Време: Други светски рат

Област: Независна држава Хрватска - НДХ

Динко Шакић

Приликом посете Аустрији, тачније Блајбургу маја 1990. године Динко Шакић је поново доспео у центар медијске пажње изјављујући да се ничега не стиди, да је све урадио по начелима Римокатоличке цркве односно Ватикана и да би све опет урадио исто. Његов отац Мато Шакић је такође био велики усташа, као и супруга му Нада Лубурић. Након његове смрти у Републици Хрватској као и деловима Босне и Херцеговине и даље живи култ Динка Шакића.
 

БИОГРАФИЈА

Рођен је 8. септембра 1921. године у околини Љубушког, на граници Херцеговине и Далмације. Проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године затекло је Динка и његовог оца Мату, ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао великим злочинима над српским и јеверјским цивилима.

Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, вођу Усташке Надзорне Служне (УНС) III уреда којем је надлежност била организација логора, управа и њихово осигурање. Захваљујући родбинским везама с Лубурићем, започео је брз успон по усташкој хијерархијској лествици.
 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Фебруара 1942. постао је усташки заставник НДХ обрамбеном здругу у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека - шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. напредовао је у усташког поручника и постао „часник“ (официр) у команди логора Јасеновац, био је познат као садистички мучитељ затвореника. У овој групи официра НДХ били су извршиоци свих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица. Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапређен у усташког натпоручника, априла 1944. постављен је за команданта - управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944. године. Често се дешавало да је на логорском кругу лично из свог пиштоља стрељао заточенике.

Динко Шакић је учествовао не само у масовним хапшењима, тешким злостављањима и зверском мучењу, те крволочним убиствима заточеника у логору Јасеновац, већ такође и у тадашњим усташким логорима у Суњи и у Сиску где је изгубило животе више хиљада затвореника. У овим логорима интерниране особе биле су злостављане свим могућим средствима. Жртве су тучене батинама, кундацима, воловском жилом или мучене електричном струјом. Осим тога, затвореници су мучени глађу и жеђи. Тим злочинима руководио је Динко Шакић , а у многим случајевима је лично на зверски начин мучио и убијао жртве.

ЕМИГРАЦИЈА

Одмах након Другог светског рата, Динко Шакић заједно са супругом Надом Лубурић-Шакић (такође злочинцем) тзв. Пацовским каналима (тајна операција RatLines) бежи у Аргентину, преко Италије где је у Ђенови био камп за прихватање усташких бегунаца са Балкана. У томе су му помогли свештеници Римокатоличке цркве, међу њима најпознатији Крунослав Драгановић, који су имали посебну организацију под надзором Ватикана (папске државе), па су тако помогли најмање 50.000 злочинаца из Европе да побегну у Северну и Јужну Америку, да их не стигне суђење пред Судовима правде. Динко Шакић је тамо у Аргентини уписан у регистар држављана уписан под бројем 4.009.804 као Љубомир Билановић. Године 1947. у Росарију, провинција Санта Фе, отвора малу фабрику текстила (са опљачканим златом жртава са Балкана). Супруга Нада родила му је троје деце, којима је крштении кум био Анте Павелић.

У Аргентини постаје ватрени перониста (имао је добра познанства у Влади Аргентине) и када је Хуан Перон смењен с власти 1956. године одлази у Шпанију, где је био најближи сарадник усташког злочинца Вјекослава Макса Лубурића. У Аргентину се враћа три године касније и с породицом настањује у Сан Хусту. После ће се, због болешљиве супруге, преселити у летовалиште Санта Тересита.

20. априла 1969. убијен је Макс Лубурић, а Динко Шакић је долетео са америчким пасошем у Шпанију да би преузео штампарију и вођство усташа у емиграцији. Учествује у отмици авиона шведске компаније 15. септембра 1972. у циљу спашавања усташе Мире Баришића, убице југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Затим, 7. јуна 1976. учествује у организацији убиства југословенског амбасадора у Парагвају Момчила Вучековића када је, грешком, убијен уругвајски амбасадор Карлос Абдала.

Свој идентитет је открио је 13.5.1990. на комеморативном скупу усташа како би одали пошту погинулим усташама код Блајбурга. Распадом СФРЈ видео је шансу да се обнови усташка Независна Држава Хрватска, односно да се нова власт коју је предводио Туђман и ХДЗ наслањају на усташку идеологију.

Године 1995. приликом једне посете Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини, новинарка Алекса Црњаковић направила је интервју са Динком Шакићем. Са Туђманом како тврди Шакићева супруга Нада - данас Есперанза, задржао у разговору готово 45 минута, уз заједничку фотографију. Шакић се тада први пут хрватској јавности похвалио својим (не)делима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио опет. Исте године је у мају шетао слободно Загребом, али се тада није експонирао.

1998. године док је трајала утакмица Светског првенства у фудбалу између Хрватске и Аргентине, јавно се преко аргентиснке телевизије, јавно експонирао као усташа и открио свој идентитет. Његове изјаве су:
- „Вршио сам своју дужност у складу са начелима католичке цркве", „Не стидим се ничега што сам радио", „Поносан сам да сам усташа", „Све би то поново радио", „У Хрватску ћу доћи када то не буде политички шкодило председнику  Фрањи Туђману".

СУДСКИ ПРОЦЕС

Управо то његово експонирање 1988. године на аргентинском ТВ "каналу 13" није промакло истражитељима јеврејског центра Симон Визентал. Недуго потом Динка Шакића аргентинска полиција је лишила слободе. Редовним летом немачке авио-компаније 18. јуна 1988. године Шакић је из Буенос Ајреса у пратњи радника Интерпола допутовао у Франкфурт. Потом је авионом пребачен у Загреб. Смештен је у загребачком затвору Реметинец. Већ сутрадан у Истражном центру загребачког Жупанијског суда одржано је прво рочиште, на коме се Динко Шакић бранио ћутањем.

Челник Хрватске странке права Мирослав Рожић, дугогодишњи посланик у хрватском Сабору и заменик градоначелника Загреба, усташког порекла, пре самог изручења Динка Шакића је изјавио:
- „Хрватска би требала затражити изручење Динка Шакића, али само да би се на њега применио закон о опросту (амнестији).“

Због одговорности за геноцид над Србима, Динко Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва. Казну је почео да служи у највећем хрватском затвору - у Лепоглави. Али је 1. марта 2001. године превезен је у Болницу за особе лишене слободе у Загребу. Међутим у дневним новинама појавиле су се шпекулације како је лекарски налаз само покриће јер није у питању болест. Наиме, у лепоглавском затвору Динко Шакић је почео да пише књигу мемоара (са радним насловом "С Поглавником у Алпама 1946."), па је од управе затвора затражио да му се додели један рачунар и телевизор. У затвору нису били у могућности да му изађу у сусрет, те је стога наводно премештен у Болницу за особе лишене слободе у Загребу где му је то све омогућено.

СМРТ И САХРАНА
 

Умро је у затворској болници Реметинец 21. јула 2008. године у Загребу, у 86. години живота. Сахрањен је на загребачком крематоријуму 25. јула 2008. Његовој сахрани су присуствовали хрватски десничарски политичари, укључујући и Анту Ковачевића. Директор центара Симон Визентал, Ефраим Зуроф, се жалио хрватском председнику Стјепану Месићу о сахрани Шакића, да је Динко је сахрањен у пуној усташкој униформи из Другог светског рата. На тој сахрани, хрватски доминикански свештеник о. Вјекослав Ласић одржао говор у коме је он рекао да „суд који оптужио Динка Шакића оптужио Хрватску и Хрвате" и да „сваки Хрват треба да буде поносан на име Шакића“. Он је такође тврдио да је Независна Држава Хрватска (НДХ) формирала темељ за успостављање модерне државе Хрватске.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!