Злочин у Кусоњама је монструозни злочин који су починиле хрватске усташе 13. августа 1942. године у западнославонском селу Кусоње, општина Пакрац, гдје су Срби имали већину.
Ово је трећи злочин које су усташки злочинци починили на исти начин, тако што су србске цивиле (махом жене и дјецу) убијале православној цркви.
Прва два злочина: Глинска црква 29. јула 1941. и Драксенићка црква 14. јануара 1942. су учињена клањем Срба у самој цркви, а овај је учињен затварањем жртава, а потом спаљивањем цркве. Број убијених Срба односно настадалих је тог Августовског масакра био око 700 Срба, а у самој цркви је спаљено 473 Срба.
У овом ужасном злочину су убијани мјештани Кусоња и околних села Драговић и Чакловац, као и србске избјеглице са Козаре.
Кусоње се иначе налази на 40 км од концентрационог логора Јасеновац.
Број настрадалих житеља Кусоња за вријеме Другог свјетског рата био је више од половине, што га сврстава у једно од најстрадалнијих мјеста на подручју Независне Државе Хрватске.
Комунистичке власти су посље 1945. године забрањивале приче о злочинима над Србима, јер су сматрале да то нарушава братство и јединство јужнославенских народа, темеље на којима је сазидана социјалистичка Југославија.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Кусоњама
Кусоње су већинско србско село смјештено у равници западне Славоније, у подножију планине Псуњ. Територијално спада под општину Пакрац.
Овај крај је изузетно богат флором и фауном, шумама гдје се налазио чувени славонски храст, често узурпиран за изгрдадњу Бечког двора.
У ове крајеве Јужни Славени су дошли у 6. вијеку, који су касније формирали своје државе. Касније су дошли Угари и присвојили те територије у своју краљевину. Надирањем Турака на Балкан под њихову власт падају Византија, Бугарска, Србија, Босна... Тврђава код Пакраца је заузета 1543. године. Турци су наставили своје освајачке походе све до Беча, када су поражени 1683. године. Настаје период повлачења, односно 150 година су Османлије владале овим славонским крајем.
У том постосманлијсом периоду је и формирана Војна Крајина од Срба, који су са турске територије дошлии на подручије под управо Хазбуршке монархије, јер нису хтјели прихватити ислам. Крајишки Срби су били повлашћени у односу на хрватске сељаке и кметове, а били су и већина на територији Војне Крајине. Све до краја Првог светског рата, Кусоње је било део угарске провинције Хрватска и Славонија. Како је Аустро-Угарска царевина нестала крајем 1918. читав крај је ушао у састав Краљевине СХС, односно Југославије (од 1929.). Административно је потпадало под Савску бановину.
Православна црква Светог Георгија је изграђена 1734. године.
Краљ Петар I Карађорђевић, познатији као Ослободилац у ове крајеве насељавао је Солунске добровољце из Далмације, Босне, Лике и Херцеговине дајући им земљу на уживање. Управо су они били први на удару, када се формирала квислиншка НДХ... јер су се усташе бојале њиховог организовања.
Кусоње је до Другог свјетског рата имало око 1.100 становника, од чега су највећим дијелом били Срби, преко 90%, остало су били Хрвати и једна ромска породица. Сви живјели складно и борили се за боље сутра. Успоставом НДХ, настале су промјене у образовању, одмах је ћирилица избачена, промјењен ријечник и календар. А већ од љета 1941. почео је прогон угледних и истакнутих Срба, чланова Соколских покрета и сл.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Усташе су масовно пустошлиле србска села у Западној Славонији, одмах по оснивању Независне Државе Хрватске. Већ 28. априла 1941. направљен је стравичан покољ у Гудовцу.
Дана 5. августа 1942. односно осам дана раније од овог злочина у сусједном србском селу Дреза група хрватских усташа су ноћу у 03:00 сата изненада напале Дрежанце и читаво село је нестало. Онај ко није убијен, одведен је у логор Јасеновац, а од тамо се нико није вратио жив.
Присилно покрштавање православних Срба
и превођење у римокатолике
Становници Куњоња стога нису спавали у кућама и ујутро су се враћали у село, односно одлазили у поља да обрађују своју земљу.
ЗЛОЧИН
Дана 13. августа 1942. око 09:00 сати усташе упадају изнанада у село Кусоње и одмах хватају мјештане, углавном жене и малољетну дјецу. Већину су их нагурали у цркву, њих 473 Срба јер је толико могло стати, набацали су и сламе, па закључали врата.
Поливали су дрвена врата цркве бензином и упалили ватру. Црква је почела да гори, а србска дјеца и жене да вриште од болова, који су били несносни. Све живо је изгорјело и црква и жртве. Усташе су се смијале и славиле свој "успјех".
Један дио жртава око 250 Срба, усташе су побацале у дубоке бунаре, неколико десетина које су затим затрпавали земљом. Само је једна жена, која је имала рану на врату од ножа, успјела да се извуче испод гомиле лешева и преживи. Она је касније испричала шта је све видјела.
Преостали становници Кусоња и србске избјеглице су одведене у концентрационе логоре: Јасеновац, Стара Градишка, Даница и др. Старија мушка дјеца узраста од 13 до 16 година су одвођена у хрватска села на присилан рад.
СВЈЕДОЧЕЊА
Драган Грујић, преживјели мјештанин, тада малољетни дјечак казује слиједеће:
- "Стaновници Кусоњa тe 1942. нису били нeприпрeмљeни, знaли су дa ћe сe трaгeдиja догодити, aли нису знaли кaдa... Прeживио сам зaхвaљуjући томe што сам био скривeн у jaрцимa, покривeни трaвом с глaвом прeмa зeмљи, лeжeћи мирно бeз глaсa и дaхa. Обзиром нa догaђaњa у сусjeдним сeлимa нисмо спaвaли у кућaмa, нeго по шумaмa. Моja породица коja je билa нajброjниja у сeлу, спaвaлa je у виногрaдимa. Но тaктикa je од стрaнe усташа билa промиjeњeнa.
Код нас у селу обичaj je био дa звоно нa цркви звони око 5 сaти, aко je звонило мaло звоно то je знaчило дa je нeтко умро. Тeхником звоњeњa мjeштaнимa сe доjaвљивaло дa je покоjник мушкa или жeнскa особa. И тог 13. коловозa чуло сe мaло звоно коje je звонило по свим прaвилимa. Онaj ко je звонио jaко je добро знaо зa тaj обичaj. Никaд нисмо сaзнaли тко je то био. Сигурно неко из села.
Док су Дeрeзу нaпaли око 03-04 сaтa у ноћи, у Кусоњe су дошли око 09 уjутро кaд су сe вeћ сви сeљaни врaтили у сeло и отишли нa пољe. У трeнутку кaдa су сe поjaвили нaоружaни воjници био сaм вaни. Поручили су људимa дa сe врaтe кући ‘jeр ћe бити прeсeљeњa’. Испрвa су поступaли нормaлно, а онда се десило зло!".
Преживјели страхоте усташког зулума:
Драган Грујућ и Стојан Дамјановић
Стојан Дамјановић, преживјели Кусоњчанин коме су усташе тог дана мајку и сестру одвеле у заробљеништво, о тој августовској трагедији казује слиједеће:
- "Бунaри у које су бaчeнa тиjeлa стрaдaлникa нaлaзилa су сe у близини кућe Груjићeвих, одмaх изa воћњaкa. Тогa дaнa били су срaвњeни и зaтрпaни зeмљом. Нaжaлост, никада ниje извршeн прeглeд тих бунaрa, односно eксхумaциja посмртних остaтaкa...
Дошли смо до пописa оних особa зa коje прeтпостaвљaмо дa су бaчeни у бунaрe, a имaмо и попис оних коjи су одвeдeни у логор Стaрa Грaдишкa, мeђу њимa je било и 30-40 дjeвоjaкa. Предали смо влaдики прeдaли обjeдињeни попис свих жртaвa сeлa Кусоњe поимeнично".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Кусоњама су послије злочина, преживјели мјештани лоцирали два мјеста страдања: православна црква и бунари. Одмах су приступили чишћењу локалитету злочина. У цркви је била права страва и ужас невиђених размјера. Ништа није било сем голих зидова и гарежи. Чак ни металних предмета није било јер су се истопили од велике температуре.
Само 500-тинак мјештана Кусоња је успјело да преживи рат и усташко лудило. Враћали су се у село током 1945-1946. Касније је неке пут одвео у Загреб или Београд на школовање.
Југославенске комунистичке власти послије Другог свјетског рата забрањивали су да се прича о злочинима, националности жртава и зликоваца, тако да је овај свирепи злочин остао познат само у Пакрацу и околини.
Штавише, ни црква деценијама није смјела бити обнављана, нису власти дале дозволу. Све до 1987. црква је била без крова, па су тек тада кренули радови на обнављању цркве послије више од четири деценије након завршетка Другог свјетског рата.
Васкрсавањем неоусташког покрета с почетка 1990-их засвирале су ратне трубе, које су најавиле нова страдања. Тако је 1992. године црква у Кусоњама опет црква оштећена, а србски народ се нашао на мети хрватских зенговаца.
У злочиначкој акцији "Бљесак", сви становници села су отишли у избјеглиштво, углавном у Републику Србију или Босну и Херцеговину. Зенговци су уништили све спомен-плоче о србским страдањима, јер нису хтели да постоје трагови о њиховим злочинима, односно њихових очева и дједова.
У другој половини деведесетих година 20. вијека у село се вратило једва 150 мјештана, углавном старије доби. Они одржавају сјећање на августовски помор села, сваког 13. августа.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Кусоњама су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата у клеро-фашистичкој Независкој Држави Хрватској, на чијем челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Славоније, већ читавог простора од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана, јер су хрватски фашисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу, а за то су добли благослов Ватикана и помоћ Римске курије.
С обзиром да су Срби наивно вјеровали скоро пола вијека у лажно братство и јединство, а хрватски комунисти су пажљиво водили конце како би Србе у Брозовој Југославији обезглавили, прво духовно, а онда национало и културно, пошто никаква аутономија није дозвољена. Свако ко би помињао оваква питања био би или затворен или убијен.
Хрвати су притајено чекали погодан моменат почетком 1990-их година када је разбијена СФР Југославија под утицајем страних фактора, прије свега Њемачке, Аустрије, САД и Велике Британије, те наставили тамо гдје су им очеви и дједови стали 1945. године. Данас хрватско друштво пошто није прошло процес дефашистизације, а усљед велике индокринације Ватикана игнорише и негира постојање ових злодјела што намеће нове страхове да ће се геноцид поновити.