Динко Шакић (1921-2008) је био један од управника злогласног концентрационог логора Јасеновац и хрватски ратни злочинац током Другог свјетског рата на Балкану.

Под његовом комадом у јасеновачким казаматима смрти је убијено на стотине хиљада људи, највише Срба, Јевреја и Рома... и то на најмонструозније начине да су се и наци-немачки официри згражавали.

У прољеће 1945. године преко Пацовских канала бјежи прво у Аустрију, а касније у Арегентину гдје се бавио криминалним пословима и био активан хрватским емигрантским организацијама, које су имале за циљ повратак на Балкан и обнављање клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Приликом посјете Аустрији, тачније Блајбургу маја 1990. године Динко Шакић је поново доспио у центар медијске пажње изјављујући да се ничега не стиди, да је све урадио по начелима Римокатоличке цркве односно Ватикана и да би све опет урадио исто.

Ухапшен је 1998. на иницијативу јеврејског документационог центра "Симон Визентал" и доведен у Хрватску. Ту је осуђен на 20 година робије, али је третман у затвору био више него повлашћен.

Његов отац Мато Шакић је такође био велики фашиста и србомрзац, као и супруга му Нада Лубурић-Шакић, (полу)сестра Вјекослава Макса Лубурића.

Након његове смрти у Републици Хрватској као и деловима Босне и Херцеговине и даље живи култ Динка Шакића.

ЖИВОТОПИС

Динко Шакић је рођен 8. септембра 1921. године у околини Љубушког, на граници Херцеговине и Далмације. То је био период када је већ успостављена Краљевина СХС, а Љубушки је административно припао Приморској бановини.

Проглашење клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године затекло је Динка и његовог оца Мату, ватреног хрватског фашисту у босанској Посавини, припадника Усташке Надзорне Службе (тајна полиција). Као такав, Мато је одмах именован за предсједника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао великим бројем злодјела над Србима и јеверјским цивилима.

Супружници: Нада и Динко

Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром злогласног усташког пуковника Вјекослава Макса Лубурића, који је био вођа Усташке Надзорне Служне (УНС) III уреда којем је надлежност била организација логора, управа и њихово осигурање. Захваљујући родбинским везама са Лубурићем, започео је брз успон по хијерархији УНС-а.
 

ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА

Фебруара 1942. постао је усташки заставник НДХ обрамбеном Здругу (бригади) у Јасеновцу. Неколико мјесеци доције постављен је за шефа општег одјсека - шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. напредовао је у усташког поручника и постао „часник“ (официр) у команди логора Јасеновац био је познат као садистички мучитељ затвореника. У овој групи официра НДХ били су извршиоци свих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица.

Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапређен у усташког натпоручника, априла 1944. постављен је за команданта - управника или заповједника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944. Често се дешавало да је на логорском кругу лично из свог пиштоља пуцао у заточенике.

Динко Шакић је учествовао не само у масовним хапшењима, тешким злостављањима и звјерском мучењу, те крволочним убиствима заточеника у логору Јасеновац, већ такође и у тадашњим усташким логорима у Суњи и у Сиску гдје је изгубило животе више хиљада затвореника. У овим логорима интерниране особе биле су злостављане свим могућим средствима.

Жртве су тучене батинама, кундацима, воловском жилом или мучене електричном струјом. Осим тога, затвореници су мучени глађу и жеђи. Тим злочинима руководио је Динко Шакић, а у многим случајевима је лично на звjерски начин мучио и убијао жртве.

ЕМИГРАЦИЈА

Одмах након Другог свјетског рата, Динко Шакић заједно са супругом Надом Лубурић-Шакић (такође злочинцем) тзв. Пацовским каналима (тајна операција RatLines) бјежи у Аргентину, преко Италије гдје је у Ђенови био камп за прихватање усташких бјегунаца са Балкана.

У томе су му помогли свештеници Римокатоличке цркве, међу њима најпознатији Крунослав Драгановић, који су имали посебну организацију под надзором Ватикана (папске државе), па су тако помогли најмање 50.000 злочинаца (хрватских, њемачких, италијанских, муслиманских, албанских, мађарских...) из Европе да побјегну у Аустралију, Сјеверну и Јужну Америку, да их не стигне суђење пред Судовима правде.

Динко Шакић је тамо у Аргентини уписан у регистар држављана уписан под бројем 4.009.804 као Љубомир Билановић.

У Росарију 1947. године у провинцији Санта Фе, отвора малу фабрику текстила (са опљачканим златом жртава са Балкана). Супруга Нада родила му је троје дјеце, којима је крштении кум био поглавник Анте Павелић.

У Аргентини постаје ватрени Перониста (имао је добра познанства у Влади Аргентине) и када је Хуан Перон смјењен са власти 1956. године одлази у Шпанију, гдје је био најближи сарадник хрватско-усташког злочинца Вјекослава Макса Лубурића. У Аргентину се враћа три године касније и са породицом настањује у Сан Хусту. Посље ће се, због болешљиве супруге, преселити у љетовалиште Санта Тересита.

Дана 20. априла 1969. убијен је Макс Лубурић од агената УДБЕ (Титове тајне полиције), а Динко Шакић је долетео са америчким пасошем у Шпанију да би преузео штампарију и вођство Хрвата у емиграцији.

Шакић учествује у отмици авиона шведске компаније 15. септембра 1972. у циљу спашавања усташе Мире Баришића, убице југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Затим, 7. јуна 1976. учествује у организацији убиства југословенског амбасадора у Парагвају Момчила Вучековића када је грешком убијен уругвајски амбасадор Карлос Абдала.

Свој идентитет је открио тек 13. маја 1990. на комеморативном скупу хрватских фашиста како би одали пошту погинулим припадницима оружаних снага НДХ код Блајбурга.

Разбијањем СФРЈ видео је шансу да се обнови клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, односно да се нова власт коју је предводио Туђман и ХДЗ наслањају на усташку идеологију.

Приликом једне посјете Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини почетком 1995. године једна новинарка направила је интервју са Динком Шакићем. Са Туђманом како тврди Шакићева супруга Нада - касније Есперанза, задржао у разговору готово 45 минута уз заједничку фотографију. Шакић се тада први пут хрватској јавности похвалио својим (не)дјелима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио опет. Исте године је у мају шетао слободно Загребом, али се тада није експонирао.

Док је трајала утакмица Свјетског првенства у фудбалу 1998. године између Хрватске и Аргентине, јавно се преко аргентиснке телевизије експонирао као хрватски
"домољуб" и открио свој идентитет.

Његове изјаве су:

• „Вршио сам своју дужност у складу са начелима католичке цркве"
• „Не стидим се ничега што сам радио"
• „Поносан сам да сам усташа"
• „Све би то поново радио"
• „У Хрватску ћу доћи када то не буде политички шкодило председнику Фрањи Туђману"

СУДСКИ ПРОЦЕС

Управо то његово експонирање 1998. године на аргентинском ТВ "каналу 13" није промакло истражитељима јеврејског центра "Симон Визентал". Недуго потом Динка Шакића аргентинска полиција је лишила слободе. Редовним летом њемачке авио-компаније 18. јуна 1988. године Шакић је из Буенос Ајреса у пратњи радника Интерпола допутовао у Франкфурт. Потом је авионом пребачен у Загреб. Смјештен је у загребачком затвору Реметинец.

Сутрадан у Истражном центру загребачког Жупанијског суда одржано је прво рочиште, на коме се Динко Шакић бранио ћутањем.

Челник Хрватске странке права Мирослав Рожић, дугогодишњи посланик у хрватском Сабору и замјеник градоначелника Загреба, фашистичког порекла, прије самог изручења Динка Шакића је изјавио:
- „Хрватска би требала затражити изручење Динка Шакића, али само да би се на њега применио закон о опросту (амнестији).“

Због одговорности за геноцид над Србима, Динко Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва, али не и учешћа у геноциду. Казну је почео да служи у највећем хрватском затвору - Лепоглава, али је 1. марта 2001. године превезен је у болницу за особе лишене слободе у Загребу.

Динко на суђењу

Међутим у дневним новинама појавиле су се шпекулације како је љекарски налаз само покриће јер није у питању болест.

Наиме, у лепоглавском затвору Динко Шакић је почео да пише књигу мемоара (са радним насловом "С Поглавником у Алпама 1946."), па је од управе затвора затражио да му се додели један рачунар и телевизор. У затвору нису били у могућности да му изађу у сусрет, те је стога наводно премештен у болницу за особе лишене слободе у Загребу гдје му је то све омогућено.

СМРТ И САХРАНА

Умро је у затворској болници Реметинец 21. јула 2008. године у Загребу у 86. години живота. Сахрањен је на загребачком крематоријуму 25. јула 2008. Његовој сахрани су присуствовали хрватски десничарски политичари, укључујући и Анту Ковачевића.

Директор центара "Симон Визентал" Ефраим Зуроф се жалио хрватском предсједнику Стјепану Месићу о сахрани Шакића, да је Динко је сахрањен у пуној НДХ униформи из Другог свјетског рата. Али се Месић није огласио по том питању.

На Шакићевој сахрани, хрватски доминикански свештеник о. Вјекослав Ласић одржао говор у коме је он рекао да „суд који оптужио Динка Шакића оптужио Хрватску и Хрвате" и да „сваки Хрват треба да буде поносан на име Шакића“. Он је такође тврдио да је Независна Држава Хрватска (НДХ) формирала темељ за успостављање модерне државе Хрватске.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Крајем 2020. године је снимљен играни филм "Дара из Јасеновца", који потписују сценариста Наташа Дракулић и режисер Предраг Гага Антонијевић, док главну улогу је добила Биљана Чекић.

У том филмском остварењу појављује се лик Динка Шакића, кога глуми Петар Ђурђевић. Он не изговара ниједну реченицу, али је његова појава свакако језива. Такође, у том филму се појављује и Нада Шакић-Лубурић, коју глуми Алиса Радаковић.

ЗАНИМЉИВОСТИ

Иначе, мало је познато да је Томас Билановић-Шакић, син Наде и Динка Шакића, на Свјетском првенству за кошаркаше у Аргентини августа 1990. године на филалној утакмици између Југославије и СССР имао своју запажену улогу. Када су "плави" освојили златни трофеј, Томас је улетио у терен са хрватском заставом (прво бијело поље на шаховници) и махао испред Владе Дивца, а овај му је то отео и бацио...

Било је то вријеме када је трајао процес разбијања социјалистичке Југославије, а оваква провокација је одлично послужила хрватским медијима да се Дивац представи као "брадати србоћетник" и "мрзитељ Хрвата". Циљ је био да све Србе прикажу као олоше, да се прекину сва пријатељства са Србима и самим тиме оправдају тај процес осамостаљивања по сваку цијену.

Недуго посље тог меча Владе Дивац и Дражен Петровић саиграчи из југославенске репрезетнације су се удаљили и сам Петровић је напустио националну селекцију Југославије.