"Гледо сам ја како они од људи праве сапун. О, дико моја, ја сам ти тачно једанпут ударијо у једну бараку код централне бријачнице. Да нјесам бијо брицо, не би ја смијо тамо ни ићи. Тамо та је била барака. Тамо ђе је саде онај споменик. Вамо мало више била је та барака. Барака је била сигурно...

Ако није била 30-40 метара дугачка. Казнови су све један до другог. Казнови су у бараци. Колко је тога! Пуна барака. На једну страну су казнови, на другу су столови. На столовима месо људско. Е, вако, сало се види. Ја сам видијо тачно на столовима то, то, то месо. Све масно. Људско месо. Глава није било. Нити дјелова руке. Само од трупова. То масно. И оно дебело од ноге. На столовима.

Како сам ја пролазијо, тако сам ја то гледо. И нјесам се смијо ни задржавати толко. И језиво је. Гадно. Доље ложе ватру под казновима и то се кува. Бацају месо у казане. Праве сапун. Касније сам чуо. Чуо сам послје да се израђиво сапун од тог меса људскога. Фини сапун неки, кажу. Миришљави. Ето, то сам тако чуо.

И јопет сам ишо у ту бараку. Да видим. Гледо сам да убацују тачно то људско месо у казане и да га кувају. Ватру ложе и кувају сапун. Све то усташе. Имају помоћнике. Одреде ове затворенике који ложе ватру. И то мјешају. Исто ко пекмез оно мјеша. Знаш кад то кипне? Сапун какви је кад кључа? Казани су били, богами, велики. Већи нег овај од пекмеза. Те комаде меса доносе однеклен. Носе га на колицима. Месо, јеби га, какво је...

У логору су причали да сјеку дебеле за сапун. И гледо сам кад вјешају људе. Јесам гледо ка су једнога вјешали тамо на том дрвету, што је било према Драксенићу. Гледају послје је ли умро. Ја све гледо. И кад су тога пекли на ражњу. Гледо сам кад туку маљовма. Гледо сам и кад су Цигане побли...".

*    *    *

Познат је био пројекат инжињера Пићилија по којем је он требао у Јасеновачком логору правити сапун од мртваца заточеника. У Градини је, недалеко од десне обале Саве у правцу села Међеђа, на крчевини званој Шиб, нађено послије бијега злочинаца 1945. године дванаест огромних казана с неком хемикалијом и содом у њима.

Сељаци из околине причају да су усташе вариле сапун од људских лешева, које су у тим казанима кухали одмах после убиства. Та претпоставка је врло вероватна. Ипак је вероватнија друга верзија, која се шапатом препричавала у логору смрти. Наиме, да су усташе у тим огромним казанима кухали лешеве и полуживе, недоклане логораше и затворенике током 1943. и 1944. да не би морали повећавати број масовних гробница и да би тако затрли траг свом монструозном злочину. Распаднуте, кухане лешеве су у казанима одвозили малом, ускотрачном жељезницом до обале Саве и ту изручивали у набујалу ријеку.

Чак 30 година након рата остали су трагови узане пруге што води од губилишта на Градини према Сави, а такођер се још лепо виде биљези огњишта и попаљене земље на којој су усташе масовно кухале заклане и недоклане људе.

Преузето из књиге: "Фратри и усташе кољу"
аутора Мр. Лазара Лукајића