Слађана Кобас (14) је била тринаеста "звјездица" међу бањалучким пријевремено рођеним бебама које су умирале током прољећа 1992. године, јер је саобраћајна веза између западних србских земаља и СР Југославије била пресјечена од стране хрватских и муслиманских ратних јединица
Западни дјелови Србске Републике у БиХ скупа са РС Крајином су се тако нашли у окружењу, односно преко милион Срба је фактички било у најтежем могућем положају, пошто су били у тоталном окружењу без икакве наде да им може неко помоћи.
Бањалучкој болници је тада недостајало кисеоника, па су бебе умирале. Само двије су преживјеле: Слађана Кобас и Марко Медаковић, али су имали отежан тј. ометен развој. Тако је Слађана Кобас умрла у Приједору 9. фебруара 2006. гдје је и сахрањена.
Управо тај недостатак кисеоника и умирање беба је навео команду Првог Крајишког корпуса ВРС да изведе кодну акцију "Коридор живота", која је успјешно окончана 26. јуна 1992. па је послије скоро два мјесеца коначно успостављена веза са Србијом. Читава акција је завршена почетком октобра те године, када је ослобођен Босански Брод.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. године на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.
Југославенска шесторка распада
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља сјеверне Африке и Блиског и Средњег Истока.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици проглашавају Србску Републику БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији.
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Блокада Семберије и Босанске Посавине, крајем априла и у мају 1992. године је довела до прекида у комуникацијама између западних дјелова Српске Републике у БиХ, као и Републике Српске Крајине, са матицом Србијом. Хрвати и муслимани су тако хтјели Србе у Босанској Крајини ставити у обруч и уништити.
ЖИВОТОПИС
Слађана Кобас, од оца Стојана, је рођена 18. јуна 1992. године у Бања Луци, иако је њена породица живјела у Приједору. Усљед недостатка кисеоника, њен живот је био угрожен. Ту прву животну битку Слађана је добила, али је имала физичка и ментална оштећења.
Недуго послије њеног рођења, Слађани је умрла мајка. Тако је њен отац Стојан преузео комплетну бригу о њој и њеној сестри Мирјани и брату Мирославу.
Слађана Кобас је имала трајно оштећење вида, мозга и плућа. Доктори су јој установили рак костију. Годинама су добри људи и разне фондације скупљале новац за Слађанино лијечење. Ишла је на 12 операција у Београд, САД, Русију, гдје јој је повраћен и вид у 13. години живота, што је представљало велику радост за њену породицу.
И поред нарушеног здравља и тешких животних услова, Слађана Кобас је била одличан ђак ОШ "Доситеј Обрадовић" у Приједору. Редовно је одлазила у Бања Луку на да се поклони гробу својих дванаест сестрица и браћи.
СМРТ И САХРАНА
Дана 9. фебруара 2006. године, послије много напора породице Кобас, Слађана умире, недочекавши да напуни свој 14. рођендан.
На православном гробљу 11.фебруара 2006. у Приједору окупило се мноштво рођака, пријатеља породице Кобас, као и Слађаниних школских другара, суграђана... који су испратили на вјечни починак Слађану Кобас - тринаесту "звјездицу".
Градски оци Бања Луке, нису прогласили тог 9. фебруара 2006. Дан жалости.
ПОСЉЕДИЦЕ
Родитељи које су изгубили бебе током прољећа 1992. године у Бања Луци, су основали удружење "Дванаест беба", да би остварили своја права. Државне институције скоро да их игноришу.
О случају Слађане Кобас и других бањалучких беба биле су обавјештене све релевантне међународне институције, укључујући и УНИЦЕФ, али нико од њих није ништа учинио да се помогне српској дјеци.
У знак сјећања на Слађану Кобас 2008. је у Народној библиотеци Републике Српске у Бања Луци представљена књига „Дневник Слађане Кобас” аутора Виолете Божовић из Београда. Намјера јој је била да књигом, како каже, ову дјевојчицу врати поново међу нас и да „9. фебруар не буде успомена на њену смрт, већ почетак њеног новог живота који ће трајати онолико колико будемо читали о њој”.
О бањалучким бебама и Слађани Кобас написане су бројне песме, гдје су аутори жељели да искажу своје незадовољство због чега је морало доћи до таквих трагичних догађања и смрти дјеце која нису ни закорачила у живот.
Данас породица Кобас тешко живи. Отац Стојан каже да их се сјете углавном новинари и то почетком фебруара или крајем маја мјесеца, када су годишњице. Жељни сензационализма долазе да их обиђу, тражећи интервју.