"Уђи синко...", рекла је старица од 95. година живота.

"Помаже Бог, бака Драга!", поздравих је орно.

"Знам зашто си дошао. Рече Бојана моја да ћеш доћи опет. Немој само да ме снимаш... ко ће гледати матору и набораног лица бабу. Давно ја више нисам за сликање и снимање. Ето, волим што си дошао. Можда нисам више лијепа, али још ме памет и језик служе...", застаде па се накашље.

Па настави: "И волим што си дошао да чујеш приче о прецима. То ти нажалост нико више и не може испричати сем мене. Моја генерација се одавно на гробље преселила. Боље им је тамо него да овако вену као ја, у туђини далеко од своје родне куће.

Чула сам ја и гледала на ТВ показују српска стратишта у Пребиловицма, Глинској цркви, Старом Броду, Дракулићу... али нико не спомиње нашу Копривну.".

Опет се накашља, скиде наочале и крену прича:
- "Твој прадјед Славко и прабаба Марта су се вјенчали о Лучиндану 1922. године. Узео је Славко најљепшу цуру из ђаковачког среза, дошла је из Светоблажја, а била је лијепа да љепше није било у широј околини. Женска дјеца прије оног рата када су се рађала у нас Срба су добијала њезино име. Она висока, стасита и увјек смјешак на лицу. Родила је прво твоју бабу Јелу 1924. године, три дана послије Петровдана. И она је била лијепа цура, а наредне године роди и још једну кћер Цвијету. Након тога имала је један побачај... да би 1927. године родила Живојина. Мислим да није било срећнијих тада у цијелој Краљевини од Станисављевића. Родило им се мушко дијете, па још здраво и јако... Пуцао је Славко из кубуре од среће.

Имала је кућа твога прадједа доста земље, преко 30 јутара. Блага (стоке) у три тора (штале), воћњаке и винограде, прави је то салаш био као у оним филмовима што Американци снимају своје каубоје. Такво имање би свако пожелио. Нема тог надничара који код Славка Станисављевића није хтио да ради на дневницу, јер не само да је плаћао највише новаца, већ је код њега била увјек добра атмосфера. Знао је Славко да позове тамбураше кад се сврши берба ку'руза, печеницу радницима ставља на стол.

И дјевојке када су порасле имале су шта и обући, па још их Марта окити са дукатима, те су биле још љепше. Момци су за њима само чезнули...

Живојин је био дјечарац са својих 13-14 година пред рат. Лијеп момчић, наочит, а волио је да пјева и свира тамбурицу. Ујутро је знао да исћера оваца на испашу, па поподне кад позавршава све послове, њему је мерак био да обуче народну ношњу. Накриви шешира, па фићука и пролази фићукајући кроз село. Отварају му прозоре и поздрављају га, машу цурице, а он иде као цар Душан са крунисања... знаш ону слику. Био је Живојин миљеник цијеле Копривне.

Купио је Славко 1940-те цигли и 'растове грађе навукао у јесен те године, да би наредно прољеће зидао нову кућу за Живојина, кад се ожени да живи одвојено од њих, а опет близу.

Таман што је Живојин стасао дође и тај проклети рат!

Швабе и Талијани са својим слугама нападоше Југославију 1941. која нестадоше у трен ока. Одмах се појавио Анте Павелић и почео да гони Србе. Мој отац је међу првим Србима у Осијеку добио отказ. Не требају им Срби у НДХ, а веле још да нас има превише и да ће нас смањити. То нам је говорио неки Стипе из Ђакова што је долазио са својим наоружаним бандама. Носили су црне униформе са словом 'У' на челу.

Међу првима у Копривни паде твој прадјед Славко. Расчуло се по селу да иду Швабе и хватају мушке да их хоће убити, јер су већ неку групу 200 Срба поубијали у Вуковару крајем априла, послије су то радили у Винковцима... црне вијести су стизале сваки дан. Све то нам је направило хорор од живота. Мој отац је крајем те друге ратне године погинуо у Босни као партизански првоборац.

Упадале су нам усташе у село и правиле рацију. Лов на Србе је био отворен као за стоку. Такмичили су се у бруталности и бестијалности. Ако виде неког домаћина, тај би прво добрих батина добијао, па би се они смијали ко хијене. Онда би му похарали кућу и ако не одмах убили, водили би их у логоре: Госпић, Ђаково, Јасеновац, Вуковар, Митровица...

Цркву Рођења Пресвете Богородице су нам скрнавили, па су је хтели и рушити, али одусташе. Претворили су је у католички самостан... Еј самостан римокатолички?! То је најстарија православна богомоља у читавој Осечкој епархији, још у 14. вијеку је подигнута. Зато је њима Копривна и сметала. Што смо били православци и што смо обиљежавали Светог Саву.

Знали су доћи ти Ђаковчани код нас да једу и пију за светковине, па су снимали шта све имамо. Када је дошао рат, одмах су кидисали на оно што им се свиђа.

Живојин је са 15 љета приступио СКОЈ. Иако млад годинама, видјело се да он може много. Прво је био курир и преносио је писма, углавном ноћу да га усташки зликовци не виде. Већ са шеснаест љета постаје и борац славонских партизана. Није се он бојао ничега, а мати му Марта само је страховала за њега. Већ је мужа изгубила, није хтјела и сина. Дође он тако ноћу, упа'не у кућу и обиђе мајку. Она радосна не зна шта би од среће. Мисли да је гладан па би само да једе.

У осјечком одреду СКОЈ-а је била 'кртица', већ су Титове дивизије надирале са истока ка западу и гонили усташе ка Алпима. Управо та 'кртица' два дана прије ослобађања Осијека одала тајно скровиште Скојеваца, гдје су их покупили усташки агенти и одвели у непознато. Дошао је неки адвокат касније да тражи новаца за Живојиново ослобађање, што је Марта и била спремна све да му да, само да га ослободе. Али, касно је већ било.

Стрељани су свезани младићи и дјевојке, међу њима и Живојин, па су их побацали на неку ливаду. Нису стигли ни да им раку ископају. Гомила лешева њих 250 на ледини. Ишла послије баба Јела са коњском запрегом је водила још жена да довезу лешеве и да их достојно сахране. Не знам како је то њима било, али мене су склонили, да не гледам тај ужас.

Четрнаест блиских рођака је твоја баба Јела изгубила у Другом свјетском рату! Само је Славко пао од Шваба, остали од Хрвата: стричеви, ујаци, браћа. Стрину Стану су јој заклали пред њеном дјецом... су сви убијени од Хрвата - усташа! Ђаволи су нам скакали по селу и коло играли своје луциферско.

Када се рат и свршио у мају 1945. Копривна је постала гробље. Преполовили су нас! Мушке главе готово да није било, само удовице и дјеца.

Сјећам се и то да Марта када устане ујутро она одмах почне: 'Живојине, рано моја непреболна!' и тако 10 пута. Сваки дан је она ишла на гробље. Црнину за живота није скинула.

Прошле су нам тако деценије у највећем јаду и болу. Хрватски комунисти су нам свима отимали земљу, као да смо је украли, а не са својих десет прстију зарадили. Веле нам да је 18 јутара доста свима.

Баба Јела ти се удала 1946. године. Свадбу није правила, јер ко ће у најтужнијем мјесту на свијету правити весеље. Онда 1954. је родила Живојина, али га никада тако није звала, већ увјек 'Бато'. И Цвијета се удала у Осијек, без сватова. Она је пошла за Хрвата. Марта и цијела фамилија се противила. Али она оста при своме, говорећи да је рат прошао и да је он комуниста, да није усташа.

Тако је кућа Станисављевића у Копривни опустјела посље Мартине смрти 1965. Није било нико да настави лозу. Баба Јела је долазила у Копривну само о Задушницма. Упали свијеће и поприча са народом.

Туђман и Главаш

На телевизији се 1990. године појавио Фрањо Туђман. Ове усташе у Осијеку, Винковцима и Ђакову су опет подивљале. Страшно је то било гледати како машу са шаховницама и још пјевају Павелићу, Црној Легији...

Нашу дјецу нисмо смјели слати више на факултет и средње школе. Добијали су пријетње, послије и батине, отимали су им све што су могли. Није имао ко да их заштити. Био је мој зет у Милицији код неког пијуна од Бранимира Главаша да пријави пребијање сина од 17 година, а овај му се смије у лице и рече му да ако поново дође да ће га водити у подрум. Наравно никада се није појавио више тамо.

Зато ми је и драго што смо сви дошли овдје. Да не страхујем, јер да сам ја остала, Марија, Раде, Бојана и Нешо би долазили са дјецом. Откуд знам да ли би их неко од оних злотвора малтретирао, провоцирао или не дај Боже одвео негдје, да им кости морам тражити на обалама Драве.

Тако и ти дијете моје, упиши ово све што сам ти рекла на 'артију и пренеси својој дјеци. Да не би погријешили као што су и нас угурали са њима два пута у исту државу. Они су задојени ватиканским млијеком и никада се опасуљит' неће. Само ће већег зла да праве, а ти немој. Немој, јер нисмо зли и нисмо погана пашчад.

Мене сутра бити неће, али желим да будете срећни дјецо моја. Да никада не осјетите сву тугу коју су за живота носиле мученице - удовице копривничке!".

Записа: Чуле
03.11.2024.