Силос - www.zlocininadsrbima.com


Време: Југославенски ратови 1990-их

Област: Босна


Логор: СИЛОС



Логор Силос (Тарчин) је био државни концентрациони логор за Србе којим је управљала муслиманска тзв. Армија Босне и Херцеговине од 1992. до 1996. године.

Овај специјални казамат за мучење и убијање Срба се налазио у пријератном житном силосу у насељу Тарчин, општина Хаџићи поред Сарајева.

Отворен је 11. маја 1992, а затворен 27. јануара 1996. године, истог датума када и Аушвиц односно два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума у САД.

У овом државном концентрационом логору Силос је било заворено најмање 600 Срба цивила, од чега су 24 умрла као посљедица физичког злостављања, пребијања, тортура и мучења глађу.

Важна напомена је да је ово био један од 126 укупно муслиманских логора за Србе, на подручију града Сарајева током 1992-1996. А сматра се једним од најужаснијих логора током босанско-херцеговачког рата деведесетих година 20. вијека.

Најмлађа жртва овог логора био је дјечак Лео Капетановић (14), а најстарија Васо Шаренац (85).

Тужилаштво Хашког трибунала је одбило да се бави овим случајевима и пребацило све предмете Тужилаштву Босне и Херцеговине, које се површно бавило овим предметом и са својим пресудама прави фарсу од суђења, на тај начин се изругује правди и жртвама.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

ЗЛОДЈЕЛА

УраганПофалићи * Фочанска села * Сарајевска Голгота * Ледићи

Петровачка цестаФ. ЈабукаНамјерна Сила * Кукавице * Мостар

Башчаршија * Јошаница * Сердари * Бањалучке бебе * Бравнице

 Бјеловац * Босански Брод * Чардак * Скелани * СмолућаКравица 

 КазаниКаменицаБрадина * ТузлаДобровљачка * Цинцар

Бреза * Горажде * БрежаниЧемерно * Чагаљ * Купрес * Иваница

Чајниче * Велики парк *

ЗЛОЧИНЦИ

Сакиб Махмуљин * Насер Орић * Харис Силајџић * Ахмет Сејдић

Мушан Топаловић * Рамиз ДелалићАлија Изетбеговић * Ејуп Ганић

Мурат ШабановићЈука ПразинаШевеРасим Делић * ХВО

Исмет Бајрамовић * Елфета Весели * Нервин Узуновић * Мате Бобан

Јадранко ПрлићКрвава Азра * Младен Налетилић * Драган Викић

Самир Кахфеџић * Зулфо Алић * Зелене Беретке * Миралем Мацић

Јасмин Гуска * Енес Туцаковић * Патриотска Лига * Перо Вицентић

Русимир Хаџихусеиновић * Шеве * Мехо Бајрић * Селим Бешлагић

Хаџо Ефендић * Бесим Спахић

ЛОГОРИ

СилосДретељОџак * Орашје * Стролит * Стела * Зоил * Челебићи

Бихаћ * Виктор Бубањ * Хотел Бристол * Борсалино * Храсица * Брчко

Зеница * Јајце * Какањ * Бреза * Бугојно * Маглај * Мостар * Лукавац

Завидовићи * Сребреник * Фојница

ЖРТВЕ

Љубо Млађеновић * Драган ВасићСтрахиња Живак * Раде Рогић

Слађана Кобас * Породица ГолубовићОлга ДрашкоРистовићи

Мирјана Драгичевић * Наташа и Милица * Слободан Стојановић

Силовања * Кнежевићи * Видово Село *

ПУБЛИКАЦ.

Без дистанце * Анђео са горе Заглавак * Битка за Возућу * Јелена '93

Мостарска тамница * И крв је горјела  * Крици и опомена * Трново 92

Мртви опомена живима * Живим да свједочим * Одбрана Херцеговине

1335 дана * Егзодус поново * Терор у Горажду * Љубомир Млађеновић

Знаш мене * Јаук * Побиј, покрсти и протерај * Сјећаш ли се мене

Средња БоснаСтан' Неретво * Мјесто покољаРатни Хирург

 Душан Шеховац * Чапљина град злочинац

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. године на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља сјеверне Африке и Блиског и Средњег Истока.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.


Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици проглашавају Србску Републику БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији.

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Тарчину

Тарчин је насеље, западно од града Сарајева удаљено око 25 км. У самом Тарчину, постојала је мјесна заједница, гдје је живило 2.000. становника према попису који је био 1991. од чега су Срби чинили око 10%, Хрвати 5% становништва, а муслимани 85%.

У околини Тарчина је било неколико села гдје су Срби чинили већину и неколико мјешовитих села, док је већина села била чисто муслиманска.

За вријеме Другог светског рата муслимани и Хрвати са подручја Тарчина припадали су усташким формацијама и било је поред 50 убистава Срба, још око 50 Срба одведено у концентрациони логор Јасеновац одакле се више нису вратили. Такође, учествовали су у геноциду над србским становништвом у сарајевској регији.

Након Другог свјетског рата о геноциду и злочинима над Србима није се могло причати јавно, јер су агенти југославенске тајне полиције прогањали свакога ко би "нарушавао" братство и јединство. Штавише и када су подизани споменици недужним жртвама, увјек је писало на плочама "жртве фашистичог терора", а националност џелата и жртава је намјерно скривана.

Августа мјесеца 1991. године у Тарчину је основана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 200 муслимана и свега 1 или 2 Србина. Командир ове полицијске станице Туфо Рефо, прије рата био је милиционер у Сарајеву.

Резервни састав милиције у Тарчину је крајем 1991. и почетком 1992. године делио оружје  само муслиманском становништву. И у току предизборне политичке активности у Тарчину се појавио већи број муслиманских шовинистичких парола, а на зидовима србских кућа били су исписани графити увредљиве и пријетеће садржине.

Априла 1992. године су почели оружани сукоби у Сарајеву, а муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину су контролисали и пратили Србе са подручја Тарчина.

Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне пољопривредни силос који се налазио у центру Тарчина, а пшеницу су поделили искључиво муслиманском становништву. Испражњено је 10 комора у којима се налазила пшеница.

 

ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

Дана 11. маја 1992. године муслиманске јединице ткз. Армије БиХ су напале и заузеле касарну савезне војске - ЈНА у Крупи, удаљену од Тарчина око 8 км.

Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" из сарајевске општине Хаџићи.

Почев од 20. маја 1992. муслимански војници ткз. Армије БиХ су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а посље су их одводили у Силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја мјесних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.

Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов замјеник Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смјењен, а на његово мјесто је дошао Човић, изразити шовиниста који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "Само силос Србина спасава“. Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.

Логор је био под непосредном командом 109. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо.

Штабови ових муслиманских ратних јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.

Исто тако и сви високи муслимански функционери БиХ су знали шта се у логору Силос догађа, међу њима Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и др. Представници Међународног Црвеног Крста су такође у овај логор долазили.

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Овај логор у Тарчину је имао неколико ћелија које су имале површине око 50 квадрата, високе око 5 м. Зидови су били 50 цм ширине. Изнад тих ћелија стражари су шетали и контролисали у свакој ћелији шта се дешава.

У овим ћелијама скоро да није било освјетљења. Допирала уствари је са једног малог прозора дневна свијетлост, који је био на висини 10 м. Затвореници су непрекидно били у ћелијама тј. нису извођени напоље. Тек новембра 1993. године је у присуству стражара неколицини завтореника дозвољена је шетња.

Од формирања овог логора, затвореници су добијали један оброк дневно. Тај оброк је био нека непозната течност без укуса. Прибор за јело затвореницима није пролазио прање. Хлеб који су добијали био је лошег квалитета, а око 500 грама хлеба је ишло на све затворенике у ћелији, њих десетак.

Од 12. јула 1992. затвореници су добијали и други оброк, односно то је било једна чинија млека (лоше растворено млеко у праху) на 5 затвореника.

Средином октобра 1992. уведен је и трећи оброк, односно затвореници су добијали неку разређену храну. Мада се често дешавало да затвореници по 2-3 дана не добију уопште храну. Повеће оброке су затвореници добијали када су долазиле стране ТВ екипе.

Касније, према свједочењима преживјелих логораша, овдје је забиљежено 167 начина мучења Срба, што логор Силос сврстава у један од најужаснијих логора на подручију бивше Југославије током њеног распада 1990-их.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ И МУЧИЛИШТА ЗА СРБЕ У 20. СТОЛЕЋУ

ВЕЛИКИ
РАТ

Броумов * Јиндриховице * Омолуц * Куберг * Нежидер * Ашах на Дунаву

Шопроњек * Болдогасоњ * Арад * Велики Међер * Џумаја * Фердинандово

Пловдив * Сливен * Варна * Добрич * Перник * Јамбол * Добој * Маутхаузен

ДРУГИ
СВЕТСКИ

Даница * Стара Градишка * Госпић-Јадовно-Паг * Јасеновац * Крушћица * Раб

Јастребарско * Тења * Керестинац * Доња Градина * Бараке на Сави * Барч

Бањица * Дахау * Бејсфјорд * Плав * Карашок * Сајмиште * Сисак * Шарвар

Црвени крст * Ботн * Корген * Аушвиц * Нађкањижа

1990-те

Керестинац * Лора * Челебићи * Велесајам * Дретељ * Силос * Зоил * Стролит

Пакрачка Пољана * Дубровачка 30. * Велепромет * Рибарска колиба * Орашје

Оџак * Брчко * 27. јули * Љубушки * Ликовац * Лапушник * Доб при Мирни

Кукеш * Дол при Храстнику * Жута кућа * Виктор Бубањ * Горажде * Копар

Храсница * Зеница * Ракитије * Јајце

СТРУКТУРА ЗАТВОРЕНИКА

Првобитни затвореници логора Силос у Тарчину су били резервисти, тј. војници ЈНА, њих десетак. Након њих муслиманске власти БиХ су почели са затварањем Срба цивила односно пољопривредника и радника из околине Тарчина.

Било је ту затвореника свих узраста од 14 до 85 година, највише Срба цивила који нису ратовали нити су имали оружје, односно нису били чланови неких војних формација ЈНА или Војске Републике Србске.

У овом логору је било затворено и 11 жена, које су биле смјештене у посебној ћелији.

У логору Силос средином 1992. године било је затворено 382 затвореника. У почетку нису били одвођени на присилни рад, него тек касније.

 

СКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Муслиманске власти у БиХ су све логоре у којима су држани Срби 1992-1996, па и овај логор Силос, вешто сакривали од Међународног Црвеног крста и других међународних организација, које су долазиле за вријеме рата у Босну и Херцеговину.

С тим да чак ни када су логори за Србе откривани, међународни представници нису увек имали реакцију заштите Срба заточеника.

Док са друге стране, када су долазили новинар из арабских земаља, онда су се хвалили како имају логор за "невјернике".

 

ПОСЈЕТЕ ЛОГОРУ

Среднином новембра 1992. године екипа британске телевизије "Sky News" је први пут дошла у посјету. Приказана им је само ћелија бр. 1, а завореници су добили веће оброке тај дан.

Међународни Црвени крст је своју делегацију први пут послао у овај логор тек 26. новембра 1992. Њих је предводио Марк де Перот из Швајцарске. Он није разумео србски језик, већ је имао муслиманског преводиоца Суада, из Мостара. Након посјете логору Силос, Перот је био разочаран, рекавши да ништа горе није видео од логора Силос.

Захваљујући тој посјети МЦК почетком децембра 1992. године затвореници су почели добијати ћебад и пакете хране. И сљедовање воде им је повећано, на 10 литара по ћелији.

 

ПРЕМЈЕШТАЊЕ ЗАТВОРЕНИКА

Дана 29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос је пребачено у логор Крупа, крај Зовика, а исто толико из логора Крупа је пребачено у логор Силос.

Од 15. априла до 30. октобра 1993. године око 30 логораша из Силоса је одведено на присилан рад - копање ровова у насеље Храсница крај Сарајева, гдје је била прва борбена линија.

Исто тако су и 1995. одведени у Сарајево крај јеврејског гробља и на Ступ да копају ровове за потребе муслиманских снага. 


Логори за Србе 1991-1996 у западном дијелу СФРЈ

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Свјeдок 806/95-33 нaводи:
- "... У логору у Тaрчину провeо сaм 3 годинe и 5 мјeсeци и зa то вријeмe нисaм био извођeн прeд суд. Оптужницу сaм добио, aли нисaм био суђeн, нити сaм добио ријeшeњe о притвaрaњу. Оптужницу, коja ми je билa уручeнa, прe рaзмјeнe одузeлe су ми логорскe влaсти.

У овом логору зaтворeни Срби сe држe бeз икaквог прaвног основa и сaмо мaли броj њих, око 18-торо je било осуђeно, aли они су и посљe издржaних кaзни нa коje су били осуђeни и дaљe зaдржaни у логору.

Ja сaм из логорa отпуштeн 21.10.1995. годинe и тaдa je у логору остaло jош 130 зaтворeних Србa, мeђу коjимa и двијe жeнe...".

 

Свeдок 718/96-17, пeнзионeр, рођeн 1942. годинe, коjи je у овом логору борaвио од jунa 1992. до фeбруaрa 1993. годинe, свјeдочи:
- "...Муслимaни су свe мушкaрцe из мог сeлa похвaтaли и одвeли их у логор. Тaко сaм и ja 21. jунa 1992. годинe довeдeн у логор у силосу у Тaрчину. Одмaх по довођeњу у логор био сaм подвргнут тeшком физичком злостaвљaњу. Зaдобио сaм тeшкe поврeдe у прeдјeлу глaвe и кичмe.

Порeд остaлог тукли су мe и рукaвицaмa коje су имaли нa рукaмa, a нa коjимa су билe мeтaлнe нитнe од коjих сaм зaдобио поврeдe по глaви. Имaо сaм и отворeнe рaнe нa рeпном дeлу кичмe коje ми нису билe зaрaслe зa сво вријeмe борaвкa у логору.

У ћeлиjи до мeнe лeжaо je Вaсо Шaрeнaц, стaр 86 годинa коjи je од посљeдицa глaдовaњa умро. Логорскe влaсти су прикaзaлe дa je умро од стaрости. Мeђутим, ja тврдим дa je он умро од посљeдицa глaди коjоj смо били сви подвргнути. Вeћинa нaс je од глaди пaдaлa у нeсвјeст...".

 

ЖРТВЕ У ЛОГОРУ

Убијени у логору Силос или на присилном раду

1. Андрић Горан, механичар из села Корча код Тарчина, рођен 22.10.1962. године у Корчи, од оца Војислава и мајке Јеленке, р. Љујић, неожењен, погинуо 18.08.1993. године у Доњем Котарцу, код Храснице, од гранате у рову на принудном раду;

2. Варагић Гојко, из села Доња Биоча, стар око 60 година, који је доведен у логор крајем јуна 1992. године; пуштен 20. децембра 1992. године због потпуне изнемоглости. Из логора су га изнели у ћебету, а посље неколико дана он је умро код своје куће;

3. Варагић Ранко, техничар из Доње Биоче, рођен 17.07.1969. године у Сарајеву, од оца Радослава и мајке Анке р. Вукосав. Стрељан јавно 22. априла 1993. године од стране стражара Фејада, у Храсници, посље бекства четворице логораша);

4. Витор Ранко, звани "Нане", возач у Кока-Коли, из села Корча код Тарчина, рођен 31.01.1959. године од оца Војина и мајке Јеленке р. Пандуровић, убијен на Игману, гдје се налазио на принудном раду, у 26.5.1993. године);

5. Вујовић Богдан, железничар у пензији из села Дољана, код Пазарића, стар око 65-70 година, умро 6. јуна 1992. године од последица пребијања, био прва жртва у логору Тарчин;

6. Главаш Јадранко, економиста из Сарајева, стар око 28 година, који је у фебруару 1993. године из логора био одведен на принудни рад на Игману гдје је био претучен, а онда заклан од стране Неџада Хоџића, припадника муслиманске јединице ткз. Армије БиХ коју је предводио Зулфо Алић звани "Зука“. Заклан је због тога што је имао исто презиме као и начелник полиције на Илиџи са којим није био у родбинској вези;

7. Голуб Анђелко, магистар машинства, из села Оџак код Тарчина, рођен 06.03.1962. године у Оџаку од оца Димша и мајке Велинке, р. Витор, убијен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године.

8. Давидовић Драган, техничар у Градском саобраћају, из Сарајева, стар око 35 година, убијен приликом принудног рада на Игману 1993. године,

9. Капетина Обрен, из Деовића код Пазарића, стар око 64 године, тешко оболео у "Силосу", умро због неуказивања лекарске помоћи и од глади 8. новембра 1992. године у ћелији бр. 6.

10. Капетина Славиша, студент 4. године економије из села Зеовића код Пазарића, рођен 22.01.1963. године у Сарајеву, од оца Гојка и мајке Славојке, рођене Самоуковић. Стрељан 22. априла 1993. године, из аутоматске пушке, од стране стражара Фуада, зато што су приликом копања ровова на Храсници побегла 4 логораша.

11. Ковачевић Момо, секретар мјесне заједнице у Соколовића колонији, стар око 55 година, погинуо од гранате при копању ровова у Храсници 28. јула 1993. када је тешко рањен, а помоћ му није била указана.

12. Крстић Милан, аутопревозник из Раштелице, рођен 08.10.1950. године у селу Домашинец, од оца Војина и мајке Јелене, р. Михаљац, стрељан јавно 22. априла 1993. године посље бекства четворице логораша. Њега је издвојио из преостале групе затвореника припадник муслиманске Војне полиције Феђа и убио га из пиштоља.

13. Крстић Петко, техничар из Раштелице, рођен 27.08.1959. године у Раштелици, општина Хаџићи, од оца Љубомира и мајке Стојанке, р. Савић, ожењен, отац једног детета, умро у логору 14. октобра 1992. године од последица мучења и глади.

14. Крстић Светозар, пензионер, из села До, општина Хаџићи, рођен 1928. године у селу До, од оца Павла и мајке Данице, претучен од стране стражара и тако претучен пуштен кући у децембру 1992. године, гдје је посље пет дана умро због последица повреда у болници у Тарчину. Његов леш је бачен на смеће иза болнице.

15. Крстић Слободан звани "Мишо", машиновођа из Раштелице, рођен 1956. године, у Доњој Раштелици, општина Хаџићи, од оца Ђорђа, убијен приликом копања ровова 16. јуна 1993. године у Храсници,

16. Милановић Милинко, поштар у Хаџићима, из села Деовића код Пазарића, гдје је и рођен 1. јануара 1943. године од оца Радоја и мајке Ане р. Његован, ожењен, отац двоје деце. Затворен у логор у Тарчину 9.6.1992. године гдје је тешко оболео од последица мучења и глади. Умро је 17.02.1993. године у болници у Суходолу у коју је био пребачен у стању потпуне исцрпљености.

17. Николић Слободан, машински техничар из Маглаја, живео у Соколовића колонији, био запослен у "Фамосу", стар 32 године, био је тешко рањен од гранате приликом копања ровова 28. јула 1993. године. Није му указана медицинска помоћ.

18. Његован Бранислав, електротехничар, из села Чешће код Тарчина, рођен 05.11.1959. године у Тарчину, од оца Стевана и мајке Јованке, р. Ковачевић. тешко рањен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године од чега је убрзо умро.

19. Петрић Миломир, рођен 25.10.1962. године у селу Рамићи, крај Хаџића, од оца Слободана и мајке Гоше, р. Андрић, отправник возова из Пазарића, убијен приликом принудног рада на Игману 28.06.1993.

20. Самоуковић Здравко, из Пазарића, стар око 21 годину, тешко оболио од ТБЦ у затвору и због неуказивања љекарске помоћи умро 1. априла 1994. године.

21. Чичић Дане, из села Рамића код Пазарића, рођен 1956. године, убијен приликом принудног копања ровова на првом борбеном положају у Сарајеву у августу 1995. године када је био везан лисицама и сајлом.

22. Шаренац Васо, из Локава код Пазарића, рођен 1908. године, умро од посљедица мучења и глади средином децембра 1992.

23. Шувајило Војо, саобраћајни милиционер из Оџака код Тарчина, рођен 25.09.1967. године у Оџаку, од оца Димитрија и мајке Славојке р. Голуб, погинуо на принудном раду у Храсници, на првој борбеној линији, 18. јула 1993.


 


ОРГАНИЗАТОРИ И НАЛОГОДАВЦИ

1. Џелиловић Мустафа, предсједник општине у Хаџићима, руководилац тзв. Кризног штаба, муслиманских власти БиХ.

2. Хујић Бећир, звани "Бећа", из села Љубовчићи код Пазарића, рођен 1957. или 1958. године, од оца Мухамеда, прије рата стражар у Централном затвору у Сарајеву, управник логора у Тарчину, од оснивања до августа 1994. године.

3. Човић Халид из Бињежева, општина Хаџићи, рођен 1953. године у селу Гривићи код Хаџића, прије рата пензионисани стражар у Централном затвору у Сарајеву, замјеник управника до августа 1994. године, а посље тога управник логора све до краја 1996. године.

4. Мешановић Шериф, звани "Шера", пензионисани стражар у Централном затвору у Сарајеву, један од два замјеника управника Хујућа, касније управник логора "Крупа“.

5. Ајнаџић Неџад, командант Првог сарајевског корпуса, бригадир у муслиманској ткз. Армији БиХ посјетио логор "Силос" 25. јануара 1994. године, када је посебно био у ћелији "6", а поново цијели логор је посјетио 13. марта 1994. године, те се упознао са оним што се догађало у логору.

 

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

Овјде су наведена имена само познатих имена муслиманских крвника, који су мучили и убијали Србе у логору Силос:

1. Зулфо Алић, звани "Зука" или "Зулуфкар", муслимански командант, родом из Рашке области (СР Србија),

2. Божић Милан, прије рата криминалистички техничар, из Вишеграда, стар 34-35 година, исљедник. Испитивао Србе у логору Тарчин и при томе их пребијао,

3. Госто Салко, из Смуцке, прије рата полицијски инспектор у Хаџићима, инспектор у логору у Тарчну који се истицао у пребијању затвореника,

4. Дуповац Енвер, прије рата начелник полиције у Хаџићима, рођен 1951. године у Дуповцима код Хаџића, главни инспектор у МУП БиХ, организовао масовну тучу логораша 4. јуна 1992. године и учествовао у оснивању логора и хапшењу Срба,

5. Имамовић Заим, командант 14. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ, под чијом непосредном командом је био логор Тарчин од 1995. године.

6. Јапалак, зв."Хуске", стражар,

7. Јапалах Изудин, звани "Лендара", прије рата ученик војне школе,

8. Јасмина, муслиманка из Сарајева,

9. Јахић Адил из Лепенице, општина Кисељак, стар око 38-40 година, стражар, прије рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима,

10. Казић Мухамед, из села Трзањ код Тарчина, стражар,

11. Казић Незир, прије рата грађевински техничар, командант 109. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ (раније 9. бригаде), под чијом је непосредном командом био логор Тарчин до 1995. године, за чију бригаду су затвореници из Тарчина изводили радове на првој борбеној линији, није дозвољавао посете МЦК.

12. Каткић Мустафа, стражар, стар 25-30 година,

13. Калембер Нермин звани "Буба", из села Корча, општина Хаџићи, стар око 25 година, стражар,

14. Каравелић Вахид, бригадни генерал, раније командант 1. сарајевског корпуса ткз. Армије БиХ, терао затворене Србе да граде хелиодром и зграду 14. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ.

15. Којак,

16. Карић Вехбија, начелник у ТО БиХ, бивши пуковник ЈНА, преко Јусуфа Празине доводио затворенике из Тарчина на принудне радове на Игману.

17. Каришик Исмет,

18. Лиховац Саид, из Пазарића, прије рата радио у полицији, стражар,

19. Марић Зехро, из села Будмолићи, општина Хаџићи, стар око 35 година, прије рата пилот хеликоптера у ЈНА, командант територијалне одбране у Хаџићима, иницијатор хапшења Срба и одвођења у логор Тарчин,

20. Мемишевић, стар 20-25 година, стражар,

21. Миралем звани "Минерални", стражар, родом из Сарајева, ожењен, долазио у Тарчин и пребијао затворенике, касније погинуо,

22. Мујан Авдо, прије рата саобраћајни милиционер, рођен 1959. године, од оца Салка и мајке Севде, командир војне полиције у Пазарићу, учествовао у хапшењу Срба у Пазарићу и њиховом одвођењу у Тарчин,

23. Мухибић Шабан, стражар,

24. Нерадин Адем, стражар,

25. Опута Емир, звани "Емро" из Смуцке, општина Хаџићи, рођен 1970. године, прије рата радио као физички радник у Блажују, учествовао у хапшењу Срба 1992. године и одвођењу у логор у Тарчину и њиховој тучи, касније стражар,

26. Опута Осман,

27. Пљевљак Фикрет,

28. Подбичанин Зејнил,

29. "Рамбо", из Лепенице, стар 25-30 година, стражар,

30. Рамић Изет, звани "Изо", из Тарчина, прије рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима, стражар,

31. Рифко, из Биљежњева код Хаџића, прије рата био милиционер у Сарајеву,

32. Рифко, прије рата милиционер станице милиције на Ступу,

33. Тиро Шабан, звани "Тики", из села Будмолићи, код Тарчина,

34. Тубог Мухамед, из села Раштелица, код Тарчина, стар 35-40 година, стражар,

35. Турчиновић Мухамед звани "Зека", рођен 1953. године у Драговићима код Пазарића, од оца Мухамеда, прије рата начелник Друге управе Државне безбедности у МУП БиХ организовао са Дуповцем логор "Силос" и хапсио Србе,

36. Туфо Рефик, звани "Рефо", из села Дурановићи, општина Хаџићи, милиционер у пензији, стар око 50 година, прије рата командант резервног састава милиције у Тарчину, а од почетка рата командир милиције у Тарчину, руководио акцијом хапшења Срба из околине Хаџића и одвођења у логор у Тарчину,

37. Ферхатовић, из Тарчина, припадник војне полиције,

38. Фишо Суљо, из Трзања, општина Хаџићи, прије рата радио у погону Кока-Коле у Хаџићима, стражар,

39. Фишо Ибро звани "Џихо" и "Џино", из села Трзањ код Тарчина, стражар,

40. Фишо Незир, старешина војне полиције 109. бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ,

41. Хајрули Хазир, из Тарчина, Албанац са Космета, који се прије рата доселио у Тарчин гдје је био запослен у приватној грађевинској фирми као физички радник код Јозе Завршника, стражар у логору,

42. Хебиб Сабрија, пензионисани радник СУП-а у Хаџићима,

43. Хорман Амира, медицинска сестра у логору, ускраћивала медицинску помоћ и лекове логорашима,

44. Хорман Харо, стражар,

45. Хоџић Неџад, припадник Зукине паравојне (добровољачке) јединице,

46. Чанатковић Рифет, из Хаџића, прије рата иследник у МУП-у Хаџићи,

47. Чичко Мухамед, из села Чичке код Тарчина, стражар,

48. Човић Менсур, прије рата службеник у војног одсека у Хаџићима, иследник у логору, учествовао у пребијању затворника,

49. Човић Менсур, прије рата иследник у МУП-у Хаџићи,

50. Шабић Мирсад, прије рата саобраћајни милиционер, рођен 1956. године у Драговићима од оца Алије и мајке Фате, командир станице полиције у Хаџићима, организовао акције хапшења Срба,

51. Шарић Заим, стражар,

52. Шарић Фарук, из села Љубовчићи, код Пазарића, од оца Смаја, прије рата радио у пилани у Хаџићима, стражар, истицао се у тучи затвореника и по оцени сведока 407/96 био је најсуровији стражар,

53. Шахић Хидајет, из села Корче код Тарчина, стражар,

54. Шемшић Нермин, правник из Хаџића, рођен 1955—1956. године, задужен за логор Тарчин у име команде ТО у Хаџићима, одговоран за мучења и изгладњавања у логору,

55. Шуњ Осман, из села Бињежево код Хаџића, припадник полиције,

56. браћа Гојак, из Рашке.

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Овај логор за Србе је затворен тек 27. јануара 1996. године, више од два мјесеца по окончању босанско-херцеговачког рата.

Затворен је према Дејтонском споразуму и усљед притисака међународних фактора на муслиманске власти у БиХ. Кроз њега је прошло око 600 Срба, од чега је било 11 жена. Двије жене су остале до посљедњег дана: Радојка Пандуревић и Боса Алексић.

Занимљиво да је на дан распуштања муслиманског ДКЛ "Силос" дошло до сакривања ове двије жене Рада и Боса, како јавност не би знала да су до задњег дана држали и жене у логору. Овај подухват сакривања жена из Тарчинског логора одрадио је Амор Машовић, предсједник муслиманске комисије за размјену заробљеника. 

Према свједочењу Ђорђа Шувајла, једног од Тарчинских логораша највећи број утамничених Срба је добијало визе за прекоокеанске земље: Аустралија, Канада и САД... тако да већ 1998. године готово да није било свједока који би могли да свједоче против муслиманских зликоваца, припадника ткз. Армије БиХ, али и командне структуре и цивилних власти који су знали све шта се дешавало.

Исти тај дан, само 51 годину раније затворен је нацистички концентрациони логор Аушвиц, у јужном дијелу Пољске, највећи концентрациони логор у Европи, а који је прогутао преко 6.000.000 жртава.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

По завршетку оружаних сукоба у Босни и Херцеговини ситуација је била врло тешка и специфична. Сарајевски Срби (преко 120.000) су поднијели највећу жртву јер су морали да напусте своја огњишта, према потпису у Дејтону. Алија Изетбеговић и муслиманско руководство су јавно позвали Србе да остану иако су муслимански паравојници и екстремисти отворено позивали на покољ и освете према Србима.

У пет сарајевских општина готово да нико није остао, а врло мали број Срба се вратио. Дочекивала их је ужарена атмосфера, вријеђање, увредљиви графити и физички напади. Док је и повратак одмагао правно-бирократски систем Федерације БиХ.


Први пут цвијеће и свијеће на мјесту злочина

Требало је да прође четврт вијека од распуштања ДКЛ "Силос" у Тарчину да се први пут одржи парастос (вјерски обред), како би преживјели логораши, али и чланови породица у мањем броју упалили свијеће пред капијама озлоглашеног муслиманског казамата током 1992-1996. Било је то 27. јануара 2021. године на 25. годишњицу затварања логора "Силос".

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Дана 24. новембра 2011. године специјална полиција БиХ је привела неколико припадника бивше муслиманске ткз. Армије БиХ, који су осумњичени да су учествовали у злочинима и прогону србског становништва на подручију сарајевске општине Хаџићи.

У Тужилаштву БиХ 19. априла 2012. године у Сарајеву је отпочело суђење осам припадника муслиманске ткз. Армије БиХ, који су осумњичени за незаконита хапшења, мучења и убијања, нечовјечно поступање према Србима цивилима у логору Силос.

Осумњичени су: Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер. Државни Суд Босне и Херцеговине је ове особе осудио 5. јула 2018. године у првостепеној пресуди на вишегодишње казне затвора. Међутим, Апелационо вијеће Суда је 20. јуна 2019. године поништило ову пресуду и наложило ново суђење ти мјесеца касније.  

За ово суђење је владало велико интересовање, не само породица убијених и оштећених, већ и медија у БиХ и региону.

Славко Јовичић звани Славуј је у овом логору провео највише 1.334 дана и био је свједок чак шест пута на суђењима.

Карла Дел Понте, односно Хашки трибунал је такође добио обимну документацију о злочинима над Србима у логору Силос, али је одбио активно суђење починиоцима монструозних злочина, већ је те предмете уступио Тужилаштву БиХ.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Ђорђо Шувајло, Србин из сарајевске општине Хаџићи је по доласку у Аустралију написао књигу "1335 дана", која је објављена 2017. године. Касније преименована у Сарајевски Аушвиц када су је издали Радио Светигора и Црногорско-приморска митрополија СПЦ. Ова књига је трајно свједочанство о мучењу и убијању невиних Срба у Босни и Херцеговини поготово што је написана из пера директног учесника тј. свједока ужаса...

О Тарчинском логору до данас на бившем југославенском простору није одржана ниједан округли сто тј. научни скуп или јавна трибина, гдје би се могла дати нека историјска оцјена или суд који би заправо био путоказ младим нараштајима и осудио такве злочине.

 

ЗАКЉУЧАК

Иначе, логор "Силос" је био само једна карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА муслиманских власти у Босни и Херцеговини у првој половини 1990-их година, са којим су они хтјели да остваре етнички и вјерски чисту државу према начелима Алијине Исламске декларације.



РАТНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА 1991-2000

Словенија

Медвеђек - Холмец - Шкофије - Јанез Јанша - Копар - Игор Бачвар

Дол при Храстнику - Берислав Попов - Словеначки рат - Прогон Срба

Доб при Мирни - Винко Пандуревић

Хрватска
и Крајина

Бљесак - Олуја - Вуковар - Карловац- - Осијек - Сисак - Задар - Книн

Плитвице - Госпић - Корански мост - Караџићево - Масленица - Церна

Борово СелоРадосављевићТомислав Мерчеп - Славонска Пожега

Медачки џеп - Миљановац - Оркан - Откос - Паулин Двор - Зец - Лора

Марино Село - Пакрачка Пољана - Керестинец - Бранимир Главаш

Фрањо Туђман - Анте Готовина - Благо Задро - Јанко Бобетко - Кијани

Иван Кораде - Иван Векић - Мирко НорацМиљенко Филиповић

Ђуро БродарацДобросав Парага - Јесење Кише

Босна и
Херцеговина

Босански Брод - Брадина - Сарајево - Сребреница - БрезаБравнице

Мирјана Драгичевић - Високо - Кукавице - Алија Изетбеговић - Озрен

Божана Делић - Страхиња Живак - Поникве - Горажде - Ејуп Ганић

Добровољачка - Тузла - Харис Силајџић - Јусуф Празина - Јама Казани

Анђелка Братић - Олга Драшко - Силос - Виктор БубањСмолућа

Сакиб МахмуљинЧардакХрватско Вијеће ОдбранеЦацо - Фоча

Рамиз Делалић - Башчаршија - Слобо Стојановић - Љубо Млађеновић

Насер Орић - Глођанско Брдо - Бугојно - Купрес - Сердари - Сефер Х.

Косово и
Метохија

Агим Чеку - Агим Рамадани - Хашим Тачи - Рамуш Харадинај - Клечка

Кадри ВесељиШутаковић - АгушиОтац Харитон - Иван Булатовић

Рустем Мустафа - Радоњићко језеро - Старо Грацко - Кафић Панда

Митровица - Адем Јашари - Сулејман Селими - Белаћевац - Ликовац

Жута Кућа - Лапушник - Кукеш - Дик Марти - Костићи - Рачак

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!



ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ

Пребиловци: Херцеговачки феникс из пепела

Четврт вијека ћутњe о нajвeћeм Држaвном концeнтрaционом логору "Силос" зa Србe у Сaрajeву

Нападнут Миљенко Јахура у Пребиловцима

Обиљежавање 25 година од затварања муслиманског логора "Силос" у Сарајеву

Паклених 1339 дана: Исповест Радојке Пандуревић из сарајевских Хаџића о тамновању у логору Силос

Обиљежавање: 26 година је прошло од затварања муслиманског логора Силос у Сарајеву



Оцените нам овај чланак:


Tags:
GRAD SARAJEVO
MUSLIMANSKI ZLOCINI
LOGOR SILOS
ALIJA IZETBEGOVIC
KONCENTRACIONI LOGORI
JANUAR 1996
SLAVKO JOVICIC
DJORDJO SUVAJLO
OPSTINA HADZICI
NASELJE TARCIN
ARMIJA BIH
JUZNA BOSNA
DEVEDESETE GODINE
11. MAJ 1992
MUSTAFA DJELILOVIC
FADIL COVIC
MIRSAD SABIC
SERIF MESANOVIC
BECIR HUJIC
NERMIN KALEMBER
RAZBIJANJE JUGOSLAVIJE
NEZIR KAZIC
RASPAD SFRJ





























Skip Navigation Links