Била сам ученица шестог разреда те несрећне 1995. године.
![](http://nebojsavukanovic.info/wp-content/uploads/2015/08/knin-5.jpg)
Живјела сам у једном селу поред Книна са татом Бранком, мајком Милком и млађим братом Богданом. Већ смо неколико година били у рату. Хрвати су жељели да нас побију и спале. Моју бабу и дједа са мајчине стране убили су у Госпићу на почетку рата 1991. године, као и бројне њихове комшије.
![](http://www.zlocininadsrbima.com/SLIKE/GEOGRAFIJA/karta-Sjeverne-Dalmacije.jpg)
Тежак је наш живот. Морали смо да радимо у пољу по цијели дан са мајком да преживимо. Брат Богдан је одрастао прије времена и вози трактор. Отац је на фронту и ријетко када дође.
Хрватска војска се све више приближава, а ми помоћи из Србије немамо. Живимо сви у страху. Једино ме моја мачка Бела орасположи. Умиљата је и преде и често спава са мном.
Један дан дође наш добри отац Бранко и каже нам да на трактор утоваримо најважније ствари јер ћемо вероватно морати бјежати за Босну. Моја мајка поче да плаче, а и мени ударише сузе. Још нам рече добри отац да ако он не дође на вријеме да Богдан вози трактор.
Навечер одосмо у нашу цркву. Није било пуно свијета. Дуго смо се молили и палили свијеће. Та вечер имадоше небо боје крви шаљућинам лоше знаке.
![](http://www.koreni.rs/wp-content/uploads/2019/08/Oluja-1.jpg)
Наш пас Гаро завијао је цијеле ноћи, као да је знао шта нас чека. Ујутру поче да пролази народ са аутима и тракторима. Бјеже. Моја мајка пусти краву Шараву, овце и свиње. Оца нема, не долази... па Богдан сједе за трактор. Ударише нам сузе, а мајка поче јако да плаче. И кренусмо жалећи за својим завичајем. Нико не зна да ли ћемо га икада видјети више.
Негдје код Лапца нападоше нас хрватски авиони. Неколико погину међу њима и дјеца. А моја Бела скочила мени у крило, препала се. Оца Бранка нема, све мислимо он ће доћи са војском. И тако некако та најтужнија српска колона послије рата креће се Петровачком цестом.
Намученом и напаћеном српском народу нема ко да помогне. Некима је и драго, а немамо помоћи ни од мајке Србије. Ипак смо некако дошли до Београда, а одатле за Сурчин. Ту нас лепо примише код газда Томе и његове добре жене Маре. Остасмо ту дуго.
Комшија Зоран нам јави да нам је отац погинуо у Книну. Погодио га гелер док је бранио град. Почесмо да плачемо док мајка пали свијећу.
И тако поче наше избјеглиштво.
У Београду сам завршила економску школу. Касније сам се удала за момка Младена, и он је дошао из Крајине у колони. Тежак живот и социјална несигурност нас је одвела чак до Канаде. Тамо нам се придружио и мој брат Богдан.
![](https://www.agromedia.rs/chest/Miroslav%20Ma%c5%a1i%c4%87/fakultetskiobrazovaniljudi/3sl.jpg)
Мајка Милка се вратила у Крајину, у нашу кућу. Обоје смо помагали мајку, а Богдан ће је и посјетити. Мајка је нашла кости нашег вјерног Гаре на кућном прагу. Убиле га (нео)усташе.
Слава свој изгинулој српској браћи у Крајини. Амин!
Марија Радић
05.08.2020.