Породица Зец 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Загорје


Породица Зец 1991



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Убиство породице Зец или "случај Зец" је монстрозни злочин који су у ноћи 7. децембра 1991. године, у Пољаничкој улици у Загребу, починили пропадници специјалне јединице МУП-а Хрватске "Јесење Кише" коју је основао Томислав Мерчеп. Убице је предводио Синиша Римац. Том приликом су убијени Михајло и Марија Зец и њихова најстарија ћерка Александра. Злочин су преживела деца Душан и Гордана Зец, која су била сакривена у кући.

Убице никада нису одговарале за овај злочин, упркос томе што су исти признали неколико дана касније пред истражним судијом своје злодело. Међутим, признање је проглашено неважећим, јер је узето без присуства адвоката. Синиша Римац, који је учествовао у овом злочину, осуђен је 2005. године на 8 година затвора, због злочина над Србима у Пакрачкој Пољани, 1991. године. 2010. године Стјепан Месић је помиловао Синишу Римца за годину дана.

 

 


ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.

 

 

 

Душан, Александра и Гордана средином 1980-их Споменик убијеним члановима породице Зец у Драготињи


 

 

Срећни дани породице Зец, 1990.
 

БИОГРАФИЈА

Михајло Зец је Србин рођен у српском селу Драготиња, крај Приједора (БиХ), у подножију планине Козаре. Потиче из партизанске и комунистичке породице, а његов деда је убијен од усташа још 1941. године. Пуно његових рођака је одведено у логоре Јасеновац и Стара Градишка, одакле се нису вратили. Цео живот су га пратиле приче из времена НДХ, али се никога није бојао.

Михајло Зец се након завршене средње школе упутио возом у Загреб да тражи посао. Ту се запослио у Индустрији меса "Крижевчанка" и успут ишао у вечерњу школу. Тако је од месара напредовао до пословође у центру града.

Оженио се девојком Маријом, која је рођена у Оточцу (Лика), али је и она дошла у Загреб 1970-их у потрази за послом. Саградили су кућу у насељу Трешњевка и изродили троје деце: Александра, Душан и Гордана. Врло брзо по склапању брака су отворили и своју приватну производњу меса и месних прерађевине, а касније и трговину мешовите робе. Посао им је ишао врло добро, па су тако купили и викендицу на јадранском мору у Цриквеници. Марија Зец је држала кафић у насељу Долац.

Све је било у реду, док се у пролеће 1990. није променила власт.  Претње породици Зец су од стране хрватских ултрадесничара, почеле још пре распада СФРЈ 1990. године. Претећа писма су се односила на прогон Срба из СР Хрватске у тадашњој СФРЈ.

Михајло Зец је одбио да стави шаховницу у своју месару и тиме навукао бес локалних чланова ХДЗ који су врло брзо почели да га уцењују и да му траже новац, међу њима се истицао Муниб Суљић, припадник злогласне полицијске јединице МУП-а Хрватске "Јесење Кише", позната по својим крвавим одисејама широм Хрватске у првој половини 1990-их. Та уцена се стално повећавала. У зграду загребачке полиције Михајло Зец током 1990-1991. је био приведен најмање 10 пута на информативни разговор. Из куће су му однели ловачко оружје за које је имао легалну дозволу.

 

 

ЗЛОЧИН

У ноћи 7. децембра 1991. године око 23 часа, припадници "Јесењих Киша", провалили су у стан породице Зец у Пољаничкој улици у Загребу. Михајла Зеца убили су на лицу места, када је покушао да побегне. Његову супругу Марију и ћерку Александру, која је тада имала само 12 година, одвезли су у планинарски дом Адолфовац на Сљемену изнад Загреба, где су их ликвидирали.

Деца Александра, Гордана и Душан Зец су те ноћи били на спавању. Александра Зец је устала јер је чула буку, тако су је злочинци заробили и одвели са мајком. Гордана Зец је отишла до комшије Боже, коме је позвонила на врата, а успут је видела мртвог оца како лежи на земљи. Комшија који је дошао узео је децу и одвео код себе, а малом Душану је прекрио очи да не гледа ужасан призор у дворишту.

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Душан Зец 2013. године
 

Децу породице Зец је њихова стрина (жена официра ЈНА) која је дошла из Приједора, одвела у касарну ЈНА, одакле су евакуисани авионом прво у Београд, а онда у Приједор код бабе Босе, где су провели две године. Душан и Гордана су били убеђени да су се њихова мајка и сестра Александра успеле склонити негде, али су тек у Приједору чули страшну вест. У Приједору их је чувала баба Боса и страшно је бринула за њих, после свега што се догодило. Није никоме могла да верује. Џип који је остао иза њихових родитеља, баба је продала да би направила надгробни споменик у Приједору.

Њихова баба Боса Зец (очева мајка) је била енергична жена иако слабо писмена. Била је поносна на своје унуке Душана и Гордану, што су били одлични ђаци у школи. У Приједору су живели са комшијама муслиманима и нису са њима имали никакви проблема. Касније су Душан и Гордана Зец отишли у Бања Луку да живе. Тамо су успели да замене своју кућу из Загреба за кућу неких муслимана из Бања Луке. Пошто су били у тешкој финансијској ситуацији морали су да продају своје некретнине. Неки "пријатељ" њиховог оца Михајла Зеца је дошао код њих у Приједор и понудио им је 33% од продате вредности за кућу у Цриквеници, што је касније прави купац показао Душану Зец купо-продајни уговор.

Душан Зец се оженио и добио сина коме је дао име по свом оцу.

 

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

За убиство три члана породице Зец, одговорни су чланови састава резервне полиције под командом Томислава Мерчепа, познати као „мерчеповци“. Починиоци овог злочина су:

  1. Синиша Римац, припадник јединице "Јесење Кише"
  2. Муниб Суљић, припадник јединице "Јесење Кише"
  3. Игор Микола, припадник јединице "Јесење Кише"
  4. Небојша Ходак, припадник јединице "Јесење Кише"
  5. Сњежана Живановић.
     

 


СУЂЕЊА

Злочинци, међу којима је био и Синиша Римац су ухапшени дан касније после овог свирепог злочина. Саслушани су неколико дана касније пред истражним судијом Окружног суда у Загребу, где су признали злочин, али је признање поништено због процесних недостатака (нису дали изјаве у присуству адвоката). Ова јединица МУП-а Хрватске "Јесење Кише" била је под командом Томислава Мерчепа, који је тада био саветник Ивана Векића, министра унутрашњих послова СР Хрватске. За своје учешће у рату у Хрватској, Синиша Римац је одликован 8 пута. Неки извори наводе да је Синиша Римац лично убио Михајла Зеца.

2006. године Хашки Трибунал је проследио хрватском Тужилаштву "Досије Мерчеп" на 14.000 страница под шифром "Атлантис", где су документовани сви докази о свирепим убиствима иза којих стоји лично Мерчеп и његова јединица којом је командовао. Ту су обухваћени злочини које је починио у Загребу, Пакрачкој Пољани и Кутини, али не и Вуковару.

Тек 9. децембра 2010. године Томислав Меречеп бива ухапшен на захтев Жупанијског државног тужилаштва Хрватске. Томислав Марчеп је за овај злочин поново оптужен у јуну 2011. године, јер је било процерудалних грешака у ранијем суђењу.  Па се тако и данас води поступак пред Жупанијским судом у Загребу, за убиство најмање 52 српска цивила 1991. године.

Синиша Римац је осуђен 2005. године на 8 година затвора за обично убиство (али не за ратни злочин) НН лица у Пакрачкој Пољани. Он није оптужен и осуђен за убиство породице Зец у Загребу. Хрватски председник га је помиловао, тј. смањио казну за годину дана. Фрањо Туђман када је одликовао Римца, говорио је "Ето му орден, да буде узор другима".

Муниб Суљић је осуђен 2005. године на 12 година затвора у Хрватској за убиство НН лица са именом Саша у Пакрачкој Пољани. Он се бранило са слободе, па је за њим била расписана међународна потерница Интерпола. 1. јуна 2006. године се предао Хашком Трибуналу, где је требао бити важан сведок. Али му је здравствено стање погоршано и враћен је у Хрватску након 3 недеље. Ту је и умро 25. августа 2006. године.

 

 

ОДШТЕТА

Хрватска влада донела је одлуку да се преживелим члановима породице Зец: Душану и Гордани, исплати једнократна новчана помоћ у висини од 1,5 милиона куна (око 200.000 евра). Одлука је донијета јер су „дјеца као малољетна остала без родитеља и хранитеља“.

 



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links