
Сам крај осамдесетих година 20. века у читавој источној и југоисточној Европи долази до великих догађања. Срушен је Берлински зид, као симбол совјетске моћи (новембра 1989. године), отпочет је процес распада Варшавског пакта, као противтежа НАТО пакту, који се завршио средином 1991.
Дошло је до промене друштвено-економских система у Чехословачкој, Пољској, Румунији, Бугарској и СССР. Совјетски савез као највећа држава света и војна суперсила је такође пролазио кроз процес разбијања, који је завршио 25. децембра 1991.

Рушење Берлинског зида 1989.
У социјалистичкој Југославији се такође дешавају политичке промене и мења се систем. Једнопаријска владавина комуниста је замењена увођењем вишестраначја почетком 1990. године. Па су републички и локални избори одржани у Словенији и Хрватској, априла 1990. На власт у западним републикама СФРЈ дошли су иредентистичке снаге. У СР Хрватској је победио Фрањо Туђман и странка Хрватска Демократска Заједница.
Сепаратисти не само да нису крили своје намере, већ су их сваким даном све више исказивали јавно, без страха и стрепње. То се односило на независност Хрватске од СФРЈ и то да Хрватска буде "чиста", без Срба.
Фрањо Туђман је тада током 1989-1990 окупио око себе групу ликова који су имали досије у СДБ и означени као "унутрашњи непријатељи", између осталог осуђеници у случају "Маспок '71". Мада је и сам Фрањо Туђман крајем 1980-их година боравио у иностранству и састајао се са хрватском фашистичком емиграцијом у Шведској, Канади, САД и др.
Управо усташки емигранти и њихови потомци поново се враћају у СФРЈ и раде на дестабилизацији постојеће власти, а поједини добијају прилику да обављају дужности народних посланика, тужилаштву или полицији што је остваривало амбиције врха ХДЗ.
Тако се десило да се слика у урбаним срединама СР Хрватске из корена променила великом брзином. Односно Срби осећају све већу несигурност и појављује се велика напетост и страх да се не понови геноцид и прогон из времена Павелићеве Независне Државе Хрватске, јер баш од тог лета 1990. године све више су се на јавним местима у СР Хрватској, али и западним деловима БиХ могле чути шовинистичке песме и видети слике усташких злочинаца из времена НДХ (Јуре Францетић, Вјекослав Лубурић, Динко Шакић, Рафаел Бобан и др.).
Почели су притисци на српску популацију у свим местима где су Хрвати доминирали, у свим сферама друштва, који нису били случајни, нити одраз рада појединца, већ добро организован механизам са циљем првих исељавања Срба са простора авнојевске Хрватске. Руководство у Загребу се понашало као да то не постоји и трудили су се да то заташкају у почетку, али и савезно рукводство СФРЈ није имало жеље и воље да то спречи.
Кордунашки и банијски Срби су на Петровој Гори 4. марта 1990. године организовали митинг подршке опстанку СФРЈ, али и тражили истинску равноправност у институцијама СР Хрватске, која је суштински била мртво слово на папиру.
Дана 13. маја 1990. године долази до антологијских нереда на Максимирском стадиону у Загребу између фудбалских навијача домаћег Динама и београдске Црвене Звезде. Тај неодиграни меч је предвидио будућа дешавања на просторима СФРЈ. Стадион је демолиран, а запаљена је застава Југославије, док је капитен загребачких "модрих", Звонимр Бобан ударио полицајца ногом у груди.
Загребачки хулигани наставили су своје рушилашке походе у граду.

Историјски мајгери: Бобан удара на државу
Дан после ове „утакмице“ 14. маја 1990. власт у СР Хрватској преузимају Фрањо Туђман и његова странка ХДЗ, па су управо ови нереди на Максимиру послужили ХДЗ да очисти полицију од српских кадрова и попуне са хрватским, који су били спремни да слепо изврше њихова наређења. Поред полиције, ХДЗ је преузео контролу над свим медијима, па је од тог дана кренула једна лавина лажи и хушкачка политика из Загреба усмерена против Срба, ЈНА и државе СФРЈ.
Срби су стављени на маргину, односно постали су грађани трећег реда.
Чланови тада водеће странке ХДЗ састављају тајне спискове за ликвидацију виђенијих Срба и народних првака у скоро свим местима СР Хрватске. Мартин Шпегељ, генерал Југославенске Народне Армије у пензији са својим сарадницима такође правио спискове за уклањање официра ЈНА који су служили на територији СР Хрватске. У самој ЈНА почиње дезертерство хрватских, словеначких, касније и муслиманских официра.

Туђман и Рачан: Иде све по плану
Код Срба у СР Хрватској ситуација је била као пред Косовску битку 1389. односно били су разједњени и очекивали су заштиту ЈНА. Један већи део је веровао у Ивицу Рачана и странку Савез Комуниста Хрватске, док је мањи део веровао Јовану Рашковићу и странци Српска Демократска Странка. Суштински Срби нису желели рат, а нису ни били спремни да гину, за разлику од Хрвата који су били спремни на све, односно на остваривање Тисућљетног сна.
У хрватском Сабору 25. јула 1990. се доноси одлука да шаховница постаје државни симбол СР Хрватске уместо дотадашње црвене петокраке. Што је значило да се такав амблем поставља на републичке институције, униформе полиције и др. Исто тако хрватски сабор је постао место где се износе отворене претње српском народу и користи се примитивни речник и терминологија. Вређање Срба је постало помода хрватских заступника у Сабору. Док глас српских представника у Сабору СР Хрватске нико не слуша.
У таквој атмосфери долази Дан устанка у Крајини, односно петак 17. август 1990. године.
Тог дана је у Книну дошло до спонтаног масовног окупљања грађана Книна и околине, решени да откажу послушност Загреб видећи да се понављају авети из клеро-фашистичке НДХ. На улице „српског Пијемонта“ излазе припадници савезне војске ЈНА, који се мешају са грађанима Книна не спречавајући њихово окупљање.
Тај да је и Радио Книн прогласио ратно стање.

Оваква дешавања главешине у Загребу су разљутиле до неслућених размера. Исти дан су послати полицијски хеликоптери у правцу Книна, док припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске добијају наређење да иду у Книн и растуре „прочетничке демонстранте“. Тензија и напетост су били огромни. Окупљени у Книну су били спремни на све.
Дешава се да ЈНА спречава долет полицијских хеликоптера из Загреба, под претњом обарања. Док су колоне аутобуса са хрватским полицајцима долазе само до Коренице, а после су преусмерени преко Госпића и Велебита до Задра. Управо то је дало прилику Фрањи Туђману и Стјепану Месићу да оптуже ЈНА за нарушавање суверенитета и територијалног интегритета СР Хрватске, као да је ЈНА била војска друге државе, а не заједничке СФРЈ.

Медијско извештавање ТВ Загреба о окупљању грађна Книна 17.08.1990. је било оцењено као плански смишљена провокација и подиривање власти у СР Хрватској, а за српски народ книнско окупљање је била реакција на „усташке богиње“ хрватских власти и спашавање живота. Овај дан је упаљен један пламен, који је касније разгорео отпор хрватском државном тероризму.
Оно што је најтрагичније у овим догађајима да се и Генералштаб ЈНА понашао као да је ово још један у низу сукоба локалних Срба са хрватским властима, а не пламен који је упаљен да гори и разгорева. Све што се иза овог дешавало није гасило тај пламен, већ напротив доливало је уље на ватру.
Касније се још показало да је српски народ у Хрватској 1990-их година жртвован, издан и остављен на милост и немилост хрватским властодржцима.
Томислав Б. Ковач
18.08.2014.