Етничко чишћење у Вировитици је назив за организован и плански удружени злочиначки подухват који је извршен почетком деведесетих година 20. стољећа, када је трајало разбијање Југославије и оружани сукоби на тлу исте.
Страначки прваци Хрватске Демократске Заједнице које је предводио Ђуро Дечак, имали су налог централе ХДЗ из Загреба да путем специјалног система застрашивања, али и оружаних напада, радикално смање број Срба не само на подручју вировитичке општине, већ и Билогоре и Западне Славоније.
Хрватске паравојне снаге су крајем 1991. и почетком 1992. у том крају спровеле две велике злочиначке акције (Откос и Оркан) које су довеле до великог егзодуса србског живља, када је преко 70.000 људи протјерано из својих домова.
Вировитица је имала своју 127. бригаду у саставу хрватске паравојске ткз. Збора Народне Гарде, а кроз коју је прошло 4.500 бојовника. У свом саставу је имала три пјешадијска батаљона, једна инжењеријска чета и артиљеријско-ракетни дивизион. Командант је био Ђуро Дечак, а начелник штаба је био Марко Крстановић.
Више хиљада Срба из вировитичког краја је присилно напустило своја огњишта, а њихова имовина је спаљивана, рушена и пљачкана.
Подаци о овом удруженом злочиначком подухвату постоје у извјештајима југославенског Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права. Проценат Срба који су живели у Вировтици 1991. само десет година касније је умањен чак седам пута.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Вировитици
Вировитица је град у сјеверо-западним дијеловима Славоније, на граници са Билогором, у близини ријеке Драве (границе са Мађарском).
У Средњем вијеку вировитички крај је био у саставу Угарске краљевине, а њихови племићи су имали своје посједе. Важно је поменути да је овдје своја имања имала Катарина Бранковић, кћерка србског деспота Ђурађа, а жена цељског грофа Урлиха II (њемачки племић).
Турци су освојили Вировитицу 1552. и под њиховом управом је била 132 године, односно до краја XVII стољећа, када је ослобођена са аустријским трупама под комадном грофа Леског.
Срби су у овим крајевима присутни више стољећа. На великом црвено-народном сабору у Темишвару имали су свог представника, трговца Атанасија Дуку. Православна црква Св. Вазнесења је сазидана 1854. године, иако су православни свештеници овдје богослужили још од 1814. године. Окупљање народа и збор је био о Спасовдану.
Покренут је "Српски народни лист" још 1839. док је "Сербска пчела" покренута две године раније. Из Подравске Слатине у Вировитицу је премјештено Србско Народно Позориште.
Док је постојала Војна крајина (све до 1881.) три и по стољећа, посебна област под управом Бечког двора, Вировитица је била у њеном саставу. Циљ је био бранити Хабзбуршку монархију од турских упада и пљачкаша.
Након Првог свјетског рата у околину Вировитице насељава се повећи број досељеника из Херцеговине, углавном православних Срба. Њих је насељавао краљ Петар I Карађорђевић, односно давао је плодну земљу и шуме својим Солунцима. Тако су настала насеља: Градина, Митровица, Мајаковац, Гаћиште, Клиса, Обилићево, Нетача, Зриња, Терезино Поље, Ратинке, Дијелика, Ада, Рита, Брезово Поље...итд.
Када је априла 1941. након инвазије Сила Осовина на југославенску краљевину која је раскомадана, створена наци-фашистичка Независна Држава Хрватска, на чијем челу су се налазио монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Циљ је био истребити Србе и Православље на простору од Драве до Јадрана.
Оружане снаге НДХ: Усташе и Домобрани су спроводили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.
У Вировитици су наоружани одреди су вршили пљачке, палеж, масовна убиства, рушили, минирали... добар дио србског живља је покатоличаван, чак су и православна гробља преоравана. Око 4.000 Срба је протјерано у окупирану Србију (под Недићевом управом). Исто тако србска нејач је одовођена у концентрационе логоре Даница и Јасеновац. Ово је након 1945. нарушило националну сутруктуру, па су Срби изгубили релативну већину.
Брозов режим је посље рата прогањао и хапсио све оне који би јавно причали о страдањима Срба. Југославенски комунисти су његовали лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали, мислећи да никада више неће бити рата и страдања.
Шездесетих и седамдесетих година 20. стољећа преко Вировитице су вршени упади припадника хрватске емиграције, са циљем рушења СФРЈ и обнове НДХ.
Ђуро Дечак је био страначки предводник локланог одбора Хрватске Деморкатске Странке.
Он је био дио тајне акције илегалног наоружавања који је вођен у јесен 1990. познато као "Афера Шпегељ". Ухапшен је почетком 1991. године од Контраобавјештајне службе ЈНА, али је посље пар мјесеци пуштен на слободу под неразјашњеним околностима, иако је осуђен од Војног суда Пете војне области у Загребу на три године затвора због рушења уставног поретка, кријумчарења оружја и ширења националне мржње.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Припадници хрватске Паравојне полиције предвођени са Жељком Ихарошем је ухапсила 1. новембра 1991. др Ранка Митрића у Дому здравља на радном мјесту. Прошао је сурову тортуру од Ихарошеве групе (Иван Врбан, Анђелко Кашај, Лука Перак...) који су му показали лажну оптужбу да је Митрић наводно напао ножем једног хрватског војника. Митрић је доведен у касарну и ту пребијен до крви. Потом је изнет до градске шахте, убијен и бачен у њу.
Дана 13. новембра 1991. у дом Гојка Крајиновића упадају три припадника хрватских паравојних формација ткз. Збора Народне Гарде који врише незаконити претрес. Исечене су му телефонске жице и наређено му је да пође са њима. Смјештен је у један камион гдје је било још десетак Срба. Утамничени су у подруму Славонске пивнице, гдје су били неколико дана. Потом су размјењени у селу Клиса. Његова кућа у Сухопољу је порушена, а прије тога опљачкана. (Доказ 340/94-7).
Србски цивил Богдан Мудринић је киднапован 11. децембра 1991. и одведен у војни затвор у касарни. Тамо је мучен и малтретиран више од 48 сати, од стране војних полицајаца хрватске војске и на крају убијен. Његово тијело никада није пронађено. Одговорност за овај злочин против човјечности сноси Ихарошева група.
У ноћи 12. на 13. децембра 1991. припадници ЗНГ упадају у кућу Славка Зековића (59) у селу Цабуна. Он је убијен на веома бруталан начин... њему су поломљене руке и ноге, а доња вилица исчупана. Врат му је био пресјечен ножем. Након овог убиства, Срби су из овог мјеста тражили помоћ од Антуна Фабијанеца предсједника општине, али је он то одбио и рекао им да морају да се одселе.
У селу Ораховица, 24. децембра 1991. маскирани припадници ЗНГ противзаконито обијају кућу Муселиновића. Из ватреног оружја убијени су Миодраг (46) и Милица (42), као и њихова комшиница Десанка Николић (69). Миодраг је био пензионисан припадник Савезне полиције. Убиство је извршено на римокатоличко Бадње вече. Обдукција је извршена у Вировитици наредни дан. На сахрани без православног свештеника су дошли злочинци који су отпочели пуцњаву, тако да се малобројни рођаци разбјежаше.
Заштићени свједок је био пензионер и живио у Вировитици. Његово психо-физичко малтреитрање је започето средином 1991. Његова кћер је у школи константно трпила увреде. Пријећено му је клањем. Више пута када би улазио у кафану био би претучен толико да би губио свијест и био сав крвав. Наведена су имена других Срба који су претучени: Мићо Петровић, Жељко Вујашковић и др. Њима се губи сваки траг, воде се као нестали.
Убијене Србе су затрпавали булдожерима у Лончарицама, Дапчевици, Грубишном Пољу...тј. тамо се налазе масовне гробнице убијених Срба.
У Сухопољу 1. јануара 1992. наоружани припадници ЗНГ које је предводио Драго Станишек упадају на имање старијег Србина који је био у пензији. Кућа његовог старијег сина је минирана експлозивом, а он је побјегао наредни дан на србску територију. Млађи син му је ухапшен у Бјеловару и незаконито држан у притвору. Размјењен је за хрватске бојовнике, иако је он био цивил. Свједок је тешко претучен, да су му стављене копче на вилицу и избијена су му 4 зуба. Комшије су га одвели у болницу, а докторка му је рекла да не смије ту остати јер ће га Зенговци ту тражити. Он је побјегао у Републику Србију.
У селу Борова, покрај Вировитице 10. јануара 1992. увече хрватски паравојници долазе у породичну кућу Душка Шапоње, гдје га киднапују и убијају у Наудовцу рафалима из аутоматске пушке. Душкову невјенчану супругу Дубравку Јагодић је Дарко Пипл силовао у присуству малољетног сина и њене мајке. На Шапоњу је испаљено 76 метака, док му је пола главе недостајало. Такође на лешу су јасно уочени трагови ножа, јер је прије убиства брутално мучен. И рука му је од рафала фалила. Нађен је у неком јарку сав унакажен.
У ноћи између 1. и 2. фебурара 1992. десетак припадника ХДЗ међу којима Аница Вазен и Жељко Вајда упадају у кућу једног Србина у селу Цабун који је више мјесеци био изложен пријетњама и провокацијама од својих комшија. Свог сина је раније пребацио у Мађарску, јер се бојао за његову сигурност. Патроле полиције су често долазиле у његову кућу и вршиле претрес, без судског налога. Те вечери око 02:30 сати је почело тешко малтретирање њега и његове супруге. Када су мучитељи отишли, они су побјегли код пријатеља гдје су се крили, а потом побјегли у Републику Србију. Касније су Хрвату продали кућу за пет пута нижу цијену. Његов примјер сљедили су и други Срби из околине.
Припадници 127. бригаде из Вировитице су ишли и у друге крајеве, не само Славоније, већ широм авнојевске Хрватске гдје су учествовали у прогонима србског становништва, са циљем њиховог трајног исељавања.
У Вировитици се и даље воде као нестали, а сумња се да су убијени:
- Ранко Старовић, средином јула 1991.
- Стеван Радловић (76), почетком августа 1991.
- Слободан Поплашен (16), 16. августа 1991.
- Мићо Петровић...од 5. септембра 1991.
- Миленко Момчиловић (63) из Пчелића...почетком децембра 1991.
- Владимир Грубор, април 1992.
ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ПЉАЧКЕ
Почетком деведесетих година XX стољећа Иван Трудић је као предсједник Општинског суда у Вировитици био дио удруженог злочиначког подухвата, јер је озаконио безакоње. Тачније, имовина многих Срба у вировитичком крају је пљачкана и(ли) уништавана без икаквих санкција.
Својевремено је Каратарина Пеовић, лидер политичке партије Радничка фронта у Хрватској објаснила Трудићеве криминалне радње овако:
„Фиктивном тужбом се потраживала имовина. Тај игроказ је ишао отприлике овако... Украдеш Србину нпр. аутомобил, онда нађеш два сведока који кажу да си Србину 'платио' ауто, па се објави на плочи суда и тамо стоји та пресуда. Србин се не огласи и онда му се одузме имовина!”
Оваквих пресуда је било десетине, гдје су Срби видјели шта је посреди, скупа са другим ненормалним дешавањима у Вировитици и масовно напуштали своју имовину и бјежали што даље.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Током деведесетих година Туђманов режим у Хрватској готово никада није процесуирао виновнике злочина, етничког чишћења, јер су управо прваци ХДЗ били креатори атмосфере страха и терора у којима су се Срби осјећали несигурно и за себе и своју имовину. Између осталог усвојен је још 1992. године контраверзан Закон о опросту.
Хиљаде Срба из вировитичког краја је морало да принудно напусти своје домове и да се исели.
Међутим, након што се 2000. године промјенила власт у Хрватској, клима је остала слична. Потоњи предсједник Стјепан Месић и премијер Ивица Рачан нису се бавили санцкионисањем екстремиста који су учествовали у удруженом подухвату 1991-1995. Њихови мандати су већином били на легализацији ових кривичних дјела.
Жељко Ихарош у судници
Хрватско тужилаштво је успјело арпила 1992. године да покрене поступак против Ивице Мајетића и Дарка Пипла, који су осумњичени за ратни злочин над породицом Шапоња-Јагодић, иако је у том злочину учествовало више особа. Њих двојица су осуђени на девет односно 10 година, затвора, али ниједан није издржавао казну до краја, већ су пуштени посље годину односно четири љета донцније, усљед помиловања предсједника Фрање Туђмана.
Ихарошева група је током 2001-2006 суђена пред хрватским правосуђем за наведена злодјела, али су сви ослобођени усљед "недостатака" доказа.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О прогону Срба у вировитичком крају није снимљен ниједан документарни филм. Није написана ниједна књига. Само је сачињен извјештај Србског сабора из Западне Славоније који је у писаном облику предат Југославенском Комитету.
На бившем јужнославенском простору никада није одржана ниједна јавна трибина, округли сто или форум са овом темом.
ЗАКЉУЧАК
Етничко чишћење Вировитице је само једна карика геноцидног ланца који се током деведесетих година 20. вијека обрушио на Србе у Хрватској од стране Туђмановог режима.
Циљ врхушке Хрватске Демократске Заједнице је био нестанак Срба не само са подручја Вировтице и Западне Славоније, већ и цијеле авнојевске Хрватске. Заправо, хрватски екстремисти су жељели етнички и вјерски чисту државу, односно обнову наци-фашистичке НДХ. Број Срба у Вировитици је од 1991. са 20% Срба, већ 2001. године пао на 3.2 процента.
Овакав сценарио је могућ јер хрватско друштво никада након Другог свјетског рата није прошло процес дефашистизације и денацификације као у Италији и Њемачкој. Брозов режим у Југославији је гајио лажно братство и јединство у који су само наивни Срби вјеровали. Хрвати су одгајани у србомржњи и антијугославенским осјећањима, док је истовремено Србима било забрањено да причају о својим страдањима. Забрањивани су им чак и вјерски обреди: помени и парастоси на стратиштима.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за овакве монструозне злочине, као што је и ова вировитичка злодјела.