– Боље се није могло ни проћи. Цијели ка тобожњи рат радило се ки ни себи ни свом. Нема главе. Не зна се шта се оће. Ландарај љево, ландарај десно. Ки муда у косидбу. А стисло са свију страна.

– Кога нами наш „тајо” шаље? И како? С ким смо ми ратовали и ко нас побједи? Да су то људи, ман они недомирени гњидаљи и подмуклаци. Откад је мог нумера, а одавно је, па ево све до данашњога дана, јаднијог рата нико од моије није водио. А сви су, напако за се, ратовали. Ово је тешка спрдачина а не рат, само ајде што лани.

– Што створише с нами. Нит је ко пита нас амо, нит се што пита народ у Србији. Све то риктају Титини и Антини бакови. И штокакве свјетске курветине. Ма ели ко узо новце за нас, ајде ти мени реци. И колко је узо? Морда нас је неко већ попушио. Ако си што река, море ти врцити глава ка да си мува. Ма каква мува.

– Мајори, пуковници, генерали. Јеба њи ко и је и посла. За усташу знадеш да је усташа, а за овијем идеш и у гору и у воду. Рачунаш, твој је, неће те зајебати. А он ти га, да простиш, ућера да ти очи искоче. И још мораш мучати.

– Боме, и ови наши домаћи смрдаљи и нељуди. Све би то требало подавити ки мачке. Само су овијем официрчићима лизали гузицу и додворавали се оно по комунистички. И гледали ђе би који шта зграбио и препрода. А ти, сељо, мучи и дурај. Ако врлекнеш, није те ни штета. Све то гледа онај озго. Девето ће им кољено пагати, ја ти вељо. Само, јеби га, они не рачунају ни на прво. А они што су гледали на свој народ а не на се, те је појо мрак. Било је правије јунака, није да није, само, боље да мучим. Чуће ме ко, па сам најеба.

– Видио сам ја тај шлепер. Само смо нако прошли. Гледаш да не вдиш. Веле да из авиона, а чији је авион враг нека погоди. Лоповска посла. Ћаћа, мати и двоје мале дјеце. Разњело. – Нијесмо ми Срби. Ми смо ти нико и ништа. Ал јопе, ајде буди Рват, кад нијеси. Ајде се покрсти. Све да оћеш, не мереш. Не мереш и готово. А неки мору. Ја би се волио убити. А сила и се преметло и ено и саде, најљући. Има и по Рвацке. Лоповска посла. Ватиканија.

– Мучи, немој да те ко чује. Како продати, брате рођени? Ко би био тај Србин да нас прода. Нема тије новаца. Мучи, ја ћу мучати.

– Боље би било да нас је све побило, неголи вако. Брзо би се ка и сва зла свијета заборавило и готов поса. Што вишо зло, брже се заборави. Мили Боже, ал се онај гурави Бутрос Галица појде од љуте сикирације за све ово. Само производе зло и трпају новце у торбе. А што ће им толки, враг црни знаде? Ваљда да праве ново зло.

– То су два рођена брата. Ел могуће, шта се прича, да су у тој Карађорђевој шуми све ово... пази овај ми није уван...

– Нит смо чији били, нити смо саде. А не дају ти да будеш свој. Нас је Бог одавно заборавио. А и ми њега. Да нас је Павелић још онда све подавио, саде ми не би давили ни себе ни око себе.

– Амо де се, не познам овије, мору чути. Немаш с киме. Све црљено, све лопов и бена. Педесет година у ташну бурек и јогурт. И новине у џеп. Накриви шапку с оном њевом звјездом и у канцеларију. У едну руку бурек, у другу ка тобож пињкало. Пише друг, разумијеш. А плаћа,само така. И све џабе. Тај педесет година није ништа мислио, ман само пазио да се не замјери ком не смије. Свако мјесто, ако ишта ваља, дај га свакоме, само да није Србин. Ако се који наш и домча скорупа, знај да је несорта и подрепаш. Попило им мозак и не вриједи. Они што су ваљали, јебало им мајку и готов поса. Мучи, мучи, ево едног, тај би ћаћу свога цинкарио, и то џабе.

– То што су ти Рвати, таког народа нема на Кугли. Цјели сам рат вата тај њев јадни радио. Они нас толко мрзе, да неко саде рече: нестаће сви Срби ал' одоште и ви ш њима, они би рекли: ајде одма. Само да нас нема, па макар и они нестали. Више воле да нас нема, неголи да њи има. Слађа им је наша несрећа ман њева срећа.

– Видио сам одма. Док они нас шаљу напред, па оно некво примирје, па ајде назад, ма какав. Вељо, нема, брајко, од тога ништа. Ил ратуј ки чоек, ил мируј и риктај друкчије.

– Ја би река да је нас требало по нечијом рачуну пуно више побити. Ту би обадва били на добитку. Едном да нас је мање, другом да ка тобоже приказује тај геноцид. А видиш, Њемац се за то сикира. Културни Европљанин, нема ту шта. Рашчеша гузицу демократа. Ђе сте Руси? Шта чекате? Само, то ћу ти други пут, ево оног смрада.

– Одвали комад Павелић, открка комад Тито и његова говна, а сад нас докусураше. Појли би нас да смо од студена камена. Да Бог даде, па се земља под њима провалила, па доље у бездану едни другијем xигарицу јели! И никед се не најели!

– Ми ћемо сви полудити. Ми не меремо остати нормални. А и нијесмо нормални кад смо им вјеровали. Онога се бојиш, овоме вјерујеш. Обичан чоек увје испане бенаст и готово.

– Да не би Јасеновца и овије што су га ка тобоже пет стотина пута провали ослободити и ниедном им није успјело, сад би ја њи гонио спрам Беча. Вако, гоне они мене. Само не знам ђе ће ме догнати. Ту нам је био почетак краја.

– Ватикан је људи чудо. Двадесет и четри сата у дану они не спавају. Само рију и поткопавају. Ел враг јаки? Јачи од црнога ђавола, ја ти рече.

– Шта ћемо ми Србији ваки? Ни они више не знаду ни шта ће, ни куда ће. Ја сам своијем из Лике у Београд за цијелога рата слала и теле и кумпјере и сланине и пршта и ракије и што сам гољ имала. Веле, послали рану из Србије. А ја вељо да ми ране имамо. Пуна села стоке, неће је нико. Што не доћерају камионе, плате који динар и гоне? Враг нека погоди шта је ко ту радио и жмукљарио. И тај шверц и та препродаја. Ја би то вако стара и неписмена боље. Могли су да су ћели. За мјесец–два од гологузаћа настаја је богаташ. Како то? Ено сад нолка стока Врањи, а ми меричке гулашиће из конзерве на „излету” усред Босне. Ја ни не знам ђе сам. Сад нас љепо све треба побацати у Дунав, ако је ту ђе близо.

– Пази вако, милион по Јасеновцима и штокаквијем јама, милион нас се сигурно покренуло од Вардара до Триглава и све пошло своме ћаћи и својој мајчици Србији, а нека нас је само милион прешло у ту њеву вражију вјеру, па ти сад срачунај. Ми све рачунамо на милионе, ка да нас има ки Кинеза а не шака паре. Не мере то издобрати, мој прикане. Само мораш мучати. А ко ће цијелог вјека мучати!

– Колко су само мукте скресали јањаца и нанизали уз јањетину оније црта и чинова. Да смо знали, па макар, ако ништа, да смо сваки дан пекли по јање и јели. Макар нешто. А остаде ми и онлика ракија. Треба сам се био сваки дан нашишати ки Рус, морда би ме досад ђаво прекино, па да не гледам ово што нико нити је видио, нити ће виђети. Бједа, ништа друго.

– Веле да га убило тамо неђе према оном турском Петом корпусу, ђе ли. Немој да ко чује, ал веле да је био таки лопов, да га није ни штета. Тај је веле продава и оружје и цигаре и некав грашак и пиву и што све није. Одрекли га се његови. И што се ми онда чудимо за ову нашу „буранију”, кад је он, с таког положаја и продава и мунтава. Тај би прода свога ћаћу, а не нас. Отиша сам и ништа ти нијесам река.

– Лоповска посла. Цијели свјет се прокурва. Амо нас са оном ајдучком усташијом разбуцају, па нам онда шаљу ка тобоже помоћ. Причају на радију како ће нам дати душеке од фине спужве, ћебад, јакне, а биће, веле, и чеколаде за дјецу. За кока–колу ћемо, веле, причекати који дан. Боме ће нам присјести и чеколада и спужва. Јебем ја и њи и ту, како јој оно веле, демократију. И то навр врцате спужве.

– Нема нами више живота, мајко. Ни повратка тамо, ни доласка 'амо. Све је то туга неопјевана. Исто смо ки грана на вјетру. Ал откршена. МИ СЕ НАС МОРЕМО САМО СЈЕЋАТИ.

– Враг зна оћемо ли се ми уставити и у Србији. Моремо ми вако и до Русије, само ако нам даду горива. Па лијепо право до Сибира. Да се заледимо и да нас нестане за сва времена. А у пичку материну више...

Ово су размишљања и бесjеде људи из Крајишке колоне који су августа 1995. године са "Олујом", дошли преко Босне у Републику Србију. Заправо, ово је цитат из књиге Миле Станковића "Лика које више нема".