Оног јула, четр'ес прве,
Кад је звезда усијала,
Гавран лети над пољима,
Туга селом залајала.

Црни облак надвио се
Изнад целе Србадије,
Дош'о Хрват међ' житеље,
Хоће крви да попије;

Па одведе сваког чија,
Ка Истоку, Црква гледа,
Те му, мирно, препоручи,
Да се спаси, њему преда;

Тако што ће прећи код њих,
Бити део католика,
И окренут' леђа оцу,
Палог краљевог војника.

Који живот за Крст даде
Часни и Слободу златну,
Те му тако он зададе
Рану већу но ону ратну.

Ал' не хтеде Василије
Прећи преко кућног прага,
Док Икону не целива,
Тако спаси се од врага.

Прекрсти се и помоли,
Не да сузи да потекне,
Рече сину уплаканом,
Да се Христа не одрекне;

И да никад, за живота,
Име Стефан не уклони,
Ма колико да га тукли,
Ма колико да га боли.

Гледајући док му жену
Растргаше бајонетом,
Он се, мирно, тад окрене
Заштитнику своме Светом,

И пољуби ону траку
Што му краси леву руку,
На њој пише: „Православац“
Због Тог живи сву ту муку.

Затим њега одведоше
У тај логор „ведрог неба“,
Ком зидине жица беше,
Траву једеш 'место ‘леба;

Напајаш се ту кишницом,
Из каљуже пијеш воду,
Бога молиш с Велебита
Да Србину да слободу;

Те да живи он поштено,
На свом вековном имању,
А не да се сваког дана
Ти зачудиш новом клању;

Па да чујеш страшне крике,
Што парају твоје уши,
Допирући из бунара,
Од Србина што се гуши;

Одсечених руку, ногу,
С повађена оба ока,
Ал' Степинац тад' не знаде,
Србин има Три сведока!

Оца, Сина, Светох Духа,
И истинску веру своју,
За коју је он погин'о,
У том страшном, мучном боју.

Другог дана не знаш кад ће
Доћи за те' судњи час,
Кад ће онај у кошуљи
Прозват тебе на сав глас;

Да те води неком правцу
У ком' пута назад нема,
А ти, свестан, њему идеш,
Знадеш добро шта се спрема;

Ту те чека Дупчан јама,
Код Рибника, где те кољу,
Па ти потом чупа нокте,
Сече језик, ломи вољу;

Удара те по сред чела
Не би ли те усмртио,
Ти, за инат, њему живиш,
Часно Крст си упртио;

А он ломи руке твоје,
Врелом водом месо шури,
А ти, Србин, ћутке гледаш,
Противиш се лако бури.

Ал' ту зверства не престају,
НДХ је тако хтела,
Да се Срби сви покољу
И очисте србска села.

Да напуне Шаран јаму
Пуну србским лешевима,
И оставе ову земљу
У наслеђе синовима.

Ил' у јаму Угљевачу
Мртве кости посадити,
Па их после кречом посут,
Мошти Свете запалити.

Мислећ' тако да ће моћи
Затрет' зверства што правише,
Ал' им Јаме не дадоше,
Пуне саме прозборише:

„Овде леже многи Срби,
Главу зарад Христа даше,
За сву муку и сва зверства
Задужени су усташе!“

Стефан Максимовић из Борова Села
Написано: 2021. љета Господњег

Стихови су посвећени хиљадама србских мученика који су убијени у пролеће и лето 1941. у Јадовничком логору смрти. Заправо, Госпић-Јадовно-Паг је само једна карика у хрватском систему концентрационих логора за време Другог светског рата.

Наци-фашистичка творевина, Независна Држава Хрватска је као сателит Трећег Рајха односно Хитлерове коалиције, на својој територији од Драве до Јадрана током 1941-1945 поубијала на најстрашније начине преко 1.500.000 невиних жртава само зато што су били "неподобни" у националном и верском погледу. Злочини геноцида су спроведени, уз помоћ Римске курије, по жељи Ватикана над Србима, Јеврејима и Ромима. Хрвати и муслимани су се већином приклонили режиму који је предводио монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац.

Хрватско и муслиманско друштво у доба владавине Јосипа Броза Тита у Југославији никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације, као што је то урађено у Италији и Немачкој након ДСР. Такође, последњих деценија све више се чује глас оних који би да игноришу или пак умањују не само број србских жртава у Јасеновцу и НДХ, већ правећи историјски ревизионизам од Срба праве зликовце, а усташке крволоке стављају на пиједестал мученика.

Зато су овакви стихови драгоцени у циљу борбе за истину, али и културе памћења, да се никада не понови.