Вјекослав Лубурић (1914-1969) звани „Макс“ је био хрватско-усташки официр и готово цијели Други свјетски рат комадант система концентрационих логора међу којима је највећи логор Јасеновац.
Због своје умјешаности у бројне ратне злочине стекао је репутацију најбруталнијег међу фашистичким кољачима 1941-1945.
Посље рата је командовао великом усташком групом "Крижари", који су водили герилски рат против Срба и комунистичке Југославије на подручију Лике, Далмације, Босанске Крајине, Билогоре и Херцеговине.
Прије него што је емигрирао у Франкову Шпанију, Макс Лубурић је 1957. године основао емигрантску терористичку организацију "Хрватски народни отпор".
ЖИВОТОПИС
Вјекослав Лубурић је рођен 6. марта 1914. године у херцеговачком селу Хумац, крај Љубушког. О његовом дјетињству и младости нема пуно података. Зна се да му је отац умро непосредно посље Првог светског рата и да је Вјекослав одрастао у великом сиромаштву.
Прије 1940. године Макс Лубурић је био познат као обични криминалац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског досијеа који је пронађен код загребачке полиције, види се, да је Макс Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са два дана затвора ради скитње.
Пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са пет мјесеци строгог затвора ради проневјере своте од 8.305 динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дјела проневјере.
Макс Лубурић је био пробисвијет и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побјегао у емиграцију пошао је он за њим и прошао обуку у разним терористичким камповима у Мађарској, које су финансирали фашистичка Италија и Ватикан.
Име „Макс“ Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља и саборца Јуре Францетића приликом боравка у хрватско-усташком кампу Јанка Пуста. Док је боравио у емиграцији, у Италији осмислио је план концентрационог логора Јасеновац.
Био је ожењен и има сина Тончија.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу 1941. године, Макс Лубурић је на своју иницијативу допутовао у новопроглашену Независну Државу Хрватску, да би се придружио клеро-фашистичком режиму и постао је дио Павелићевог ужег круга. Иако није посједовао никакво војничко образовање, постављен је за пуковника Усташке Војнице.
Предводио је хрватско-усташке нападе на србска села у Славонији, Кордуну и Банији, у априлу и мају 1941. године и проузроковао крвопролиће огромних размјера које је довело до тога да чак Њемци и Италијани интервенишу поводом „понашања према цивилима“.
Јединице Усташке Војнице под његовим заповједништвом су биле одговорне за прва масовна убиства почињена над Србима у Гудовцу, Вељуну и Глини 1941. године.
Лубурићев пројекат: логор Јасеновац
Макс Лубурић је био оснивач, а посље погибије Мије Бабића и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. је заповедао Усташком одбраном, који је био III одсек Усташке Надзорне Службе.
Хрватско-усташка одбрана, касније преименована у Усташки обрамбени струг је учествовао у операција против четника и партизана и такође је управљао концентрационим логорима и спроводио масован терор над цивилним становништвом.
Пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у љето 1941. године. Био је његов први командант.
Нада Танић-Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића.
Због те улоге Макс Лубурић је стекао репутацију најкрволочнијег и најбруталнијег од свих фашистичких комаданата.
Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је повјерио Максу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове усташке способности, да га је коначно именовао хрватско-усташким генералом.
Макс Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесечно и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули да је „навратио“ у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна зашто поједини заточеник долази у Јасеновац.
Страшни су били његови први „рапорти“, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана.
Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине", не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.
По налогу Анте Павелића, почетком 1942. одлази у Херцеговину да врши покоље у њеним западним дијеловима.
Дана 9. октобра 1942. се враћа у Јасеновац гдје је подијелио златне и сребрне медаље усташким кољачима у логору. А на гозби коју је приредио у ту част изјављује сљедеће:
- „.. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него Османлијско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“
Њемачки посматрачи су га окарактерисали као „великог садисту“ и „умоболника“. Немци су се жалили да Макс Лубурућ омета у Херцеговини активности њихових јединица и затражили од Анте Павелића за Лубурићево изручење.
Због тога је Лубурић у љето 1943. на сопствени захтев упућен у интернацију у Шумце код Лепоглаве.
Поново се појавио у јавности у августу 1944. када је учествовао у заустављању завјере Вокић-Лорковић. Након обједињавања Усташке војнице и Хрватског домобранства у Хрватске оружане снаге, Лубурић је средином децембра 1944. унапређен у чин генерала.
Половином фебруара 1945. године Анте Павелић је послао Макса Лубурића у Сарајево са налогом да угуши покрет отпора. Посљератна комисија за ратне злочине је идентификовала 323 жртвава Лубурићевог терора у Сарајеву.
У марту 1945. године Макс Лубурић је постао заповедник Другог хрватско-усташког збога (корпуса).
Дана 7. маја 1945. само дан пред улазак југославенских партизанских јединица у Загреб, постављен је за комаданта оружаних снага НДХ и водио је водио војску НДХ и цивиле до аустријске границе у нади да ће успјети се предају Енглезима.
Након неуспјелих преговора, Макс Лубурић је напустио војску и народ у Блајбургу и отишао у Ватикан заједно с осталим хрватско-усташким комадантима.
Није се предао западним савезниима, већ се вратио у Хрватску био је задужен за позадинске акције терористичке групе Крижари, против нове југославовенске државе.
Побјегао је из Хрватске преко Аустрије у Шпанију, ту му је помогао Крунослав Драгановић, миљеник Ватикана.
ЕМИГРАЦИЈА И ТЕРОРИЗАМ
У мају 1945. године заједно са Антом Павелићем бјежи преко Италије у Шпанију гдје је владао фашиста Франко.
У августу 1950. Лубурић је објавио прокламацију у неким хрватским емигрантским новинама у Чикагу у којој захтијева да ни један Хрват не смије да буде војник туђе, не-хрватске, армије. Након тога је отпутовао у њемачки Хамбург да би основао регрутни центар Павелићевих усташа.
Макс Лубурић је био активан на Западу у разним емигрантским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади као и у многим другим земљама. У борби за превласт у емиграцији разишао се са Павелићем 1955. године и искључен је из хрватско-усташког покрета.
Према изворима ЦИА из Буенос Ајреса Лубурићев посао у Њемачкој је добио благослов британских власти.
Био је веза између хрватских усташа у НДХ и препорода усташког покрета као терористичке организације у посљератном добу, стварајући 1957. организацију Хрватски народни отпор или ХНО. Отпор је касније прерастао у „Хрватски државотворни покрет“, коме је између осталих припадао Миро Барешић.
СМРТ
У Шпанији се крио под именом Висенте Перес Гарсија. Био је координатор терористичких напада широм Европе са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Њемачкој, Шпанији...
Имао је и неколико мистериозних улазака у саму Југославију. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и југословенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је агент УДБЕ Илија Станић, након што се успјешно инфилтрирао у ХНО.
Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969. чекићем и штанглом, тако што му је глава разбијена.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
У играном филму "Дара из Јасеновца" који је снимљен 2020. године, улогу Вјекослава Макса Лубурића добио је глумац Марко Јанкетић.
Филм је подигао велику прашину на Балкану, док је у америчким биоскопима веома добро прошао.
