Била сам ученица шестог разреда те несрећне 1995. године.

Живјела сам у једном селу поред Книна са татом Бранком, мајком Милком и млађим братом Богданом. Већ смо неколико година били у рату. Хрвати су жељели да нас побију и спале. Моју бабу и дједа са мајчине стране убили су у Госпићу на почетку рата 1991. године, као и бројне њихове комшије.

Тежак је наш живот. Морали смо да радимо у пољу по цијели дан са мајком да преживимо. Брат Богдан је одрастао прије времена и вози трактор. Отац је на фронту и ријетко када дође.

Хрватска војска се све више приближава, а ми помоћи из Србије немамо. Живимо сви у страху. Једино ме моја мачка Бела орасположи. Умиљата је и преде и често спава са мном.

Један дан дође наш добри отац Бранко и каже нам да на трактор утоваримо најважније ствари јер ћемо вероватно морати бјежати за Босну. Моја мајка поче да плаче, а и мени ударише сузе. Још нам рече добри отац да ако он не дође на вријеме да Богдан вози трактор.

Навечер одосмо у нашу цркву. Није било пуно свијета. Дуго смо се молили и палили свијеће. Та вечер имадоше небо боје крви шаљућинам лоше знаке.

Наш пас Гаро завијао је цијеле ноћи, као да је знао шта нас чека. Ујутру поче да пролази народ са аутима и тракторима. Бјеже. Моја мајка пусти краву Шараву, овце и свиње. Оца нема, не долази... па Богдан сједе за трактор. Ударише нам сузе, а мајка поче јако да плаче. И кренусмо жалећи за својим завичајем. Нико не зна да ли ћемо га икада видјети више.

Негдје код Лапца нападоше нас хрватски авиони. Неколико погину међу њима и дјеца. А моја Бела скочила мени у крило, препала се. Оца Бранка нема, све мислимо он ће доћи са војском. И тако некако та најтужнија српска колона послије рата креће се Петровачком цестом.

Намученом и напаћеном српском народу нема ко да помогне. Некима је и драго, а немамо помоћи ни од мајке Србије. Ипак смо некако дошли до Београда, а одатле за Сурчин. Ту нас лепо примише код газда Томе и његове добре жене Маре. Остасмо ту дуго.

Комшија Зоран нам јави да нам је отац погинуо у Книну. Погодио га гелер док је бранио град. Почесмо да плачемо док мајка пали свијећу.

И тако поче наше избјеглиштво.

У Београду сам завршила економску школу. Касније сам се удала за момка Младена, и он је дошао из Крајине у колони. Тежак живот и социјална несигурност нас је одвела чак до Канаде. Тамо нам се придружио и мој брат Богдан.

Мајка Милка се вратила у Крајину, у нашу кућу. Обоје смо помагали мајку, а Богдан ће је и посјетити. Мајка је нашла кости нашег вјерног Гаре на кућном прагу. Убиле га (нео)усташе.

Слава свој изгинулој српској браћи у Крајини. Амин!


Марија Радић
05.08.2020.