Породица Зец у Загребу 1991 - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Загорје


Породица Зец у Загребу 1991



Убиство породице Зец је монстрозни злочин који су у ноћи 7. децембра 1991. године,у Пољаничкој улици у Загребу починили пропадници специјалне јединице МУП-а Хрватске "Јесење Кише" коју је основао Томислав Мерчеп. Убице је предводио Синиша Римац.

Том приликом су убијени Михајло и Марија Зец и њихова најстарија ћерка Александра. Злочин су преживјела деца Душан и Гордана Зец, која су била сакривена у кући.

Убице никада нису одговарале за овај злочин, упркос томе што су исти признали неколико дана касније пред истражним судијом своје злодјело.


Жртве: Михаило, Марија и Александра

Међутим, признање је проглашено неважећим (?!) јер је узето без присуства адвоката. Синиша Римац, који је учествовао у овом злочину, осуђен је 2005. године на 8 година затвора, због злочина над Србима у Пакрачкој Пољани, 1991. године.

Хрватски предсједник Стјепан Месић је 2010. године помиловао Синишу Римца за годину дана. А 1995. године је Римац добио одликовање од Фрање Туђмана, тадашњег предсједника Републике Хрватске.

Хашки трибунал је одбио да процесуира овај злочин.

Хрватска Влада је 2005. године исплатила једнократну новчану помоћ Гордани и Душану Зец.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Логор Лора - Рокнић - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Миљевачки плато

Радосављевић - Рибарска колиба - Бојан Весовић - Карловац - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец - Бјеловар - Иван Кораде - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Славонска Пожега - Дан устанка - Осијек  - Афера Шпегељ - Откос - Оркан - Максимир

Слободан Зуровац - Книн је пао у Београду - Јесење Кише - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дамир Крстичевић - Миљенко Филиповић - Борово Село - Књигоцид - Добросав Парага

 Иван Векић - Томислав Мерчеп - Фрањо Туђман - Бранимир Главаш - Јанко Бобетко - Анте Готовина

Гојко Шушак - Благо Задро - Миливој Петковић - Агим Чеку - Сарваш - Сисак - Задар - Удбина - Сплит

 

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана..


Од Вардара па до Триглава, нешто се одриграва

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе.


Југославенска шесторка распада

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тако је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније, САД... а касније и исламских земаља северне Африке и Блиског и Средњег Истока.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.

У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.


Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар

Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.

Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.

Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.


Еуфорија каква се не памти: Остватење сна

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...

Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Током прољећа 1991. године дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село.

Дана 25. јуна 1991. године хрватски Сабор проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом.

Да би 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије уз посредовање Европске заједница, гдје су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.

Ситуација у Загребу

Загреб је био главни град СР Хрватске, а касније и Републике Хрватске. Смјештен је у срцу Загорја, на 100 км од границе са Словенијом. Налази се на 122 м.н.в, подно планине Медведнице, кроз њега протиче ријека Сава. Положај града је такав да се ту спајају алпска, панонска и динарска регија.

Трагови људске културе су овде забиљежени чак и у праисторијско доба. Касније када се Римско царство ширило на исток, тако је и Загреб постао део њега. Доласком Јужних Славена у ове крајеве, насељавају се Хрвати. У Средњем вијеку ово подручије и град су били углавном провинција угарске краљевине. Такође, у доба турских освајања, која су ишла све до Беча, Загреб је претрпео знатна оштећења. Извесне самосталости од Угара, Хрвати у Загребу добијају 1847. године. Тек у другој половини 19. стољећа изградњом жељезничких пруга, које су спајале средишњи дио Европе са Јадраном, Загреб доживљава велики економски и културан развитак.

Све до краја 1918. године Загреб је био део Аустро-Угарске монархије, који је био главни град регије Хрватске, а касније и Славоније која је била одвојена регија. Након Првог свјетског рата, постаје дио Краљевине Југославије, а припадао је Савској бановини, да би 1939. након споразума "Цветковић-Мачек" био центар Бановине Хрватске.


Загребчани дочекују Њемце априла 1941.

Стварањем клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске постаје њен главни град. Као и у осталим дијеловима НДХ, тако је и у самом Загребу дошло до масовних ликвидација Срба и Јевреја, што се претворило у прави геноцид, уз велику подршку Римокатоличке цркве.

У вријеме социјалистичке Југославије, Загреб је био највећи производни центар, гдје се налазило 12% читаве југославенске индустрије.

Баш зато, у Загреб је долазило пуно дошљака из пасивних тј. руралних дијелова Југославије, у потрази за послом и образовањем. У Загребу је почетком 1970-их година покренуто ткз. Хрватско прољеће односно покрет МАПСОК који је врло брзо добио широк публицитет и подршку свих слојева друштва у СР Хрватској, али је југославенско руководство га оцијенило као деструктивно са проусташким идејама и угушило га... а један дио присталица процесуирали пред Државним судом.

Пред сам крај осамдесетих година 20. вијека Загреб је постао центар антијугославенског и антисрбског расположења у коме се јасно видјело да је братсво и јединство само пуки сан и да је нестанак социјалистичке Југославије на видику, што се остварило у наредном периоду.

 

ЖИВОТОПИС

Михајло Зец је рођен у србском селу Драготиња крај Приједора на сјеверозападу Босне у подножију планине Козаре.

Потиче из партизанске породице, а његов дјед је убијен од хрватско-муслиманских усташа још 1941. године. Пуно његових рођака је одведено у хрватско-усташке концентрационе логоре Јасеновац и Стара Градишка, одакле се нису вратили.

Цијели живот су га пратиле приче из времена клеро-фашистичке НДХ, али се никога није бојао.


Срећни дани породице Зец

Михајло Зец се након завршене средње школе упутио возом у Загреб да тражи посао. Ту се запослио у Индустрији меса "Крижевчанка" и успут ишао у вечерњу школу. Тако је од месара напредовао до пословође у центру града.

Оженио се дјевојком Маријом, која је рођена у Оточцу (Лика), али је и она дошла у Загреб 1970-их у потрази за послом. Саградили су кућу у насељу Трешњевка и изродили троје дјеце: Александра, Душан и Гордана. Врло брзо по склапању брака су отворили и своју приватну фирму за прераду меса и месних прерађевина, а касније и трговину мешовите робе. Посао им је ишао врло добро, па су тако купили и викендицу на јадранском мору у Цриквеници. Марија Зец је држала кафић у насељу Долац.

Све је било у реду док се у прољеће 1990. године није променила власт у авнојевској Хрватској.  Пријетње породици Зец су од стране хрватских ултрадесничара, почеле још прије разбијања социјалистичке Југославије 1990. године. Пријетећа писма су била свакодневница Срба у СР Хрватској, поготово у урбаним срединама већ од љета 1990. године, јер је власт жељела да очисти Србе и добије етнички чисту државу.

Михајло Зец је одбио да стави шаховницу у своју месару и тиме навукао мржњу локалних чланова ХДЗ који су врло брзо почели да га уцјењују и да му траже новац, међу њима се истицао Муниб Суљић, припадник злогласне полицијске јединице МУП-а Хрватске "Јесење Кише", позната по својим крвавим одисејама широм авнојевске Хрватске у првој половини 1990-их.

Та уцјена се стално повећавала. У зграду загребачке полиције Михајло Зец током 1990-1991 је био приведен најмање 10 пута на информативни разговор. Из куће су му однели ловачко оружје за које је имао легалну дозволу.

 

ЗЛОЧИН

У ноћи 7. децембра 1991. године око 23 часа припадници специјалне јединице МУП-а СР Хрватске "Јесење кише" провалили су у стан породице Зец у Пољаничкој улици у Загребу.


Крвави трагови хрватске полиције

Михајла Зеца убили су на лицу мјеста, када је покушао да побјегне. Његову супругу Марију и ћерку Александру, која је тада имала само 12 година, киднаповали, а потом одвезли су у планинарски дом Адолфовац на Сљемен брду изнад Загреба, гдје су их ликвидирали из ватреног оружја.

Дјеца Зецових : Александра, Гордана и Душан Зец су те ноћи били на спавању. Александра Зец је устала јер је чула буку, тако су је злочинци заробили и одвели са мајком.

Мала Гордана Зец је отишла до комшије Боже, коме је позвонила на врата, а успут је видјела страшан призор: мртвог оца како лежи на земљи.

Комшија који је дошао у њихову кући, те је узео је дјецу Зецових и одвео код себе, а малом Душану је прекрио очи да не гледа ужасан призор у дворишту.

 

ПОСЉЕДИЦЕ

Дјецу породице Зец је њихова стрина (жена југославенског војног официра) која је дошла из Приједора одвела у касарну ЈНА, одакле су евакуисани авионом прво у Београд, а онда у Приједор код бабе Босе, гдје су провели двије године.

Душан и Гордана су били убјеђени да су се њихова мајка и сестра Александра успјеле склонити негдје, али су тек у Приједору чули страшну вијест.


Душан Зец 2013. године у Бањалуци

У Приједору их је чувала баба Боса и страшно је бринула за њих посље свега што се догодило. Није никоме могла да вјерује. Џип који је остао иза њихових родитеља, баба је продала да би направила надгробни споменик код Приједора.

Њихова баба Боса Зец (очева мајка) је била енергична жена иако слабо писмена. Била је поносна на своје унуке Душана и Гордану, што су били одлични ђаци у школи.

У Приједору су живјели са комшијама муслиманима деведесетих година 20. вијека и нису са њима имали никакви проблема.

Касније су Душан и Гордана Зец отишли у Бања Луку да живе. Тамо су успјели да замјене своју кућу из Загреба за кућу неких муслимана из Бања Луке. Пошто су били у тешкој финансијској ситуацији морали су да продају своје некретнине.

Неки "пријатељ" њиховог оца Михајла Зеца је дошао код њих у Приједор и понудио им је 33% од продате вредности за кућу у Цриквеници, што је касније прави купац показао Душану Зец купо-продајни уговор.


Надгробни споменик породице Зец

Душан Зец се касније оженио и добио сина коме је дао име по свом оцу.


ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

За убиство три члана породице Зец одговорни су чланови састава резервне полиције под командом Томислава Мерчепа, познати као „мерчеповци“. Починиоци овог злочина су:

  1. Синиша Римац, припадник јединице "Јесење Кише"
  2. Муниб Суљић, припадник јединице "Јесење Кише"
  3. Игор Микола, припадник јединице "Јесење Кише"
  4. Небојша Ходак, припадник јединице "Јесење Кише"
  5. Сњежана Живановић.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Убице међу којима је био и Синиша Римац су ухапшени дан касније одмах посље овог свирепог злочина. Саслушани су неколико дана касније пред истражним судијом Окружног суда у Загребу гдје су признали злочин, али је признање поништено због наводних процесних недостатака (нису дали изјаве у присуству адвоката).

Ова јединица МУП-а Хрватске "Јесење Кише" била је под командом Томислава Мерчепа, који је тада био савјетник Ивана Векића, министра унутрашњих послова СР Хрватске. За своје учешће у рату у Хрватској Синиша Римац је одликован 8 пута. Неки извори наводе да је Синиша Римац лично убио Михајла Зеца.

Хашки Трибунал је 2006. године проследио хрватском Тужилаштву "Досије Мерчеп" на 14.000 страница под шифром "Атлантис" гдје су документовани сви докази о свирепим убиствима иза којих стоји лично Мерчеп и његова јединица "Јесење кише" којом је командовао. Ту су обухваћени злочини које је починио у Загребу, Пакрачкој Пољани и Кутини, али не и Вуковару и Госпићу.

Тек 9. децембра 2010. године Томислав Меречеп бива ухапшен на захтјев Жупанијског државног тужилаштва Републике Хрватске. Томислав Мерчеп је за овај злочин поново оптужен у јуну 2011. године, јер је било процерудалних грешака у ранијем суђењу.  Па се тако годинама водио поступак пред Жупанијским судом у Загребу, за убиство најмање 52-оје Срба цивила 1991. године. Мерчеп је новембра 2020. године умро.

Синиша Римац је осуђен 2005. године на 8 година затвора за обично убиство (али не за ратни злочин) НН лица у Пакрачкој Пољани. Он није оптужен и осуђен за убиство породице Зец у Загребу. Стјепан Месић, хрватски предјседник га је помиловао, тј. смањио казну за годину дана. Фрањо Туђман када је одликовао Римца Орденом Николе Шубића Зринског, и том приликом рекао: "Ето му орден, да буде узор другима".

Муниб Суљић је осуђен 2005. године на 12 година затвора у Хрватској за убиство НН лица са именом Саша у Пакрачкој Пољани. Он се бранило са слободе, па је за њим била расписана међународна потјерница Интерпола. Дана 1. јуна 2006. године се предао Хашком Трибуналу, гдје је требао бити важан свједок. Али му је здравствено стање погоршано и враћен је у Хрватску након 20 дана. Ту је и умро 25. августа 2006. године.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Хрватска Влада донијела је у мају 2005. године одлуку да се преживјелим члановима породице Зец: Душану и Гордани, исплати једнократна новчана помоћ у висини од 1,5 милиона куна (око 200.000 евра).

Одлука је донијета јер су „дјеца као малољетна остала без родитеља и хранитеља“.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Позоришни редитељ Оливер Фрљић је 15. априла 2014. године у Народном казалишту у Ријеци је представио драмску представу "Александра Зец". Разна хратска ветеранска удружења су протествовала због тога, јер наводно вријеђају њихова осјећања и баца се љага на ткз. Домовински рат.

Сем тога, никада није објављена ниједна књига, нити је снимљен неки документарни филм који би свједочио о убиству једне здраве и нормалне породице која је била само једна у низу која се нашла на удару Туђмановог режима дведесетих година 20. вијека.

 

ЗАКЉУЧАК

Убиство породице Зец је само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране власти коју је предводио Фрањо Туђман и његова партија Хрватска Демократска Заједница. Ово свакако није једини случај, већ су хрватске полицијске и (пара)војне јединице одговорне за убиства породице: Рокнић у Карловцу, Олујић у Церни, Радосављевић у Дарувару, Павловић у Борову Насељу, Пеулић у Осијеку...итд.

Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Загреба, већ читаве авнојевске Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу односно обнову клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати на адекватан начин за оваква монструозна злодјела, као што је и овај загребачки злочин.

 



РАТНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА 1991-2000
Словенија

Медвеђек - Холмец - Шкофије - Јанез Јанша - Игор Бачвар - Доб при Мирни - Копар

Дол при Храстнику - Берислав Попов - Словеначки рат - Винко Пандуревић - Прогон Срба

Хрватска
и Крајина

Бљесак - Олуја - Вуковар - Карловац - Славонска Пожега - Осијек - Сисак - Задар - Книн

Борово Село - Плитвице - Госпић - Корански мост - Караџићево - Масленица - Церна

Медачки џеп - Миљановац - Оркан - Откос - Паулин Двор - Зец - Радосављевић - Лора

Марино Село - Пакрачка Пољана - Керестинец - Бранимир Главаш - Томислав Мерчеп -

Фрањо Туђман - Анте Готовина - Благо Задро - Јанко Бобетко - Добросав Парага - Кијани

Иван Кораде - Иван Векић - Мирко Норац - Јесење Кише - Ђуро Бродарац - Миљенко Ф.

Босна и
Херцеговина

Босански Брод - Брадина - Сарајево - Сребреница - Бреза - Високо - Кукавице - Бравнице

Божана Делић - Страхиња Живак - Мирјана Драгичевић - Поникве - Горажде - Ејуп Ганић

Добровољачка - Тузла - Алија Изетбеговић - Харис Силајџић - Јусуф Празина - Јама Казани

Анђелка Братић - Олга Драшко - Силос - Виктор Бубањ - Цацо - Озрен - Сакиб Махмуљин

Рамиз Делалић - Башчаршија - Слобо Стојановић - Смолућа - Љубо Млађеновић - Фоча

Насер Орић - Глођанско Брдо - Бугојно - Купрес - Сердари - Сефер Халиловић - Чардак

Хрватско Вијеће Одбране -

Косово и
Метохија

Агим Чеку - Агим Рамадани - Хашим Тачи - Рамуш Харадинај - Кадри Весељи - Клечка

Рустем Мустафа - Радоњићко језеро - Старо Грацко - Кафић Панда - Шутаковић - Агуши

Косовска Митровица - Адем Јашари - Сулејман Селими - Ликовац - Жута Кућа - Лапушник

Кукеш - Белаћевац - Дик Марти - Костићи - Рачак - Отац Харитон - Иван Булатовић -

 



Оцените нам овај чланак:




Tags:
HRVATSKI ZLOCINI
SLJEMEN ZAGREB
ALEKSANDRA MARIJA
DEVEDESETE GODINE
JESENJE KISE
DECEMBAR 1991
SINISA RIMAC
IGOR MIKOLA
NEBOJSA HODAK
OLIVER FRLJIC
KAZALISTE RIJEKA
OPSTINA PRIJEDOR
BOSANSKA KRAJINA
MIHAILO ZEC
MUNIB SULJIC
UBIJANJE CIVILA
TOMISLAV MERCEP


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!





















Ако преносите текстове са нашег портала, будите љубазни и ставите да је наш сајт извор података.
Ово није законом уређено, али је морално и спада у медијску коректност. Хвала унапред!







Skip Navigation Links