Убијен у Задру 1991. године, а води се као жртва “Олује“ - www.zlocininadsrbima.com

17. септембар 2015.


Убијен у Задру 1991. године, а води се као жртва “Олује“


Лична документа Добре Ромића
 

Бивши полицајац Мане Ромић из Пристега у бенковачкој оштини дошао је у нашу редакцију у жељи да са нама подели причу о нестанку и убиству његовог оца Добре. Причу за коју каже да му срце говори да треба да је исприча, да треба рећи све што зна и да трага за истином, али га у исто време разум опомиње да је боље ћутати. Ова држава није према свима иста, каже.

- Да човек живи сам била би то друга ствар, али увек је присутан страх за породицу. Србе се стално хапси, а са оне друге стране мало је оних који су одговарали за своја недела пред судовима па се човек пита чему све то и често дође до закључка да не вреди.

            Ипак, неке ствари више не могу да се оћуте. Много се прича о ономе шта је било у рату иако је он већ давно прошао. И та прича је увек једнострана. Увек из истог угла. Обојена увек истом бојом.

- Рођен сам у Бенковцу где сам завршио и средњу школу, а касније сам од 1977. до 1991. године радио као полицајац у Трогиру. Са свима сам био у добрим односима, никоме се нисам замерио и никоме ништа нисам дуговао, али рат је закуцао и на наша врата. Проценио сам да је боље да се склоним из Трогира, из Хрватске. У августу 1991. године отишао сам у Војводину. Супруга је родом из околине Сомбора па је то било најсрећније решење. Бар сам мислио да је тако, започиње Мане своју причу.

 

 

СТРАХ ЗА ПОРОДИЦУ

            Трогир је каже, напустио највише због страха за своју породицу јер рат се већ увелико захуктао. По целом Јадрану миниране су српске куће и викендице, а у мају 1991. године Манету је одузето и дуго наоружање уз објашњење да њему неће бити потребно. Све то говорило му је да треба да се склони. Уосталом, није био једини који је то тада урадио.

- Током 1992. године дошао сам на подручје Ердута, Даља и Аљмаша где сам се поново запо-слио као полицајац и све до мирне реинтеграције радио на месту помоћника командира полицијске станице у Даљу. Током периода реинтеграције био сам шеф смене за три гранична прелаза, а 1999. године сам пензионисан. Није се мене питало, мање-више то сам урадио онако, под мораш, објашњава.

            Током свог полицијског рада те 1991. године био је на много увиђаја када су миниране или паљене викендице и куће Срба на подручју целог Трогира. Све су то, тврди, радиле полицији познате групе, али свеједно нико због тога није одговарао. Полиција одради свој посао, али сви ти предмети остајали су са стране, у некој фиоци, и касније ништа није предузимано.

            Његов отац Добре живео је у селу Пристег и бавио се пољопривредом и сточарством. Имао је већ 68 година и био је у пензији па је водио бригу о овцама којих је имао доста. Политика га није занимала и сматрао је да нема разлога да било где оде. Село Пристег налазило се на самој линији раздвајања, а од дела који су контролисале хрватске снаге био је одвојен шумом. Тог кобног дана стари Добре је недалеко од своје куће чувао овце са још једном женом која је у Пристег избегла из оближњег села Радашиновци.

- Било је то 6. новембра 1991. године када су га два униформисана човека заробила и одвела. Та жена из Радашиноваца која је са оцем чувала овце видела је ту двојицу униформисаних људи који су оцу викали да подигне руке у вис. Тог тренутка је почела да бежи, а ова двојица су је видели и за њом испалили један рафал. Она је пала у неко грмље па су ови помислили да су је убили. Међутим, она је само пала у несвест и када је дошла к себи видела је да нема ни оца, а ни оваца. Када је дошла кући овце су се већ саме вратиле, али оца није било. Мој старији брат, који је такође избегао из Задра јер му је кућа била минирана, претражио је целу околину, али оца није нашао па је све пријавио команди француског батаљона који се тамо налазио, прича Мане.

 

 

ЗАМЕТАЊЕ ТРАГОВА

Кућа Ромића 2014. године
 

Један припадник француског батаљона отишао је у задарску полицијску станицу и тамо му је речено да је Манетов отац био приведен, али да је након разговора пуштен. Све је јавио Менетовој мајци Стеванији.

- Иако је он са мајком више пута разговарао и увек говорио исто данас знам да та информација није била тачна јер су моја сестра и зет у то време још увек били у Задру у својој кући и он би им се сигурно јавио да је био жив. Да је отац нестао ја сам сазнао тек крајем новембра или почетком децембра, не сећам се више. У Задар сам отишао тек након реинтеграције 1998. године. Наравно, отишао сам у полицију да се распитам за судбину мог оца, али без успеха. Иако ми у самој станици нико ништа није хтео рећи ипак сам успео да сазнам да је он заиста био приведен у задарску полицију, али и то да није пуштен него да је тамо истог дана и убијен заједно са још неколико људи и сахрањен на источној страни ван задарског гробља. Ту су биле две масовне гробнице које су 1997. године откопане, а посмртни остаци убијених су пребачени у Загреб, каже Мане.

            Када се обратио Министарству бранитеља и Управи за заточене и нестале добио је одговор да је његов отац нестао у операцији „Олуја“ и да Управа нема податке о његовој судбини.

- Како онда знају да је нестао у „Олуји“ ако не знају ништа о његовој судбини, пита се Мане и  закључује.

- Мислим да на тај начин овај злочин над мојим оцем покушавају да заташкају јер он није био жртва „Олује“ него је убијен много раније, односно 1991. године. Мој отац јесте био Србин, али није био ни побуњени ни овакав или онакав. Он је само чувао своје овце и ни у шта се није петљао јер није ни могао. Имао је 68 година и увек је говорио како ником ништа није дужан нити је коме нешто крив. Можда је томе кумовао и мој одлазак из полиције па је убиство мог оца била некаква освета, не знам. Често себи постављам то питање, али како неко други може да одговара за туђе поступке.

 

 

СУМЊА У ЕКСХУМАЦИЈУ

            Мане не верује да ће икада наћи остатке свог оца, можда један део. Приликом откопавања из тих масовних гробница сумња да је ико водио рачуна о томе да се кости не помешају. Два пута је каже, био позван да остави свој ДНК у сврху идентификације, али од тога још увек нема ништа.

- Био сам на задарском гробљу и видео то место које је откопавано багером и не верујем да је та ексхумација урађена како треба. Ако мој отац на крају ипак буде идентификован на основу ДНК анализе могло би да се утврди узрок смрти, начин и приближно време смрти. Ако се утврди да је убијен требало би трагати за починиоцем и све би требало да се ради по службеној дужности. Можда треба платити ако то затражим, а ја за то немам средстава, каже разочарано.

            Све што се у то време дешавало у задарској полицији никада се неће открити јер ту се догодило много лоших ствари, мишљења је Мане.

- У свему томе учествовало је више људи и сигурно никоме није у интересу да се по томе копа. Верујем да мој отац није био једини који је убијен 1991. године, а данас се води као жртва операције „Олуја“. Сигурно је много и оних који су убијени и током 1992. или 1993. године па се сада воде као жртве из „Олује“. Није исто ако погинеш од граната или те неко одведе и убије. За оно прво тешко је неког окривити, али за ово друго неко би морао да одговара и зато све ово и јесте овако, закључује.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 125
16.9.2015.

 


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 2660  пута
Број гласова: 54





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1342 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1367 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1373 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1377 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1378 прегледа и 0 гласова.





















Skip Navigation Links