Интервју са Слободаном Зуровцем: Убице са крижом - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

20. март 2017.


Интервју са Слободаном Зуровцем: Убице са крижом


Сви ти млади, кратко ошишани и уредно избријани људи, који су зверски мучили Србе у логору Лора, имали су око врата бројаницу и криж, а неки од њих уз себе су носили и слику Госпе

Исповест Слободана Зуровца својеврсно је сведочанство о страдању Срба у Метковићима, логору Лора, Љубушком – прича никад до краја испричана, а која неумитно указује на страшну унутрашњу везу злочина међу усташама из времена НДХ и њиховим потомцима. Штиво које је Зуровац понудио српској јавности није романсирана биографија, на моменте делује као сиров документ, оптужница, Црна књига, Magnum Crimen српског страдања у Западној Херцеговини.

„Црна Лора“ је страховито искрена, садржајна и потресна исповест човека који је прешао пут од угледног грађанина општине Чапљина, изабраног на првим вишестраначким изборима да представља свој народ испред СДС-а, до логораша у злогласној реплици Јасеновца. Са Слободаном Зуровцем разговарамо о данима када су Срби у усташким логорима гледали у очи несхватљивом злу. И завидели мртвима.



„Лора није само моја прича. Ова исповест део је животне приче многих људи из Задра, Бенковца, Книна, Чапљине, Мостара, Стоца, Подгорице, Никшића и Пљеваља, Ниша и Пирота који су заједно са мном прошли кроз врата пакла. Знате, када су ме изводили из Дуванске станице у Метковићу, један од усташа ударио ме је палицом по леђима и рекао: Зуровац, четнички тићу, идеш Госпи на исповид, ка шта су и Пребиловчани четрдесет и прве ишли. Судбина Срба западно од реке Дрине показала се неподмитљивом. Новицу Трипића (1900) из Чапљине усташе су убиле 1941, Новичиног сина Сретена (1932) 1992. и исте године и Новичиног унука, Сретеновог сина Дражена (1962). Постојање генезе злочина не исцрпљује се овим примером. Њих је напретек. Језиви су, и знаковити, и сведоче о крвавом ланцу српске историје с оне стране Дрине.“



Стално се враћате на унутрашњу везу злочина, генезу злочина. Да ли Лора заиста може бити потврда континуитета усташког дивљања из 1942?

Лора није био ни једини нити изоловани случај већ се из Туђманових записника видело да је била део плана чишћења једне читаве етничке скупине, плана зацртаног у злочиначкој канцеларији Анте Павелића. Рођен сам 1954. у југозападној Херцеговини, у Чапљини – месту које памти најстрашније злочине из времена НДХ и које је из неког разлога изабрано да буде прва искра потоњег страдања. Праизведба усташког ножа.

Готово деценију пре почетка Другог светског рата, 1931. Перо Јукић, усташки повереник у Чапљини, на једном збору је рекао: „Ми Хрвати села Чапљина договорили смо се да у Чапљини неће бити ни Срба ни Јевреја.“ Такође, Окружница о забрани ћирилице најпре је донета у Чапљини, а тек 16 дана касније на нивоу целе НДХ. У Чапљини је 8. априла 1941. усташку НДХ прогласио залутали Христов следбеник, клероусташа дон Илија Томас, и то два дана раније него што ће исто на Радио Загребу званично саопштити Славко Кватерник. Тако, не само да је Чапљина верно следила усташка настојања у време Другог светског рата, а у некима и претходила, већ је 50 година чувала тај дух, који је букнуо свом силином и мржњом ратне 1992. године. У Чапљини, у пролеће и лето те године, силовања српских жена нису организовали патолошки појединци. Напротив, у Чапљини је на делу био организовани, масовни злочин кривичног дела силовања, јер су српске жене организовано и систематски биле подвргнуте најјезивијим формама малтретирања, понижавања и вишеструког јавног силовања. Остаје питање и данас и сутра и прекосутра, чиме и како ће Хрвати и муслимани из Чапљине објаснити све злочине почињене над Србима и зверство над невиним, поштованим паром Кузман. Николу и супругу му Душанку лета 1992. тамниче, пребијају, силују, па убијају само неколико стотина метара узводно од места где су 1941. убиле Николиног оца Ристу Кузмана.



Када и под којом оптужницом вас хапсе?

За Бадњи дан, 6. јанура 1992, у свечаном салону зграде општине Чапљина разасуо сам сламу по поду, и на источни зид ставио крст, икону Светог Саве и макету Спомен-костурнице с криптом и црквом у Пребиловцима. Позвани су били сви, политичари, новинари, наш парох, имам Хасан ефендија Палић и месни жупник фра Мића Пињух. Овај последњи се преко председника ХДЗ-а и општине Чапљина Пере Марковића извинио због службених обавеза. Дана 16. априла, на врата ми је закуцао буљук црнокошуљаша. Сутрадан Миро Хрстић ми се обратио: „Ми смо усташе, а ти знаш да ми прво кољемо, па онда питамо. Шта ти је требало да се просераваш и да у опћинском поглаварству, у твом уреду, по поду разаспеш сламу за четнички Божић?“ Био је то почетак мог страдања. Касније у данима логоровања, уз мучко малтретирање и понижавања, батинаши су ми слали поздраве од Пере Марковића и Крунослава Кордића, председника Извршног одбора СО Чапљина. Те људе сам као домаћин чекао у својој кући за крсну славу.



Из Метковића вас шаљу у Лору, у озлоглашено Одељење Ц. Шта памтите из тог периода?

Бетон и железо, крв и месо. Омамљива илузија, недосањани сан у Лори био је комад даске. Како су ми касније сапатници причали, у другим деловима Лоре постојали су какви-такви кревети и нека смрдљива ћебад, али у Одељењу Ц били су само бетон и железо, закићени људским телима. Када би бетон Лоре проговорио, казивао би о људима помраченог ума, који су још једном доказали да за мржњу није неопходан таленат. Међу зидине Лоре допирали су звуци споља, оглашавање фабричке сирене, рад грађевинских машина, звоњава на оближњој цркви, крик галебова. Сазнање да је у Сплиту обична, ничим ремећена свакодневица на тренутке би ме понело, али ме је увек звекет кључева враћао у збиљу Лоре. Отварала би се ћелијска врата, а с врата би се чуо глас заменика заповедника логора: „Зуровац, јес чуја из сквера сирену за маренду?“ Завршавао сам у животињским раљама, пролазио кроз шпалир батинаша.

Занимљиво, озлоглашено Одељење Ц постојало је у Јасеновцу, као и у другим усташким логорима. И шема, устројство логора Лора мало се разликовало од његових претеча у време НДХ. „У земљу гледај, ситним кораком ходај, кратко одговарај“, важило је правило у Лори. Није ли више од случајности чињеница да је правило преузето из Аушвица.

 

Како је изгледала ваша хоспитализација у КБЦ Сплит, пролећа 1992?

Тог пролећа у сплитској болници мржња се могла руком опипати. Операција нада мном је рађена без анестезије, а једна од сестара која је асистирала захтевала је да устанем и пешице се упутим у собу. У шок-соби, по смештању у кревет, видим да ми из леве стране грудног коша, облепљеног завојима и фластерима, вире две цевчице, једна празна, друга пуна крви, а на другом крају цевчице су се завршавале у неком апарату. Приликом визите дежурни доктор се буни и каже: „Шта ће четник у нашој шок-соби.“ Премештен сам у другу собу, и тамо лисицама везан за кревет. Када би медицинска сестра доносила храну, усташа би стао с моје леве стране, и наређивао да се храна врати уверавајући је да „чето није гладан“. Онда би ми гурао палицу, коју је држао у десној руци, у уста, а левом ми притезао лисице на рукама. После поздрава увек је следило учење усташких песама. Свака грешка шамар. А он је у неком чудном трансу певао: Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана, а онда с усхићењем подизао руку и викао За дом спремни. Сународници његови који су лежали у соби дизали су руке у усташки поздрав и хорски, одговарали: За дом. Свако његово шамарање и пљување поздрављала је дупке пуна соба, одушевљењем и аплаузом. Један дан је у собу ушао усташа у белој мајици с великим црним словом U, унутар кога је била шаховница, а унутар шаховнице слика усташког поглавника Анте Павелића.

Десном руком ме је ухватио за браду, а левом скакавцем секао браду. Тамо где му нож склизне, он ме пљуне и настави да сече на другом делу лица. Иза њега људи су лупали ногама о под и узвикивали Сици чету и Крв, крв, крв. Сваки нови дан био је тежи од претходног. Медицинске сестре би, након што би ме питале да ли сам жедан, доносиле гуску да „чети угасе жеђ“. Једна би ми држала главу, а друга забијала палицу у уста. Онда би ме запљуснула мокраћа.

 


Да ли је било дана када сте завидели мртвима?

Лора је била као биоскоп, платиш 50 марака и присуствујеш јавној представи батинања и мучења Срба. Свако ко је желео могао је за тај новац да изабере свог Србина и демонстрира усташтво.

Беше један дан, рано јутро, цик зоре. У болничку собу су дошли црнокошуљаш и медицинска сестра. Након што је питао да ли познајем поједине Хрвате из Чапљине, узео је гумену палицу и побо ми насред грудног коша. За то време медицинска сестра је запалила болесничку листу подно кревета. Стражар је гасио ватру тако што ме је ударао палицом по ногама. С врата ми је неко добацио Чето, сритан ти ножни самовоз. Али тај дан крио је још страхота. У време визите превијала ме је сестра Сенада, како јој је писало на џепу плавог мантила. Одједном бол у грудима је почео да ме раздире, погледао сам и видео раскрвављени грудни кош, и отворену рану која је крварила. Повише мене озарена је стајала Сенада у руци „тријумфално“ држећи две цевчице које је извукла из мог грудног коша. Почео сам се гушити. Неки недефинисани ропац је излазио из мене. Тонуо сам. Када сам дошао свести, угледао сам нове завоје јер су ми по други пут оперисали плућну марамицу. Ране од операције су зарасле, али сумњам да ће ми икада зарасти ране од поступака људи, медицинске сестре Сенаде, доктора Видјака, од доктора Вулића.

 


Лора је била део градске четврти Пољуд у Сплиту. Да ли је могуће да нико од мештана није чуо крике који су допирали из логора?

Председник Далматинског комитета за људска права Тончи Мајић рекао је да су о Лори сви све знали: „Ако у амбуланту доведете рањеника, за трен ето и полиције. А долазили су људи с прострелним ранама, поломљени, испребијани, мучени струјом.“ Међутим, болница никада није поднела пријаву. Такође, тек после 2000. једна пријатељица ми је рекла да је њена мајка живела 500 метара од Лоре. Усред лета они би затварали прозоре јер од крикова и гласне музике нису могли спавати. Пуштали су музику како би надјачали крике, али то су различите фреквенције и људски крик се увек чује. Градоначелник Сплита од 1991. до 1993. био је члан ХДЗ-а, универзитетски професор др Петар Шлапничар који никад није упутио протест против злочина над Србима у Лори, али је од стране државе Хрватске два пута одликован, једном Споменицом домовинске захвалности за „часну и узорну“ службу. А на само 200 метара био је големи самостан Светог Анте у Сплиту.

 


Да ли се може разумети да је, не мешајући се у страдања која су се дешавала надомак њих, католички клер дао прећутну дозволу за овај најновији велики злочин?

Самостан у коме је, чини ми се, фра Мрвеља у то време био жупник налазио се на 150-200 метара од Лоре. Сви они су чули урлике који су допирали из логора, али нико никада није реаговао. Али ако се вратимо на 1941, у Чапљини затичемо дон Илију Томаса који активно учествује у покрштавању Срба. Да ли је дистанца од 50 година довољно дуг период да заборавимо улогу Католичке цркве у НДХ, и да ли су оваква дешавања 1992. требало да нас изненаде. Ризикујем да ме прогласе непромишљеним, али у првим данима те 1992. ја сам још увек веровао да је институција људскости изнад сваке политике и идеологије. Не задуго. Страшно лично искуство подсетило ме је на сва страдања мога народа у прошлости. Сви ти људи који су ме тукли, малтретирали и понижавали, било у Метковићима, сплитској Лори или Љубушком, имали су око врата бројаницу и криж, а неки од њих уз себе су носили и слику Госпе и друга верска обележја. Велика је заблуда мислити да, а многи су покушали да подметну то образложење, узроке дивљаштва тих људи треба тражити у злоупотреби психоактивних супстанци, неконтролисаном конзумирању алкохола. Не, те младе, кратко ошишане и уредно избријане усташе које су у нама убијале сваку идеју о животу и људскости, нису пиле нити се дрогирале. Они су само прихватили и доследно спроводили аманет својих предака – етнички очистити територију од нехрватског становништва. Уосталом, у Чапљини у време Другог светског рата нити једну цркву нису срушили фашисти ни нацисти већ усташе. Они су посредно одговорни за убијање 1.704 становника с подручја ове општине, док су фашисти и нацисти убили 24 човека. Само за три месеца лета 1992. под руководством шефа ХДЗ Чапљина Пере Марковића убијена су 63 цивила, дакле више Срба него што су у целом Другом светском рату на подручју ове општине убили фашисти и нацисти.

 


У Лори сте упознали Тању Дујић, жену управника логора која је, по сведочењу преживелих, страсно учествовала у мучењу Срба. Како сте реаговали када сте чули да је њена књига у Хрватској награђена као антиратни роман?

На слику супруге управника логора Лора наишао сам један дан на интернету док сам у доколици у својој кући читао вести с домаћих сајтова. Није била у ХДЗ униформи с опасачем, у чизмама, каквом је памтим из дана мојих логоровања. Али била је жена дубоко урезана у дневник наших траума. Памтим дан када су дошли у моју ћелију и њених речи: Нека, ја ћу. Наредила ми је да савијајући колена дохватим ножне прсте, а она је силовито зарила своје велике нокте у моју мушкост, и стегла колико јој је физичка снага дозвољавала. Затим ме је ударала палицом и шутирала. Лежао сам на бетону док су њих двоје, она и усташа звани Вук од Босне, гасили своје цигарете на доњи део моје кичме и пламеном упаљача палили ме по слабинама. Утонуо сам у несвест. Сада је испред мене стајала њена слика с насловом Списатељица Тања Белобрајдић издала књигу. Књига је касније награђена као антиратни роман. И знате шта, Тања је верно описала како ме је мучила, али је направила инверзију – није било Лоре ни страдалних Срба већ се радња одиграва у Вуковару, а главни јунак је Хрват који преживљава страшну тортуру од стране Срба. Некада Тања Дујић, жена управника логора, сада Тања Белобрајдић, списатељица, држи трибине и предавања деци у хрватским школама.



Повратком у Љубушко затвара се ваш логорски круг. Да ли сте одахнули након напуштања Лоре, да ли су методе мучења овде биле бар у нијансама блаже?

У Лори је забележено преко 130 метода мучења, а познато је да злочин није само убијање већ и систематско мучење и малтретирање. Све време заточеништва у Љубушком за доручак сам добијао прљаву чинију с мало чаја, танком шнитом хлеба и грудвицу маслаца као нокат малог прста. Сатерали би нас у ћошак, наредили да чучнемо и тако једемо. По истом принципу се и ручало. Када упоредим Лору и Љубушки са становишта хране, Љубушки је био као хотел Б категорије јер се сваки дан јело. Остало је све исто, само је назив другачији. Док ме је у Сплиту пребијала хрватско-муслиманско-шиптарска комбинација, у Љубушком је то чинила хрватско-муслиманска.

У овом логору на један чучавац долазило је 120 логораша. Често је чучавац био зачепљен, тако да смо нужду вршили у обући уроњеној у измет и мокраћу. По извршеној нужди, са обуће на којој је било трагова измета отпадали су комади и растурали се по поду ћелије. Онда су дошле вашке.

И тамо и овде био сам крив, без суђења и пресуде – само зато што сам Србин. Новина је било певање. Певали смо свакодневно, понекад потпирујући „неспутани сензибилитет“ усташтва. Дешавало се да у два, три или четири часа после поноћи усташа лупне чизмом о врата наше ћелије и продере се: У, а ћелија број пет би хорски одговарала бој, затим би усташа узвикнуо за, а хор Срба дом. Праг толеранције на непријатне сцене био је застрашујуће висок. Дешавало се да у три ујутру дође усташа Ереш Бранко и каже: Срби, ено лисице. А ми бисмо лајали. Лајање Срба по наредби Хрвата одзвањало је целу ноћ. Чувши нас љубушки пси би почели лајати, те би наједном цели Љубушки одјекивао од лајања, што псећег што људског. Тако су Срби у ХВО у Љубушком маукали, кокодакали, лајали, њиштали, мучали…



Када и у каквим околностима напуштате логор Љубушко?

Почетком августа 1992. међу логорашима интензивирала се прича о размени, прича која се причала све време тамновања, која нас је држала и о чије смо се скуте сви грозничаво хватали. У пригушеној нервози која се могла ножем сећи, тог 18. августа текао је мој 125. дан у усташким логорима. Онога кога смо мрзели и кога смо се плашили, ко нас је пребијао и убијао, чекали смо као озебло сунце, чекали смо усташу да нам отвори врата ћелије. Нико да пусти ни глас. Све емоције су збијене у ћутање. Изненада зачуше се кораци. Управник Ивица Сушац још једном прозива и сравњава спискове. Улазим у један од пет аутобуса који су паркирани пред улазом у логор. Помишљао сам да сањам. Неприметно сам се штипао за руку, подигао главу к небу, прекрстио се и позвао Господа у помоћ. На једном делу пута усташа нас је предао једном господину обученом у бело који је на грудима и десном рукаву има пришивен црвени крст. Осетих да поред мене прође време смрти.



Лора је уступљена правосуђу Хрватске. Како се више од две деценије од ратних и логорских збивања о овом питању односи Хрватска?

Аушвиц је постојао од 20. маја 1941. до 27. јануара 1945, дакле четири године и осам месеци. Лора је трајала од 4. јануара 1992. до 4. августа 1997. Ипак, као сведок тужилаштва у Хагу 2002. Месић ће рећи да у Хрватској није било ниједног логора. Такође, правосуђе у Хрватској на злочине у Лори, на злочине убиства Срба, не гледа као на тежа кривична дела, док је казна за мучење и убијање животиња из користољубља повећана на казну затвора до две године, јер је законодавство Хрватске препознало злостављање и убијање животиња као тежак преступ и важан друштвени проблем. С друге стране, правоснажно осуђени за ратне злочине примају пензије. Даље, немали је број случајева где је казна смањена, где су због доброг владања привремено пуштени из затвора, док је рецимо Мирко Норац половину своје дванаестогодишње казне због злочина у Глини одслужио у казниони у Липовици која функционише по принципу дечјег одмаралишта. А ни списак осуђених који су у бекству није мали. Један од њих је и Миљенко Бакић који је у време док га је полиција тражила давао интервјуе на Новој ТВ.

 


Мој недоклани народ који је преживео усташко лудило у НДХ у последњем рату опоменут је да, како је говорио почивши патријарх Герман, може да опрости, али не сме да заборави. Јер заборав нас је и овај пут скупо коштао.

 

 

Наташа Јовановић
Лист Печат 439.
30.9.2016.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато - Масленица

Породица Зец - Паулин Двор - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Бјеловар - Откос - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Јесење Кише

 




Посећено је: 1825  пута
Број гласова: 20




























Skip Navigation Links