У то вријеме усташки режим предвођен римокатоличким свештенством врши масовне прогоне српског становништва који су у великој мјери прелазили у католичку вјеру наивно вјерујући да ће им то спасити животе. Тај чин преласка у католичку веру начинио је од тих Срба „повезану јагњад“ која је мирно сједела у својим кућама несјвесно чекајући час у којем ће бити сатрвена.

Сљедеће масовно убијање становника Клепаца десиће се 11. аугуста 1941. године када су усташке звјери мирне становнике овог села бацили у јаму на Бивољем брду. Иза овог злочина, међу рјеткима који су се спасили били су Ђуро Мандрапа, Лазар Марушић и Манојло Влачић... сва тројица су били ожењени.

Од породице Шијак погинули су Сенини стричеви Војко и Владо, док су преживела Владина дјеца и стриц Бранко (рођен 1926. године). Сенина мајка је била Борика Шијак (1915. рођена као Ждракановић), родом је била из Пребиловаца. Како су и Пребиловци доживјели исту судбину као и Клепци, а и многа друга села, у Пребиловцима је Сена изгубила бабу по мајци Анђу (56 година старости) и тетку Јовану (22 година старости). Борикина два стрица су убијена са свим члановима својих породица, тако да су њихове крвне линије потпуно угашене. Борика је умрла у својој шездесетој години, 11.08.1975. године враћајући се са поља (тачно на годишњицу масовног страдања Клепчана при чему су од стране усташа били бацани у јаму Бивоље брдо.

Сена није добила браћу и сестре јер њени родитељи били кратко у браку од Сретења 1940. до Спасовдана 1941. године (када је убијен Сенин отац). У то вријеме готово све жене у Клепцима постале су удовице са нејаком дјецом. Мањи број њих се поново преудао (преудале су се само четири удовице из Клепаца).

Са бабине стране (по очевој линији) у Чапљини убијени су готово сви одрасли мушкарци, са мајчине стране пострадали су јој рођаци Ждракановићи из страдалних Пребиловаца док су јој у Клепцима пострадали рођаци са очеве стране, фамилија Шијаци. Сена је проходала и проговорила у збјегу, од усташке каме кријући су се у атарима села Клепци и Пребиловци, у околини Црног Брда, у граду Чапљини.

Септембра 1944. године (имала је три године и 11 месеци) бива затворена у логор Пелине са осталом српском дјецом и женама, одакле их је половина талаца одвезена у логор Јасеновац. Тада је имала срећу да је била у групи коју су усташе размјениле за своје погинуле и рањене бојовнике.

По окончању Другог свјетског рата Сена похађа основну школу прво у Клепцима, а потом и у Чапљини. По завршетку основне школе уписује Учитељску школу и Педагошку академију у Мостару. Тридесет година је радила као наставница српско-хрватског језика и књижевности у Дувну.

У априлу 1992.  године, одмах по почетку босанско-херцеговачког рата добија отказ у Основној школи „Бориша Ковачевић“ у Дувну (сада се та школа зове „Иван Мажуранић“). У то вријеме врши се систематски прогон Срба: отпуштање са посла, пребијања, шпијунирање, пријетње, узнемиравање преко телефона, исљеђују под лажним оптужбама, многи бивају затварани у логоре у којима бијаху изложени најсуровијим мукама и понижењима. 

На православни празник Тројице 7. јуна 1992. године хрватске паравојне формације са усташким симболима пале и минирају српске куће, а са многима нестаје и Сенина кућа.

Током Митровданске офанзиве 11. новембра 1994. године као припадник ВРС гине јој брат од стрица Спасо Шијак, добио је име по Сенином оцу,. Иза Спасе је остало троје мушке дјеце, сви млађи од 6 година, док је најмлађи Ђорђе имао само 31 дан живота. Како ускоро по Спасовој погибији умире и његова супруга, бригу о тројици малишана преузимају њихове баке.

Сена је уз много мука успјела да напусти ратом захваћена подручја и да борбу за свој живот и живот своје продице настави у избјеглиштву. Од тада 27 година живи у прогонству у Београду.

Како је преживјела два рата, два избјеглиштва и много траума одлучила је да своја осећања и сјећања, кроз писану ријеч остави за собом.

Тако су настале њене књиге

• збирка пјесама КАМЕНА МИ РОЂЕНОГ
• збирка прича УЗ БРЕГАВУ НИЗ БРЕГАВУ.
• збирка приповедака ПРИЧА БЕЗ ПОЧЕТКА.

За сајт: zlocininadsrbima.com

Александар Живковић