Мирјана Драгичевић - www.zlocininadsrbima.com


Време: Ратови у СФРЈ

Област: Босна


Мирјана Драгичевић



Мирјана Драгичевић (9) је жртва злочина муслиманских ратних јединица ткз. Армије Босне и Херцеговине под командом Алије Изетбегића, које су 28. децембра 1992. године упале у њено село Доњу Биочу сарајевске општине Илијаш и ту извршиле монструозне злочине.

У моменту убиства Мирјана Драгичевић је имала само девет година, рођена је 10. септембра 1983. године у Сарајеву. Била је то једна је од првих жртава муџахедина у Босни и Херцеговини.

Првобитно је сахрањена на мјесном гробљу у сарајевској општини Илијаш, а онда на захтев мајке Раде, посмтртни остаци су пренети на војничко гробље на Романију у мјесто Соколац (Српска Република) пошто је након потписивања Дејтонског уговора крајем 1995. године Општина Илијаш припала муслиманско-хрватској Федерацији БиХ.

Њена породица данас тешко живи већина људи од њих и њихове несреће окреће главу не желећи да им бар утеху пружи.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Силовања - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

  
Муслиманска врховна тројка током рата:
Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.


Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су повучени у Ужице (СР Србија).

Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

СТРАДАЊЕ

У рано јутро 28. децембра 1992. године муслиманске ратне јединице 7. зеничка бригада у саставу Трећег корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине пробијају линију фронта и упадају у село Доња Биоча, крај Сарајева.

Одмах на уласку у ово село убијена су два србска цивила: Ленка Скоко и Никола Мићић, док је рањена Милојка Драшкић. Наставило се са паљењем кућа и привредних објеката чији су власници Срби.

У двориште Драгичевића упала су три муслиманска војника из II батаљона 7. зеничке бригаде: један бијеле пути и два тамнопута војника (муџахедини из Азије). Имали су повезе преко глава тзв. чалме.

Брат Мирјане, Јанко Драгичевић, стар 6 година је остао у кући, сакривен испод кревета, док је Мирјана са својом мајком Радмилом Драгичевић дошла до кућних врата, јер су Мирјанина бака и бакина сестра јаукале у дворишту.

Муслимански војници су ухватили малу Мирјану и одвели је у кухињу. Ту су је силовали сва тројица, а док је први војник силовао била је свјесна, дозивајући мајку, која јој није могла помоћи јер је била везана.

Муслимански џелати су натјерали Радмилу Драгичевић да гледа силовање своје малољетне ћерке. Након тога муџахедини су пуцали из ватреног оружја у силовану дјевојчицу Мирјану, која је преминула, а затим су пуцали у њену мајку и тешко је ранили.


Слика надгробне спомен-плоче у Сокоцу

Брат Јанко је све то слушао испод кревета и није смио изаћи јер би и њега сигурно убили.

Исти дан у село Доња Биоча стиже појачање војницима Војске Републике Србске који су разбили муслиманске снаге и ослободили Доњу Биочу.

Радмила Драгичевић је пребачена у Београд на Војномедицинску академију на операцију.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Дјевојчица Мирјана Драгичевић је првобитно сахрањена у на црквеном гробљу у оближњем Илијашу. Мајка Радмила, која се мјесецима опорављала у болници није присуствовла тој сахрани.

У новембру 1995. године потписан је Дејтонски мировни уговор у Охају (САД) по коме су пет сарајевских општина између осталих и Илијаш, гдје се налази и село Доња Биоча, потпали под власт Федерације БиХ. То је довело до великог егзодуса преко 150.000 Срба са подручија Сарајева, познатијег као Сарајевска Голгота.

Због скрнављења гроба од стране муслиманских екстремиста, на захтјев мајке Мирини посмртни остаци су 5. септембра 2012. године пребачени на гробље на Романију у Соколац, у склопу меморијалног комплекса Војничког гробља „Мали Зејтинлик“, а сахрана је била на њен рођендан.

 

Данас Драгичевићи живе Хан Пијеску у веома тешким условима, гарсоњера од 30 квадрата. Јанко се оженио и добио двоје дјеце. Нема сталног посла ни за Раду, ни за сина, ни за снају. Често им искључе струју из електро-дистрибуције јер немају новца да плате рачуне.

Рада Драгичевић свако јутро прво помисли на своју ћеркицу Миру... исплаче се и онда иде да ради негдје ако има посла. Иако су јој многи обећавали помоћ, то су остала само обећања. На Мали Зејтинлик на Сокоцу Рада одлази ријетко јер нема новаца за пут. Углавном тај одлазак бива ако неко већ од њених пријатеља или комшија иде па је повезе.

Име Мирјане Драгичевић се налази у Књизи жртава Србске Републике у БиХ.

Оно што свакако боли јесте чињеница да када су власти у Бањалуци обиљежавали четврт вијека од Сарајевске Голготе, породица Драгичевић није добила чак ни позив да присуствује.

 

ОПТУЖНИЦА

Центар за Јавну безбједност Источно Сарајево је тек 2005. године подигао оптужницу и доставио доказе босанско-херцеговачком Тужилаштву о злочину над Мирјаном Драгичевић, који су починили припадници II батаљона 7. зеничке бригаде Трећег корпуса муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.

МУП Републике Српске деценијама указује на трагичну чињеницу да ниједан злочин који су починили муслиманске ратне јединце ткз. Армије БиХ није процесуиран, јер када се оптужница против њих подигне власти у Сарајеву их депортују у земље Азије или Африке. 

Из Полиције Источног Сарајева кажу да се за ово кривично дјело ратног злочина терете укупно 11 особа, од чега 8 особа по командној одговорности, а 3 особе као непосредни извршиоци.

Мирјана Симанић из Регионалне координације Организације породица заробљених и погинулих бораца ВРС и несталих цивила Сарајевско-романијске регије, наводи да Тужилаштво БиХ намјерно врши опструкцију везано за ратне злочине над Србима у Босни и Херцеговини.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Удружење филмских радника „Византија“ са Пала је 2005. године снимило документарни филм о злочину над малом Мирјаном Драгичевић.

Филм је приказан у Републици Србији и Републици Српској, као и на неколико фестивала у свијету.


 

Међутим, ниједна књига није написана о случају тј. морбиндом убиству Мирјане Драгичевић из Сарајева.

 

ЗАКЉУЧАК

Иако многи политичари, наручито међународни представници у БиХ причају о помирењу балканских народа, овакви случајеви показују њихово лицемерје, јер муслиманске власти упорно скривају злочиначку прошлост својих ратних јединица из деведесетих година 20. вијека.

Такође и босанско-херцеговачки правосудни органи, прије свега Тужилаштво и Државни суд деценијама су изложени великим притисцима да се оптужнице против муслиманских бојовника не подигну, али чак и када се то деси, истраге се одрађују аматерски и траљаво, а суђења се претварају у фарсу. Истовремено, када се донесе пресуда за монструозна злодјела, казна бива симболична, односно више као ругање правди и жртвама.

Породице убијених и оштећених Срба су огорчене таквим безорбазним и неморалним понашањем што доводи до тога да не осјећају Босну и Херцеговину као своју државу, односно припадност истој. Самим тиме се јаз међу балканским народима додатно продубљује.



Tags:
SARAJEVO
MUSLIMANSKI ZLOCINI
BOSNA I HERCEGOVINA
DECA
DEVEDESETE


Да се не заборави и не понови!


Оцените нам овај чланак:



Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!

























Skip Navigation Links