Поглавников тјелесни здруг (ПТЗ) је елитна јединица оружаних снага наци-фашистичке Независне Државе Хрватске која је током Другог свјетског рата одговорна за масовна злодјела, односно саучесништво у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима.

Основани су у прољеће 1941. године, одмах пошто је извршена агресија Сила Осовина на Краљевину Југославију, када је њена територија раскомадана. За команданта је постављен Анте Мошков, хрватски терориста и емигрант.

У почетку је ова борбена формација имала свега 300 особа под оружјем односно имала је статус бојне (батаљона), али је временом расла, прво у ранг бригаде, а касније и дивизије, када је промјенила име у хрватску 1. дивизију. Сама јединица је првобитно попуњена кадровима хрватских емиграната из Италије.

Током 1941-1945, ПТЗ је имао читаву ниску злодјела, односно извршени су масовни покољи над цивилима србске националности на Кордуну, Загорју, Горским Котарима, Билогори, Подравине, Мославине... гдје је бестијалност и умоболност усташких крволока достизала амплитуду. Сем тога, припадници ПТЗ су добили овлашћење да обезбеђују важне објекте, личности и институције НДХ.

За добро обављен "посао", официри ове јединице су више пута одликовани од војног министра НДХ Славка Кватерника.

У прољеће 1945. долази до свеопштег расула читаве администрације Независне Државе Хрватске, јер су партизанске дивизије силовито јуришале према Алпима гонећи усташке крволоке. Тако се и сама ПТЗ распала, односно њени припадници су бјежали ка Италији и Аустрији, при чему су бојовници ПТЗ обезбјеђивали "златни товар", односно опљачкане драгоцнености.

ПРЕТХОДНИЦА

Усташки покрет је основан почетком 1929. године у Загребу, за вођу је изабран адовкат Анте Павелић. Због својих расистичких и шовинистичких идеја, као и рушења уставно-правног поретка, власти Краљевине СХС су одмах забраниле рад. У страху од хапшења, Павелић је побјегао преко границе. Дошао је у контакт са хрватским официрима који су остали у Аустрији и Мађарској након распада Хабзбуршке монархије.

У то вријеме дошло је до Велике економске кризе на Западу. Бенито Мусолини је сувернео владао Италијом, док је пар година касније Адолф Хитлер преузео власт у Њемачкој. Тих година је наци-фашизам свуда бујао у Европи, јер није било посла, а несташица хране је преовладала.

Минхенски сусрети: Мусолини и Хитлер

Током тридесетих година 20. вијека, Павелић је успјешно дјеловао у емиграцији, гдје је окупљао хрватске пробисвјете и добио подршку не само од Ватикана, већ и италијанског диктатора Бенита Мусолијија. Анте Павелић је имао не само широм Италије, већ и у Аустрији и Мађарској десетине кампова за обуку хрватских младића везано за тероризам и диверзије. Разлог томе је што су сусједне земље имале територијалне претензије на Југославију, на коју су гледали као србски бастион.

Нацистички фирер и лидер Трећег Рајха, Адолф Хитлер је такође дао подршку Павелићу и његовим сарадницима јер је желио освету према Југославији и Србима због пораза у Великом рату.

Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника

Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.

За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.

Добри сарадници: Павелић и Степинац

Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.

Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.

Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:

 „Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“

ОСНИВАЊЕ

Чим је Усташки режим почео са успоставом своје власти, 21. априла 1941. формирана је Поглавникова тјелесна бојна (ПТБ). Ова оружана формација се сматра за прву те врсте у НДХ. Имала је око 300 бојовника, гдје су највећим дијелом били хрватски емигранти, који су пребјегли из Југославије у Италију због антидржавних активности.

За првог команданта ове формације изабран је Јеролим Катић (1906-1945), који се није најбоље показао у обављању задатака, па је смјењен након неколико мјесеци. На почетку Другог свјетског рата ПТБ је имала проблем са недицсиплином и разузданим понашањем својих припадника.

ПТБ је наређења за своје акције добијала од Главног штаба Усташке војнице тј. њима је подносила извјештаје.

Усташки стражар ПТЗ на дужности

С обзиром да је ПТБ имала мноштво повластица, не само финансијских, припадност овој јединици је постала ствар престижа. Мноштво хрватских младића је пожељело да уђе у њу. Крајем 1941. и почетком 1942. године обављене су нове селекције, да би за команданта био постављен Анте Мошков, особа из личног обезбеђења Анта Павелића током Априлског рата.

ПТБ већ у мају 1942. прераста у Поглавников тјелесни здруг (ПТЗ) и бива изузет од Главног штаба Усташке војнице, те бива лично подређен поглавнику Анти Павелићу. Већ тада је формација имала преко 3.000 особа под оружјем. Мошков је добио чин пуковника.

Све вријеме постојања НДХ, оружарници ове злогласне јединице су имали злочиначке дјелатности, пошто је и сама НДХ почивала на идеологији истребљења Срба и Православља на простору од Дрине до Јадрана. Почело је на Кордуну, када су бојовници ПТБ ударили по невиним цивилима тврдећи да су они криви за смрт неког Хрвата, ово су биле лажне оптужбе. Усљедила би палеж имовине, убиства најчешће хладним оружјем (ножеви, сјекире, маљеви, тестере, конопац...), силовања жена и дјевојака, мучења старчади, рушења православних богомоља... заправо затирање трагова вишевјековног постојања србског живља.

Зна се и то да је II Поглавникова тјелесна бојна под командом натпоручника Јосипа Мишлова, са око 400 усташа насрнула 6. фебруара 1942. на бањалучка села: Дракулић, Мотике, Шарговац и рудник Раковац. За један дан, односно десетак сати убијено је преко 2.300 Срба свих узраста. Међу убијенима је било 551 дијете млађе од 12 љета. У том ужасном покољу су имали помоћ локалник Хрвата и фратара римокатоличког самостана у Петрићевцу.

Сличан модел, односно злочиначке одисеје су пренесене и на србска насеља у Босни, Горским Котарима, Банији, Мославини, Подравини, Жумберку, Билогори, Загорју... али и у самом граду Загребу. Код свих жртава вршена је пљачка и све је ишло у Поглавникове сефове Хрватске народне банке.

Један дио припадника ПТЗ је осигуравао важне објекте и личности у НДХ: Владу, Сабор, Банку, ХАЗУ, Министарства...итд.

Припадници ПТЗ су имали и оружане окршаје са устаницима (партизанима и четницима) у коме би имали доста губитака, што их је чинило бијеснима, па су своје незадовољство искаљивали над цивилима.

Пуковник Мошков је постао особа великог политичког утицаја, односно сматран је за елиту у Независној Држави Хрватској. Могао је код поглавника Павелића доћи без најаве и куцања. Павелић га је уважавао и поштовао, односно позивао на разна друштвена дешавања.

Септембра 1943. дошло је до пораза Мусолинијевог режима и капитулације Италије, пред Савезницима. То су Њемци искористили да на Балкану разоружавају италијанске борбене формације, а у томе су им помагали управо припадници ПТЗ. Једна од таквих акција била је у Јастребарском.

У том периоду бројност ПТЗ је била до 10.000 особа под оружјем. Ипак, крајем 1943. дио одреда ПТЗ је ушао у састав нове 1. пуковије, а за команданта је одређен пуковник Грдељ. Наредне јесени устројена је и 2. пуковија ПТЗ, што је значило да прераста у дивизију.

Уједињавањем Усташке војнице и Домобранства у Хрватске оружане снаге, ова јединица добија назив - загребачка 1. дивизија. Командант је био Мирко Грегорић, крвник са Козаре.

НЕСТАНАК

Крајем 1944. године у (југо)источним дијеловима окупиране Југославије Титови партизани су остварили премућство над Југославенском Војском у Отаџбини уз помоћ Црвене армије, која је дошла из Бугарске. Та критична маса се из Повардарја, Поморавља и Подриња прелила и на остала подручја. Партизанска герила је снажно ојачала и већ у прољеће 1945. поготово након пробоја Сремског фронта почела да слама НДХ.

Истовремено, оружане формације Павелићеве "тврђаве" су почеле да се повлаче из Херцеговине, Босне, Далмације, Лике... ка Загребу. Настао је хаос јер су хрватски и муслимански фашисти схватили да се рат ближи крају, а да их чека затвор или смрт. Са њима је кренио и један дио цивила, који је био умјешан у пљачке.

Један дио припадника ПТЗ је погинуо у борбама са југославенским партизанима бранећи Загреб почетком маја 1945. док је други дио побјегао према Алпима. Међу бјегунцима једна скупина је успјела да преко тајне операције "Пацовски канали" у режији Ватикана оде у далеке земље, док је остатак убијен на Блајбуршком пољу од Титових првобораца или у шумама Марибора и Дравограда.

ЗАОСТАВШТИНА

У Титовој Југославији хрватско друштво никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације као што је то након 1945. урађено у Њемачкој и Италији. Мноштво Хрвата је дјецу учило другачије од званичне историје и васпитања, јер су скривали своје учешће у геноциду над Србима у НДХ.

На самом крају осамдесетих година 20. вијека, појавом Фрање Туђмана и странке Хрватске Демократске заједнице на јавној сцени поново оживљавају авети НДХ и слике усташких крволока су виђане јавно на улицама. Такође и пјесме из доба НДХ су пуштане јавно. Био је то почетак растурања СФРЈ који се одвијао под диригенцијом страних центара моћи: Ватикана, Европске заједнице и НАТО пакта.

Почетком 1990-их година у Југославији је избио нови рат, односно Хрвати су напали Југославенску Народну Армију и Србе, јер су схватили да се може остварити Тисућљетни сан о независној држави.

Мноштво усташких крволока из доба НДХ у модерној Хрватској је доживјело рехабилитацију, јер је Туђман успјешно бризао разлике међу Хрватима.