Злочини у Вуковару и Борову су назив за ужасна злодела пре свега над Србима, али и Јеврејима и Ромима од стране хрватских фашиста (Усташа и Домобарна) и немачких дивизија на почетку Другог светског рата.
Источна Славонија и Западни Срем, као и други србски крајеви (Кордун, Банија, Лика, Босна, Далмација, Херцеговина, Билогора...) су ушли у састав квислиншке тј. марионетске Независне Државе Хрватске, чија је идеологија била истребљење србског тј. православног становништва.
Током четири ратне године у вуковарско-боровском крају Павелићев режим је извршио масовна убиства око 1.000 становника, од чега је највећи дио био србске националности. Поглавник Анте Павелић послао је министра Милу Будака јуна 1941. у Подунавље како би постројио наоружане одреде који би кренули са елиминацијама "неподобних".
Становници Вуковара и Борова су масовно одвођени у концентрационе логоре: Јасеновац, Ђаково, Тења, Винковци, Сремска Митровица и др. Усташки крволоци које је често предводио Виктор Томић су често обављали јавне егзакуције, нпр. вјешање "непослушних" становника како би заплашили све оне који би се могли дићи на устанак. У свему овоме Павелићев режим је имао јаку подршку Католичке цркве тј. Ватикана преко Римске курије.
У Вуковарском региону је одмах на почетку дјеловао покрета отпора партизански (прокомунистички). Њихов циљ је био ослобођење од окупатора и извођење социјалистичке револуције. Заправо, Вуковар је имао јако упориште Комунистичке партије Југославије још двадесетак година раније.
ПРЕТХОДНИЦА
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана.
Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Вуковару
Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Ово је граница у новије доба, иако је све до почетка 20. столећа та граниица била померена западније, тачније све до Клисе, крај Осијека.
Надморска висина града је 108 метара, а клима је умерено-континентална.
Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором.
У 16. веку, када су Турци Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. а тада је град имао 3.000 становника. Знатан број Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба православаца у овом крају.
Средином 18. века знатан број Немаца и Угара досељава се у ове крајеве по налогу Еугена Савојског, аустријског државника. Православна црква Св. Николаја је изграђена 1733. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава.
Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Србског Војводства.
Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника.
Током Великог рата са вуковарског подручја било је мушкараца који су мобилисани у VII пјешадијску дивизију при 13. хрватско-славонском корпусу. Послати су на Србију, али су Срби масовно прелазили на другу страну, не желећи да убијају своје сународнике. Такође, аустроугарске власти су у Бршадину изградиле велику дрвену болнцу "Дрвени Беч". Поједине Србе које су немачки шипијуни оценили као непријатељски елемент одвођени су у аустроугарске логоре: Арад, Добој, Зеница...
Распадом Бечке царевине крајем 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије.
Већ 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.). Свакако да је и Батин директор Тома Максимовић дао велики полет Борову као индустријској четврти и стварао насеље савременог типа.
Августа 1939. године, вуковарски, винковачки, илочки крај улази у састав Бановине Хрватске. Избиле су демонстрације против понижавајуће одлуке Владе Цветковић-Мачек, али није дошло до промене. Званични Београд је био у страху промене одлуке, јер је Хитлер већ почео да гази европске народе и шаље претње и Југославији.
Да би се смириле страсти, 18. новембра 1939. у вуковарски крај долази патријарх СПЦ Гаврило Дожић, који је боравио три дана. Тој посети је поклоњена велика пажња у свим националним медијима, што говори о важности вуковарских фабрика за југославенску прирвреду. Домаћин му је био Тома Максимовић.
У Загребу 10. априла 1941. проглашена је Независна Држава Хрватска, на рушевинама Краљевине Југославије која је била окупирана и раскомадана од Сила Осовине по налогу нацистичког фирера Адолфа Хитлера. Највећи део југославенске краљевине је ушао у састав НДХ, па тако и вуковарско-боровски крај потпада под Жупанију Вука (цели Срем).
Заправо, НДХ је била под италијанским протекторатом, односно морала је признати италијанског краља Виторија Емануела III за свог врховног вођу.
У поподневним сатима на дан проглашења НДХ у Вуковару, преко Римокатоличке цркве су организоване демонстрације подршке, које су се врло брзо претвориле у дивљачко-рушилачки поход (кристална ноћ). На мети разуларене масе око 1.500 Хрвата су се нашле занатске радње, магазе, трговачки локали, куће имућних и угледних Срба и Јевреја.
Штавише, екстремисти су срушили споменик краљу Александру I Карађорђевићу - ујединитељу. Глава му је бачена на земљу уз погрдне изјаве да је то "циганско-влашки краљ". Узвикиване су шовинистичке пароле тј. претње у којима су вређани Срби. Сви натписи на ћирилици су били уклоњени, а пљачка имовине је била незабележена до тад.
ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОДЕЛА
- 20. априла 1941. мађарске снаге ткз. Хортијевци и хрватски фашисти хапсе 30 Срба цивила у северним деловима вуковарске општине, те их одводе у Ласлово где су стрељани.
- 28. априла 1941. у Вуковару је учињен први масовни злочин у НДХ (исте вечери у Гудовцу). Наоружани одреди су похапсиле без судског налога преко 220 Срба, од чега је њих 180 одведено до дунавских обала и тамо на бестијалан начин извршено убиство хладним оружјем (клањем). Лешеви су бачени у реку.
- Средином јуна 1941. издат је јавни проглас у коме је речено да сви Солунски добровољци, колонисти и сл. одмах напусте своје домове. Да ће бити одведени у Недићеву Србију. Њихова имовина ће бити конфискована у корист НДХ. План је био да се ту населе сиромашне хрватске породице из Босне, Загорја и Херцеговине. Овај процес је трајао месецима, када је за две године досељено преко 2.000 Хрвата (са вишедетним породицама) у вуковарску околину
- 8. јула 1941. у Вуковар долази усташки министар Миле Будак, познат по томе што је два месеца раније у Госпићу изрекао планове о Решавању србског питања у НДХ, кроз трећине. Наглашавао је током те посете да су Срби заправо дошљаци тј. "дотепанци" (прљави просјаци са стране) са истока које су Турци Османлије довеле током својих освајачких похода.
- Фратар Римокатоличке цркве у Вуковару: Силвестер Зубић, иначе професор музике у Реалној гимназији и старешина католичког манастира Св. Бона био је ватрени поборник покатоличавања Срба, а подршку у томе је имао од фра Стјепана Јанковића из Вировитице.
- 27. октобар 1941. у Дудику је стрељано 20-оро Срба... махом из Петроварадина. Ову акцију су предводили усташки агенти: Јосип Рукавина, Отмар Шилд и Стјепан Блажековић.
- Оружане формације НДХ су кренуле по србским селима да их очисте: Бобота, Бршадин, Трпиња, Маринци, Негославци, Острово, Маркушица, Вера... Ово је довело и до разбуктавања устанка као одговор на терор Павелићевих оружаника.
- 17. јанауара 1942. у Дудику усташки агенти стрељали 15 Срба, активиста НОП. Жртве су биле уз Борова Насеља, Бршадина и Негославаца.
- Августа 1942. у Дудику стрељано око 800 Срба, претежно фрушкогорских активиста НОП. Жртве су биле из Ирига, Сремске Митровице, Шида, Земуна, Руме. Ову акцију етничког чишћења су предводили Еуген Дидо Кватерник и Виктор Томић.
ОСЛОБОЂЕЊЕ
Партизанске јединице су у јесен 1944. године успеле да уз помоћ балканског дела Црвене армије остваре премућство над пуковима Југославенске Војске у Отаџбини у долини Вардара, Колубаре, Ибра, Зете, Лима, Подрињу, Поморављу...
Ово је омогућило да се створи критична маса за даље напредовање ка западним и северним деловима земље.
Формиран је Сремски фронт са десет линија одбране од Земуна до Вуковара. Немачке и домобранско-усташке снаге су држале положаје, са циљем извлачења својих снага из БиХ. Уз велике жртве 12. априла 1945. фронт је коначно пробијен, а јединице ПОЈ су наставиле напредовање ка Загребу.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
По завршетку ратних дејстава у Југославији, током 1946-1948 неколико стотина хрватских удовица (чији су мужеви били усташки официри и бојовници) из западних делова Херцеговине насељава се у Вуковар и ширу околину. Управо ће њихова деца и унучад играти главну улогу у покретању екстремистичких идеја пола века касније када се појавио на политичкој сцени Фрањо Туђман и Хрватска Демократска Заједница. Њихова жеље је била наставак посла који су започели њихови преци.
У општини Вуковар је подигнуто више споменика, један у Борову Насељу, а други на Дудичком излетишту, остали су подигнути у србским селима, јер је ту било жртава хрватско-фашистичког терора. Занимљиво је то што хрватским селима оваквих споменика није готово ни било.
Мноштво Хрвата који нису избегли ка Аустрији и Италији, остајући у Вуквоару су прикривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду над Србима и Јеврејима. Они су своје потомке учили другачијој верзији Другог светског рата и уопште погледима на јужнославенски простор.
Свако ко би јавно причао о страдањима и стратиштима Срба бивао би прогањан од УДБЕ (југославенске тајне полиције), јер је то наводно нарушавало братство и јединство темеље на којима је сазидана Брозова Југославија.
Шездесетих и седамдесетих година читава Југославија се индустријализовала, па је и велики број људи долазио из руралних подручја у вуковарско-боровски крај. Ту су налазили посла у комбинату "Борово", "Вупик", "Грађевинар"... и остајали да живе. Комбинат "Борово" је имао највећу трговачку мрежу на Балкану.
На самом крају осамдесетих година 20. века, завладала је велика економска криза свуда, па су и друшвени комбинати у Вуковару дошли у тежак положај. Било је то погодно тле за бујање хрватског ектремизма који су проводили Томислав Мерчеп, Благо Задро и други активисти милитантне партије ХДЗ, лидера Фрање Туђмана.
Раних деведесетих година дошло је до новог рата услед разбијања СФРЈ. У Вуковару је дошло до жестоких обрачуна хрватских паравојних снага са Југославенском Народном Армијом, пошто је касарна ЈНА "Петрова Гора" била блокирана. Такође, Мерчепове банде и 204. бригада ткз. Збора Народне Гарде су поубијале стотине Срба цивила у Борову Насељу и Вуковару у другој половини 1991. године.
Последњих година хрватско друштво покушава оживљавањем усташтва да направи ревизију историје и дешавања, како у Другом светском рату, тако и 1990-их година, окривљујући Србе за све.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у Вуковару и Борову има врло мало писаних трагова. Разлог томе је што су Брозови комунисти забрањивали овакве приче и хапсили сваког ко би јавно говорио о томе. Вуковар је у том погледу био права "тврђава" социјализма.
Писац Херве Лоријер (фр. Hervé Laurière) је 1987. објавио књигу под насловом "Убице у име божје", у коме је навео низ занимљивих детаља везано за истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ. Између осталог помиње и први масовни злочин на обалама Дунава.
Документарни филм до данас није снимљен ниједан о овој теми.
ЗАКЉУЧАК
Вуковарска злодела током Другог светског рата су само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.
Циљ режима који су предводили: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац је био етнички и верски чиста држава од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана. Ово је подразумевало планирану и систематску операцију елиминације по систему трећина, како је већ министар Миле Будак изрекао у Госпићу.
С обзиром да је мали број усташких крволока одговарао за своје морбидне злочине (већи део је избегао на Запад, а мањи део је остао скривајући своје учешће), а са друге стране многи Срби неговали културу заборава опијени добрим стандардом у Југославији, то се током 1990-1991 поново отворају авети страха, терора и прогона од власти ХДЗ и Фрање Туђмана, као фараона пирамиде удруженог злочиначког подухвата.
Последњих деценија у образовном систему, не само Хрватске, већ и Републике Србије не постоје лекције које помињу трагедију Вуковара и Борова у Другом светском рату.