Исповјест Милоша Богдановића из Госпића: Четири мјесеца пакла - www.zlocininadsrbima.com

16. јануар 2018.


Исповјест Милоша Богдановића из Госпића: Четири мјесеца пакла


Милош Богдановић, прије рата
 

Милош Богдановић, лички Србин рођен у Госпићу 1953. године, преживио је у хрватским казаматима почетком 1990-их прави пакао Дантеових размјера, гдје је провео четири мјесеца. О тим мукама које су га "задесиле" само зато што је Србин, он казује по изласку из затвора сљедеће:

- "Био сам блокиран у Госпићу, у касарни ЈНА 'Станко Опсеница'. Ту сам поред аутоелектричарских радова, имао обавезу клати свиње за прехрану старјешина и војске.

Пошто су нам Хрвати искључили струју инсталира' сам агрегат и прикључио пећ за печење крува. У касарни смо имали четири жене које су мјесиле крув. Војска и старјешине Хрвати и Албанци су преко ноћи бјежали из те касарне и одлазили код усташа, који су на нас отварали ватру. Ја сам одвозио муницију у команду, тамо сам био на центру везе са мајстором Радојковићем.

Када је са Плитвица звао генерал ЈНА, Андрија Рашета, он је наредио да касарна не смије пасти, да се боримо, да долази оклопна бригада, да се са њима спојимо... Ми смо 22 дана бранили касарну ЈНА и онда су нам нестали капетан Миодраг Остојић и поручник Душко Мазињанин. Нико нам није дошао у помоћ, а усташе су нас непрекидно тукли из болнице и околних зграда.

 

 

 

ПРЕДАЈА И ХАПШЕЊЕ

Штаб је донио одлуку да се предамо 22. септембра 1991. око 11 сати. Ту су нас превели преко пута у болницу. Нас цивилна лица су смјестили у једну чекаоницу, а старјешине су одвели на спрат и чули смо један пуцањ. Посље неколико сати дошао је стражар да замјени овог што је нас чувао и каже нам како се комадант Пешут сам убио. Прије него што смо изашли из касарне нама цивилима су одузели личне пиштоље.

У тој соби смо преноћили.... Не могу се сјетити имена свих који су били са мном тада. Али су нам усташе рекле да сви цивили који су се били сакрили код нас у касарну спреме и да они иду кућама. Ту је био заставник ЈНА у пензији Симо Пражић, са супругом Милицом, и Милош возач из предузећа 'Цесте Госпић', са својом супругом.

Ту смо остали нас неколико: Душко Милић, Митар Кнежевић, Радмила Чукарић, Стево Милошевић, Симо Тодорић, Мишо Врачар  и ја...

Око 12 сати су нас извели испред болнице, гдје су нас чекала два аутобуса 'Croatiatrans'. Ми смо ушли у тај први аутобус, који је возио Ивица Чачић, мени добро познат лик и пријатељ прије рата. У други аутобус су укрцали старјешине ЈНА.

 

 

ПРЕПОЗНАВАЊЕ КОМШИЈА

Прије укрцавања у аутобусе стигао нам је Тихомир Орешковић, који нам је казао како идемо на сигурно мјесто јер 'наши' односно Крајишки Срби могу да бомбардују болницу и касарну... тако да су нас одвезли у кланац код Пазаришта. У сваки аутобус се укрцало 10 усташа са аутомарским пушкама и огромним ножевима. Међу њима сам препознао двојицу, коју сам од раније добро познавао, то су: Жељко Стопић, син професорице математике, и Ифран гробар.

Овај Стопић је носио сајлу са печурком за уштекавање, па чим смо дошли у кланац почео је да ме туче по глави и ребрима.

Постројили су нас поред цркве уза зид заједно са старјешинама, али сам примјетио да нема неких. Било ми је сумњиво јер сам видио да фале: мајор ЈНА Реља Томић, Гоце Конески, Богдан Ојдановић, Душко Бајић, Марцел Дуспер.

У једној кућици поред цркве уводили су једног по једног старјешину, пуштали их и одвозили некуд. Оставили су нас цивилна лица и неколико старјешина: Слободана Дотлића, Рају Раденковића, Благоја Станкова (Багија).

Када је почео падати сумрак код мене је пришао човјек Милан Чанић звани Бићо и рекао ми да пођем са њим. Уша' сам у кућицу гдје су сједили Тихомир Орешковић, Ивица Орешковић, Томислав Мерчеп, Миро Баришић... који су ме одмах ударили палицом преко лица тако да сам пао на под. Избацили су ме преко прага на неку ливаду... нека женска ме ударила чизмом у главу... Пајо Шимић (Цоњар) је дрекнуо 'Кољачи позор'. Ту се окупило њих десетак. Ја сам устао и сјео на неки пањ испред те кућице.

 

 

 

ГУТАЊЕ МЕТАКА

Пришао ми је Ифран гробар и извадио нож, одсекао ми је крагну од јакне и вратио се међу кољаче... Потом је пришао Жељко Стопић који је извадио два метка из пиштоља 'тетејца' и наредио ми да то гутам, називајући ме четником. Пошто сам то одбио он ме ударио кундаком у плексус, па сам одмах пао. Тада ме почео газити и шутирати чизмама, док нисам пао у несвест.

Када сам дошао себи видио сам цивилна лица и четворицу старјешина ЈНА у једној соби, гдје су биле неке сталаже. Они су ми давали воде и цигрету да запалим.

Око десет сати увече извео ме стражар испред те собе и рекао ми да ћу сад да истоварам муницију. Дао ми је једну ракију. Видио сам да је то трговина у кланцу, гдје сам прије рата долазио. Био сам ту заробљен са Симом, Митром, Душком... Истоварали смо камион муниције, који су довезли са подоштре нашег објекта. Посље ми је стражар рекао да ако хоћу, да ми купи цигарета. Ја сам извадио новац, а он ми је све одузео. Био је то неки циган из Гарешнице. Донео ми је само штеку 'Опатије', за 100 ДЕМ. Цијело вријеме са нама је био и Петар Радојковић, мајстор из центра везе.

 

 

 

ПОНАВЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Ту смо дочекали јутро, а онда је стражар позвао мене. Ја сам изашао поломљен, држао сам се за зид. Двојица усташа су ми ставили повез преко очију и 'лисице' на руке. Укрцали су ме у возило Пинцгаурер и повезли. Вожња је по мојој процени трајала око пола сата. Један је питао овог другог 'Хоће ли у Шаранову јаму?'... (Мјесто познато као стратиште из Другог свјетског рата на Велебиту, гдје су Павелићеве усташе бацале Србе у љето 1941. године).

Скоро сам умро од страха. Увели су ме у једну зграду и скинули повез, одмах сам препознао мјесто гдје се налазим. Била је то школа у коју сам долазио да поправљам директору аутомобил. Сјели су ме на једну столицу и везали ми каблове за мале прсте. На столу је био телефонски индуктор. Томислав Мерчеп ме питао шта сам ја радио за вријеме боравка у касарни и ко је укопао тенк...

Ја му нисам ништа одговорио, а двојица младића стари око 16--17 година, сједили су прекопута мене. Један од њих је говорио на њемачком, како је поклао много српске дјеце. А овај други је окретао индукторски телефон до бесвјести. Тада ми је Мерчеп ставио шпиц ножа на тјеме главе... Тада су у канцеларију увели Радмилу Чубрић. Мене су 'откачили' и пребацили у другу учионицу. Тамо сам био згранут јер сам видио Симу, Душка, Дотлића, Мишу Врачара... све у крви, разбијени. Одмах су скочила двојица усташа у црним одјелима и почели ме разбијати свим и свачим.

 

 

 

КУКОВИ ОГЛОДАНИ

Извели су нас ван испред школе. Дали су нам неко цријево водом да се умијемо од крви. Опет су нас вратили у исту просторију. Ту смо на голом патосу провели 12 ноћи и дана. Били смо готово сви проглодани на куковима. Свког дана су долазили неки да нас испитују. Доносили су нам мало хране: крува, саламе и сланине... за нас цивиле, док су старијешине водили негдје на ручак. Мене је овај циганин одвео стражар изве' ван да ме почасти ракијом. Он ми је узео све новце и динаре и њемачке марке. Тада је наишао Јосип Крмпотић, комшија из сусједног села и понудио цигану два пива да ме закоље, што је он одбио.

Посље 12 дана дошла су ми тројица усташа са аутомобилом марке 'Фиат 1107'. Почели су да нас вежу три по три. Сигурно су нас укрцавали више од пола сата, тукући нас свим и свачим. Њима су се придружили мјештани тако да су нас онако крваве и измрцварене довезли до ћелија. Ту нас је чекала чета њихове војне полиције, који су нас детаљно поломили све редом.

Та соба гдје су нас смјестили била је црвена као да смо у некој сточној клаоници, све се црвенило од наше крви. Посље су нам дали да ми то кречимо.

Умјесто подметача, дали су нам шест кревета са мадрацима. Изводили су нас једног по једног на бријање, али нам нису дали да се купамо четири мјесеца и то пред размјену.

 

 

 

УПИСАНИ У СПИСАК ЦРВЕНОГ КРСТА

778 казамата за Србе 1991-1995
 

Ту смо ми цивили сваки дан имали радну обавезу: вадили смо крумпире, поправљали макадамски пут до њихових тајних складишта на Велебиту. Имали су и фарму оваца у Заблати. Тамо смо са ветеринаром Томиславом Мештровићем из Сплита прали ноге овцама, утоварали кукуруз. Ја сам под упереним аутоматима кла' овце и јањад за њих и за затвор.

Једно јутро су упали у затвор припадници Црвеног крста из Женеве, а усташе нису стигле да нас одвезу и сакрију. Тако да су нас они регистровали и уписали у свој списак. То нас је спасило.

Када смо завршили сортирање око 50 вагона крумпира прозвали су нас све на ходнику и вратили у собе. Око поноћи су мене извели првог  и њих петорица су почели крвнички да ме ударају. Тада су ме убацили у собу и све редом почели да воде ван и разбијају.

Ујутро око осам сати почели су прозивати једног по једног. Говорили су ми да узмем своје ствари и да изађем. Остао сам у соби чекајући да ме прозове неко. Чуо сам звукове аутобуса испред затвора. Лупао сам на врата. Дошао је стражар и питао сам га гдје су 'ови'. Он ми је одговорио да одоше на размјену. Пошто је ожењен из мог села Јуре Старчевић, питао сам га када ћу ја ићи на размјену, рече ми дрско никада, и закључао ћелију.

 

 

 

ПОСЕБНА ЋЕЛИЈА БР. 80

Од тада је настала права тортура и пакао. Свако вече сам добива' батине, а храна нам је смањена на један оброк дневно... у 14 сати смо добивали комад крува намазан паштетом.

У зиму ме пребацују у посебну ћелију бр. 80 која је имала прислушкиваче, што сам сазнао посље размјене. Ту сам прове' 25 дана... само прозор, решетке, једно ћебе. Било је јако хладно, петнаест степени испод нуле у Госпићу.

Сваку ноћ долазе батинаши, само јауци из мене се чују. Пребацују ме у ћелију бр. 79 код капетана Дане Дракуле, гдје ми је било мало боље. Од њега сам сазнао да су ту Реља, Бајић, Богдан и Гоце.

Дошао је и Бадњи дан... 6. јануар 1992. године. Ујутро је мени дошао Јуре Матић и рекао да узмем своје ствари. Имао сам само крваву марамицу и прљау поткошуљу. Он ми је наредио да то бацим у канту. Одвео ме до канцеларије, гдје сједио затворски заповједник Јосип Шупе, који ми је вратио лична документа: возачку, пасош, оружани лист...

Укрцали су нас неколико у комби и одвезли према Карлобагу. Ту су нас зауставили у Брушанима, али су нас одбранили од батинаша. Наставили смо према Ријеци, па онда Карловац и Загреб.

 

 

 

НАСТАВАК ПАКЛА У ЗАГРЕБУ

Милош Богдановић, посље рата
 

У Загребу су нас смјестили у Гајеву улицу, у бивши војни истражни затвор ЈНА. Одузели су нам сва документа и бацили у канту. У том загребачком затвору су нас подјелили у ћелије. Ја сам био у ћелији бр. 7. Два дана нисмо ништа јели. Дошли су неки грмаљи из Имотског, који си нас све поломили. Добро сам упамтио неког Марка.

Пребацили су нас у затвор Керестинац, то је исто у Загребу, бивша војна ракетна база ЈНА. Тамо су нас седам дана без престанка тукли. Морали смо стајати уза зид и пјевати усташке пјесме: 'Теци Драво, теци Саво...', затим 'Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана' и др. Клечао четири сата дневно. 

Онда ме 18. јануара 1992. лично Тихомир Орешковић поломио, тако да сам имао бар 20 подлева крви. Тада су нам донијели 5 конзерви цвекле и крува. Опет сам оста' сам у ћелији. Одвели су све сем мене и Дракуле, који је писа' писмо да жели да се врати у њихову војску, јер му је жена Чехиња и остала је у стану њиховом у Пули (Истра).

 

 

 

МИРИС СЛОБОДЕ

Дана 20. јануара 1992. укрцали су мене и Дракулу у возило 'пуха' и повели... Бјеловар, Вировитица, Ђаково па Славонски Шамац. Тамо смо чекали везани два сата у аутомобилу. Чувар нам је донио флашу воде и дао по цигарету. Тачно у поноћ кренули смо преко моста у Босански Шамац (Република Српска).

Прво сам угледа' пуковника Мандарића који је вршио размјену заробљеника са наше стране. Осјетио сам мирис слободе...".

 

 

Извор: zlocininadsrbima.com
15.01.2018.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 4256  пута
Број гласова: 37


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

За злочин у Коњицу пет и по година затвора Гакићу и Жилићу

Срби из Хрватске се боре за своју имовину преко Стразбура, али тужбе папрене

Вeдро нeбо нaд Слaвониjом – три причe о jeдном Бљeску

Свједочанство Мире Бајрамовића у сплитском Фералу

Томислав Мерчеп и његове жртве

Сaопштeњe поводом оштeћeњa спомeн обиљeжja у славонским Мeдaримa

У муслиманском логору Силос смршао 50 килограма




Поделите ову вест, нека се чује истина...































Skip Navigation Links