Књига "Битка за Возућу 1992-1995" је ауторско дјело Ненада М. Цвјетковића, новинара и српског писца из САД, који је живио у Возући (на путу између Тузле и Зенице).
Аутор је у овој књизи описао све битне догађаје који су се дешавали на озренско-возућком ратишту у првој половини 1990-их година, када је у Босни и Херцеговини трајао рат. Поред текстова, аутор се побринуо да у књизи стави и 400 фотографија од 1.072 бораца 4. озренске лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске, који су се храбро борили у долини ријеке Криваје и планине Озрен.
Муслиманска Армија БиХ је за окупацију Возуће у септембру 1995. године, која је пре рата имала 67% српског становништва, покренула је велику војску преко 20.000 војника из 18 општина (2. и 3. корпус муслиманске Армије БиХ), укључујући и припаднике одреда "Ел Муџахедин" односно 600 ратника из арапских земаља, који су дошли у Босну да се боре за "Џихад". Са друге стране Возућу је бранило свега 2.500 бораца ВРС из озренске бригаде. У тој осудном нападу је преко 7.600 српских цивила напустило своје огњиште из 30 насеља, а око 460 Срба се води као нестало. Муџахедини су починили починиле стравичне злочине над Србима. Много Срба је заробљено и одведено у логоре, одакле се мало ко вратио..
У књизи се наводе и апели Зорана Благојевића, начелника 4. озренске лаке пјешадијске бригаде ВРС, у генералштаб ВРС, да се упути помоћ, јер су извиђачко-диверзантске јединице донеле вијести како се муслиманске јединице спремају за велики напад.
Описане су и операције "Сабур 95", "Прољеће 95", "Ослобађајућа снага", "Фарз 95", "Ураган" и др...
Аутор Цвјетковић говори и о томе како је Возућа била главни џокер у политичким играма територијалног разграничења како би се рат привео крају. Политички представници босанских Срба и војни аналитичари су сматрали да без Возуће српска страна не губи пуно, колико друга страна са њом добија. Губљење контроле над комуникацијом у средњем току ријеке Криваје могао би значити и крај рата, била је једна од гласина које су вјешто убациване на овај ровити простор. Трампити се, увјеравали су, може само оно што није из губљено.
Овдје у књизи се још наводе подаци о послератним ексхумацијама српских лешева, гдје је пронађено 280 тијела, међу којима је било чак 40 без глава.
Књига је штампана септембра 2012. године, а промоција је одржана 27.9.2012. у Добоју.