговине", стратешки циљ Републике Српске био је подјела града. И српска и муслиманска заједница и њихове политичке странке сматрале су Сарајево својим главним градом.

Логика овог приступа произишла је из идеје да се муслиманска заједница одвоји од српске заједнице као гаранција спречавања етничких инцидената и рата.

 

ПОДЕЛА САРАЈЕВА ЛЕГИТИМНА

Говорећи на Шеснаестој сједници Народне скупштине Републике Српске у мају 1992. године, Радован Караџић је рекао: "Наш пети стратешки циљ је подијелити град Сарајево на српски и муслимански дио и омогућити да сваки дио има ефикасне органе власти. Са стратешке тачке гледишта, Сарајево је за нас на петом мјесту, али борба за Сарајево стратешки и политички је пресудног карактера."

Међународни суд правде, након што Међународни суд правде, након што је испитао Одлуку о стратешким циљевима коју је у мају 1992. године донијела Народна скупштина Републике Српске у овом контексту, нагласио је да Стратешке циљеве из 1992. године не види као утврђивање посебне намјере за почињење геноцида (International Court of Justice, 2007.).

 

Објављено: 23. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (7)

 

Срби у двоструком прстену

Након што су посљедње јединице ЈНА напустиле Босну и Херцеговину, Народна скупштина Републике Српске 20. маја 1992. усвојила је одлуку о стварању Војске Републике Српске (ВРС). Као дио ВРС-а Сарајевско-романијски корпус створен је 19. маја 1992. године на основу коришћења преосталих елемената Четвртог корпуса ЈНА.


Лорд Педи Ешдаун, говори о односу снага

Завршни извјештај Комисије стручњака Уједињених нација процијенио је да су у артиљеријском посједу Сарајевско-романијског корпуса између 600 и 1.100 комада теренске артиљерије и минобацача. Ова процјена је грубо преувеличана. Према изворима ЦИА, Корпус је садржао до 80 тенкова, 70 артиљеријских оруђа и 120 минобацача (ЦИА, 2002, стр. 153).

Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године процјенио је према студији ЦИА "Балканска бојишта", снага Корпуса износила је 15.000 официра и војника (ЦИА, 2002, стр. 153). Његове бригаде држале су линију фронта 55 километара унутрашњег прстена окружења и 220 километара спољашњег прстена.

 

СРБИ НИСУ ОПКОЛИЛИ САРАЈЕВО

Лорд Педи Ешдаун је у свом извјештају о посјети Палама у августу 1992. године забиљежио:
- "Мишљење посматрача Унпрофора било је да је ситуација у пат-позицији, при чему се одржава равнотежа између већег броја пјешадијских снага на муслиманској страни и веће тежине ватрене моћи и тешког оружја на српској страни".

Шеф угледне невладине организације "Демократска иницијатива сарајевских Срба" Душан Шеховац, објаснио је Комисији:
- "Доминантна нарација у свијету је да су Срби дошли негдје у Сарајево и опколили Сарајево, да су то били неки дивљаци из села, који су однекуд дошли и заузели брда око Сарајева. Анализа показује да само 625 од 15.000 српских ратних жртава није имало пребивалиште у Сарајеву. То значи да су они били грађани Сарајева, који су формирали одбрамбене линије на ивицама своје етничке територије.

Није тачно да су Срби опколили Сарајево, али истина је да су формирали одбрамбене линије око сопствених националних територија.

Секундарни циљ Сарајевско-Романијског корпуса био је спријечити пробој муслиманских снага из Сарајева на исток, преко Трнова у долину Дрине и на сјевер из правца Зенице. Трећи циљ био је спасти што већи број Срба који су остали у граду под контролом Алијиних бојовника".

Званичник ВРС-а Благоје Ковачевић изјавио је:
- "Главни циљ Сарајевско-Романијског корпуса ВРС био је сљедећи: да не дозволи муслиманским снагама да се пробију из Сарајева и да им се не дозволи да се ангажују на другим ратиштима. То је био приоритет. Други циљ је био заштитити српске држављане на подручју Сарајева и околине. Трећи циљ је био да се спаси што већи број грађана који су боравили у граду под контролом муслимана.

Пробој првог корпуса муслиманске  ткз. Армије БиХ из Сарајева под контролом муслиманских власти имао би огроман утицај на свим осталим фронтовима и на ток рата у БиХ, а не само на Сарајево и околину. Ситуација на ратиштима драстично би се промијенила на штету ВРС. У ствари, око Сарајева су постојала два прстена. Један је био унутрашњи прстен који је држао Сарајевско-романијски корпус ВРС, а окренут је Првом корпусу муслиманска ткз. Армија БиХ у градским општинама Стари Град, Центар и дијеловима општина Нови Град и Ново Сарајево.

Други, спољни прстен, држали су 2, 3. и 4. корпус муслиманске војске БиХ. Ови корпуси вршили су непрестани притисак на Сарајевско-романијски корпус ВРС са леђне стране...".

 

ЗНАЧАЈ САРАЈЕВСКОГ ФРОНТА

Ненад Кецмановић, бивши члан Предсједништва БиХ је Комисији изјавио:

- "Два прстена затворила су сарајевску депресију. Спољни прстен су држали Срби који су живјели у селима и приградским насељима у близини града. Интерни прстен су држали Муслимани, који су били већина у градским општинама. Срби су имали стратешке предности у одбрани својих територија и нису покушавали да освоје центар града, док су Муслимани покушавали да се пробију, без икаквог успјеха."

Блокада Сарајева произашла је из војне потребе за изолацијом Првог корпуса муслиманска ткз. Армија БиХ. Документи ВРС говоре да је Главни штаб ВРС очекивао да ће Први корпус муслиманска ткз. Армија БиХ избити из окружења, заузети читаво Подриње и пресјећи Посавски коридор.

Процењујући значај сарајевског фронта, Радован Караџић је рекао: "Ако би била пробијена сарајевска линија фронта, они (Муслимани) би дошли до Дрине и пресјекли посавски коридор, Република Српска Крајина би се срушила, а Изетбеговић никада не би ушао у преговоре (Ковић, 2015, стр. 83)."

У почетку су се Сарајевско-романијском корпусу ВРС супротставиле формације јединица које су ушле у муслиманске ткз. Армију БиХ слабо организоване Територијалне одбране, "Зелених беретки" и "Патриотске лиге". Предсједник Алија Изетбеговић је 18. августа 1992. године потписао одлуку о формирању Првог корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ (Сарајево) (Радиновић, 2004, стр. 17).

Први корпус муслиманске војске подигнут је и формиран до 1. септембра 1992. године. Структура Првог корпуса обухватала је пет моторизованих бригада, три брдске бригаде, једну механизовану бригаду, једну артиљеријску бригаду, командну бригаду, бригаду ХВО-а и независну специјалну јединицу "Делта" (Каравелић&Рујанац, 2009, стр. 191-193).

 

МИТРАЉЕЗИ ИЗ КРАГУЈЕВЦА

Први корпус муслиманске ткз. Армије БиХ, који је попуњаван из етнички мјешовитих урбаних подручја земље, имао је снагу од 27.000 војника и официра: 92% Муслимана, 2,6% Срба, 3,7% Хрвата, и 1,7% осталих. До 1995. године, проценат Муслимана порастао је на 95%,а проценат Срба пао на 0,5%, док је проценат Хрвата порастао на 4,7% (Ајнаџић 2002, стр. 123).

Крајем 1992. године, кадровска снага Првог сарајевског корпуса порасла је на 60.442 мушкараца и жена (Каравелић, 2011, стр. 94). Корпус је имао импресивну палету наоружања, укључујући полуаутоматске пушке 7,62 мм (рађене у Крагујевцу "Црвена застава"), аутоматске пушке 7,62 мм, лагане митраљезе 7,62 мм, 7,9 мм, полуаутоматске снајперске пушке, 7,62 митраљези М-84, разне врсте пиштоља и бомби, ракетни бацачи од 64 мм и 90 мм, све врсте минобацача (60 мм, 82 мм, 120 мм), 76 мм, топове ЗИС, 100 мм противтенковски Т-12 топове и Б-1 бестрзајне топове.

ПРВИ сарајевски корпус муслиманске ткз. Армије БиХ имао је, поред великог броја оружја малог калибра, и бројне минобацаче, теренска артиљеријска оруђа и тенкове. Читав низ система наоружања евакуисаног из Артиљеријске школе ЈНА у Задру у Хрватској био је смјештен у касарни Маршал Тито, а заплијењен је од стране ТО муслиманска ткз. Армија БиХ након што је ЈНА евакуисала касарну.

Завршни извештај Комисије експерата УН не спомиње било какву артиљеријску имовину Првог корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ, што ствара утисак да јединице муслиманске ткз. Армије БиХ у Сарајеву једноставно нису имале никакву артиљерију. Међутим, према студији војних официра Републике БиХ, Артиљеријски батаљон Првог корпуса био је опремљен са до 30 артиљеријских оруђа и минобацача: два топа 100 мм, три топа ЗИС 76 мм, два топа Б-1 од 76 мм, три хаубице 120 мм Д-30, једна хаубица "нора" 152 мм и 18 минобацача 82 мм (Чекић 2017, стр. 84). Према студији ЦИА, "Балканска ратишта", оклопна јединица Корпуса имала је 10 исправних тенкова (ЦИА, 2002, стр. 408).

 

ХРВАТСКА АРТИЉЕРИЈА НА МИЉАЦКИ

Муслиманска војска је из Хрватске довезла и тешка артиљеријска оруђа. Лорд Педи Ешдаун је током посјете Палама 2. августа 1992. године забиљежио:

- "По први пут је против Срба кориштено неко тешко наоружање, углавном топови 120 мм и 155 мм и више ракета. Сматра се да су их на линију фронта донијели Хрвати који су се сада борили заједно с Муслиманима у Босни...".

 

Објављено: 24. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (7)

 

У авионима УН хероин и оружје

Савремене војне дефиниције опсаде су ријетке. Приручник америчке војске не даје објашњење за овај појам.

 


Злоупотреба хуманитарног ваздушног моста

Нема га ни у Рјечнику појмова и дефиниција НАТО, нити у Рјечнику војних и придружених термина Министарства одбране САД. Али у теренском приручнику америчке Војске ФМ за "градске операције" се каже:
- "У промјењивој урбаној борбеној операцији обје стране се боре за положај и предност у урбаном борбеном простору. На крају, једна страна ће остварити доминацију и битка се затим завршава повлачењем или прелази у урбану опсаду. Опсадна ситуација може се развити као резултат почетне промјењиве урбане битке, или може бити функција претходних војних операција које су се десиле изван урбаног подручја."

Управо то се догодило у Сарајеву, када је 5. и 6. априла 1992. после пуча који је извела странка СДА, дошло до устанка Срба, што је довело до градских обрачуна између муслиманских и српских снага. Резултујуће линије и положаји одредили су конфигурацију линије фронта и фактичке подјеле града на муслимански и српски дио.

 

МУСЛИМАНИ ХОЋЕ СВЕ

Први човјек невладине организације "Демократска иницијатива сарајевских Срба" Душан Шеховац објаснио је Комисији за истраживање страдања Срба развој ратне позиције у Сарајеву:
- "Прво је муслиманска страна одлучила успоставити контролу и владати над цијелим градом, оружаним снагама, под еуфемизмом мултиетничког града главног града цијеле и суверене Републике Босне и Херцеговине. Друга страна, српска, донијела је одлуку да учествује у контроли и управљању градом Сарајево на основу етничких права и посједовања територије у граду Сарајеву (од 150.000 до 180.000 етничких Срба живјело је у овом граду).

Када је Србима постало јасно да се то не може ефикасно и мирно постићи, донијели су одлуку да оружаном силом врше контролу и одбрану српских етничких територија на подручју Града Сарајева. На основу ова два супротстављена права двију нација да контролишу и управљају својим етничким територијама, избио је грађански рат. Из претходног произлази да су појмови опсада Сарајева и опкољено Сарајево нетачни, док је истина да је Сарајево било подијељено по етничкој основи."

Кориштење опсаде као ратне тактике није забрањено међународним хуманитарним правом. Такође, заузимање подручја под контролом непријатеља легитиман је војни циљ и војни заповједници често сматрају да је опсада града јефтинија од борбе од улице до улице. Међутим, забрањено је као начин борбе изгладњивање цивила, односно да цивилно становништво трпи претјеране невоље због недостатка залиха неопходних за његов опстанак (као што су прехрамбени производи и медицинске потрепштине). Због тога су дозвољене хуманитарне и непристрасне акције помоћи искључиво за цивилно становништво (Additional Protocols to the Geneva Conventions II, Articles 14 and 18.2).

Хрвати су оборили италијански
хуманитарни авион

У извјештају Комисије стручњака Уједињених нација пише: "Тежња обје стране да контролишу храну, воду и електричну енергију у пропагандне сврхе, мијешање војних снага и цивилног становништва и чињеница да нико изгледа није умро током опсаде од глади, дехидрације или смрзавања, отежава успостављање чврстог случаја да је гладовање кориштено као метода ратовања.(UN Security Council, 1994f, Annex IV (Part IV).

 

ДИРЕКТИВЕ ЗА ДАЉЕ АКТИВНОСТИ

Савјет безбједности Уједињених нација 6. јуна 1992. године, усвојио је Резолуцију бр. 758, у којој се захтијева:
- "Да се одмах створе потребни услови за несметану испоруку хуманитарних потрепштина у Сарајево и друге дестинације у Босни и Херцеговини, укључујући успостављање сигурносне зоне која обухвата Сарајево и његов аеродром" (UN Security Council Resolution 758, 1992).

Дан раније, 5. јуна 1992, сарајевски аеродром "Бутмир", управо у те хуманитарне сврхе, преузео је француски батаљон Унпрофора (Cutts, 1999, стр. 23). Главни штаб Војске Републике Српске је објавио "Директиву за даље дјеловање". Директивом је процијењено да је "непријатељ започео општу офанзиву према Сарајеву", наглашавајући да је непријатељева намјера да деблокира Сарајево са сјевера и запада. Директива је такође задала трупама задатак:
- "Офанзивним акцијама са ограниченим циљевима за побољшање оперативне и тактичке ситуације на ширем подручју Сарајева, те у сјеверној и источној Босни и истовремено чврсто држати линије и српске територије и заштитити српски народ од геноцида и истребљења." Важан елемент Директиве односио се на заштиту аеродрома за испоруку хуманитарне помоћи. Директива је задала трупама следећи задатак: "Очистити подручје аеродрома од преосталих непријатељских група и појединаца и на тај начин обезбиједити сигурност ваздухоплова за испоруку хуманитарне помоћи и нормално снабдијевање храном и лијековима за цивилно становништво."

 

СРБИ ПРЕДАЛИ АЕРОДРОМ БУТМИР

Као резултат преговора власти Републике Српске и генерала Мекензија, команданта трупа УН у Сарајеву и Седрика Торнберија, шефа цивилних послова, Војска Републике Српске је предала аеродром "Бутмир" Сарајево Унпрофору 29. јуна 1992. године.

Унпрофорова контрола аеродрома омогућила је успостављање хуманитарног ваздушног моста који је, иако често прекидан, дјеловао током цијелог рата. У почетку није било инспекције хуманитарног терета, али када су у прољеће 1993. године оружје и хероин откривени у пошиљци хране, УНХЦР и Унпрофор сложили су се да дозволе официрима за везу ВРС да врше насумичне провјере долазних пошиљки како би се избјегле злоупотребе (Andreas, 2016, стр. 55).

Кад су пролећа 1993. у авионима УН откривени хероин и оружје,
српским снагама је дозвољена повремена контрола терета

Аутори Завршног извјештаја Експертске комисије Уједињених нација, у складу са Резолуцијом 780 (1992) Савјета безбједности (Final Report, 1994b, стр. 17-18), имали су све разлоге да буду свјесни злоупотребе хуманитарне помоћи за испоруку лијекова за Владу Републике БиХ. Упркос томе, Извјештај је окривио "опсадне снаге" за "континуирану употребу помоћи као оружја у опсади".

"Упркос блокади, хуманитарна ситуација у граду никада није достигла критични ниво. Између јуна 1992. и јануара 1996. године, на аеродром у Сарајеву слетjeо је 12.951 лет Уједињених нација, испоручивши 160.677 тона хуманитарног терета. Храна је износила 144.827 тона (Andreas, 2016, стр. 39). Упркос неизбјежним сигурносним инцидентима, у просјеку, УНХЦР је у Сарајеву свакодневно примао 150 тона хуманитарног терета за дистрибуцију. Најгори појединачни инцидент био је обарање талијанског теретног авиона Г-222 3. септембра 1992. године ХВО-овом ракетом земља-ваздух, при чему су погинула сва четири члана посаде.

 

ЗЛОНАМЕРНА ПОРЕЂЕЊА

Опсада Сарајева не може се упоредити са опсадом Лењинграда између 1941. и 1944. године или опсадом Севастопоља између 1941. и 1942. године на Источном фронту.

Опсада Лењинграда од стране њемачких, финских и шпанских снага у Другом свјетском рату резултирала је смрћу око 1.500.000 војника и цивила због глади и бомбардовања (Carell, 1966, стр. 205-210).

Редовне испоруке хуманитарне помоћи и одсуство глади у Сарајеву онемогућавају рангирање блокаде Сарајева с опсадама Лењинграда и Севастопоља у Другом свјетском рату.

 

Објављено: 25. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (8)

 

У боцама за кисеоник било је оружје

Службеник Унпрофора за цивилне послове у Сарајеву Филип Корвин направио је 15. јуна 1995. године сљедећи унос у свој дневник: "Изетбеговићева референца на опсаду ме нервира. Сарајево је под опсадом, а опсада је сурова и неправедна, али Сарајлије могу преживјети још једну зиму, чак и ако опсада остане на мјесту. Проћи ће међународна помоћ, а људи неће гладовати. Изетбеговић преувеличава. Игра се жртве, јер га то држи на власти" (Philip Corwin, 2000, стр. 216).


Плави шлемови у Сарајеву

Кредибилитет УНХЦР био је озбиљно ослабљен када је хуманитарна операција постала толико велика да УНХЦР више није могао да врши ефикасну контролу над свима који су дјеловали под његовим кишобраном. Допустивши да се разлика између њега и других хуманитарних организација замагли, УНХЦР је почео да представља не само себе, већ и разнолику колекцију агенција. Неки од њих имали су сумњиве везе са зараћеним странама, фундаменталистичким групама, плаћеницима, тајним обавјештајним агенцијама, кријумчарима оружја и трговцима црног тржишта (Cutts, 1999, стр. 23).

Током цијелог рата у Сарајеву је радило до 150 хуманитарних организација, а до 5% укупног становништва Сарајева било је запослено у различитим међународним хуманитарним организацијама и уживало је разне привилегије (Cutts, 1999, стр. 48).

 

ПЛАЕТЕ ИМАЈУ ДУПЛО ДНО

УНХЦР и придружене агенције често су злоупотребљавали свој хуманитарни мандат. У више наврата, оружје и муниција су кријумчарени у Сарајево под кринком хуманитарне помоћи. УНХЦР је, како се извјештава, кријумчарио муницију и оружје у палетама са дуплим дном (Andreas, 2016, стр. 39, 48). У сарадњи с Министарством здравља Републике БиХ, СЗО је, скривене у медицинске боце за кисеоник, сарајевским болницама испоручила муницију и противтенковско оружје (Lučarević, 2000, стр. 229-230). Према ријечима генерала муслиманске ткз. Армије БиХ Сефера Халиловића, иста метода кориштена је за кријумчарење експлозива:
- "Већ смо имали много искуства, јер смо током више мјесеци испоручивали муницију из Високог у боцама за кисеоник хуманитарних агенција. Такође смо испоручивали оружје, муницију и резервне дијелове у контејнерима за хуманитарну помоћ преко територије под контролом четника" (Halilović, 1997, стр. 89-110).

Алија је изигравао жртву јер га је то држало на власти

Ускраћивање водоснабдијевања забрањено је хуманитарним законом. Завршни извјештај експертске Комисије Уједињених нација, формиране на основу Резолуције 780 (1992) Савјета безбједности (The Final Report of the United Nations Commission of Experts Established Pursuant to Security Council Resolution 780 (1992)), то је с правом примијетио: "Уништење електричних, гасних, телефонских линија и водених објеката користи се као оружје против становника града. И браниоци и опсадници су често једни друге оптуживали да користе ова средства као оружје у рату. УН и локални покушаји да се санирају оштећени водови и пумпне станице често су ометани гранатама и снајперском ватром, што је резултирало бројним смртним случајевима и повредама." (1994b, стр. 18)

 

ОМЕТАЊЕ МИСИЈЕ ЗБОГ ПРОПАГАНДЕ

Тачно је да се већина извора воде налазила на страни Републике Српске, што је Војсци Републике Српске олакшало заустављање дотока воде у град. Један од сталних задатака Унпрофора био је да преговара и олакшава мисије за поправку водовода, радећи на линији конфронтације, често под ватром. Муслиманска ткз. Армија БиХ је често ометала ове мисије у тактичке или пропагандне сврхе.

Извештај УНМО-а забиљежио је састанак са службеницима у Министарству унутрашњих послова Републике БиХ 23. децембра 1992. године, на којем су чланови УНМО нагласили сљедеће: недостатак слободе кретања и сарадње и опште погоршање сарадње са УНМО; недостатак контроле Првог корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ над бутмирском фракцијом; потоња је наставила да пуца на бијела возила УН у улици Бутмир и Касиндолска; лоша евиденција босанске стране о комуналним мисијама у посљедње вријеме; и лош учинак одређеног официра за везу Ребулике БиХ; захтијевајући његово уклањање.

Фред Кини, амерички стручњак за помоћ у катастрофама, покренуо је 1993. године амбициозан пројекат успостављања система за хитну обраду воде у Сарајеву. Идеја је била да се филтрира вода из ријеке Миљацке, која тече кроз град. Прво постројење за пречишћавање коначно је довршено крајем 1993. године, али на Кинијево велико изненађење и запрепашћење, влада Алије Изетбеговића показала се већом препреком него "опсадна страна".

 

МУСЛИМАНИ НЕ ДАЈУ ВОДУ ЗА ПИЋЕ

Муслимански званичници у Сарајеву су одбили да дају одобрење за укључивање система, тврдећи да је вода небезбједна за пиће. Кини је тестирао воду, а резултати су доказали да је вода сигурна. Потом је Кини кришом укључио воду, али су муслиманске власти БиХ интервенисале и затвориле је (Andreas, 2016, стр. 101-102). Кини је дошао до закључка да су ТВ слике људи који чекају у дугим редовима и уносни послови продаје воде били важнији за Владу Алије Изетбеговића него добробит сопственог становништва. Фред Кини је у једном свом писму примијетио:
- "Један од службеника Унпрофора тврди да имају информације да се неки чланови (муслиманске) владе противе укључивању воде јер ће то уништити једну од најприсутнијих слика патње у граду. Неко близак др Мухамеду Златару рекао нам је да је разлог што неки званичници покушавају да спријече да се вода укључи то што су званичници ангажовани у продаји воде из пиваре и Бачева.

УНХЦР је кријумчарио муницију и оружје у палетама са дуплим дном

Цистерне рутински узимају воду из тих извора и достављају је многим предузећима, укључујући 'Холидеј Ин'. Неке се такође продају домаћинствима. Продаја воде је брза, посебно зими. Наше информације говоре да ће нам град на крају омогућити да укључимо воду, али тек након што ограниче површину која се опслужује (затварањем критичних вентила) и послије зиме, када ће потражња и цијена испоруке воде пасти дакле, тромјесечни режим тестирања. Ако нас влада настави каменовати, имамо неколико опција.

Могао бих замолити генерала Роуза да нам једноставно нареди да укључимо систем или да га предамо УН. То је можда најлакши и политички најбољи начин да се Босанци носе с тим. Међутим, нисмо били у стању да убиједимо градску власт да нам дозволи да је укључимо, чак ни током јаког гранатирања које се десило у јануару. У једном тренутку, након што је неколико људи убијено покушавајући да сакупи воду из славина у пивари, наредио сам да се вода укључи на моју одговорност, али власти су интервенисале и искључиле је." (Wilcoxson, 2010).

 

СТРАТЕГИЈА ЗА "ПОБЕДУ"

Званичник Унпрофора за цивилна питања Дејвид Харланд оставио је моћан опис стратегије коју су босански муслимани искористили за побједу у рату:
- "У нади да ће подстаћи Запад на акцију, Муслимани су покушали да учине да ствари изгледају горе него што су биле. Број смртних случајева, посебно цивила, био је изузетно преувеличан (а западни посматрачи су им лако вјеровали и понављали то).

Цивилима је било онемогућено да напусте урбана подручја под опсадом. Чак и ако ово само по себи није представљало живи штит, изложило их је, у присуству западних медија, српској снајперској ватри и гранатирању. Муслиманске власти блокирале су конвоје који су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице и других мјеста...". (Harland, 2017).

 

Објављено: 26. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (9)

 

Сарајево је било брањени град

Сарајево није било потпуно изоловано од вањског свијета. Након потписивања "Споразума о потпуном прекиду непријатељстава" 31. децембра 1994. године, муслиманске Владе и Републике Српске потписале су 11. јануара 1995. споразум о отварању "плавих рута" преко аеродрома Бутмир.


Енглески генерал Мајкл Роуз

Овим споразумом отворене су четири руте: једна која спаја територију Добриње и територију Бутмира, под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ; једна која спаја Лукавицу, под контролом Војске Републике Српске, са дијелом Илиџе, под контролом ВРС; један спаја урбано Сарајево са општином Високо, које држи муслиманска ткз. Армија БиХ, а други повезује муслимански и српски дио града преко Моста Братства и Јединства.

"Плаве руте" преко аеродрома отворене су за цивилни саобраћај из Сарајева 6. фебруара 1995. године. Три дана касније, аутобуска линија из Сарајева за Високо отворена је преко територије под контролом ВРС-а. Унпрофор је пратио саобраћај дуж "плавих рута". Извјештаји Унпрофора дају тачан број људи и возила који су свакодневно користили прелазе. Током фебруара 1995. године, 115.000 људи прешло је "плаве руте", преко 88.000 људи између подручја под контролом Републике БиХ, а 28.000 између подручја под контролом Војске Републике Српске.

 

ПРОЛАЗ ЗАТВОРЕН ЗБОГ УБИСТВА ДЕЦЕ

Дневни извјештај Унпрофора од 27. фебруара 1995. године показао је да је на овај дан 656 возила и 3.662 људи користило прелазе. Према Унпрофоровом дневном извјештају од 7. марта 1995. године, тог дана 3.622 цивила и 554 возила користило је прелазе. Огромне количине хране, комерцијалне робе и горива довезене су у Сарајево између 6. фебруара и 17. марта 1995. године.

Преко милион војника и цивила је ушло у Сарајево и изашло из њега

Власти Републике Српске затвориле су "плаве руте" након што је снајпериста муслиманске ткз. Армије БиХ убио двије српске девојчице, старе девет и 11 година, у дијелу Грбавице под контролом ВРС, у Сарајеву. Град је био отворен за бројне новинаре, невладине организације и за међународне посјете и дипломатске активности.

Изградњу "објекта Т" тунела дугог 720 метара испод писте сарајевског аеродрома "Бутмир", муслиманска ткз. Армија БиХ је довршила 30. јула 1993. године. Тунел је био широк 1,5 и висок 8,8 метара. Изградња је трајала четири мјесеца. Тунел је повезивао Бутмир и Храсницу под контролом муслиманска ткз. Армија БиХ, а одатле преко планине Игман са Јадранском обалом и Хрватском, и служио је прије свега у војне сврхе, а кориштен је за усмјеравање оружја, муниције и војне опреме у Сарајево, али и за уношење хране и комерцијале робе.

Читаве пјешадијске бригаде пребачене су кроз тунел из средње Босне у Сарајево. Према подацима муслиманске ткз. Армије БиХ, током тридесет мјесеци рата, око 1.150.000 војника и цивила користило је тунел за улазак и излазак из Сарајева (Делић, 2011, стр. 41-43), а у Сарајево је допремљено 100.000 тона оружја, муниције и хране. Прикључени су електрични каблови и цјевовод како би се довела електрична енергија и дизел-гориво (Изетбеговић, 2001, стр. 144).

 

ТУНЕЛ (НЕ)ПОСТОЈИ

Званичници  УН претварали су се да тунел не постоји и одбили су захтјеве Војске Републике Српске да га затворе. Француски генерал Филип Морион рекао је да је ваздушни простор изнад аеродрома званично под контролом НАТО-а, површина је била под надзором Унпрофора, а површина 20 цм испод земље била је у надлежности Владе Републике БиХ (Андреас, 2016, стр. 59).

Заповједници Унпрофора у Босни и Херцеговини нису имали заједнички став о природи битке за Сарајево и расправљали су о том питању. Командант Унпрофора Мајкл Роуз описао је једну такву расправу:
- "Посјетио ме је Фред Кини, чудна сјеновита фигура, право из романа о Грехаму Грину. Висок, незграпан, бивши официр маринац, водио је пројекат за воду у Сарајеву испред Међународног одбора за спасавање, који је углавном плаћао међународни финансијер Џорџ Сорош. Живио је у добро одржаваној кући иза резиденције, коју су чували људи жилавог изгледа који су ме подсјетили на америчку Тајну службу. Такође је имао блиске везе са Капитол хилом у Вашингтону. На нашем првом састанку био је веома критичан према УН, за који је очито мислио да га чине слаби и корумпирани људи.

Хтио је да види тешке војне акције предузете против босанских Срба, и иако сам му објаснио да ћемо ускоро покренути нову стратегију засновану на чвршћем војном приступу, није ми вјеровао. Рекао је да ће учинити све што може да ме поткопа, осим ако не покажем своју одлучност дејством на терену. У том тренутку сам га избацио. Без извињења, позвао се сљедеће вечери натраг са групом, како их је назвао, забринутих адвоката из Њујорка. Вођа групе био је Арје Нејер, правник, који је радио у њујоршкој организацији Фонд за отворено друштво чији је предсједавајући био Џорџ Сорош

...Нејер ме је питао сматрам ли Сарајево градом под опсадом. Одговорио сам да то није опсада у правом смислу те ријечи, јер су УН генерално успјеле да направе доток залиха у град, а то је барем задржало људе у животу. Изглед тријумфујућег прешао му је лицем и он је кренуо у тираду против мене. Рекао је да би, као адвокат, могао доказати да је Сарајево, по различитим међународним протоколима, легално у опсади, коју је створио агресивни црногорско-српски режим Караџића. Било ми је јасно да је фанатик, и схватио сам бесмисленост сваког даљег покушаја логичке расправе. (...) Сљедећег јутра наслови у локалном листу 'Ослобођење' извијестили су да не сматрам да су грађани Сарајева под опсадом." (Росе, 1988, стр. 29).

 

ЗАШТО ЈЕ ФРЕВЕР ОТЕРАН

Према америчкој амбасадорки Медлин Олбрајт, генерални секретар УН Бутрос Гали прихватио је жалбу САД да су два официра за очување мира, бригадни генерал Хејз, шеф кабинета команданта Унпрофора и потпуковник Бери Фревер, портпарол Унпрофора Сарајево "дали непримјерене примједбе". Хејз и Фревер рекли су новинарима да Сарајево више није под опсадом, већ су их опколили Срби. Олбрајт је изразила незадовољство због изјава официра (UN Security Council, 1994c, Annex IV, стр. 375 ).

Након што је муслиманска власт прогласила Фревера персоном нон грата, упућене су му пријетње смрћу и напустио је Сарајево.

Генерал Руперт Смит, који је почетком 1994. године замијенио генерала Мајкла Роуза, заповједника Унпрофора у Босни и Херцеговини, напротив, битку за Сарајево недвосмислено је сматрао опсадом (Smith, 2006, стр. 368). Међутим, академска и равна расправа о томе да ли битка за Сарајево била опсада или блокада постаје бесмислена у контексту патње и смрти хиљада цивила и војника са обје стране фронта.

Завршни извјештај експертске комисије Уједињених нација не описује организацију одбране Сарајева од стране Првог корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ. Међутим, Сарајево је био брањени град, и у правном и у војном смислу.

 

СЛОБОДАН ДОЛАЗАК ДРЖАВНИКА

Према подацима муслиманске ткз. Армије БиХ између 1992. и 1995. године бројне међународне делегације високог нивоа посјетиле су Сарајево. Све оне стигле су на сарајевски аеродром. Ове делегације су укључивале 11 предсједника, осам премијера, 31 министра и 29 амбасадора, као и 11 високих представника Уједињених нација, укључујући генералног секретара УН (Ајнаџић, 2002, стр. 161).

У Сарајеву су током рата радиле амбасаде Сједињених Америчких Држава и Велике Британије.

 

Објављено: 27. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (10)

 

Минобацачи са Кошевске болнице

Завршни извјештај Експертске комисије Уједињених нација пружа списак конкретних цивилних циљева, које је наводно нишанила артиљерија ВРС.


Џихадови ратници: Муџахедини из Ирана

Ова листа укључује сарајевску радио и телевизијску станице; зграду новина "Ослобођење"; систем јавног превоза; хотел "Холидеј ин"; зграде предсједништва и парламента; главну градску пивару; млин за брашно, главну пекару; олимпијски комплекс; зграду поште, телеграфа и телефона; индустријску зону Алипашиног моста у близини жељезничке станице и главне телевизијске куле; јеврејско гробље; гробље "Лав"; градски аеродром; фабрику дувана; апартмански комплекс "Добриња"; централну четврт; четврт Башчаршија; дионицу Стари Град; Ново Сарајево; главну саобраћајницу у улици Маршала Тита и шопинг-кварт у Улици Васе Мискина (UN Security Council, 1994а, стр. 13).

Оно што споменути извјештај Експертске комисије Уједињених нација није споменуо јесте присуство бројних легитимних војних циљева на наведеним локацијама и подручјима. Управо у тим подручјима у дијелу Сарајева под надзором муслиманских снага, били су смјештени штабови на нивоу Корпуса, штабови бригада, војна постројења, разни ватрени положаји, депои, складишта и касарне. Бројне војне фабрике и индустријски погони производили су артиљеријска оружја и гранате (120 мм, 105 мм, 100 мм, 82 мм, 76 мм, 60 мм), као и бацаче граната, пушке и бомбе (Каравелић & Рујанац, 2009, стр. 327).

 

ПРЕГРШТ ВОЈНИХ ЦИЉЕВА

С обзиром на релативно ограничен простор урбаног Сарајева под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ и број бригада у оквиру Првог корпуса ове армије, урбано Сарајево под контролом овог корпуса било је буквално препуно војних циљева. На суђењу МКСЈ Радовану Караџићу, начелник штаба Првог корпуса муслиманска ткз. Армија БиХ Асим Џамбасовић је потврдио:
- "Будући да је зона одговорности у граду била веома уска, било је немогуће осигурати да војне јединице крену у свакодневни посао и укључе се у борбу изван стамбених подручја. То је било немогуће због распореда терена и због начина на који се протезала зона одговорности" (ICTY, 2011, Procesutor v. Radovan Karadzic, стр. 15189).

Према документима Војске републике Српске, оклопни транспортери и тенкови муслиманске ткз. Армије БиХ били су лоцирани у Велешићима, Дому милиције и тунелу Циглане.

Артиљеријски и минобацачки ватрени положаји налазили су се у густо насељеним подручјима: Ступ, Азићи, Врбања мост, Стројорад, Кошево стадион, Бистрик, Мојмило, Седреник, Храсно, Халиловићи,Титова касарна, Отока и Ченгић вила и у вагонима на жељезничкој станици Ново Сарајево. Подручја бригада и батаљона, као и војна индустрија и логистички објекти били су у урбаном Сарајеву под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ.

Снајперски положаји успостављени су на Тргу Пере Косорића, хотелу "Бристол", згради Електропривреде, згради Социјалног осигурања, Машинском факултету и зградама Скупштине и Извршног вијећа муслиманске власти.

 

АРТИЉЕРИЈА ПО БРДИМА

Пољска артиљерија и минобацачи Првог корпуса муслиманска ткз. Армија БиХ били су лоцирани у општини Стари Град и Центар, као и на околним брдима и планинским гребенима. Према обавјештајним подацима Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске, на подручју села Халиловићи на брду Хум налазила се батерија хаубица 105 мм 102. моторизоване бригаде. На истој локацији налазила се батерија минобацача од 82 мм. У Сарајеву, на подручју Бријешћа, 102. бригада је распоредила артиљеријску групу од 18 артиљеријских оруђа (ICTY, Radovan Karadzic trail transcript, 2010, стр. 4361-4382).

Артиљеријска оруђа су се редовно постављала и пуцала из болнице Кошево. Минобацачки положаји били су смјештени у улици Фуада Миџића и на Тргу солидарности. Према изјави ратног заробљеника Армије Републике БиХ, на брду Орлић укопана су четири тенка Т-55 и три хаубице 105 мм. Један топ ЗИС и минобацачи 82 мм и 120 мм били су постављени на коти 850. Два минобацача од 82 мм била су постављена на подручју Бетаније, у непосредној близини акушерске болнице, а други се налазио у близини куће Ранка Гаце. Још један тенк и оклопни транспортер били су на позицији за пуцање у тунелу Циглане.

Два тенка и два оклопна транспортера Оклопног батаљона Прве моторизоване бригаде муслиманска ткз. Армија БиХ смјештена су на подручју Бућа Потока на врху брда Жуч. Свеукупно, у јеку рата било је између 1.800 и 2.000 војних циљева у градском дијелу Сарајева, који је био под контролом муслиманске ткз. Армије босанске републике (Радиновић, 2004, стр. 145).

Први корпус муслиманске војске имао је и бројне легитимне војне циљеве изван градског дијела Сарајева. На примјер, према ратним дневницима замјеника команданта Армије генерала Шибера, артиљеријска група на планини Игман укључује топ од 130 мм. Остала оруђа су укључивала тешке минобацаче 120 мм и шест топова 155 мм. Генерал Шибер признао је да је Унпрофор у јулу 1992. године открио ватрене положаје артиљеријске групе муслиманска ткз. Армија БиХ на планини Игман (Шибер, 2000, стр. 130). Убрзо након тога, трупе муслиманске ткз. Армије БиХ напале су и уништиле противартиљеријски радар Унпрофора. Један Украјинац је убијен, три рањена.

 

ТРИ ПРОТИВ ЈЕДАН

Завршни извјештај Експертске комисије Уједињених нација не помиње војне операције које су зараћене стране водиле око Сарајева и избацује гранатирање Војске Републике Српске из општег војног контекста. Међутим, ове операције дубоко су утицале на динамику битке за Сарајево и, у коначници, одредиле исход рата.

Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске суочио се са три муслиманска корпуса и био знатно бројчано надмашен од непријатељског Првог (сарајевског) корпуса муслиманске војске. На годишњем нивоу, никад није бројао више од 13.000 војника (Koвачевић, 2018, стр. 146).

У унутрашњем кругу опкољавања, Први корпус муслиманска ткз. Армија БиХ је 1992. године имао 60.442 мушкараца, што је 1995. године порасло на 87.009 мушкараца. (Ajнаџић, 2002, стр. 87). До 1995. године, омјер у броју људства између ових супротстављених корпуса износио је 6,69 : 1 у корист Армије БиХ. Треба напоменути да се поред Првог сарајевског корпуса муслиманске војске БиХ Сарајевско-романијски корпус ВРС-а суочио и са Трећим и Четвртим корпусом муслиманска ткз. Армија БиХ, на вањском прстену. Трећи и четврти корпус ефикасно су опколили Сарајевско-романијски корпус ВРС-а, који је био проријеђен око Сарајева. Стога је према стратешком принципу економичности силе, Сарајевско-романијски корпус, ВРС преузео стратешко одбрамбено држање и није предузимао веће офанзивне операције.

 

ЗВЕРСКИ ЗЛОЧИН У ВОЗУЋИ

Стратешки смјештено између Тузле и Зенице, српско насеље Возућа било је под ратном опсадом муслиманска ткз. Армија БиХ током цијелог рата. Од само 2.000 становника, Возућа је нарасла на готово 10.000, због српских избјеглица из средње Босне. Гарнизон Војске Републике Српске коначно је срушен у септембру 1995. године усљед комбинованог дејства ваздушних напада НАТО-а и операције муслиманска ткз. Армија БиХ "Ураган" (HURRICANE).

Судбина 150 несталих припадника ВРС није откривена све док 2006. године на том подручју није пронађено неколико масовних гробница. У једној од од њих било је 56 обезглављених тијела (Цветковић, 2012, стр. 191-200). Муџахедини при ткз. Армији БиХ, наводно, послали су по 28 људских глава у Сарајево и у Техеран (SCHINDLER, 2007, стр. 224).

 

Објављено: 28. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (11)

 

Све муслиманске офанзиве

Прву опсежну офанзивну операцију "Љето-92" покренула је 6. јуна 1992. године. Јединице муслиманске ткз. Армије БиХ нападале су се у три крака: са планине Мојмило на југоистоку, планине Требевић на сјеверу и висоравни Жуч на сјеверозападу. Главна осовина напада била је Ступ - Азићи - Врело Босне Блажуј.

Нападима је претходила баражна ватра Прве артиљеријске бригаде из Сарајева, која је отворила ватру на српске положаје и насеља (Čekić et al., 2017, стр. 88). Операција "Змај-92" покренута је 8. јуна 1992. године како би се разбио обруч око Сарајева на подручју Кобиље главе.


Алија Изетбеговић обилази положаје

Ова операција није успјела (Karavelić & Rujanac, 2009, стр. 181-183). Међутим, јединице муслиманска ткз. Армија БиХ успјеле су да заузму брдо Орлић на висоравни Жуч и заробе неколико артиљеријских оруђа и минобацача. Тешке борбе су се водиле како у Добрињи, тако и на платоу Жуч. Јединице муслиманска ткз. Армија БиХ заузеле су, 18. јула 1992. године,важно Голо брдо на гребену планине Игман. муслиманска ткз. Армија БиХ је платила страшну цијену за овај ограничени успјех. Према изворима муслиманска ткз. Армија БиХ, Муслимани су изгубили 199 мушкараца,738 је рањено, а два су заробљена (Čekić et al., 2017, стр. 97). Према српским изворима, муслиманска ткз. Армија БиХ је у јуну изгубила 625 војника и официра (Koвачевић, 2018, стр. 152). ВРС је изгубила 8 мушкараца, а 62 су рањена. Оштећена су два тенка и два оклопна транспортера.

Офанзивну операцију "Пољине" муслиманска ткз. Армија БиХ је покренула 31. јула 1992. године. Муслимани су 1. августа заузели град Трново на стратешком путу између Сарајева и Горажда и заробили 30 артиљеријских оруђа. Танјуг је извјестио о 150 убијених српских војника и цивила. Према изворима муслиманска ткз. Армија БиХ, "јули 1992. године завршио је узалудним покушајима пробијања опкољења и великим успјехом на подручју Трнова и Игмана." Према истим изворима, муслиманска ткз. Армија БиХ је у јулу 1992. године изгубила 105 војника,а 416 је рањено (Čekić et al., 2017, стр. 105-106). Између 4. и 11. августа 1992. године,тешке борбе су се водиле у Добрињи, Аеродромском насељу, Неџарићима и на Ступу.

 

ГРАНАТЕ НА АМБУЛАНТУ

Пјешадијским нападима је претходила и подршка јаком артиљеријском ватром. Артиљерија Првог корпуса (сарајевског) 20. августа испалила је 20 артиљеријских пројектила на српско насеље Хаџићи, уништивши локалну медицинску амбуланту и ранивши 9 цивила. Око 100 артиљеријских пројектила испаљено је 22. августа на Илијаш, усмртивши једну особу и ранивши 7. На Илијаш је, 23. августа 1992. године испаљено 500 граната, које су усмртиле 6 особа а раниле 8. Напади муслиманске ткз. Армија БиХ имали су почетни успјех и освојили одређени терен, али су контранапади Војске Републике Српске потиснули трупе муслиманске ткз. Армије БиХ натраг, а генерал Сефер Халиловић наредио је обуставу операције.

Дана 7. децембра 1992. године корпус муслиманска ткз. Армија БиХ започео је офанзивну акцију за пробијање блокаде Сарајева, нападајући на оси Хрид Видоковац ПТТ радио, релејну станицу на планини Требевић. Даље офанзивне акције услиједиле су 14. децембра 1992. године и 7. јануара 1993. године. Све су завршиле неуспјехом (Karavelić & Rujanac, 2009, стр. 221-222). Посљедња офанзивна операција Сарајевског корпуса муслиманска ткз. Армија БиХ 1992. године била је амбициозна операција "Коверат".

Алија Изетбеговић је лично надгледао припреме за ову операцију. (Čekić et al., 2017, стр. 139). Циљ операције био је уништавање снага ВРС концентрисаним налетима из Сарајева и Високог и повезивање са снагама муслиманска ткз. Армија БиХ у средњој Босни.Операција "Коверат" почела је 19. новембра 1992. године по лошем времену и обилном снијегу. У почетку су напади Првог сарајевског корпуса остварили одређени успјех, али дубоки снијег и тешки губици приморали су генерала Сефера Халиловића да нареди заустављање операције. Сарајевско-романијски корпус ВРС је 1. децембра 1992. године покренуо снажан контранапад дуж пута Илиџа - Сарајево, што је војнике Првог корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ бацило у панику.

 

ОСЛОБОЂЕНИ ОТЕС

Трупе ВРС заузеле су Отес 4. децембра 1992. године. Први корпус муслиманска ткз. Армија БиХ помјерио је напад према сјеверу 5. децембра, учешћем у борби оклопног батаљона, артиљеријског батаљона и противтенковског артиљеријског батаљона. Трупе муслиманске ткз. Армије БиХ успјеле су 10. децембра 1992. године, заузети "Коту 850" на платоу Жуч, кључно обиљежје које доминира Сарајевом на сјеверу. Неуспјешни напади муслиманских снага трајали су до краја децембра 1992. године и нису довели до успјеха.

Операција "Коверат" у ствари је погоршала ранију ситуацију Првог корпуса муслиманска ткз. Армија БиХ. Офанзивну операцију "Требевић", с намјером да пресјече пут између Лукавице,сједишта Команде Сарајевско-романијског корпуса и Пала, привремене престонице Републике Српске, Први корпус муслиманске војске покренуо је 30. маја 1993. године. Муслимански напади су одбијени са значајним губицима. Погинуло је 27 војника муслиманске ткз. Армије БиХ, а око 60 је рањено (Karavelić & Rujanac, 2009, стр. 233-236).

Сви прекиди ватре које је Унпрофор преговарао пропали су због офанзивних акција муслиманске војске. Канадски генерал Луис Макензи у својој књизи мемоара констатовао је: "(...) кад год договоримо било какву врсту прекида ватре, обично је Муслимани први прекрше. Поред тога, постоје снажни индиректни докази да су нека заиста застрашујућа дјела окрутности која се приписују Србима заправо оркестрирали Муслимани против сопственог народа, а у корист међународне публике" (MacKenzie, 1993, стр. 255-256).

Као што је Чарлс Инграо са Универзитета Purdue напоменуо:"Будући да ниједна резолуција Савјета безбједности Уједињених нација никада није теретила режим Алије Изетбеговића и муслиманска ткз. Армија БиХ, осим што је малтретирао јединице Унпрофора, тешко да је изненађујуће да су они редовно покретали нападе на босанске Србе (...) Мало је међу војском новинара било оних упућених у ширину коју међународно право пружа војним заповједницима у ратовању, а камоли у опсадним операцијама, укључујући и финије тачке (попут разлике између међународног и домаћег сукоба)" (Ingrao, 2009, стр. 206-207).

 

КАЖЊАВАЛИ АГРЕСОРЕ

Восјка Републике Српске преузела је стратешко одбрамбено држање 1992. и није предузимала веће офанзивне операције. Највише, тактички напади ВРС-а имали су за циљ побољшање локалних тактичких положаја и потискивање офанзивних напада муслиманска ткз. Армија БиХ. У сваком случају, снаге ВРС биле су под законским обавезама да воде борбене активности у складу са прихваћеним законима о копненом ратовању и међународним законом који регулише вођење војних операција, али нису биле под обавезом да остану неактивне и допусте муслиманска ткз. Армија БиХ да некажњено убија српске војнике и цивиле.

Крајем августа, генерал Сефер Халиловић припремио је офанзивну операцију "Југ-92". Циљ операције је био пробијање обруча око Сарајева дуж оси Храсница Соколовић Колонија - Бутмир Неџарићи. Циљ операције био је да "униште јаке непријатељске тачке" у Хаџићима, Илијашу и Вогошћи. У операцији је учествовало тринаест бригада, 64 независна батаљона и 31 независна чета, укупно преко 50.000 војника (Čekić et al., 2017, стр. 108). Операција је започела крајем августа 1992. године.

 

Објављено: 29. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (11)

 

Прљаве игре Алијиних суфлера

Крајем 1992. године, борбени губици Првог сарајевског корпуса износили су 3.097 погинулих официра и мушкараца (Ajnadžić, 2002, стр. 236). Савјет безбједности Уједињених нација донио је 6. маја 1993. године Резолуцију 824 којом је Сарајево проглашено "сигурним подручјем" (UN Security Council Resolution 824, 1993).

Параметри ове заштите дефинисани су накнадним доношењем Резолуције 836 Савјета безбједности УН, 4. јуна 1993. године. Статус "сигурног подручја" за Сарајево под заштитним кишобраном УН и присуство Унпрофора у граду дали су Армији Републике БиХ у Сарајеву велику војну предност, одвраћали нападе ВРС-а, пружали хуманитарну помоћ и увелико ублажили превласт Војске Републике Српске у артиљерији.


Сарајевске улице у ратно доба

Муслиманска војска у БиХ је посљедњи покушај пробијања блокаде Сарајева извршила у јуну 1995. године, током операције "Текбир". Ова операција била је највећа у погледу ангажованих снага. У операцији је учествовало чак пет корпуса муслиманске војске БиХ. Укупна снага окупљене силе била је око 46.000 официра и људи са 24 тенка, 60 артиљеријских оруђа и до 400 минобацача. Са стране Војске Републике Српске, Сарајевско-романијски корпус ВРС могао је окупити и повести у борбу 17.500 људи, 42 комада пољске артиљерије, 132 минобацача и 24 тенка (Kovačević, 2018, стр. 55).

 

ВЕЛИКА ЦЕНА КРВИ

Као и код свих претходних офанзивних операција муслимаскка ткз. Армија БиХ ради пробијања блокаде Сарајева, операција "Текбир" завршила се неуспјехом. Након што је у почетку препустила нешто Војска Републике Српске је извршила контранапад и одбила муслиманске снаге. Муслимани су поново претрпјели значајне губитке.

Процјена ЦИА је да је од средине јуна до средине јула 1995. године муслиманска војска у БиХ можда изгубила преко 1.000 убијених и 3.000 или више рањених људи у биткама око Сарајева, што је велика цијена у крви по било којем стандарду (CIA, 2003, стр. 315). "Офанзива Армије Републике БиХ из јуна 1995. године за разбијање опсаде Сарајева била је славна жртва за очување статуса жртве Босне у очима свијета", напоменуо је потпуковник Џим Бакстер, војни помоћник генерала Смита (Ripley, 1995, стр. 141).

Током читавог рата, Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске је предузео само једну офанзиву, познату као "Лукавац-93", у љето 1993. године. Циљеви "Лукавца-93" били су троструки: директно повезати херцеговачки регион са остатком Републике Српске, да се доврши опкољавање Сарајева и да се примора Предсједништво Републике Босне и Херцеговине на мировне преговоре. Војска Републике Српске је ову офанзиву схватила војном потребом и као оправдан одговор на непрекидне нападе Републике БиХ од стране огромних снага и на предњем и на задњем дијелу одбране (Kovačević, 2018, стр. 155).

 

КРВАВИ 22. ЈУЛИ

Најинтензивнији дан борбе био је 22. јули 1993. године. Јединице 1. корпуса муслиманске војске покушале су контранапад, на који је ВРС узвратила артиљеријском ватром усмјереном на разне легитимне циљеве, укључујући положаје. Муслиманске снаге на брду Игман и минобацаче и артиљеријске положаје у центру Сарајева. Како се извјештава, УН је забиљежио 3.777 удара артиљерије и минобацача, од којих је 660 слетјело у центар града, али већина је испаљена у подручје планине Игман (UN Security Council, 1994, стр. 586).

Почетком јула 1993. године Сарајевско-романијски корпус ВРС заузео је планину Бјелашницу. На Игманску висораван трупе ВРС изашле су 1. августа 1993. године. ВРС контролом ова два врха запријетила је да ће довршити блокаду Сарајева. Под пријетњом ваздушним ударима НАТО пакта 14. августа 1993. године, зараћене стране су потписале Споразум о повлачењу снага са Игмана и Бјелашнице, којим су се и српске и муслиманске обавезале да се повуку на линије које су постојале прије 30. јуна. ВРС се сложила да врати освојену територију Унпрофору, који је преузео обавезу да гарантује спровођење споразума и спорну област прогласио "демилитаризованом зоном".

 

ЛАЖНА ОБЕЋАЊА УНПРОФОРА

Међутим, Унпрофор није испунио своје обавезе. Јединице Првог корпуса муслиманске војске остале су у "демилитаризованој зони" и изводиле болне нападе против ВРС. Прелазећи "демилитаризовану зону", 6. новембра 1994. године, група специјалних снага муслиманске војске извршила је изненадни напад на командно мјесто батаљона ВРС и усмртила 24 особе укључујући четири медицинске сестре. Ово убиство представљало је кршење Женевских конвенција. Командант Унпрофора генерал Мајкл Роуз квалификовао је напад као ратни злочин. (Rose, 1988, стр. 186-187).

Много контроверзи изазвали су инциденти "Масакр у реду за хљеб" 27. маја 1992. године и инциденти "Маркале 1" и "Маркале 2" 5. фебруара 1994, односно 28. августа 1995. године. Сви су приписани артиљеријском гранатирању ВРС-а. Али након помног испитивања Унпрофора, постало је врло нејасно да ли су "Масакр у реду за хљеб" заиста починили Срби. Народ у Сарајеву могле су подједнако лако гранатирати њихове властите трупе, према упутствима властите владе, како би изазвале међународну акцију на конференцији у Лисабону, а Срби били осуђени за то (O,Shea, 2005, стр. 38).

Командант УН Луис Макензи у Сарајеву увјерио се у тврдњу напоменувши ефикасност којом је влада прије експлозије блокирала мјесто "Масакра у реду за хљеб", и одмах након тога довела новинаре, сугеришући да су већина жртава заправо "питоми Срби" које је етничка припадност учинила погодним за жртву (MacKenzie, 1993, стр. 193-194).

Током заједничке конференције за штампу, шеф мисије Унпрофора Јасуши Акаши и НАТО-а адмирал Бурда јасно су изјавили да "ако НАТО снаге на захтјев УН користе ваздушне снаге у Сарајевској регији, користиће се непристрасно против свих прекршилаца примирја". Према Јасушију Акашију:
- "Такав став, да би се одржала непристрасност у односу на све три стране у сукобу (Србе, Хрвате и муслимане), био је у супротности са каснијим одлукама Савјета НАТО које су само снаге босанских Срба циљале као непријатеља. Чврст и прагматичан приступ адмирала Бурде ваздушним нападима снага НАТО изгледао је у оштрој супротности са приступом који је заговарало високо руководство америчке администрације, укључујући предсједника Била Клинтона" (Akashi, 2007, стр. 46-47).

 

ОБАВЕШТАЈЦИ СУМЊАЛИ НА МУСЛИМАНЕ

У догађају познат као "Маркале 1", Унпрофор је закључио да је свака страна могла испалити гранату, која је 5. фебруара 1994. убила 68 људи (Burg & Shoup, 1999, стр. 166).

Према холандском обавјештајном стручњаку Цесу Вибесу, различито особље обавјештајних и безбједносних служби из Канаде, Велике Британије, Данске, Шведске, Норвешке, Белгије и Холандије, независно једни од других, установили су да је то чин Армије Републике БиХ којим се босански Срби приказују у лошем свјетлу (Wiebes, 2002, стр. 62).

 

Објављено: 30. априла 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (12)

 

УНПРОФОР знао ко су убице

Пуковник америчке војске Греј, шеф обавјештајног одјела Унпрофора у Сарајеву, након тога је у публикацији назначио да је за оба гранатирања одговорна муслиманска војска у БиХ. Чак је и најважније британско политичко тијело у области обавјештајних података, Заједнички обавјештајни одбор (JIC), закључио да гранатирање сарајевске тржнице вјероватно није дјело ВРС-а, већ муслиманских снага (Wiebes, 2002, стр. 61-62).


Режирани масакр: Пијаца Маркале

Према америчким ауторима Стивену Л. Бургу и Полу С. Схоупу: "Превладавајућа претпоставка у западним медијима да се муслиманска Влада БиХ једноставно није могла бавити таквим нехуманим дјелима има пропуста. Догодили су се инциденти у којима су Муслимани пуцали на властити народ (...)

У новембру 1994. године, усред Бихаћке кризе (...) УН је пружио детаљан јавни извјештај о доказима да је муслиманска војска извела минобацачки напад на сарајевско насеље под сопственом контролом, убијање детета.

 

ПОНАВЉАЊЕ МАСКАРА

Други такав случај догодио се у децембру 1994. године, када су у Сарајеву убијене двије, а рањено седам особа. Бивши војни извори Унпрофора описали су како је за инцидент муслиманска влада окривила српски тенк који је пуцао из складишта оружја под контролом УН изван града. УН истрага инцидента утврдила је да граната није могла бити испаљена са српских положаја, те да су експлозиви кориштени у нападу били минобацачка граната и бомба на даљинско окидање, што су налази који су сумњу пребацивали на муслимане. Да ли је одговорност за три кључна масакра на страни босанских муслимана или не било је мање јасно (Burg & Shoup, 1999, стр. 165)."

Много година касније, ова је анализа добила додатну потврду на суђењу генералу Ратку Младићу на МКСЈ-у. Заштићени сведок ГРМ-116, који је током рата био припадник обезбеђења Алије Изетбеговића, током свог унакрсног испитивања свједочио је о гранатирању Маркала 5. фебруара 1994. године. ГРМ-116 рекао је да је напад на пијацу Маркале предложио лидер Исламске заједнице Мустафа Церић, а спровели су га генерали муслиманске Војске БиХ Сефер Халиловић и Мустафа Хајрулаховић, познат као Талијан.

"Ови генерали спровелу су план тако да систем паљбе поставе у линију са Шпицастом стијеном, у близини села Мрковићи, гдје су Срби имали артиљеријске положаје, тако да ће наш минобацач одатле бити испаљен. Алија и Церић су то прихватили и Сефер се окренуо према Талијану и рекао: Талијан ће то урадити, рекао је ГРМ-116 и додао да је био присутан када је Изетбеговић одобрио овај план. На другом састанку са Изетбеговићем, Халиловић је извијестио да први покушај напада на пијацу Маркале није успио, јер је минобацач ударио у кров пијаце (...) Алија им је рекао да покушају поново. Отишли су и убрзо смо чули шта се догодило са Маркалама", рекао је ГРМ-116" (ICTY, Prosecutor v. Ratko Mladić, 2015b, стр. 42642-42721).

Прве линије око Сарајева остале су у основи статичне за читав рат. Од самог почетка, обје стране су изградиле сложене комплексе ровова како би заштитиле своје линије фронта, чиме су додатно допринијеле стилу "рововског рата" сарајевске битке.

 

АРТИЉЕРИЈА АКТИВНА

И Војска Републике Српске и Армија БиХ су користиле артиљерију за постизање тактичких и оперативних циљева заснованих на доктрини ЈНА. Командант Првог корпуса муслиманске војске Вахид Каравелић у својој је књизи написао да је артиљерија СРК "употребљавала стандардне типове запречне ватре: ватрени вал, заштитна ватра, селективна ватра и концентрација".

Артиљеријска доктрина ЈНА није предвиђала напад на цивилне циљеве, али ватра на бројне легитимне војне циљеве унутар релативно малог простора густо насељених градских општина неизбјежно је проузроковала цивилне жртве и знатну колатералну штету. У завршном извјештају експерата УН истакнуто је:

"Скривање снага босанске владе међу цивилном имовином могло је проузроковати привлачење ватре од стране војске босанских Срба, што је могло резултирати легитимном колатералном штетом (UN Security Council, 1994a, стр. 48)".

Изразита карактеристика битке за Сарајево била су гранатирања која су се догодила прије и током различитих мировних конференција, што је сугерисало политички циљ или везу са нападима. Постојала је очигледна корелација између повећања и смањења ватре граната у вези са политичким догађајима као што су: преговори, састанци, припрема за преговоре, учвршћивање или ублажавање јавних ставова од стране међународних и локалних политичких лидера и потенцијалне промјене ставова одређених влада (UN Security Council, 1994, Annex IVc, стр. 45-46).

Према ЦИА, интензитет ватре усмјерен према центру Сарајева никада није био тако велик, јер су телевизијске слике навеле многе посматраче да повјерују. Поједини дијелови града су уништени, а бројне зграде разорене; други дијелови (заиста, читава насеља) били су релативно неоштећени, али нису успјели да заслуже надзор телевизијских екипа које траже драму. Статистички гледано, количина ватре усмјерена у урбано Сарајево била је далеко мање интензивна него у опсадама већине градова током прошлог вијека.

Прије прекида ватре у фебруару 1994. године, у просјеку се испаљивало око 300 артиљеријских или минобацачких граната на циљеве Првог корпуса муслиманске војске, што је мање од једне гранате пројектила по циљу.

 

СТОТИНУ УБИЈЕНИХ МЕСЕЧНО

У данима када је зона искључења НАТО-а заправо била на снази, испаљен је тек покоји метак, а понекад ниједан (CIA, 2003, стр. 307). У периодима када муслиманске војске није била активна широм Сарајева и није изазивала реакцију ВРС-а, у граду је владала релативна смиреност.

Према процјенама коначног Извјештаја Комисије стручњака Уједињених нација, мјесечни просјек убијених цивила опао је са 105 од септембра до децембра 1992, на око 64 у 1993. и на око 28 у првих шест мјесеци 1994. године (ICTY, Prosecutor v. Galić, 2003, paras. 578, 579). У случају Галић, МКСЈ је утврдио:
- "Напади на цивиле били су бројни, али нису били досљедно толико интензивни да би сугерисали покушај СРК-а да протјера или чак уништи цивилно становништво упадом (ICTY, Prosecutor v. Galić, para. 593)."

Суд је тако утврдио да није коначно утврђено да су дјела почињена са посебном намјером (dolus specialis) да се заштићена група уништи у цијелости или дјелимично.

 

НАПАДИ МУСЛИМАНСКЕ ВОЈСКЕ

Упоредна анализа губитака српске војске и Првог корпуса Армије БиХ открива природу операција обје зараћене стране на подручју Сарајева. Обично губици нападача из очигледних разлога премашују губитке дефанзивца. То ком 1.479 дана блокаде Сарајева, Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске изгубио је око 4.000 мушкараца убијених у акцији (Kovačević, 2018, стр. 146).

Први корпус муслиманске војске (Сарајево) изгубио је 6.585 мушкараца убијених у акцији (Ajnadžić, 2002, стр. 111). Упоредни број смртних случајева противничких снага убједљиво показује да је муслиманска војска у БиХ била нападач, а Војска Републике Српске бранилац.

 

Објављено: 1. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (13)

 

Злоупотреба болница и школа

Ову тактику ПЛО је користио током опсаде Бејрута од стране израелских снага 1982. године "Мир за Галилеју".

"Тактички су користили цивиле да сакрију своје снаге. Артиљерија малог и средњег калибра муслиманска војска БиХ, као и лака и ограничена ватрена средства, као што су бацачи граната, противавионски топови и противтенковско ручно оружје, обично су монтирани на камионе, приколице или вагоне који се налазе у непосредној близини објеката цивилног карактера, као што су школе, болнице, вртићи. Пушке и снајперски положаји били су смјештени на крововима зграда и становима, прозорима и терасама цивилних зграда.


Генерал Филип Морион

Већ у априлу 1992. године муслиманска војска је започела пуцање из минобацача на циљеве ЈНА у општини Стари град у центру града.

Начелник Главног штаба Територијална одбрана пуковник Хасан Ефендић у књизи мемоара "Ко је бранио Босну", описао је тактику муслиманске војске у БиХ:
- "Испоставило се да је начелник општине Стари град имао два минобацача од 82 мм заробљена од ЈНА. Ови минобацачи би испаљивали неколико граната, а затим брзо мијењали положаје. Четници би отворили ватру по локацијама с којих су управо минобацачи пуцали. Хаџибајрићеве батерије поново би отвориле ватру са других положаја, а четници су поново реаговали ватром, рушећи зграде, убијајући и рањавајући људе. Овако се начелник општине играо са четницима." (Efendić, 1998, стр. 270)

 

КАНАДСКИ И УКРАЈИНСКИ УНПРОФОР

Писмо генерала Мориона Алији Изетбеговић са престане да користи болницу Кошево као минобацачки положај није промијенило образац понашања муслиманске војске. У ствари, муслиманска војска је постала храбрија. Сада је муслиманска војска започела пуцање минобацачима с локације 200 метара удаљене од зграде ПТТ-а, у којој је био смјештен штаб Унпрофор у Сарајеву.

Минобацач и снајперисти муслиманске војске отворили су ватру на српске положаје, војнике и цивиле из бивше касарне "Маршал Тито", у којој је био смјештен Украјински батаљон Унпрофора, са положаја у непосредној близини зграда ПТТ инжињеринга, у којима је био смјештен штаб сектoра Унпрофора у Сарајеву и из просторија болнице на Кошеву, као и са бројних положаја смјештених у густо насељеним дијеловима града. Командант сектора Унпрофора у Сарајеву генерал Луис Макензи напоменуо је у својим мемоарима:

"Омиљена техника Територијалне одбране Сарајева била је постављање оружја у близини наших положаја... Ако се узврати ватра, то им је и даље ишло у корист, јер бисмо тада извијестили да су нас Срби гранатирали." (MacKenzie. 1993, стр. 309). Генерал Луис Макензи уписао је 22. јула 1992. године у свој дневник опис инцидента, када су минобацачи муслиманске војске били постављени на положај поред канадског батаљона Унпрофора у кампу Бевор. Сви захтјеви команди муслиманске војске у БиХ за уклањање минобацача били су бескорисни. Кад су отворили ватру, канадски батаљон је отишао у склониште. Срби су узвратили ватру, наносећи велике штете канадском логору. Ово није изоловани инцидент.

Сличан инцидент догодио се 11. јула 1992. године, а тиче се положаја украјинског противбатеријског радара Унпрофора. Као и код инцидента у кампу Бевор, војници муслиманске војске у БиХ своје тешко наоружање премјестили су на положај Унпрофора и отворили ватру. Српске снаге узвратиле су ватру. У наставку сукоба, војници муслиманске војске у БиХ гранатирали су положај УН, убивши једног официра УН, а четири су повриједили. (MacKenzie. 1993, стр. 321)

 

ЉУДСКИ ШТИТ

Најважнија тактика била је употреба медицинских установа муслиманске војске као "људског штита". Дејвид Овен је у књизи мемоара муслиманске артиљеријске нападе из болнице Кошево описао као "најгрубљу и најбоље документовану епизоду муслиманских војних јединица које провоцирају Србе да пуцају на њихове, на Муслимане." Он је навео:
"Тим УНМО-а (Војни посматрачи Уједињених нација), близу болнице Кошево у Сарајеву, био је свједок посаде минобацачка муслиманске владе која је била постављена у кругу болнице и пуцала преко болнице на српско подручје. Брзо су се спаковали и отишли, да би само војни посматрачи Уједињених нација могли да виде како долази телевизијска екипа и затим снимају узвратно српско гранатирање болнице (Owen, 1996, стр. 112)."

Командант Унпрофора у Босни и Херцеговини генерал Мајкл Роуз у књизи "Борба за мир" сматрао је да је муслиманска војска у БиХ своје оружје инсталирала усред цивилних подручја, на примјер, у сарајевској болници и да: "Босанци су очигледно одабрали ову локацију са намјером да привуку српску ватру, у нади да ће резултирајући покољ додатно нагнати међународну подршку у њихову корист." (Rose, 1988, стр. 254)

Када је Филип Морион, француски генерал који је командовао снагама УН у Босни од 1992. до 1993. године, свједочио на суђењу Слободану Милошевићу, рекао је да су муслимани "врло често користили минобацаче на Кошеву у провокативне сврхе". (ICTY, 2004, Prosecutor v. Slobodan Milosevic, стр. 32047).

 

УНИШТЕНО ПОРОДИЛИШТЕ

Замјеник шефа ЦСБ-а Сарајево Златко Бећкановић био је свједок једне такве провокације и описао ју је у својој књизи:
- "Једног дана, док сам чекао аутобус удаљен око 100 метара од уништеног породилишта, чуо сам пуцњаву и шиштање хитаца који су потицали из болнице (Кошево). Испаљене су три салве. Тада сам угледао луксузни аутомобил америчке израде и два џипа обојена у црној, тамнозеленој и каки боји, на изласку из болнице... Возила су брзо нестала. Све сам разумио и почео да ходам не чекајући аутобус. Неколико минута касније четири пројектила су погодила станицу." (Bećkanović, 2016, стр. 183)

Судећи по опису оружја постављеног на пик ап џиповима, топови су били минобацачи М20 од 75 мм дометом од 6.000 метара и вјероватно су припадали ХОС-у или ХВО-у.

Случајеви гранатирања из болнице Кошево од стране муслиманских снага забиљежени су у извјештајима муслиманске војске у БиХ. Помоћник команданта за сигурност 7. бригаде Томислав Јурић извијестио је Прву команду корпуса 28. децембра 1992. године да су "непознате особе пуцале минобацачима из мобилних камиона у близини болнице Кошево".

У извјештају је то напоменуто "27. децембра 1992. између 20.00 и 20.30 минобацач који се кретао с локације на локацију на камиону је испалио четири минобацачке ракете. Испаљени су са различитих локација у близини болнице Кошево и новог насеља Брека, вјероватно у близини улица Марцела Шнајдера, Фуада Миџића, Луја Адамича, Јована Бјелића, Исмета Мјезиновића и оближњих улица. Неколико минута касније, као реакција, агресор је испалио три до четири артиљеријска пројектила на подручје Кошева, Грдоња, док је једна артиљеријска рунда погодила стамбену зграду у улици Спасоја Мичића.

 

ПРОТЕСТИ ГЕНЕРАЛА МОРИОНА

Генерал и заповједник Унпрофора Филип Морион 19. јануара 1993. године упутио је снажно протестно писмо предсједнику Алији Изетбеговићу, оптужујући га за провокације муслиманске војске. У писму је наведено да су минобацачи муслимана редовно дјеловали из просторија болнице Кошево:
- "Потписао сам изјаве конкретних сведока да се то заиста догодило у понедељак 11. јануара. Минобацач 82 мм био је постављен у просторијама болнице и испалио је девет метака. Директна посљедица овог непоштеног и кукавичког чина било је артиљеријско и минобацачко гранатирање болнице."

 

Објављено: 4. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (14)

 

Злоупотреба болница и школа

Шеф мисије Унпрофора Јасуши Акаши напоменуо је: "У главном граду Сарајеву, заповједник снага УН у Босни, генерал Франсис Брикмон (Белгијанац) и генерал Луис Макензи (Канађанин) свједочили су како снаге босанске владе извршавају артиљеријске нападе на подручја босанских Срба, доносећи своје топове, минобацаче и тенкове у близину болница, школа и објеката УН. Тако дјелујући, испровоцирали су противнапад Срба на ове објекте и успјели да изазову мишљење свјетске јавности о нехуманој природи свог противника. У ратној 'магли' увијек постоји збрка и кривица, и правна и морална одговорност између зараћених страна постаје прилично опасна (Akashi, 2007, стр. 110)."


Доктор Миодраг Лазић, ратни хирург

Завршни извјештај експертске комисије Уједињених нација, основане у складу са Резолуцијом 780 (1992) Савјета безбједности УН, приказује зараћене стране на подручју Сарајева као "снаге опкољавања" и "одбрамбене снаге", и описује "систематско гранатирање одређених циљева и обрасце насумичних гранатирања од стране опсадних снага". (UN Security Council, 1994c, Annex IV, стр.13-14).

 

ОБРАСЦИ ДЕЈСТАВА: АРТИЉЕРИЈА И СНАЈПЕРИ

Извештај се прећутно уздржава од описивања гранатирања "дефанзивних снага". Међутим, реалност је била да су обје зараћене стране биле укључене у борбене операције, а артиљерија и снајперска ватра били су главни дио њихових свакодневних борбених активности. Из војне перспективе, типични обрасци артиљеријског дејства зараћених страна били су припремна артиљеријска ватра, противнапади на припремну артиљеријску ватру, прикривна ватра, одбрамбена ватра, сузбијајућа ватра против унапријед одабраних мета...
 
Упркос чињеници да је у првој години рата Војска Републике Српске уживала значајну ватрену моћ, артиљерија 1. корпуса муслиманске војске била је способна за обављање ватрених мисија и имала је довољан ниво наоружања, организације и стручности. Бројни документи у посједу Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске пружају довољно доказа о активностима гранатирања артиљерије и минобацача 1. корпуса.

На примјер, 2. децембра 1992. године, војни посматрачи Уједињених нација (УНМО) "регистровали су 134 испаљења која су долазила из правца Предсједништва, док је 110 испаљења забиљежено са положаја Срба". Дана 6. децембра 1992. године регистровано је 136 напада на српску страну. Дана 8. децембра 1992. године регистрована су 443 дејства на подручја и положаје под контролом ВРС.

Дана 20. децембра 1992. године забиљежено је 158 дејстава која су долазила на положаје муслиманске војске у БиХ, док су 533 дејства забиљежена на подручјима и положајима које држи ВРС. У децембру 1992. артиљерија 1. корпуса муслиманске војске свакодневно је испаљивала преко 100 граната.

 

РАЗМЕНА ВАТРЕ

Посматрачи УН (УНМО) у свом извјештају од 24. децембра 1992. године су забиљежили: "Релативно миран дан са 14 артиљеријских дејстава која долазе на страну Предсједништва, а 82 дејства долазе на српску страну. Укупна дејства забиљежена су на позицијама Срба - 3, са мјеста предсједништва - 14. Промјена у нагласку је евидентна када Предсједништво доминира у размјени високоексплозивне ватре. Невјероватно је да се ови људи убијају на Бадњак! Чак се и ИРА заустави да предахне!"

Артиљеријска ватра муслиманске војске у БиХ била је посебно циљана, али и неселективна и случајна. Један од разлога који стоји иза ове појаве био је уопште низак ниво војне обуке особља муслиманске војске у БиХ и недостатак квалификованих службеника. Генерал муслиманске војске у БиХ Јован Дивјак коментарисао је способности неких заповједника муслиманске војске у БиХ:

"Годину и по, пет командира јединица у Старом граду били су људи који нису провели дан у војној школи. Ово двоје нису ни служили у војсци, јер су били ментално заостали. Али Алија им је вјеровао више него професионалним официрима (Stojaković, 2003)."

Након 31. августа 1993, када је између Армије БиХ и ВРС на сарајевском фронту договорено примирје, артиљерија 1. корпуса муслиманске војске у БиХ неселективно је испалила 53 артиљеријска пројектила на Добрињу, 101 хитац на Грбавицу, 41 дејство на Лукавицу, 44 артиљеријска напада на Војковиће, 250 дејстава према Рајловцу, 280 према Вогошћи,135 према Илиџи, 179 према Хаџићима, 108 према Илијашу. За вријеме наводног примирја, 1. корпус муслиманске војске у БиХ је испалио 1.426 граната, убивши 24 и ранивши 62 цивила. Неселективно и насумично гранатирање муслиманске војске у БиХ положаја ВРС и насеља Сарајева под контролом Републике Српске резултирало је бројним цивилним жртвама.

 

ДНЕВНИК СТРАДАЊА И ТУГЕ

Српски хирург Миодраг Лазић дошао је из Ниша, а радио је у болници "Жица" у Блажују. Његова књига "Дневник ратног хирурга" садржи детаље о гранатирању болнице и патњама цивилних пацијената рањених артиљеријским гранатама муслиманске војске:

27. новембра 1992. - 25 цивила рањених у гранатирању на Илиџи;

2. децембра 1992. - гранатирање Илиџе, Хаџића, Рајловца, Вогошће - рањене су многе особе, међу њима двије дјевојчице од три и шест година;

7. децембра 1992. - гранатирање болнице, фрагмент гранате погодио је дјевојчицу стару петнаест година;

13. децембра 1992. гранатирање болнице, у непосредној близини је експлодирало једанаест граната;

31. децембра 1992. у Хаџићима је рањено дванаесторо дјеце;

12. јануар 1993. - петоро дјеце у Илијашу повријеђено је гранатирањем, међу којима је и дјевојчица стара седам година;

22. марта 1993. - интензивно гранатирање Илиџе, убијено је пет цивила;

19. априла 1993. - четворо дјеце рањено је гранатом у Отесу, убијен је један дјечак стар једанаест година;

31. маја 1993. - гранатирање Илиџе, Рајловца, двоје дјеце је убијено;

17. јула 1993. - гранатирање болнице;

13. маја 1994. - мајка и кћерка тешко су рањене гранатама;

17. новембра 1994. - тешко гранатирање, два цивилна радника рањена су 100 метара од болнице;

16. маја 1994. - муслимани нападају положаје ВРС са намјером да пресијеку пут ка Палама, тешко гранатирање Илиџе;

24. маја 1995. - граната је погодила спортску дворану, рањено је осам дјевојчица, од којих су двије веома тешко рањене; дјечак стар тринаест година убијен гранатом у Вогошћи;

1. јула 1995. - пет цивила рањено је гранатирањем у Хаџићима;

3. јула 1995. - у Хаџићима је убијено двоје дјеце, од шест и дванаест година.

Подаци из дневника хирурга Миодрага Лазића односе се само на једну од неколико српских болница на подручју Сарајева.

Пред Независном међународном комисијом за истраживање страдања Срба у Сарајеву Душан Шеховац је изјавио:
- "Као официр и као људско биће морам да кажем, ниједан војни командант муслиманске војске није довољно поштовао Женевске конвенције. У Сарајеву су муслиманске снаге смјестиле оружје око цивилних објеката, болница и школа и дјеловале усмјерено према српској територији."

 

НЕСЕЛЕКТИВНО ПУЦАЊЕ

Према извјештајима команде Сарајевско-романијског корпуса, артиљерија 1. корпуса муслиманске војске често је неселективно пуцала по српским цивилним насељима без икаквог изазивања са српске стране.

На примјер, 23. децембра 1992. Команда Сарајевско-романијског корпуса извијестила је да су тог дана непријатељске снаге неселективно испалиле 110 артиљеријских метака на Хаџиће, 60 метака на Илиџу, 50 на Рајловац, 120 на Вогошћу и 70 метака на Илијаш. Као резултат тога три цивила су убијена, а четири рањена.

Гранатирање је такође проузроковало значајну материјалну штету.
 

Објављено: 4. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (15)

 

Прва жртва амерички новинар

Завршни извjештај Eкспертске комисије УН основане према Резолуцији бр. 780. (1992) Савjета безбједности УН описује "снајперске нападе опсадних снага", али игнорише снајперске нападе "одбрамбених снага".

Међутим, стварност је била другачија. Снајперисти обе зараћене стране учествовали су у борбама. Није било засебних снајперских кампања, јер је снајперско дјеловање било рутинска борбена активност, дио и пакет операција комбинованог наоружања. Снајперисти Армије БиХ били су врло активни, убијајући подједнако и српске војнике и цивиле, које су сви доживљавали као "четнике". Снајперске активности муслиманске војске у БиХ нису биле ограничене на одређену локацију или вријеме и трајале су током читавог рата.

Снајперско наоружање и снајперске активности област су војне експертизе у којој је муслиманска војска у БиХ имала изразиту супериорност над Војском Републике Српске. Неколико стрељачких клубова постојало је у Сарајеву прије рата, тако да је за муслиманску војску у БиХ било релативно лако мобилисати квалификоване стријелце. Међу снајперистима муслиманске војске у БиХ били су плаћеници из Западне Европе.

Одјељење сигурности 1. корпуса муслиманске војске у БиХ забиљежило је присуство њемачког снајперисте Рафаела Шмида, према ријечима генерала муслиманске војске у БиХ Стјепана Шибера, још у раној фази рата.

 

"ЗРАК" ИЗРАЂУЈЕ СНАЈПЕРЕ

Главни штаб муслиманске војске у БиХ узео је 450 снајперских пушака из фабрике "Зрак" која се бави производњом оптичких и оптоелектронских уређаја, и распоредио их у бригаде 1. сарајевског корпуса. Фабрика "Зрак" је у Сарајеву, док је трајао рат, радила и израђивала оптичку опрему за снајперске пушке. Такође, српска страна није имала 12,7 мм снајперске пушке до краја 1994. године, док се 1. сарајевски корпус муслиманске војске у БиХ овом пушком служио 1993. године.

Снајперисти муслиманске војске у БиХ имали су и пушке са снајперским нишанима. Све високе зграде у градском дијелу Сарајева (Извршно вијеће, Електропривреда, "Лорис", "Момо и Узеир" и др.) биле су у рукама муслиманске војске у БиХ, а кориштене су као осматрачнице и снајперске позиције. На примјер, командант групе снајпериста на крову Извршног вијећа био је Мујо Селмановић.
Командант 1. корпуса муслиманске војске у БиХ Вахид Каравелић признао је: "Први корпус употребљавао је своје снајпере у складу са војном доктрином ЈНА. Сваки одсјек би имао по један снајпер.

Снајперисти су били обични војници који су добили додатну обуку. Сва оружја, укључујући снајперске пушке и пушке обичних војника, редовно су прегледавана. Заповједници јединица могли би прегруписати своје формације, укључујући груписање снајпера, ако је то неопходно."

 

"СОВЕ" ЧЕКАЈУ ПОНОЋ

Један од заповједника муслиманске војске у БиХ, Керим Лучаревић, описао је у својој књизи активности својих подређених снајпериста: "Чекали смо да дође поноћ. Инсталирали смо 'сове'. Ово је снајперска пушка ПАСП са телескопским нишаном за ноћно осматрање. 'Сова' у тами опажа раздаљину од 150 метара. То је попут дневне свјетлости. Да су четници знали шта имамо, никада то не би пробали. Међутим, иза поноћи четници се у пару крећу према лешевима мртвих (Срба остављених) на бојном пољу. Моје 'сове' су дјеловале прецизно и у тишини. Четници су ликвидирани без икакве буке, у потпуној тишини (Lučarević, 2000, стр. 157-158)."

Очигледно је да су снајперисти Керима Лучаревића користили снајперске пушке са телескопским нишанима за ноћно осматрање и пригушивачима. Руковање таквим оружјем захтијевало је доста софистицираности и посебне обуке. Према Кериму Лучаревићу, снајперисти муслиманске војске у БиХ су у раној фази рата били позиционирани у собама хотела Бристол и пуцали по "четницима", убијајући двадесеторо људи сваки дан. На крају, тенкови ВРС су пуцали у хотел и запалили га (Lučarević, 2000, стр. 138, 157-158).

Званичник Војске Републике Српске у свом свједочењу је навео: "Такође сам имао информације да непријатељске јединице 1. корпуса муслиманске војске у БиХ отварају ватру на цивиле у дијелу града под контролом српских власти. Сјећам се убиства младе жене која је у колони сватова била на путу за вјенчање. Дјевојчица се звала Нада Гузина. Поред овог случаја, имао сам и информације о акцијама специјалних јединица, једне под командом Драгана Викића (специјална јединица МУП-а муслиманске војске у БиХ), 'Џамијских голубова' и 'Латаса'."

Опрезна процјена показује да је 1. корпус муслиманске војске у БиХ имао до 500 снајпера, те да су они стављени у функцију како на тактичком тако и на оперативном нивоу. Бројни документи у посједу Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске пружају довољно доказа о снајперским активностима 1. корпуса муслиманске војске у БиХ.

 

ОБУКЕ СНЈАПЕРТИСТА У ШКОЛИ

Према документима Одјела за сигурност 1. сарајевског корпуса, 10. брдска бригада имала је снајперски вод под командом Омера Тенџе. Команда 1. корпуса муслиманске војске у БиХ наредила је 11. децембра 1993. године да се подигне снага снајперског особља и организују маневарске снајперске јединице под директном командом команданта 1. корпуса муслиманске војске у БиХ. Двадесет дана након ове наредбе, командант 102. моторизоване бригаде наредио је својим заповједницима батаљона да одаберу петнаест војника из сваког батаљона за курс снајперске обуке у школи "Павле Горанин", док би се практична обука требало да одвија на терену под командом батаљона 120. Практична обука подразумијевала је пуцање на српске цивиле и војнике ВРС.

Ови документи говоре да су снајперске активности 1. корпуса муслиманске војске у БиХ, повезане са њиховом обуком и борбеним ангажманом, биле контролисане на нивоу Корпуса, док је Корпус имао интегрисане снајперске јединице на свим нивоима војне хијерархије - од батаљона до корпуса. Свака бригада 1. корпуса муслиманске војске у БиХ имала је у својој организацији најмање бар појачан снајперски одред.

Једна од првих међународних жртава снајпериста Армије Републике БиХ био је амерички новинар Давид Каплан, којег је муслимански снајпериста тешко ранио 13. августа 1992. године. Умро је у болници Унпрофора, неколико сати касније. Каплан је био у пратњи југословенског премијера Милана Панића током мировне мисије у Сарајеву, а упуцан је у стомак када је Панићев конвој доспио под ватру муслиманске војске у БиХ.

Ватра је очигледно имала циљ да убије Милана Панића. Унпрофор је одбио сугестије у медијима БиХ да је индиректно одговоран за смрт америчког новинара Дejвида Каплана.

Сарајевски радио и телевизија рекли су да власти БиХ нису ни обавијештене о томе да се организује та "илегална" посјета и да је тај "немар" проузроковао смрт новинара ABC. "Наравно, ми знамо боље. Босанске власти су биле информисане о посјети", рекао је портпарол Унпрофора Аднан Абдел Разек (UN Security Council, 1994c, Annex IV, стр. 268).

 

РУТИНСКИ РАД СНАЈПЕРИСТА

Командант Прве моторизоване бригаде муслиманске војске у БиХ, Рамиз Бејић 2. октобра 1992. године наредио је да се формира снајперски вод под командом Мухамеда Медића. Вод је био распоређен у школи "Благоје Паровић", поред предузећа "Ценекс".

Командант 102. моторизоване бригаде извијестио је Команду 1. корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ да је 7. фебруара 1993. године њихова артиљерија гранатирала српска насеља Неџарићи и Лукавица, а "снајперисти су обављали рутинске послове".

"Рутински рад" очигледно је значио неселективно пуцање на војнике ВРС и српске цивиле. Командант 2. моторизоване бригаде 1. корпуса муслиманске војске у БиХ Сафет Зајко 5. марта 1993. године потписао је наредбу за "организовање снајперских активности - плански и са безбједних мјеста".

 

Објављено: 6. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (16)

 

Снајперисти пуцају и на децу

Кампања снајперског деловања 1. корпуса муслиманске војске у БиХ укључивала је нападе специјалним снајперским пушкама са телескопским нишанима, како би се намјерно убијали и повређивали цивили, укључујући дјецу.

Навешћемо само неколико специфичних случајева:
"Јуна 1992. године цивил Шоја Остоја је на Грбавици убијен из снајпера муслиманске војске у БиХ, који је пуцао са зграде УНИС-а (Бојић, 1996, стр. 72, 74).

"Дана 26. јуна 1994. године, цивил Ђуро Кењић, син Николе и Стане, рођен 1920. године у селу Унчани, у општини Трново, убијен је пјешадијским ватреним оружјем са удаљености око 120 метара у Касиндолској улици између бројева 197-Д и 197-Е. Пуцањ је испаљен из правца зграде "Ценекс". Жртва је упуцана у бутину и обје руке. Након што је пао на земљу, погођен је више пута у цијело тијело. Пуцње су испалили припадници Армије РБиХ.

"Дана 5. децембра 1994. године, цивил Дарко Алексић, син Дејана и Бране, рођен 10. марта 1983. године у Сарајеву, у општини Центар, био је у петом разреду основне школе, када је рањен снајпером док је са мајком Браном и сестром Миљаном шетао улицом, идући дједу Војиславу. Погођен је у трбух и задобио тешке повреде. Пуцањ је испаљен са положаја муслиманске војске у БиХ."


Снајпериса Омер чека своје жртве

"Дана 11. марта 1995. године двије дјевојчице цивили: Наташа Учур, ћерка Недељка, рођена 1986. године у Сарајеву, и Милица Лаловић, кћерка Ранка, рођена 1984. године у Сарајеву, убијене су снајперским поготком у главу у Улици Милутина Ђурашковића 3, на Грбавици, општина Ново Сарајево, док су са пријатељима играле ластиша. Снајпер их је усмртио пуцајући са положаја муслиманске војске у БиХ, тачније из зграде 'Лорис'."

"Дана 12. маја 1995. године цивили Вера Новаковић, кћерка Станка и Љубице, рођена 10. септембра 1946. године у насељу Доњи Которац, општина Илиџа, и Мара Трапара, кћерка Јове и Зоре, рођена 20. јуна 1945. године у насељу Осијек, у општини Илиџа, убијене су хицем из снајпера у насељу Доњи Которац. Мара Трапара погођена је у грудни кош, испод пазуха. Исти хитац погодио је Веру Новаковић у лијеву лопатицу. Пуцањ је испаљен из правца насеља Доњи Которац, са положаја муслиманске војске у БиХ."

 

ЈЕДИНИЦА "ШЕВЕ" ЈЕ НАЈБОЉЕ РАДИЛА ПОСАО

Снаперске активности нису биле ограничене на 1. корпус муслиманске војске у БиХ. Према интервјуу Сефера Халиловића за часопис "Свијет", 1998. године, на лични налог Алије Изетбеговића, СДБ РБиХ (Служба државне безбједности) формирала је посебну групу "Шеве", "која је била тијело паралелно систему" под Неџадом Угљеном, а он је директно извјештавао генерала Фикрета Муслимовића. Оперативци СДБ-а прошли су курс за обуку у Ирану151 ("Злогласне шеве", 2013).

"Шеве" су створене у оквиру обавештајне службе муслиманске војске у БиХ, а под контролом Асима Даутбашића. Посебно су имале двије мисије: обезбјеђење ВИП особа и тајна убиства. Група је починила бројне злочине. У мају 1992. године, чланови групе су стријељали шест војника ЈНА. Према неким извјештајима, снајперисти "Шева" убијали су Србе на улицама града Сарајева. Сарајевски медији приказали су жртве као "оне које су убили српски снајперисти" (Schindler, 2007, стр. 172).

 

ОБУКА У МЕТКОВИЋУ

У јануару 2002. године, "Слободна Далмација" пренијела је чланак под насловом "Шеве су обучавале снајперисте, убијајући цивиле у Сарајеву", на основу изјаве агента АИД-а152 Едина Гараплије, који је изјавио да су снајперисти "Шева" прошли обуку у Метковићима у Хрватској.

Обуку у Погорелици проводили су инструктори из Ирана. "Слободна Далмација" је забиљежила сљедеће: "Попели би се на високо брдо или зграду и пуцали на Србе на Грбавици", бирајући жене које су носиле црнину... Уопште их није било брига да ли убијају цивиле, жене, дјецу, старце. Није их било брига за могућу одмазду. Можда им је одмазда била циљ. Свакако, да.

У раној фази рата муслиманска војска у БиХ је почела убијати особље УНПРОФОР-а. Међународни посредник Дејвид Овен у својим мемоарима описао је случајеве да су војници муслиманске војске у БиХ убијали војнике УНПРОФОР-а. Један од таквих инцидената догодио се 9. септембра 1992. године. УНПРОФОР је реаговао слањем протестног писма предсједнику Алији Iзетбеговићу: "Са дубоким осјећајем огорчења морам Вас обавијестити да су 8. септембра 1992, отприлике у 18.30 часова, трупе под Вашом командом напале ненаоружани логистички конвој УНПРОФОР-а на улазу у аеродром. Овај непровоцирани напад усред бијела дана, несумњиво на хуманитарни конвој УН, проузроковао је смрт два француска војника, а повреду још три. И уништење или оштећење четири УН возила"(Owen, 1996, стр. 112).

Украјинског војника Виктора Солохина 10. августа 1992. године погодио је и убио снајпер муслиманске војске у БиХ из круга касарне "Маршал Тито". Пуцањ је дошао из зграде у комплексу који је заузела јединица муслиманске војске у БиХ. У фебруару 2013. године, говорећи као свједок судија МКСЈ-а, официр СДБ-а муслиманске војске у БиХ Един Гараплија потврдио је да је Неџад Херенда убио француске војнике УНПРОФОР-а у Сарајеву, маја 1995. године, "док је постављао барикаду на улици испред хотела 'Холидеј ин' у Сарајеву да би заштитили људе од напада босанских Срба."

 

ХЕРЕНДА УБИО БОШКА И АДМИРУ

Снајпериста "Шева" Неџад Херенда 18. маја 1993. године убио је млади пар на Врбања мосту - српског младића Бошка Бркића и дјевојку муслиманку Адмиру Исмић, који су распродали ствари из стана и покушали да побјегну из "Изетбеговићевог мултиетничког и демократског раја". Обоје су имали по 25 година (Schork, 1993).

Западни медији су одмах пребацили кривицу на српску страну. Свједок је рекао да је "Српска страна окривљена за убиство пара, као и за већину снајперских операција." На саслушању у Хагу, Гараплија је изјавио да је Херенда добио хиљаде марака за ово убиство (ICTY, Prosecutor v. Ratko Mladić, 2015, стр. 33909). Много година касније, аналитичар ЦИА Џон Роберт Шиндлер (Robert Schindler 2007, стр. 172) потврдио је да су их убиле "Шеве".

Људи који су прешли линију и пребјегли из урбаног Сарајева извијестили су: "Да су непријатељске снаге 1. корпуса муслиманске војске у БиХ отварале ватру на цивиле у граду под контролом муслиманских власти; с обзиром на пропаганду и жељу муслиманских власти да покрену НАТО интервенцију, те су приче биле у складу са процјенама наших органа".

Дана 14. августа 1994. године муслиманска војска у БиХ и ВРС потписале су споразум о противснајперском дјеловању. Након потписивања, снајперски инциденти су значајно смањени на обје стране. Према изјави свједока, "Било је мало сумње у погледу команде и контроле зараћених фракција над њиховим снајперима. Једина сумња била је понекад у томе што Французи нису били сигурни да ли су пуцњи са велике удаљености на бошњачке цивиле долазили од Бошњака, а не од Срба."

 

ГАЂАЛИ СОПСТВЕНЕ ЦИВИЛЕ

Извори УНПРОФОР-а су 1. августа 1995. године потврдили да су снајперисти муслиманске војске у БиХ пуцали на своје цивиле. Француске мировне трупе у јединици Уједињених нација, покушавајући да ублаже снајперско дјеловање босанских Срба на цивиле у Сарајеву, закључиле су да неке пуцњаве долазе од владиних војника који намјерно пуцају на властите цивиле.

Након, како ју је назвала, "коначне" истраге, јединица француских маринаца која патролира против снајпера рекла је да је снајперску ватру пратила до зграде гдје иначе обитавају босански војници и друге снаге безбједности:
- "Француски официри у јединици за борбу против снајперског дјеловања рекли су да су склони вјеровању да је муслиманска војска у БиХ пуцала на цивиле у покушају да створи вијести које повећавају међународну наклоност према босанској влади" (O'Connor, 1995).

 

Објављено: 7. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (17)

 

Срби чишћени један по један

Српска заједница постоји у Сарајеву вијековима. У социјалистичкој Југославији чинила је 29,9 одсто укупног становништва Сарајева (157.526 особа), док су Југословени мјешовитог етничког порекла бројали око 56.000 људи (Federal Statistical Office, 1998).

Многи предузетници, љекари,економисти, предавачи и професори српског и црногорског поријекла живјели су и радили у Сарајеву. Српски писци,умјетници, музичари, љекари, предавачи, професори и спортисти оставили су трајно културно насљеђе у Сарајеву.


Алија храбри своје бојовнике

Међу њима су историчар и пјесник Симо Милутиновић Сарајлија (1791-1847), публициста и оснивач књижевног часописа "Босанска вила" Никола Кашиковић, историчар и географ Јефто Дедијер (1880-1918), историчар Владимир Ћоровић (1885-1941), академик Владислав Скарић (1869-1943), добитник Нобелове награде за књижевност Иво Андрић (1892-1975), књижевник Меша Селимовић (1910-1982), историчар и академик Милорад Екмечић (1928-2015)...

 

АЛИЈИНА ДЕМОКРАТИЈА И ЈЕДНАКОСТИ

Муслиманско Предсједништво БиХ 26. јуна 1992. објавило је документ "Платформа о активности Предсједништва Босне и Херцеговине у ратним условима". Документ је лично израдио Алија Изетбеговић, а имао је циљ да представи политички програм Републике Босне и Херцеговине у ратним временима. У документу су изложени основни принципи дјеловања у рату: парламентарна демократија, тржишна економија, политички плурализам, људска права, међународно признате границе, уставност сва три народа, стварање добровољне и мултиетничке армије Босне и Херцеговине.

Платформа је гарантовала народима Босне и Херцеговине независну, јединствену, суверену, мултиетничку и демократску државу, у којој ће грађани свих националности имати једнака права, и осудила је "терористе СДС-а" (Izetbegović, 2001, стр. 411).

Убрзо је постало врло јасно какву је једнакост, људска права и европску оријентацију Алија Изетбеговић намјеравао за српску заједницу. Цивилни послови Унпрофора у Сарајеву извијестили су:

- "Чини се да муслимански радикали добијају предност на штету умјерених који фаворизују вишенационално БиХ друштво. Сарајево које контролише БиХ приближно је 80% етнички муслиманско. Муслимани замјењују немуслимане у влади, а немуслиманима је све непријатније. Изгледа да се организовани криминал измиче контроли из Сарајева.

Унпрофор је увучен у проблем због свог особља и објеката који се користе као канали за робу са црног тржишта. Особље за цивилне послове такође је било дирнуто (локална мафија је деложирала Даљета Багу из његовог стана у року од пет минута), трговци с црног тржишта који су жељели прес-картице упућивали су пријетеће позиве у цивилне послове" (ICTY, Prosecutor v. Karadžić, 2010, стр. 2182).

Политика режима Алије Изетбеговића заснивала се на отворено декларисаном циљу уклањања такозване "српске доминације". По мишљењу Алије Изетбеговића, у Југославији суСрби наводно "себи присвојили све важне положаје" (Izetbegović, 2001, стр. 66).

 

СВЈЕДОЧЕЊЕ КЕЦМАНОВИЋА О ТОРТУРАМА

Према сведочењу члана Предсједништва и декана Универзитета у Сарајеву, професора Ненада Кецмановића, у оквиру организоване кампање СДА, Срби су намјерно и систематски уклањани са водећих позиција у индустрији, образовању, здравственом систему и култури.

Годину дана након што је избио рат, није било ниједног Србина на мјесту директора компаније, шефа клинике, декана факултета, шефа општинске службе итд... Они најотпорнији, попут, на примјер, директора "Житопромета", оптужени су за сарадњу са "србо-ћетницима". На пољу образовања, културе, науке, информисања, друштвених активности, економије и владиних уреда, Срби су изгубили раније положаје.

Неколико примјера биће довољно за илустрацију ове тачке. Директор Јавног предузећа "Водовод Сарајево" био је Предраг Лукач. Изабран је за посланика у новембру 1990. године, као кандидат на листи Реформистичке партије. Након што је избио рат, остао је на свом послу. То је био веома тежак посао, јер су главни водоводни објекти били на српској страни линије сукоба, а снабдијевање водом често је било прекидано.

Лукач је био изложен неповјерењу и пријетњама јер је био Србин, па је на крају био присиљен да напусти посао и напусти Сарајево (Pejanović, 2002, стр. 148). Србин Манојло Чалија, некадашњи члан југословенске репрезентације у гимнастици, радио је као тренер.

Отпуштен је с посла и одузета му је картица за храну (хуманитарна помоћ) под лажном изговором "избјегавање радних обавеза", а прошао је и разне тортуре (Čalija, 2005, стр., 214).

Србин Ђорђе Зарић био је директор Привредне банке. Подржавао је Изетбеговићев режим и био суоснивач Српског грађанског вијећа. Године 1994. дигла се јавна бука да Зарић буде деградиран. Ђорђе Зарић отишао је код српског члана Предсједништва РБиХ Мирка Пејановића. Пејановић је апеловао на Изетбеговића да заштити Зарића. Међутим,

Изетбеговић није био спреман да интервенише. Ђорђе Зарић морао је да се повуче са мјеста директора, а замијенила га је Фатима Лехо, муслиманка из СДА (Pejanović, 2002, стр. 149).

 

ПРЕБИЈАНИ СРБИ ПРОФЕСОРИ И ДОКТОРИ

Љекар Радомир Тишма оставио је изјаву о застрашивању и отпуштањима српских љекара: "Оно што се спремало за сваког стручњака српске националности било је отпуштање са посла због 'вишка'. Током рата, сви Срби у граду Сарајеву избачени су из друштвених организација и са функција стручног управљања. Ловили су их, злостављали, понижавали и исцрпљивали немаштином. Свештеник Драгомир Убипариповић био је заробљен и злостављан седам пута, док се остали угледни Срби затварају и убијају на бруталне начине (др Милутин Најдановић). Живот у граду постао је изузетно тежак и неподношљив."

Сви Срби били су на МУП-овим списковима осумњичених чланова СДС-а, без обзира на то да ли је то тачно или не, и масовно су хапшени. Многи од њих су притварани, малтретирани, затварани и пребијани у приватним затворима. Бивши члан Савјетодавног одбора СДС-а, професор Славко Леовац ухапшен је, затворен у приватном затвору у хотелу "Загреб", гдје је претучен и малтретиран. На крају је напустио Сарајево.

Професор историје и академик Милорад Екмечић био је тешко претучен пред породицом, кућа му је проваљена. Професор је одведен без икакве наредбе за хапшење и задржан у приватном затвору, гдје су га тукли и злостављали. Професор медицине Милутин Најдановић био је делегат СДС-а у парламенту РБиХ и одлучио је да остане у Сарајеву упркос позиву странке да га напусти из безбједносних разлога. У њега су усред бијела дана пуцале и убиле га непознате особе. До данас починиоци овог политичког убиства нису пронађени.

 

КОШЕВО КАО САНТИЈАГО

Специјална јединица сарајевског МУП-а на челу са полицајцем Зораном Чегаром, по налогу странке СДА ухапсила је око 800 Срба и одвела их на стадион Кошево, који је претворен у импровизовани концентрациони логор. Чегар је тврдио да су сви ухапшени Срби и чланови њихових породица били "Караџићеве присталице, активисти СДС-а и пета колона".

Ова акција повукла је снажну паралелу између концентрационог логора на стадиону Кошево и чилеанског стадиона у Сантијагу, који је чилеански диктатор Пиноче претворио 1973. године у концентрациони логор. Алија Изетбеговић је на крају наредио да се затвори концентрациони логор Кошево и пусте сви затвореници (Pejanović, 2002, стр.77-78, 138-140).

 

Објављено: 8. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (18)

 

Убиства пред станицом Милиције

Самовољна хапшења, притвори и полицијска бруталност над Србима били су уобичајена појава у Сарајеву. У априлу 1992. године, замјеник начелника ЦСБ Сарајево, Златко Бећкановић у свом дневнику је оставио сљедећи значајан запис:


Ликвидације Срба цивила су биле свакодневне

- Дана 9. априла 1992. ...нешто мало прије 08.00 у ходнику испред моје канцеларије на другом спрату (гдје су биле смјештене и канцеларије начелника ЦСБ-а и секретара СУП-а Сарајево, клечала су на кољенима четворица људи лицем окренутим према зиду и рукама везаним жицама на леђима. По главама изубијани, окрвављени, раздрте одјеће, с мањим локвама крви око њих... Около њих стајали су мени непознати људи с оружјем у рукама без икаквих униформи или ознака и непрестано мотрили четворицу везаних, повремено вичући и ударајући по њима...

Претходног дана по подне некакви наоружани младићи, углавном познати оперативи као криминалци, почели су приводити мушкарце, а по именима углавном српске националности, наводно због тога што су петоколонаши или снајперисти. Сваки од приведених био је исцијепане одјеће, изубијан по глави и тијелу, док неки од њих нису могли ни да стоје на ногама, а већини су руке биле везане. (...) Поподне су уводили у зграду једно такво лице са бијелом, разбијене грудне кости, с окрвављеном кошуљом. Особу су, батинајући кундацима, уз степенице попели на други спрат, а један оперативац ми је рекао да га је привео тешки криминалац Кокора Јасмин.

(...) Нисам знао ко је овластио и организовао те људе да приводе, претходно туку, муче та лица или да претресају станове и друге просторије, с могућношћу подметања инкриминисаног материјала, јер су упадали без судског налога и без присуства свједока, тако да су практично владали градом.

Петак 10. 4. 1992. (...) као и претходног дана, ходник на другом спрату био је испуњен испребијаним "петоколонашима", о чему на састанку колегија није било ни ријечи... из канцеларије, која је до рата служила референту за издавања путних исправа, сада су се чули повици, пријетње и јецај. На средини просторије стајао је старији човјек, изударан по лицу с лијеве стране, држао је главу мало спуштену. Испред њега на радном столу сједио је милиционар одјевен у маскирну униформу (касније сам сазнао да је пратилац Јусуфа Пушине, тадашњег помоћника министра за унутрашње послове), који је "лакше" шамарао тог старца. Када је маскирани почео са јачим ударцима, нисам то могао да гледам, као ни остали присутни оперативци и изашао сам ван.

Субота, 11. 4. 1992, након 22.00, мушкарац на кољенима пузао је ка столици. Изнад њега је стајао оперативац, који је овог човјека ударао лијевом ногом у бубреге, а потом поново по глави. Старом човјеку је расјечена лобања, окрвављена коса, да му се види бјелина мозга (Бећкановић, 2016, стр. 103-111).

 

ТРИ ГРУПЕ СРБА

Доласком рата, Срби који су из различитих разлога одлучили да остану у Сарајеву били су подијељени у три групе:

  1. они који су били несклони политици Алије Изетбеговића, али су били насукани на погрешној страни линије фронта;
  2. они који су јавно изразили лојалност Републици БиХ;
  3. они који су покушали да остану неутрални.

Међутим, постојала је једна ствар која је свима била заједничка. Сви су били "погрешне националности", подложни шовинизму и терору босанских Муслимана. Према мемоарима Манојла Чалије, "Сви ми били смо етнички таоци, под етничким угњетавањем, и наши су животи зависили од Алијиних месара и њихове воље" (Чалија, 2005, стр. 227).

Као и сви остали грађани у граду, Срби су били изложени опасностима због борбених активности у граду, артиљеријског гранатирања и ватре из оружја мањег калибра. Али Срби су колективно оптужени да су "терористи" и "пета колона". Сматрало се да Срби остају у граду као "кртице", како би припремили "Српско освајање Сарајева изнутра", и слали сигнале џепним лампама српским артиљерцима у брдима. То је био алиби за проваљивање у српске куће и станове и вршење пљачки, за произвољна хапшења, премлаћивања и убиства Срба. Тјерани су из својих станова и кућа, отпуштани са посла и прогањани из редова за хљеб и воду (Пејановић, 2002, стр. 138-140).

Тврдњу Мирка Пејановића поткрепљује изјава судије поротника Марка Микервића који је учествовао у многим суђењима у Сарајеву:
- "Што се тиче суђења, пошто сам на њима учествовао као судија поротник, примијетио сам да су Србима измишљана кривична дјела, као што су слање разних сигнала. Докази о посједовању оружја били су фингирани јер су позивани војни полицајци да свједоче против оптужених. То су били управо они војни полицајци који су оружје подметнули у њихове домове и учествовали у претресима и хапшењима оптужених.

 

ОПТУЖНИЦЕ БЕЗ ДОКАЗА

Суђења Србима за исте злочине била су много строжа од суђења Муслиманима и често су оптуживани за злочине које уопште нису починили. Почињене су разне махинације и кршења закона, а све у циљу што строжег осуђивања Срба. Било је лажних оптужби на основу којих су Срби осуђени. На примјер, Ждрале Горан је био оптужен за касапљење и убијање Муслимана у Ахатовићима, што није доказано, али је ипак осуђен на три године затвора.

Екстремисти партије СДА су почели да сакупљају Србе без икаквих критерија и одводе их у локалне затворе. Десетак ненаоружаних Срба убијено је из ватреног оружја испред полицијских станица првог дана рата, што је било масовно убиство с предумишљајем које није довело до хапшења. Наизглед насумично насиље убило је још десетине Срба, како је прољеће прелазило у љето. Многа убиства су била хладнокрвна и била су намијењена застрашивању Срба ван града. У типичном случају, Душана Ђукића су његове комшије Муслимани изболи ножем у мају 1992. године; његову жену су комшије којима је вјеровала и вољела их звале "четничком кучком" док је њен муж лежао на самрти. Она и остали Срби из комшилука разумно су напустили град прије него што су и они убијени (Schindler, 2007, стр. 104).

Истакнути српски спортиста и члан југословенске гимнастичке репрезентације Манојло Чалија (1995. описао је ситуацију у којој су се сарајевски Срби изненада нашли: "Страдалништво грађана Срба у Сарајеву не може се мјерити ни са једним другим страдалништвом минулог рата. О њему се најмање зна. Ова патња је најмање позната. Нико се није бринуо о патњама Срба (...) Оно се прикривало. И данас се заташкава. Свијет је Сарајево прихватио и запамтио као град страдалништва Муслимана. Зато је, још увијек, тешко прихватљива једина истина да су у њему највише страдали Срби."

 

РАДИО ПОЗИВА НА ЛИНЧ СРБА

Бивши члан Предсједништва Републике БиХ Ненад Кецмановић описао је антисрпску хистерију у граду:
- "Након лажних вијести да су Срби убили 300.000 муслимана, они су постали опсједнути осветом. Водеће свјетске медијске агенције преносиле су ове лажне вијести широм свијета.

Након лажних вијести, сарајевски Радио Хајат спровео је уживо телефонску анкету и питао слушатеље како Муслимани треба да се понашају према Србима након тако страшног злочина. Већина оних који су назвали студио рекли су да би 'требало да убију своје комшије Србе на улицама у којима живе'...".

 

Објављено: 9. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (19)

 

Пуцали на људе док су ручали

Прва организована рација на станове сарајевских Срба у потрази за оружјем извршена је 8. маја. Током ове рације, многи Срби су убијени. Након тога су се рације и претреси понављали у правилним интервалима. Током ових претреса, људи који су посједовали пиштољ, али нису били у стању да дају "задовољавајуће објашњење" његовог поријекла, одмах су осумњичени да подржавају "терористички СДС". Људи су одвођени на испитивање у локалне затворе и никада се нису враћали.


Монструм у служби голбализма: Изетбеговић

Таквих случајева је било на стотине. Према проф. Мирку Пејановићу, стотине су животима платиле у Сарајеву, Стоцу, Коњицу, Чапљини, Бугојну, Мостару и другим градовима, а "ти злочини једног дана требало би да буду дио истраге кривичне и моралне одговорности за смрт цивила у Босни". Претресане су и куће Муслимана, али мање енергично и са мање штете. Таква дискриминација Срба била је дио опште атмосфере у којој се свакодневно догађају произвољна хапшења и притвори. (Pejanović, 2002, стр. 132)

Манојло Чалија у својој књизи описао је начин на који се претражују станови Срба: "Сваки српски стан је очекивао претрес и одвођење. О начину и поступцима при претресу чаршија је препричавала. Потурали су метке, пиштоље, бомбе, ножеве. Потурали и потурено сами налазили. Или би једна група потурала, а друга налазила. Било како да се радило, једно је извјесно станови су ослобађани од укућана, пљачкани и усељавани. Србима је било свеједно на који начин се то ради". (Čalija, 1995, стр. 95)

Нелегална присвајања српских станова постала су цвјетајући посао у Сарајеву. Предсједништво Републике БиХ донијело је 15. јуна 1992. године Одлуку са законском снагом, прогласивши "напуштеним" станове у који су "кориштени за незаконите радње". Одлуком се проглашавају напуштеним сви станови припадника ЈНА и службеника институција СФРЈ на територији РБиХ, а одлуку потписује предсједник Алија Изетбеговић.
 

КАКО СЕ ДОЛАЗИЛО ДО СТАНОВА

Декретом је такође прописано да се "стан који је проглашен напуштеним" предаје активном учеснику у борби против агресора". То је значило да би било који војник Армије Републике БиХ могао да подмеће оружје у стан о којем је маштао, а онда га тражио за себе као "активног учесника у борби против агресора". Ова одлука представља грубо кршење права легалних власника и служила је као средство суптилног етничког чишћења.

Сарајевски становник Перо Јеремић описао је како је изгубио кућу:
- "Дана 26. маја 1992. негдје око 13.00 сати код мене у кућу дошла је група наоружаних људи у униформама. Били су то 'Зелене беретке'. Њихов надређени је био Муслиман са презименом Рајковић. Не знам његово име, али знам да му је мајка Фатима. Било их је око 10 или 12 људи. Претресли су цијелу кућу и носили детекторе оружја.

Узгред, трговинско предузеће мог сина СИНКОМ било је у подруму. У просторијама компаније билаје благајна, рачунари и друге ствари. Ови људи су од мене тражили да им дам кључ благајне, што сам и урадио. Узели су 500 марака и нешто докумената. Док се рација одвијала у кући, чуо се пуцањ. Након тога, око 150 људи се окупило у врло кратком року и оптужило ме за пуцање. Одговорио сам им да нисам пуцао јер немам оружје. Затим су у кући пронашли један митраљез и рекли да сам га сакрио. Одговорио сам да је то лаж и да није моје."

Перо Јеремић претучен је и затворен у затвор "Виктор Бубањ". Његова кућа је конфискована за Армију БиХ. Групу Срба одвели су из њихових станова у Добрињи и више се нису вратили. Мртва тијела Момира Пејовића, Петра Гашића и његовог деветнаестогодишњег сина Оливера, који су 18. јуна 1992. године одведени из њихових станова у Добрињи, пронађена су тек након рата. Бивши директор фабрике "Фероелектро" Миливоје Стековић одведен је из стана у Улици Радојке Лакић и још увијек се води као нестао. (Pećanin & Selimbegović, 1997.a)

Популарни српски музичар и композитор Слободан Самарџић убијен је у мају 1992. године. Његово тијело је бачено у ријеку Миљацку и службена лична карта пронађена је у његовом џепу. Ипак, званично је вођен као нестао до 1999. године, јер власти нису жељеле да признају чињеницу његовог убиства. Као и у бројним другим случајевима повезаним са несталим Србима, полиција није успјела да пронађе починитеље.

 

УБИЈЕНО ШЕСТ РИСТОВИЋА

Српска породица Ристовића са шест чланова, укључујући троје дјеце, убијена је током ручка у њиховој кући 8. јула 1992. године. Група наоружаних људи је стријељала и убила Петра Ристовића, његову сестру Босиљку, брата Обрена, мајку Радосаву и рођаке Мила и Данила. Данило је имао само 14 година, а наводно је дошао у кућу само да донесе рођацима нешто свјежег хљеба. Убице су биле обучене у униформе "Патриотске лиге" и оставиле су их у полицијском аутомобилу. (Schindler, 2007, стр. 104) Два дана касније локални медији су пренијели изјаву Министарства одбране и Главног штаба Армије БиХ у којој се наводи да су три неидентификована починиоца починила убиство. Накнадна истрага открила је да су убиство починили полицајци из полицијске станице Маријин Двор. (Halilović, 1997, стр. 111-112)

Сва ова побројана недјела имала су цамо један циљ - да застраше српско становништво и притисак на њих да напусте Сарајево. Читаве српске породице убијене су у Сарајеву под контролом Армије БиХ. Ђуро Козар, угледни сарајевски новинар, цитирао је случајеве породица Елек и Крајишник. Ђорђе, Божидар и Љубица Елек погубљени су у њиховој кући у насељу Пофалићи 16. маја 1992. године. Још један масакр догодио се у новембру 1992. у насељу Буљаков Поток, где су Јања Крајишник (55) и њени близанци Боро и Борка (обоје 27) убијени, док је њен најмлађи син Ненад, који је био тек мали дјечак, преживио. Убица је наводно побјегао у Њемачку. (Ljubaš, 2019)

Убиство породице Ристовић истакло је праву слику ситуације у којој живе Срби у Сарајеву. Било је јасно од првог тренутка да је ово убиство почињено на етничкој основи и са политичком мотивацијом. Након убиства породице Ристовић у јуну 1992. године, министар унутрашњих послова Јусуф Пушина јавно је обећао да ће убице бити пронађене и одговарати. (Mrkić, 1992)

Била су то празна обећања. Према дневнику замјеника начелника ЦСБ-а Сарајево Златка Бећкановића, "убиства су свакодневна појава". Примијетио је: "Посебно нас је забринуло и то што су се у појединим клиникама Кошевске болнице убијали и рањеници и болесници. Један старац био је десетак дана 'лијечен' тако што је свакодневно боцкан ножевима по разним дијеловима тијела. Обдуцент је утврдио да је имао 17 убодних рана на свим дијеловима тијела." Много људи је убијено гранатирањем, али многи смртни случајеви су такође посљедица пуцања под сумњивим околностима, који су се "углавном приписивали снајперистима с брда"... (Bećkanović, 2016, стр. 192)

 

СРАМНА СТАТИСТИКА

Убиства Срба су такође прикривена изјавама да су жртве убијане снајперима или гранатирањем са српске стране (Bećkanović, 2016).

Према извјештају шефа ЦСБ-а Мунира Алибабића, на територији Сарајева под контролом муслиманске војске у БиХ током 1992. године убијено је 218 особа. По њему етнички пресјек жртава је био: 84 Срба, 74 Муслимана, 53 неидентификована, 6 Хрвата и 1 Украјинац.

 

Објављено: 10. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (20)

 

Пљачкање православних цркава

Након што су сарајевски медији објавили убиство породице Ристовић, број људи који покушавају побјећи из Сарајева драматично је порастао.


Разрушено Сарајево деведесетих

У септембру 1992. године, четири српске породице од око 30 мушкараца, жена и дјеце потражиле су уточиште код Унпрофора у згради ПТТ-а. Они су Унпрофор снабдјели информацијама из прве руке о страшној ситуацији српских цивила у Сарајеву. Потпредсједник Ејуп Ганић захтијевао је да их Унпрофор преда полицији. Међутим, Унпрофор их је предао Унхацеру који је имао мандат да се бави расељеним лицима.

Замјеник команданта Армије БиХ, пуковник Стјепан Шибер, оптужио је начелника штаба Унпрофора да је "радио за четнике" (Šiber, 2001, стр. 156). Очигледно да су невини српски цивили били "четници" за пуковника Алијине војске.

Главни државни тужилац Републике БиХ Ивица Станић 30. јула 1992. године послао је писмо Предсједништву Републике БиХ, министру одбране Јерку Доки и начелнику Главног штаба бошњачке армије Сеферу Халиловићу, обавјештавајући их да "хапшења и затварања људи, углавном српске националности, у такозване војне затворе се настављају". Породице траже одређени број грађана које су појединци са ознакама војне полиције одвели из својих домова. На подручју под контролом Армије БиХ пронађена су мртва тијела. Пошто су та тијела масакрирана, по правилу их није било могуће идентификовати.

 

ИЗВЕШТАЈ МАЗОВЈЕЦКОГ

Чињенице о убиствима Срба у Сарајеву садржане су у извјештају из септембра 1993. извјестиоца Уједињених нација за људска права Томаса Мазовјецког. Мазовјецки је написао:
"Специјални извјестилац је такође примио оптужбе за појединачна убиства инспирисана етничком осветом. Једна се односила на Радислава и Марину Комљенац, двоје старијих цивила - за које се каже да су босански Срби који су одведени из свог дома у Сарајеву и погубљени 26. јуна 1993. године. Изгледа да су убиства одмазда за минобацачки напад у којем је погинуло седам муслиманских цивила у Старом граду. Владина милиција наводно је била одговорна.

Специјални извјестилац писао је Влади 14. августа 1993. године изражавајући забринутост због извјештаја и питајући шта је предузето да се казне починиоци. У одговору од 23. септембра 1993, вршилац дужности премијера ,господин Хаџо Ефендић, негирао је да је постојала било каква етничка мотивација за убиство брачног пара - за који су рекли да је српског и хрватског поријекла - и рекли да је у току истрага злочина. Специјални извјестилац ће пратити овај случај и остале који су му предочени на пажњу" (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 6).

Режим Алије Изетбеговића манипулисао је муслиманском заједницом расељених особа у Сарајеву како би они вршили притисак на сарајевске Србе, кад год би преокрети на бојном пољу стварали услове за то. Тако је цијела српска заједница постала талац његове политике. Дана 4. јуна 1992. године, 285. бригада Армије БиХ је поразила Војску Републике Српске у Жепи, убивши 264 војника ВРС (Latić & Isaković 1997, стр. 44). Сви заробљеници су побијени.

Као одговор, ВРС је повећала притисак на Жепу. Истовремено је делегација расељених особа из Жепе, настањена у Сарајеву, упутила пријетњу свим Србима у Сарајеву: "Ако људи Жепе пате, натјераћемо Србе у Сарајеву да плаћају, почевши од Мирка Пејановића" (Pejanović, 2002, стр. 140).

 

КОЛЕКТИВНИ ТАОЦИ

То нису биле празне пријетње. Општа атмосфера непријатељства и мржње директно је утицала на положај српске заједнице у Сарајеву, која је заиста постала колективни талац Изетбеговићевог режима.

Вјерски живот српске заједнице био је угушен. Стара православна црква на Башчаршији неколико пута је претресана и пљачкана. Нова Саборна црква била је затворена током читавог рата. Црква Преображења Господњег била је проваљена и опљачкана, а остала је затворена током цијелог рата, и отворена је тек пред крај рата. Неколико свједока, међу којима и сарајевски поротник Марко Микеревић, изјавили су да су видјели двије људске главе на моткама испред Храма Преображења Господњег, окренуте према Грбавици која је била под контролом Војске Републике Српске (Mikerević, 2004, стр. 93).

Православне капеле на гробљима Светог Марка и Светог арханђела Гаврила биле су испражњене и коришћене као тоалети за посјетиоце оближњих тржница. Стари надгробни споменици православних гробова више пута су оскрнављени. Повреде српских гробова настављене су и послије рата (Raški, 2010, стр. 81).

Под моралним и физичким притиском, Срби су страховали за своје животе, тражећи било какву прилику да оду. Неколико хиљада Срба, Хрвата, Јевреја, али и Муслимана, углавном жене и дјеца, али и мушкарци који су имали среће да добију "дозволу за одлазак" - напустили су град у три велика конвоја под заштитом Унпрофора у новембру 1992. године. Прелазак са српске територије на муслиманску и обрнуто није био проблем само током првих дана сукоба.

 

АЛИЈА ИЗИГРАВА МУЧЕНИКА

Међутим, ситуација се с временом брзо погоршала, Радован Караџић, говорећи на ТВ РС, неколико је пута предложио предсједнику Алији Изетбеговићу да отвори коридор из града за све људе који желе да оду. Влада РС покренула је иницијативу да омогући грађанима Сарајева који то желе да напусте град. Без обзира на њихову етничку припадност, српска страна им је гарантовала сигуран пролазак преко територије под њеном контролом.

Међутим, Алија Изетбеговић је чувао своју тишину. Разлог његовог ћутања био је двострук. Прво, ако би бројни цивили свих националности напустили Сарајево коридором, град би постао велика војна мета. Друго, Алија Изетбеговић је желио да одржи имиџ "градског мученика под српском опсадом".

Алијин режим ставио је службену забрану напуштања града цивилима. Сваки покушај напуштања Сарајева третиран је као "издаја". Лорд Овен је у својој књизи мемоара "Балканска одисеја" написао:

- "У Сарајеву је постало још јасније да у ствари постоје двије опсаде у граду: једна од војске босанских Срба, са гранатирањем, снајперском ватром и блокадом, а друга од војске босанске Владе са унутрашњим блокадама и бирократијом која је спречавала да њихови људи оду.

Радио-емисија војске, а не Владе - рекла је да је радно способним мушкарцима од 18 до 65 година и женама у доби од 18 до 60 година забрањено да одлазе јер су потребни за одбрану града; али главни разлог био је другачији. У пропагандном рату тзв. Српска опсада је пробудила симпатије свијета и за то им је требало да остану стари и дјеца. Било је то њихово најемотивније пропагандно оружје за навођење Американаца на борбу против рата и жељели су да никада не ослаби" (Owen, 1996, стр. 63).

 

НИСУ ПУШТАЛИ НИ ЉУДЕ НА САМРТИ

У петом периодичном извјештају извјестиоца Уједињених нација о стању људских права на територији бивше Југославије наведено је:
- "У Сарајеву, које је под опсадом снага босанских Срба, већину Срба који су затражили дозволу за одлазак - одбио је владин Секретаријат за евакуацију. Око 700 болесних и старијих Срба који су добили дозволу за одлазак у децембру 1992. године смјели су да оду тек 8. новембра 1993. године. Педесет девет њих се наводи да су умрли док су чекали прилику да оду" (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7-8).

 

 

Објављено: 11. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (21)

 

Харање банди у униформама

Прве  муслиманске паравојне формације, "Патриотска лига" и "Зелене беретке" организоване су у Сарајеву, крајем 1991. и почетком 1992. године, када је Социлалистичка Република Босна и Херцеговина још била конститутивна јединица Југославије и док су ЈНА и ТО Рeпублике БиХ биле једине легалне оружане снаге.


Јука Празина догурао до генерала

Рат је створио феноменалне могућности за енормно богаћење сарајевских криминалаца, који су попунили редове ових организација. Криминалне банде брзо су се претвориле у паравојне јединице "Патриотске лиге" и "Зелених беретки", али њихов новостечени статус "Сарајевских бранилаца" није ни из далека успоставио војну дисциплину и однос хијерархије према вишој команди.

Присуство ових бројних криминалних банди у униформама била је јавна тајна за Центар службе безбједности Сарајева. Бројни извори откривају криминалне радње сарајевских банди под велом "Патриотске лиге". На примјер, у априлу 1992. замјеник начелника ЦСБ-а Сарајево Златко Бећкановић описао је ситуацију у Сарајеву на сљедећи начин:
- "У то вријеме су се намножиле бројне криминалне групе, добро организоване и наоружане, било самостално или по нечијој директиви, с циљем супротстављања јединицама ЈНА. Учестале су биле пљачке предузећа, продавница и магацина по граду, што нисмо ни покушавали спријечити" (Bećkanović, 2016, стр. 115).

 

ПОЛИЦИЈА НЕ СУЗБИЈА БАНДЕ

Замјеник команданта Армије БиХ генерал Стјепан Шибер у својој мемоарској књизи описао је ове банде као "Добро наоружане групе, које су вршиле пљачке, убиства и мучиле људе. У то вријеме су имена Јука, Ћело, Топа, Крушко и др. већ била добро позната" (Šiber, 2000. стр. 65).

Полиција није ни прстом мрднула да би сузбила криминалне активности "Зелених беретки" и "Патриотске лиге". Они су дјеловали као самоорганизована паравојна армија. Обучени у војне униформе и наоружани, лутали су улицама града прије избијања рата и изводили своје параде док је полиција то нијемо посматрала.

У фебруару 1991. године, Алијина Странка демократске акције је започела поступак амнестирања сарајевских криминалаца. Предсједништво Социјалистичке Републике БиХ је на 4. сједници 7. фебруара формирало Комисију за амнестију, која је амнестирала 54 осуђена затвореника. У раној фази рата,злочиначке групе су Сарајево подијелиле на своје феуде, односно зоне одговорности. Мушан Топаловић Цацо контролисао је општину Стари град, Јука Празина је био "краљ" општине Нови град, а Рамиз Делалић Ћело био је "ратни господар" општине Центар. Њихови људи вршили су убиства, пљачке, изнуде, "реквизиције и конфискације имовине", и силовали жене. Имали су своје тјелохранитеље и убице и организовали "систематски и неограничен терор над српским грађанима".

 

ИМАМ КАО ДУХОВНИ АУТОРИТЕТ

Те паравојне јединице биле су страначке формације СДА, а Алија Изетбеговић је био њихов врховни командант. Њихов вјерски ауторитет био је имам Цареве џамије Мудерис, који је и сам носио "калашњиков". Њихов главни идеолог био је функционер СДА Омер Бехмен. Сарајевски медији су ове злочинце промовисали у "народне команданте". Постоји фото-документација која показује да је предсједник Алија Изетбеговић примио и одликовао ове "народне команданте". Цацо, чије је право име Мушан Топаловић, радио је почетком рата у Њемачкој као музичар. Вратио се у Сарајево да води 10. брдску бригаду Армије Републике БиХ.

Јука Празина био је познати предратни криминалац и утјеривач дугова. Ијан Трејнор, новинар " Гардијана" о њему је написао: "Брзо се претворио у вођу милиције, који је бринуо о дилерима, кријумчарио је робу и људе кроз опсадне линије (...) Како је опсада одмицала, његов 'патриотски' ентузијазам повлачио се пред његовом похлепом за новцем. Контролисао је један од главних канала за шверц робе и људи, уз огромну зараду" (Traynor, 1994).

Направио изузетну каријеру у Армији БиХ. Алија Изетбеговић га је произвео у члана штаба Врховне команде. Дописник "Вашингтон поста" Џон Помфрет забележио је "очигледно да је његова једина квалификација за командовање у милицији била насиље" (Pomfret, 1992).

 

САРАДЊА АЛИЈЕ СА КРИМИНАЛЦИМА

Јука Празина формирао је властиту јединицу под називом "Јукини вукови". Главни штаб Армије БиХ имао је намјеру да га унаприједи у чин генерала, иако није имао никакво предратно војно искуство. Али он се није успио доказати на бојном пољу, издао је Алију Изетбеговића и придружио се Хрватском вијећу одбране, хрватским војним снагама, који су били у рату са бошњачком војском. Децембра 1993. године, убијен је у Белгији под мистериозним околностима. За позадину његовње ликвидације се трвдило да је инспиратор била Алијина влада (Schindler, 2007, стр. 175; Traynor, 1994).

Исмет Бајрамовић, звани Ћело, почетком деведесетих година издржавао је затворску казну у Зеници због крађе и пљачке. У затвору се упознао и спријатељио са Алијом Изетбеговићем. У априлу 1992. године имао је под својом командом паравојну јединицу, састављену од криминалних елемената и наркомана, сједиште им је било у студентском дому "Младен Стојановић". Јусуф Пушина, министар унутрашњих послова Републике БиХ на почетку рата, свједочио је: "Исмета сам послао у затвор у мирно вријеме, а суд је утврдио да је психопата. Тада сам одједном открио да има више ауторитета од мене. Био је то надреални тренутак" (Pomfret, 1993).

Рамиз Делалић, звани Ћело, Муслиман из Рашке области, прије рата био је умијешан у злочине у Сарајеву, Њемачкој и Швајцарској. Почетком 1990-их успоставио је везу с истакнутим муслиманским политичарима. Убијао је по наруџбини, уживајући у заштиту сарајевске полиције и политичара СДА.

Различите муслиманске паравојне формације надметале су се за наклоност да им председник Алија Изетбеговић додијели што већи број ухапшених Срба као би од њихове родбине скупо наплатили пуштање на слободу. Количина откупнине је била индивидуална и зависила је од статуса ухапшене особе. Адвокат и Цацин савјетник, Фахрија Каркин, познат по својим корумпираним везама са сарајевским криминалним подземљем, стекао је поприлично богатство од откупнине за размијену тридесет и једног Србина. Он ће иначе признати да је добио налог од Алија Изетбеговић да похапси што више Срба како би их размјенили за његовог рођака, који је био у затвору у Фочи.

 

ГНУШАЊЕ АМЕРИКАНЦА

Американац Филип Корвин, службеник цивилних послова Уједињених нација у Сарајеву, описао је атмосферу која је владала у ратном Сарајеву, а које је било под контролом бошњачких снага: "Мито, изнуда и заштитни рекети начин су живота. Организоване убице предратног Сарајева сада су паравојни извршиоци власти, као и њихови лични тјелохранитељи" (Corwin, 2000, стр. 59).

И у извјештају експерата Уједињених нација констатује се да су од криминалаца формиране групе за одбрану града, укључујући Рамиза Делалића (Ћело) и Мушана Топаловића (Цацо), који су, како се наводи у извјештају, контролисали операције банди на опсадној линији босанских Срба, превозећи пуне камионе кријумчарене робе, теретна возила преко мостова на ријеци Миљацки, која раздваја Грбавицу од центра града (UN Security Council, 1994a, стр. 10).

 

Објављено: 12. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (22)

 

Тајна злочина у казанима

Данас је неоспорно да је муслиманска ткз. Армија у БиХ под командом Алије Изетбеговића апсорбовала у своје редове бројне криминалце у паравојним формацијама под командом Јусуфа Празине званог Јука, Исмета Бајрамовића званог Ћело, Мушана Топаловића званог Цацо, Самира Кафеџића званог Крушко, Исмета Хаџића, Рамиза Делалића званог Ћело и многи други...
 


Цацо одводио Србе на јаму Казане

Девета брдска бригада и 10. брдска бригада, којима су командовали Рамиз Делалић Ћело и Мушан Топаловић Цацо, биле су активне на подручју Сарајева у општини Стари град, између априла 1992. и краја октобра 1993. године. Оне су биле познате по својој недисциплини и криминалитету. Вехбија Карић, виши официр Главног штаба муслиманске ткз. Армије БиХ, изјавио је да су војници ових бригада имали криминалну позадину (ICTY, Prosecutor v. Sefer Hahilović, 2007).

Исту констатацију потврдиће и Сефер Халиловић, први човек Алијине војске: "Ове двије бригаде имале су најгору репутацију у смислу дисциплине и честих инцидената" и "ти команданти су се окружили групама од обичних криминалаца или полукриминалаца".

 

ЦАЦО ФОРСИРАО ИСЛАМ

Десета брдска бригада под Цацом имала је око 2.000 људи и држала је одбрамбену линију на гребену Требевић (ICTY, Prosecutor v. Sefer Hahilović, para. 120). Војници Топаловићеве бригаде упражњавали су исламске обичаје, који су били обавезни за све, без обзира на националност. Имали су и различите знакове, другачије од оних уобичајених у муслиманској ткз. Армији БиХ. На капама су носили полумјесец и звијезду и натпис "Цацо". Према аналитичарима ЦИА-е, "ови патриотски злочинци су и сами убрзо постали проблем; изнуђујући новац и присиљавајући на рад из четврти које је требало да бране" (CIA, 2002, стр. 186).

Постоји довољно доказа да су војници 9. и 10. брдске бригаде били умијешани у систематске кампање изнуде, злостављања, мучења, премлаћивања и убистава српских цивила, који су се у Сарајеву масовно третирали као "четници". Војници ових бригада произвољно су хапсили српске цивиле на улицама Сарајева и у својим становима и одводили их на линију сукоба на гребену планине Требевић, да копају ровове. Многи од њих се никада нису вратили.

Према ријечима начелника војне безбједности муслиманске војске у БиХ, Јусуфа Јашаревића, војници 10. брдске бригаде сваког дана би купили људе са улица града и присилно их одводили да копају ровове у било којој одјећи и обући у којој би се задесили у то вријеме (ICTY, Prosecutor v. Sefer Hahilović, para. 126). Срби су оружјем били присиљени да копају ровове на најопаснијим секторима линије фронта. Муслимански бојовници у БиХ обично су испаљивали неколико минобацачких метака на положаје ВРС-а и трчали би у заклон остављајући људе у рововима. Постоје и бројне чињенице које доказују да су у муслиманској војсци у БиХ користили не само цивиле, већ и војнике Унпрофора и постројења и објекте Црвеног крста као "живи штит".

 

КОПАЊЕ РОВОВА

На примјер, извјестилац Уједињених нација за људска права Тадеуш Мазовјецки извијестио је:
- "Примљено је много извјештаја о самовољном притвору и злостављању цивила од стране Владиних снага у Сарајеву и око Сарајева. Специјални извјестилац добио је директно свједочење српског избјеглице, који је у Србију стигао из Сарајева у децембру 1992. године, у вези са коришћењем затвореника као живог штита. Свједок наводи да су муслиманске снаге заробиле Србе како би их користиле као живи штит против снајпериста приликом одласка на своје војне положаје и са њих" (United Nations Commission on Human Rights, 1992).

По свједочењу Мирка Пејановића, многи од убијених пријављени су не као жртве злочина, већ као убијени у акцији:
- "Убиства су почињена на сљедећи начин: поведете неприпремљеног цивила на линију фронта и кажете му: Копај! Оставите га на отвореном простору и пуцате у супротном смјеру. Тада супротна страна узврати ватру, и овај цивил је убијен. Ово убиство се пријављује као 'убијен на линији фронта', а не као злочин" (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7-9)

Тијела жртава бацана су у природну пукотину, јаму Казани у подножју планине Требевић на источној страни града, која је тако постала масовна гробница. Да би уништили доказе о својим злочинима, војници муслиманске војске у БиХ брзо су покривали мртва тијела и спаљивали их сипајући гориво на аутомобилске гуме.

 

ЖИВИ КРЕЧ ПРЕКРИВА ЛЕШЕВЕ

Свједок 806/95-18 свједочио је Комисији СРЈ за прикупљање информација о злочинима против човјечности:
- "Када сам био затвореник у ћелији број 2 у Централном затвору у Сарајеву, ту ћелију сам дијелио са војницима јединице којом је управљао Мушан Топаловић, звани Цацо, Аленом Хатићем и Емиром Капетановићем. Разговарали смо у ћелији. Хатић је био у затвору због оружане пљачке и убиства дјетета, Харис Капетановић његов саучесник.

Рекли су ми да су учествовали у многим акцијама ове јединице, када су ухапсили многе Србе у Сарајеву и одвели их да копају ровове. Како су рекли, многи Срби су убијени. Мртва тијела су однесена у мјесто звано Казани, између насеља Бистрик и општине Стари град. Како су објаснили, прво су у пукотину угурали 20 или 30 лешева, а затим их прекривали живим кречом, затим слојем земље и тако даље. Као што су рекли, било је десет слојева."

Младен Милосављевић, свједок ратних догађаја у Сарајеву, изјавио је да су "добростојећи грађани Сарајева били изложени изнуди" и "требали су сваки мјесец куповати заштиту од Топаловића и Делалића". Милосављевић наводи случај Мирсада Никшића, који је "наводно плаћао 10.000 ДМ мјесечно", док је друга жртва била популарна пјевачица Ханка Палдум.

Душко Томић, председник НВО Дечија амбасада "Међаши", такође је био изложен изнуђивању и уцјенама и платио је Рамизу Делалићу за заштиту. Према Милосављевићу, "чак је имао и признанице за новац који је уплаћивао Рамизу Делалићу".

 

ЗЛОДЕЛА НИСУ СКРИВАНА

Злочин почињени над Србима у Сарајеву били су јавни. У децембру 1993. године, магазин "Дани" објавио је опсежан чланак о Цаци и поменуо Казане као једну од три локације гдје су сахрањене српске жртве. Случај Казани је, међутим, најбоље истакао неспособност или неспремност власти да се бави насилним безакоњем у Сарајеву.

Лист "Дани" су 10. новембра 1994. године објавили чланак под називом "Истина о злочинима" који је на графички начин описао злочине почињене на локацији Казани:
- "На овом злом мјесту, војници 10. брдске бригаде под командом Мушана Топаловића починили су дивљачка убиства грађана Сарајева, углавном српске националности (...)

Највиши војни, полицијски и државни званичници били су свјесни злочина који су почињени на Казанима. Они су ћутали када су ови цивили одведени, искасапљени и убијени. Тајна ових злочина била је у чуваним досијеима" (Pećanin & Selimbegović, 1997. f).

 

УБИСТВА У ПРИВАТНИМ ЗАТВОРИМА

Јама Казани нису били једина локација гдје су Срби мучени и убијани, а и Цацо и Ћело нису једини злочинци у униформама муслиманске ткз. Армије БиХ који су чинили злочине над српском заједницом у Сарајеву. Убиства су се догодила и у подруму хотела "Европа", у тунелу који води из Сарајева према Палама, као и у различитим локалним затворима у Храсници, Алипашином пољу и Отоци.

Омеровић Един, звани Едо, држао је и управљао приватним затвором у згради вртића на Отоци. У љето 1992. године, на том мјесту било је пуно лешева Срба убијених у затвору којим је управљао Едо Омеровић.

 

Објављено: 12. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (22)

 

Тајна злочина у казанима

Многи заповједници муслиманске ткз. Армије БиХ наређивали су својим војницима да Србе изводе из њихових станова ради одузимања имовине. Неки од ових Срба никада се нису вратили кући, а њихова судбина није позната до данас.


Сахрана српских жртава

Божидар Шљивић, Србин нестао је 24. јуна 1992. године. Његовој супрузи Бехирети Шљивић сутрадан је речено да су људи Мушана Топаловића отели и убили њеног мужа због њиховог стана (Mrkić, 1997). Марина Невструјева и Ненада Лојевића војници муслиманске војске у БиХ у јуну 1992. године одвели су из стана у Улици Димитрија Туцовића и више се нису вратили. Њихов стан одмах је заузео Топаловићев рођак (Pećanin & Selimbegović, 1997a). Многи српски цивили једноставно су нестајали ноћу. У ствари, отимале су их муслиманске паравојне јединице. Такве отмице су почеле прије избијања рата. За оне који су отети обично се каже да их је "прогутала тама" (Mikerević, 2004, стр. 172, 176, 177, 182, 183, 191-248).

 

НИЈЕ ЦАЦО ЈЕДИНИ

Сем Цаце и Ћеле, многе друге јединице муслиманске ткз. Армије БиХ починиле су злочине над сарајевским цивилима. Војници 6. муслиманске бригаде - Изет Тињак, Мирсад Јашари и Амир Хусић, који је био под командом Адема Алијагића - били су одговорни за убиства српских цивила на локалитету "Иван Крндељ". Три српска цивила Сретен Николић, Јагода Јанковић и Јован Поповић убијена су у кући Гавре Ћеранића у Вараждинској улици 24, та војска такође је убила истакнутог члана сарајевског ХДЗ-а и директора Републичке агенције за приходе Јосипа Гогала, који је био словеначко-хрватског поријекла.

Цивили су одведени из затвора у којем су прво били затворени, речено им је да ће их одвести на Грбавицу на размјену. Умјесто тога, одведени су у кућу Гавре Ћеранића у Вараждинској 24, и упуцани хладнокрвно. Одлуком Окружног војног суда И-28/93 од 3. 8. 1993. године, војници под командом Адема Алијагића одговорни су за сва ова убиства. Тијела њихових жртава су спаљена. Истрага је открила да је Јагода Јанковић силована прије него што је убијена. Замjеник шефа ЦСБ Сарајево Златко Бећкановић потврдио је чињеницу убиства.

Команда муслиманске ткз. Армије БиХ и предсједник Алија Изетбеговић били су добро упознати са криминалним понашањем трупа које су биле под њиховом командом. Током суђења на Међународном кривичном суду за бившу Југославију, Радован Караџић предочио је судијама извjештај који је Фикрет Муслимовић, шеф војне безбједности муслиманске војске у БиХ, написао у децембру 1992. године: "Напомињемо да смо у вези са незаконитом и деструктивном активношћу Мушана Топаловића Цаце већ неколико пута давали информације и у вези с тим смо предложили одређене мјере како бисмо онемогућили да се он тако понаша.

Између осталог, у документу који смо послали 1. децембра 1992. године, када је 10. брдска бригада још била у оснивању и Цацо је сматран кандидатом за мјесто њеног команданта, представили смо доступне податке о његовом малтретирању и хапшењу грађана, па чак и његових војника, као и ликвидацији грађана који су били етнички Срби, и присилној мобилизацији и присиљавању грађана да копају ровове. Међу тим грађанима је било болесних и инвалида" (ICTY, Prosecutor v. Karadžić, 2010, стр. 2255).

Други извјештај војне безбједности муслиманске ткз. Армије БиХ поднијет је 4. марта 1993. године:
- "Уз помоћ полицијског Центра Службе Безбједности Сарајево, Војна безбједност је прибавила 15 писмених изјава и 13 службених извјештаја од овлашћених службеника који доказују да је Цацо сам или уз помоћ десет блиских сарадника починио више кривичних  дјела која су била довољна за покретање кривичне пријаве."

 

ДИВЈАКОВО ПИСМО АЛИЈИ

Након што су Цацини војници снажно претукли и осакатили сина генерала муслиманске војске у БиХ Јована Дивјака, јединог официра српске националности у Врховној команди РБиХ, Дивјак је послао је врховном команданту Алији Изетбеговићу писмо о оставци, у којем је упоредио понашање јединица муслиманске војске у БиХ "у Сарајеву са понашањем наоружаних племенских формација у Африци".

Писмо говори о њиховим одвратним праксама:
- "На подручју Аблаковине постоји концентрација (логора) грађана и бораца муслиманске војске у БиХ. У већини случајева њихови документи су им одузети.

Подјељени су у 5 група: Прва група су затвореници. Има их десетак. Њихова имена су Драган, Синиша, Иво... Ондје су већ 40 до 50 дана без предмета личне хигијене и прања (вјерујте ми, миришу) ... Копају ровове свакодневно између 8.00 и 20.00. Друга група су осуђени". Трећа група су ухапшени. Неки од њих су већ мјесец дана... Питам се ко је одговоран да те људе одведе на фронт да копају ровове, често без икаквог обезбјеђења. За 20 дана међу тим сиромашнима убијено је пет особа, а 20 рањено. Не знам да ли њихови родитељи и породице знају гдје су њихови синови, очеви и мужеви."

Генерал муслиманске војске у БиХ Јован Дивјак истакао је у свом писму да никада није имао стварно командно овлашћење у војсци, те је кориштен и манипулисан да би створио имиџ мултиетничке армије Републике Босне и Херцеговине.

 

ШИБЕРОВИ ЗАПИСИ

Командант муслиманске ткз. Армије БиХ Сефер Халиловић заштитио је Цацу и Ћелу и опструисао било какве дисциплинске мјере против њих. Дана 17. августа 1993. године, генерал Стјепан Шибер написао је у свом дневнику да је заповједник муслиманске војске у БиХ Сефер Халиловић на састанку о Игману изјавио:
- "Сефер је представио Цацу, Ћелу и Зуку као спасиоце Сарајева" (Šiber, 2001, стр. 176).

Генерал Стјепан Шибер је 8. септембра 1993. године у дневник записао биљешке у вези са доказима да је Рамиз Делалић био ангажован у рекету и да су војници 9. брдске бригаде вршили произвољна хапшења Хрвата и Срба у Сарајеву. Дана 24. септембра 1993. генерал муслиманске војске у БиХ Стјепан Шибер и шеф ЦСБ-а Сарајево Бакир Алиспахић посјетили су предсједника Алију Изетбеговића, молећи га да употријеби силу за хапшење заповједника 9. и 10. брдске бригаде. Изетбеговић је то одбио (Šiber, 2001, стр. 192).

Генерал муслиманске војске у БиХ Стјепан Шибер, 27. септембра 1993. године имао је састанак са Расимом Делићем и Сефером Халиловићем. Халиловић је рекао Делићу да су "Топаловић и Делта 188 увијек били изван система (командног ланца) и имају наређења од одређених структура да уклоне вас или мене по наређењу."

Десета брдска бригада под Топаловићем Цацом и посебна јединица "Делта" у ствари су биле лична преторијанска гарда Алије Изетбеговића и слиједиле су само његове личне наредбе (Šiber, 2001, стр. 224).

 

ОРУЖАНИ СУКОБ МЕЂУ МУСЛИМАНИМА

До љета 1993. године, опсег тероризма СДА постало је немогуће сакрити. Напетости између сарајевских вођа криминалних снага и државних власти ескалирале су током љета 1993. године, када су Цацини људи узели стотине талаца и опколили зграду Предсједништва како би протестовали због хапшење Сенада Пећара, једног од Цациних најближих помоћника (Andreas, 2016, стр. 93). Дана 2. јула 1993. године Девета и Десета брдска бригада организовале су побуне и почеле да узимају таоце са улица.

Дио Сарајева под контролом муслиманске војске у БиХ постао је практички подијељен између побуњеничких војника и трупа оданих власти. Оружани сукоби избили су око полицијских станица у општини Центар и Стари град, а једна полицијска јединица из минобацача је пуцала на Цацине положаје на Требевићу.

Прије завршетка битке, у њу су укључени митраљези, оклопни аутомобили и минобацачи, а најмање један полицајац је убијен. Побуњени војници напустили су улице Сарајева након што је Изетбеговић обећао да ће подићи новчани додатак и укинути најризичније мисије (Stanković, 2000, стр. 207-208).

 

Објављено: 14. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (23)

 

Брутална ликвидација Срба

О ексхумацији лешева убијених Срба из јаме Казани амерички "Њујорк тајмс" је објавио дуг чланак, наводећи да је она заустављена по налогу предсједника Алије Изетбеговића: "У јами је било више од 29 лешева", изјавио је за овај лист, Мунир Алибабић, који је у то вријеме био шеф полиције у Сарајеву и био је задужен за истрагу, "али наређено ми је да обуставим сав посао".


Место злочина јама Казани

Кад сам испитивао министра унутрашњих послова, рекао ми је да је то била предсједничка наредба. Претпостављам да је проналажење великог броја тијела било политички врло непријатно", написао је репортер њујоршког дневника. (Hodges, 1997).

У децембру 1993. године, магазин "Дани" објавио је опсежан чланак о Цаци и операцији "Требевић 2", и поменуо Казане као једну од три локације гдје су сахрањене српске жртве. Од краја рата изведене су три ексхумације на котлини Казани, дубокој 30 метара и широкој 70 метара. Пронађени су посмртни остаци 21 особе, а 16 је идентификовано. Босански институт за нестале особе рекао је да нису предвиђене додатне ексхумације на том локалитету, јер нема података о више потенцијалних гробница (Ljubaš, 2019).

Истражитељи су добили доказе о стравичној бруталности према жртвама. Топаловић је успоставио правило "иницијације", по коме је сваки од његових сарадника морао да докаже своју оданост убијањем немуслимана ножем. Неки од осумњичених навели су да су погубили преко 50 Срба, и тврдили да је злочин био идеолошки мотивисан. Они су такође наводили план етничког чишћења немуслиманских грађана из Сарајева, а на то је иницирао високи функционер СДА Омер Бехмен. Један од убица тврдио је да су "убијали Србе да би осигурали напредак Муслимана и ширење ислама".

 

ИМЕНА ЗЛОТВОРА ПОМЕНУТА У СУДУ

Кривични случај јавности познат као случај "Казани" процесуиран је у Окружном војном суду и Тужилаштву војног тужилаштва у Сарајеву, након што је Врховно командно особље - оружане снаге - Управа за сигурност поднијела кривичну пријаву бр. 03 / 70-104, 21. новембра 1993. године. Кривична пријава у овом предмету поднијета је Окружном војном тужилаштву у Сарајеву под бр. КТВ-ИВ бр. 11/93.

Ова кривична пријава била је усмјерена на сљедеће особе: Сенад Хасић, Џемо Топаловић, Нихад Хоџић, Хусејин Хоџић, Асиф Алибашић, Зијо Кубат, Сабахудин Жига, Есад Туцаковић, Самир Сеферовић, Суад Османовић, Омер Тенџо, Сеад Кадић, Самир Љубовић, Мухидин Рахић, Фахрудин Рондић, Есад Раонић, Емир Топаловић, Рефик Ћолак, Мевлудин Селак, Мехо Турчало, Екрем Дорић, Сенад Харачић, Нијаз Сабљица, Самир Бејтић, Армин, Крек Харис Хоџић, Исмет Садовић,Ђурђица Шкорић, Харис Нумић и Осман Гежо.

Све у свему, 30 припадника 1. корпуса муслиманске ткз. Армије БиХ оптужено је за кршење међународног хуманитарног права и почињење вишеструких бруталних убистава цивилног корпуса током рата у Сарајеву 1992. и 1993. године.

Часопис "Дани" открио је из досијеа Суда графичке детаље злочина над Србима:
- "Војни суд је 20. децембра 1994. године утврдио да су криви војници Зијо Кубат, Есад Туцаковић, Омер Тенџо, Асиф Алибашић и Самир Сеферовић звани Чебле, "јер су у октобру 1993. у Сарајеву, по налогу команданта 20. брдске бригаде Мушана Топаловића, званог Цацо, оптужени одвели Васила Лаврива и његову супругу Ану из њихове куће у Пионирској улици у Сарајеву у штаб 10. брдске бригаде на Бистрику, претукли их, а потом их у два аутомобила одвели на локацију јаме Казани у зони одговорности 3. батаљона.

Потом су Самир Селимовић и Мехо Турчало отишли у штаб 3. батаљона, покупили Милену Драшковић која је била затворена у згради главног штаба и одвели је на локацију Казани, гдје су били војници Зијо Кубат, Есад Туцаковић, Омер Тенџо, Асиф Алибашић и Самир Сеферовић и претукли су то троје цивила, шутали их и ударали песницама и дрвеним палицама. Тада је Зијо Кубат узео нож, који је увијек носио са собом, и заклао Васила Лаврива тако што му је пререзао гркљан. Туцаковић Есад узео је нож са оштрицом дужине око 40 цм, који се звао "граната", и ножем заклао Ану Лаврив, одсјекао јој главу од тијела и гурнуо тијело у провалију. Сеферовић Самир, Тенџо Омер и Алибашић Асиф били су свједоци тих убистава, али о злочину нису обавијестили тијела тужилаштва, па починиоци ових злочина нису дуго ухапшени.

 

СВИ ЗНАЛИ А ПРАВИЛИ СЕ ЕНГЛЕЗИ

На суђењу Асиф Алибашић је рекао:
- "Тачно је да сам знао за ово кривично дјело и нисам га пријавио, али цијели град, Врховна команда и министар унутрашњих послова знали су за злочине 10. брдске бригаде."

За убиство Ергина Николића и Душка Јовановића Војни суд је такође прогласио кривим Сеада Кадића званог Гус, Армина Хоџића, Есада Раонића званог Есо Маскирни, Самија Љубовића званог Мића, и Сенада Хасића - јер су средином септембра 1993. у Сарајеву претукли војнике 1. батаљона Ергина Николића званог Его и Душка Јовановића званог Тарли. Исто су учинили и Самир Бејтић и Сеад Кадић. Потом су Мушан Топаловић, Армин Хоџић, Жига Сабахудин, Самир Бејтић, Сенад Хасић, Сеад Катић, Самир Љубовић, Мевлудин Селак и Есад Раонић те двије особе одвели у бункер снајперског вода на локацији Богушевац, тукли их и песницама и на крају их убили. Самир Бејтић је узео сабљу и ударио Николића по врату, а Армин Хоџић је ножем погодио Николића. Мушан Топаловић, Армин Хоџић и Сеад Кадић неколико су пута ножем ударали Душка Јовановића.
Неки од осумњичених навели су да су погубили преко 50 Срба, и тврдили да је злочин био идеолошки мотивисан

Потомсу мртва тијела одвели до ивице јаме Казани и Самир Бејтић је одсјекао Николићу главу и два мртва тијела бацио у јаму Казани. Есад Раонић, Самир Љубовић и Сенад Хасић били су свједоци тих убистава, али их нису пријавили тијелима тужилаштва, тако да починиоци ових злочина нису ухапшени дуго након тога.

За убиства Радослава и Марине Комљенац кривим су проглашени: Омер Тенџо, Асиф Алибасић и Рефик Чолак. Они су крајем јуна 1993. у Сарајеву, по налогу команданта Мушана Топаловића одвели старији брачни пар Радослава и Марину Комљенац из њиховог стана у Улици Драгице Павице 7.

Обоје су били инвалиди и кретали су се уз помоћ штапова. Пар су прво одвели у штаб бригаде, а потом их довели до локације Казани у Богушевцу. Тамо их је Самир Бејтић предао Омеру Тенџу и Асифу Алибашићу, да их убију. Мевлудин Селак ножем је убио Радослава Комљенца, којег је добио од Омера Тенџе. Мевлудин Селак притиснуо је руку на уста Радослава Комљенца, гурнуо га на земљу, а затим га заклао, пререзавши му гркљан. Рефик Чолак ножем је убио Марину Комљенац... (Pećanin & Selimbegović, 1997f ).

 

НИЈЕДАН ЗЛОЧИНАЦ НИЈЕ РОБИЈАО

Случај "Казани" у Алијином правосуђу отворен је 21. новембра 1993. а након истраге, Окружно војно тужилаштво поднијело је оптужбе 5. априла 1994. године, против укупно 18 оптужених. Тужилац је одлучио да неће процесуирати 12 лица која су у почетку третирана као осумњичена.

Предусуде и жалбе злочинаца на њих "правосудно су трајале до 2007. тако да нико од осуђених заправо није издржао казну. Не постоји ниједан запис да је ико од њих икада изразио кајање због злочина на Казанима (Ljubaš, 2019). Оптужени су осуђени на укупно 37 година затвора.

 

Објављено: 19. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (24)

 

Муџахедини силују девојчице

Сексуално насиље је одлика оружаних сукоба широм свијета и често се користи као ратна стратегија.


Гроб Мирјане Драгичевић

Изасланик Уједињених нација за људска права Тадеуш Мазовјецки у свом извјештају о ситуацији у Босни и Херцеговини известио је:
- "Силовања жена, укључујући малољетнице, догађала су се у великом обиму ... Постоје јасни докази да су жене Хрватице, Муслиманке и Српкиње дуже вријеме биле притворене и више пута силоване. Тим експерата није упознат ни са покушајима оних који су на позицијама моћи, било војних или политичких, да зауставе силовање." (United Nations Commission on Human Rights, 1994).

 

ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА БОРДЕЛА

Писмо Привременог отправника послова Сталне мисије Југославије при Уједињеним нацијама, упућено генералном секретару 18. децембра 1992. године, идентификовало је осам бордела којима је управљала муслиманска ткз. Армија БиХ у Сарајеву. Српске дјевојке и жене су сексуално злостављане на следећим локацијама: хотел "Загреб" у Сарајеву, гдје их је било између 40 и 50; студентски дом "Бјелаве" у Сарајеву, у којем је силовано око 30 жена; спортски центар "Зетра", гдје их је било око 30...

Затим кафић "Борсалино", у којем је силовано десетак жртава; у просторијама некадашње компаније "Ђорђевић" на Цигљанима, у Сарајеву, у којима је око 30 жена српске националности злостављано; у просторијама Архитектонско-грађевинске техничке школе у Сарајеву, гдје је силовано 100 Српкиња; у згради основне школе у селу Тарчин код Хаџића, гдје је злостављано око 50 жена српске националности и у селу Урдук код Пазарића, гдје је злостављано десетак жена.

Велики број жена је такође злостављан у просторијама јавних установа, као што су школе, хотели, стадиони, војне касарне и спортске дворане, као и у приватним становима и кућама. Многе жене нису пријавиле силовање због различитих фактора: времена, срама, политичког уплитања, миграције и расељавања, траума, убистава силованих жена и периода који је услиједио, имајући у виду да је велики број жртава умро од старости или лошег здравља. Као резултат тога, немамо тачан број жена жртава силовања и других облика мучења, чак ни много година након рата. (Simić, 2015, стр. 5-6)

Људска права и демократија не би могли
да се унесу у атмосферу у којој је доминирао
вјерски фанатизам и клерикализам

Докази о сексуалном злостављању српских жена и дјевојака у Сарајеву су шокантни. Према изјави бившег војника муслиманске војске у БиХ Јасмина Шљиве, он и Јусуф Лендо, Сувад Милић и Сакиб Пушкар, сви војници 10. брдске бригаде, у Сарајеву су редовно силовали српске дјевојке. Према изјави Јасмина Шљиве, током 1993. године силовали су око 50 жртава у просторијама 10. брдске бригаде (Врањеш и Миодраговић, 2016).

 

МАЈКА МИРЈАНЕ ДРАГИЧЕВИЋ

Наведене приче о мучењу и силовању цивилних жртава рата су све шокантне на свој начин, али изјава мајке жртве Мирјане Драгичевић заслужује посебну пажњу. Дјевојчицу Мирјану Драгичевић силовали су и убили 28. децембра 1992. године у селу Доња Биоча код Илијаша муџахедини из 7. муслиманске бригаде. Мирјанина мајка Рада Драгичевић описала је овај трагични тренутак на сљедећи начин:
- "Моја кћерка је била у црвеној тренерци, обукла сам је. Тренерка је била преширока. Ухватили су је, раздвојили је од мене, она вришти, плаче. Када су почели да јој скидају одјећу, вриснула је. Она је плакала. Нисам могла да јој помогнем. Дозивала ме је 'мама, мама!' Нисам јој могла помоћи; држали су ме... Кад ју је први силовао, била је... па, била је свјесна. Али касније није чула, вјероватно је постала несвјесна када су та двојица... Касније је постала тиха, није плакала, ни звала ме, ни било шта. Само је лежала на поду. Када су завршили, пуцали су у њу, а затим и на мене." (Mujahedeen Killed My Child, 2013)
 

ЧЕНГИЋЕВЕ АНАЛИЗЕ ЗЛОДЕЛА

Без анализе политичког профила Алије Изетбеговића не може се разумјети улога његове странке СДА у злочинима почињеним над Србима у Сарајеву. Такву анализу недавно је направио бошњачки истраживач Мустафа Ченгић: Алија Изетбеговић није имао политичке храбрости да води политику у интересу сва три народа у Босни и Херцеговини. Није био предсједник свих грађана Републике БиХ. Његова политика проистекла је искључиво из муслиманских националних интереса и сукобљавања с националним интересима Срба и Хрвата. (Čengić, 2015, стр. 71, 167, 596).

Партија СДА је подијељена на конзервативна и либерална крила која је Алија Изетбеговић безуспјешно покушавао да обухвати. Конзервативно крило није било вољно да прихвати постојање Републике Српске. Њихова предоџба о босанској држави била је везана и нераздвојива од афирмације Муслимана као нације,којој је био потребан капитал и етнички чиста територија... (Burg & Shoup, 2000, стр. 68)

Докази о сексуалном злостављању
српских жена и дјевојака
у Сарајеву су шокантни

Либерално крило је укључивало секуларисте унутар СДА, који су уставни поредак државе БиХ гледали као нешто чиме се могу сачувати мултикултурне традиције Босне. Неки босански Муслимани унутар и изван СДА били су вољни да се Босна приближи Србији и удаљи од Хрватске. Овој групи су припадали Фикрет Абдић и Адил Зулфикарпашић. Али их је тврда линија СДА на крају истјерала из странке. (Burg & Shoup, 2000, стр. 68)

Идеја Алије Изетбеговића била је заснована на религији, политичком исламу и антикомунизму. Након пропасти социјалистичке Југославије, морал и хуманизам који су деценијама служили као духовни оквири који држе друштво на окупу, сломљени су и одбачени од исламских идеолога. Људска права и демократија не би могли да се унесу у атмосферу у којој је доминирао вјерски фанатизам и клерикализам. Најважније за Алију Изетбеговића било је да се побрине да нико не оспори његов политички положај. (Čengić, 2015, стр. 123)

 

ПРЕРУШАВАЊА АЛИЈЕ ИЗЕТБЕГОВИЋА

Командант Унпрофор-а, британски генерал Мајкл Роуз, описао је личност Алије Изетбеговића сљедећим терминима:

- "Малог стаса и достојанствен у понашању, чинило ми се да се током мог бављења њим одвојио од онога што се дешавало око њега. Сигурно је утицао да буде тако. Међутим, када је поступио, ауторитет му је био апсолутан... Када би био под притиском, стиснуо би усне и дуго ћутао, прије него што би пристао на неки поступак, који се веома ријетко спроводио. Кад сам напустио Босну, вјеровао сам да је његов разговор о стварању мултирелигијске, мултикултурне државе Босне прерушавање за ширење и јачање ислама." (Rose, 1988, стр. 38)

Међународни посредници који су се бавили Алијом Изетбеговићем оставили су једнозначне описе овог човјека. Лорд Овен је, на примјер, примијетио Изетбеговићеву жилавост:

- "Често се поставља питање да ли је Изетбеговић исламски фундаменталиста. Одговор је тешко дати у смислу 'да' или 'не. Ако га има, он га скрива иза самодисциплинованог портретирања секуларног политичара, као што је то чинио било који дисидент... Неки сматрају да је најтежи од свих људи с којима су се морали суочити у бившој Југославији, манипулативан и непоуздан,и да су његови најближи савјетници сензационалистички фундаменталисти који играју на његову хроничну неодлучност и натјерају га да издржи пред било каквим компромисом." (Owen, 1995, стр. 38)

 

Објављено: 20. мај 2021.



ПОГРОМ И ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА 1990-ИХ... (25)

 

Егзодус српског становништва

Сарајевски магазин "Дани" је 10. новембра 1997. године објавио чланак под насловом "Истина о Цациним злочинима", који је поново штампан у "Њујорк хералд трибјуну".

Према том чланку, Мушан Топаловић Цацо био је одговоран за убиства око 3.000 Срба у Сарајеву. Чланак је својим открићима шокирао ширу јавност и изазвао лавину публикација у сарајевским медијима (Pećanin, 1997).

Државни медији, као што је "Ослобођење", описали су Цацу и Ћелу као "злочинце", истовремено покушавајући да минимизирају злочине које је муслиманска ткз. Армија БиХ починила над српским цивилима у Сарајеву. Магазин "Ослобођење" је истицало три главне тачке: злочини су били усмјерени "против грађана свих националности "(Moll, 2015, стр. 24); и "број српских жртава је био релативно мали", убиства српских цивила била су уобичајена убиства, али не и ратни злочини (Moll, 2015, стр. 24). Командант муслиманске војске у БиХ Расим Делић такође се покушао дистанцирати од злочина над српским цивилима у Сарајеву (Moll, 2015, стр. 24).

 

ТАЈНА САХРАНА БРАНИОЦА ЦАЦЕ

Цацо је тајно сахрањен под Н. Н. мезаром. По завршетку рата, Цацо и Ћело су скоро били заборављени. Све се промијенило 6. новембра 1996. године, када је Цацо уз државне почасти поново сахрањен на шехидском мезарју Ковачи. Поновно сахрањивање организовало је Удружење "Зелене беретке". Бивша јединица "Зелене беретке" биле су војна формација СДА, чији је Цацо био члан, а предсједник Алија Изетбеговић (Moll, 2015, стр. 24).

Званично је признат Цацин статус "херојског браниоца опкољеног Сарајева". Прво је, према муслиманском обичају, хоџа читао џеназу у Царевој џамији у Сарајеву, а потом је његово тијело превезено по Башчаршији, четврти Старог града Сарајева. Сахрани је присуствовало око 10.000 људи, укључујући сина предсједника Изетбеговића, Бакира. Ово огромно окупљање потакло је гласине да је поновна сахрана привукла рекордан број људи у модерној историји Сарајева.

Упркос чињеници да ниједан представник Владе Босне и Херцеговине није присуствовао поновној сахрани, било је јасно да се манифестација овог обима није могла догодити без званичног одобрења на највишем нивоу. Грађани Сарајева били су шокирани чињеницом да је предсједник Алија Изетбеговић, који је прије три године наредио да се Цацо убије, сада одобрио ову шовинистичку манифестацију и приказ.

 

ЗАШТО МЕДИЈИ ЋУТЕ

Двије године након рата, злочини над српским цивилима наставили су да проузрокују вишеструке медијске реакције у либералним гласилима "Дани" и "Свијет", док су три Изетбеговићева медија ("Ослобођење", "Дневни аваз" и "Љиљан") ћутала. Новинар Гојко Берић написао је: "Сарајевски медији ћуте, осим "Слободне Босне" и "Свијета". Водеће западне новине, укључујући "Њујорк тајмс", објавиле су опсежне чланке о Цациним злочинима у ноћној мори опкољеног Сарајева, али ниједан од три сарајевска дневна листа није показао интересовање за ову тематику" (Berić, 1997).
ЦИВИЛИ ЖРТВЕ АЛИЈИНОГ РЕЖИМА

Број српских цивила који су постали жртве режима Алије Изетбеговића у Сарајеву тешко је утврдити, прије свега због огромних кампања прикривања које су спровеле полиција и безбједносне службе (Schindler, 2007, стр. 105). Неки од убијених регистровани су као нестали. Многе невине жртве су они српски цивили који су илегално ухапшени и присилно одведени да копају ровове